Prošlog tjedna, u prostorijama MMSU-a Rijeka, nezaslužujuće nezapaženo, prezentaciju svojih animacija i filmova održao je beogradski režiser Miloš Tomić (https://artkvart.hr/stop-trik-putopis-kroz-rijeku-milosa-tomica-u-mmsu/). U publici smo izbrojali 15 posjetitelja, što je, po riječima Kore Girin, voditeljice rezidencijalnog programa MMSU-a, natprosječna brojka za visoku sezonu.
Miloš je sada već redovan riječki gost – nakon držanja radionice animacije u Dječjoj kući, projekcije svojih uradaka u Art-Kinu, suradnje s Ivanom Peranić (Krila) na projektu Magično kazalište – zrcaLJenja, ovih dana je u Rijeci na Rezidenciji Kamov. Uz svoje radove, tijekom prezentacije u MMSU-u, predstavio je i dio projekta koji radi u sklopu programa rezidencije – stop trik putovanje Rijekom.
Atmosfera je tijekom prezentacije bila neformalna, prijateljska, s neočekivanim šarenim zdjelicama bijelog grožđa na nekoliko stolica. Grožđe je, navodno, čuvalo mjesta za goste iz Gane. Ako su gosti iz Gane bili imaginarni, bili su i intrigantni. Oko njihovog mogućeg dolaska stvorila se prijatno napeta atmosfera iščekivanja. Njihova nepojava u tipičnoj ganskoj odjeći, atraktivnih voštanih otisaka brilijantnih boja koji su jezik za sebe, a čije površine, zbog utjecaja voska, posjeduju savitljivost zbog koje tkaninu ne možemo prestati pipkati, savršeno se je uklopila s Miloševim radom, kao neka neodoljiva, nenadana opservacija života koji ne postoji, osim za one koji gledaju jako pažljivo. Tako usredotočene pažnje i u nekoj vrsti dječjeg iščekivanja, predali smo se Miloševoj prezentaciji.
– Kakav je to film koji ja radim? Da je eksperimentalni – nije baš. Dokumentarni? Igrani? To kažem samo zato što ne znam baš što s njima da radim, gde da ih denem, osim kad imamo ovako neki mali putujući cirkus pa mogu da pričam s ljudima i ispričam neke priče iza scene nastanka filmova – zašto, kako, motivi, proces iznutra. Možda bi filmovi trebali da putuju sami, a ne da ih ja još uvek vodim za ruku i naširoko objašnjavam šta su ustvari to ‘hteli da poruče’ ili da se za njih izvinjavam i obećavam ‘poboljšane’ verzije, ali ja volim da putujem i upoznajem ljude, a puštanje i pravljenje filmova dobro dođu kao alibi za to.
Moj film Kese (3′) bio je zadatak koji sam uradio za radionicu Dušana Makavejeva, koji je rekao: „Napolje! Imate dva sata da dođete s filmom od 1 minuta! Snađite se kako znate: zovite brzo drugare da vam glume, provocirajte slučajne prolaznike, voajerišite, baš me briga, za dva sata hoću deset jednominutnih jedan-kadar filmova.” I tako sam njuškao i tražio, u parku na Kalemegdanu. Ovo je možda idealan primer za ilustraciju rada s nečim što je stvarno već tu, tu blizu.
Priče i filmovi su svud okolo, ali mi nemamo dovoljno izoštren njuh i brzinu da to zabeležimo. Snimao sam tri kese i njihovu igru, 5-6 minuta. Sve se je tu odigralo i pomislio sam da nema smisla, da je skoro nemoralno spremati godinu dana isti projekt, pecati i čekati lovu, toliko puno trošiti da se ispred kamere, rekreira sve to, neki fantastični setovi, glumci, tehnika, svetla, kad se bukvalno, možda iza, ako bi bacio pogled preko ramena, tu s druge strane seta već dešava nešto mnogo zanimljivije, neposrednije, šarmantnije, neplanirano, a slučajno namešteno fanomenalno – ko poručeno!
Također, to vreme dok ti čekas na početak snimanja i živis za neku ideju – možda je i prerasteš. Mislim, stvarno bi morao da goriš i da to bude neka genijalna ideja, ali čak ni to ne obećava genijalan film. Hoću da kažem, čini mi se mnogo zdravije da – u nekoj svakodnevnoj praksi, kao sto vežbamo mišiće – nešto stalno snimaš, piskaraš, montiraš, praviš. Možda i objavljuješ, ispaljuješ u oblačno nebo signalne video-rakete, znak da si živ!
Evo, malopre dok sam dolazio ka muzeju, jedna je devojčica demonstrativno s rancem legla na ulicu jer mama nije htela da je čeka. I sad te dileme… Dobro, tuđu decu je uvek naročito pipavo snimati, smem li, ali uvek je to dilema – da li je sve što vidiš i što se pred tobom dešava samo spektakl za mene, tog filmadžiju koji je, kao, jedini primetio tu situaciju i sad, ako on ne zabeleži, to će da ispari, prospe se. Kao da je baš toliko važno da se zabeleži… Ali meni jeste, sama ruka krene ka telefonu i što diskretnije pali kameru… Kad vidim situaciju, prizor kao stih, ako reagujem dovoljno brzo, ako imam dovoljno hrabrosti i ne prelazim time neku SVOJU moralnu crtu, to mi je OK, bez obzira što netko može da se naljuti. Nekad nagrabusim, jednom sam skoro izbegao masovni linč, studentkinja iz unutrašnjosti, u Beogradu. Ali to što sam tada snimao stvarno nije bilo nešto iz moga sveta slika, bila je to neka estetizacija bede, a ja uglavnom ipak snimam ‘običan život’ koji na trenutak zasija nečim komičnim, poetičnim, erotičnim, čudačkim.
Većinu stvari koje zabeležim, mogu na licu mesta da odbranim, čak i ako sam ih snimao bez dozvole. I još, ja te prizore dugo sakupljam i onda brižljivo spajam u celine, da ne kažem ‘bukete’ ili ćufte, na primer, spot za grupu Lelee:
Ovih par nedelja, u Rijeci sam takozvani ‘umjetnik u gostima’. Lutam gradom, zavlačim se i u napuštena dvorišta, penjem kozjim stazicama i pokušavam da otkrijem i zabeležim mesta i situacije u Rijeci koje možda nisu tako očigledne, daleko od razuzdane gomile turista. I bilo bi lepo kada bi neka mala značka za sve lokalce bila znak tog gradskog gosta i da ona – ta značka, otvara sva vrata: „A, to ste vi, izvolite, uđite, šta bi da popijete, pitajte, šta god vas zanima, bez ustručavanja. Evo, upaliću svetlo ako vam je mrak za snimanje.” Možda bi ovo bilo i suviše lako, time i manje zanimljivo, a uostalom – nemoguće je. Jer nije više to nešto tako ekskluzivno, kad iskočiš odjednom sa kamerom „Kaži dragička – snimamo film! – Aha, nema problema.” Nije tako. Skoro svako danas nešto snima. Ok, uglavnom sebe, ali i oko sebe. Nekad i zlonamerno, u smislu da ljudi ne znaju da li će njihov snimak, tj. oni na snimku, završiti odmah na neki zasmešnjeni način na mreži.
Tako da, tokom lomatanja po širokom svetu okolo u susretima s nepoznatim ljudima dolazi do zanimljivih dijaloga o tome što je to filmadžija, zašto ja snimam, zašto baš to, a ne nešto drugo. Raduje me to topljenje njihovog nepoverenja i ostvarivanje nekog kontakta na brzaka, jer nemam baš vremena da dugo sedim negde i napijem se s njima pa tek posle – hajde, slušaj, snimi, uđi. Ovo možda implicira izvesnu površnost u pristupu… možda, može biti, ali film koji radim ovde zamišljen je kao mozaik, kolažni putopis, vreća suvenira koje sakupljam u letu, intuitivno, a složiću ih natenane, za neko vreme, kad na njih budem zaboravio pa izrone opet.
A opet, ta stop trik tehnika nije isto što i snimanje kamerom već lagano, škljoc po škljoc, 12 fotografija je samo jedna sekunda. Tako da, čak i kad se ‘samo’ krećem kroz neki prostor, svojom krivudavom putanjom, neminovno se udubim u to što oko sebe vidim, čemu se približavam i šta ‘okom kamere’ izoštravam. Verovatno gledano spolja i iz daljine izgleda to snimanje besmisleno sporo ili sasvim glupo ako se ne shvata šta to radim. S druge strane, ta koncentracija i trud (i taj znoj, ovih dana i ti komarci u baštama) ponekad upale i kod ‘običnih ljudi’ da je to što radim možda ‘ipak nešto’ i onda dobijem zeleno svetlo. „Ajde, uradi to što si hteo, snimaj i tornjaj se!” Artist in residence.
U filmovima koje radim ima i puno porodičnih snimaka. To mi se učinilo kao rešenje da budem koliko – toliko prisutan otac odrastanja svog sina. Otac koji i dalje uspeva mrvicu po mrvicu da se bavi filmom, a ne dakle frustrirani otac, ili netko tko odlazi i nije tu da bi se bavio svojim ‘The Filmom’. Zajedno smo napravili šest kratkih filmova, takozvanih Muzikalnih dnevnika.
/Poveznica na Muzikalni dnevnik: https://aeon.co/videos/a-project-to-compose-music-from-everyday-life-is-a-joyful-jolt-of-pure-creativity/
Ponekad pomislim kako je naobično a možda i malo kvarno sa moje strane da, praveći ove porodične filmove, stvaram na neki način lažne ili bar delimično romantizovane uspomene, verzije stvarnosti. Vrlo živa sećanja: na jednom mestu, puno situacija, pokreta, prostora, zvukova… sakupljane kroz vreme, a onda vrlo brižljivo montirana, znači birani trenuci, ponegde sa dodatom iskomponovanom muzikom i kolorkorekcijom…. razumete šta hoću da kažem? Više puta gledani, ovi filmovi za mog sina ostaju urezani u sećanje možda i jače od uspomena iz njegove prve ruke. Možda i menjaju te uspomene… uglavnom u moju korist. Naravno da to nije bio moj ‘pakleni plan’, ali sam ipak te filmove pravio vrlo subjektivno, a toliko liče na stvarnost… Imalo bi ovde još toga da se duma i raspliće…
Bez Drena i Marije Đorđević ovi filmovi ne bi bili mogući. I to na više načina: poneki baš dragocen kadar, snimila je ona ili me je upozorila na situaciju koja dolazi ili mi dala vrlo konstruktivan komentar na ko zna koju po redu, verziju montaže. Hvala. Ali i u svim drugim radovima postoji mala, ali životno važna ekipa tih filmova i nije fer da sam pokupim sav aplauz ako ga ponekad filmovi izmame.
Dok sam bio u stomaku, rukom sam napipao svoju pišu i tako shvatio da sam dečak! (Dren, moj sin, citat sa 4 godine) je #6 i za sada poslednji Muzikalni dnevnik koji sam radio sa svojim sinom i po prvi put, nije bio čisto eksploatatorske prirode. Za glumu u filmu dobio je povećano vreme za igrice. U odnosu na sve predhodne delove, sniman je kao igrani film. Scenario, traženje lokacija, statisti, priprema, „Kamera ide, Akcija!”. Normalan film. Na izgled filma jako je uticao Stefan Đorđević, direktor fotografije i asistent režije u ovom slučaju. Bilo mi je preteško da u isto vreme budem akter, režiser i otac svom sinu koji je tada bio u prilično zahtevnoj fazi. Tražeći konačnu formu i celinu filma u montaži, probao sam da na osnovnu liniju priče, ubacim kratke asocijativne kadrove iz svoje dnevničke arhive. Ne samo, kao, šta junaci filma zamišljaju, nego i kao paralelni tok. To mi se strašno svidelo.
Uvek se obradujem kad me pozove nepoznat broj ili stigne mejl za saradnju sa nekim nepoznatim. Ako je, kao ovde u pitanju muzički spot, pesma je poput scenarija i njen ritam je inspiraciju za montažu. Ovaj muzički spot je napravljen od raznih materijala, iz mnogih izvora. Deo sa razbijenim plastičnim drangulijama animirao sam baš za pesmu, ali sam prekopao bar desetak svojih starih hard diskova i sakupio materijale iz nezavršenih filmova, dnevničkih animacija, restlove iz starih filmova, čak i kadrove iz komercijalnih projekata sa kojima tada možda i nisam bio presrećan, ali sada, u novim kombinacijama, po dva tri sloja u svakom kadru… dobio sam ‘animatorski minestrone’ i baš mi je drago bilo da sam mogao da opet ili po prvi put negde zaposlim (i konačno naplatim) sav taj materijal, pravljen godinama.
Sve što radim je uglavnom kratko: od 30 sek do 20 minuta. Kratko, ali meni i za kratke forme treba dugo vremena. Pola godine, dve godine ili 3. Zato što uvek ispadne da skoro sve radim babskim ‘sitnim vezom’ i često dugo pravim ili skupljam materijal. U montaži puno puta menjam, skoro redovno posle premijere, tek na premijeri vidim, ovo je trebalo bolje, ovo mora da se dosnimi, „JAO NE!” Naravno da time izluđujem svoje montažere, dizajnere zvuka… dio ekipe koji je na kraju. Dok ne isteram visoki ‘video sjaj’ što često znači da pretrpam film sadržajima i da skoro niko ne može da isprati toliki količinu (često nepotrebnih, iako lepih) podataka koji pršte sa ekrana. Ipak, ne mogu da se skrasim baš dok to ne bude kako bih ja hteo.
A budući da se i sam menjam kroz godine, to što mi je bilo uzbudljivo pred godinu dana, nije mi više potaman. Menjam. I to je stvarno možda glupo, kao nekakvo prepisivanje svoje istorije, ulepšavanje… kretenski, egomanijački i smešno, ali ne duhovito. S druge strane, to su moje stvari i ako meni to donosi nove uvide, vraćanje u prošlost da bi se tamo nešto našlo…ispravka u filmu može biti povezana s nečim u životu, može delovati lekovito.
/Poveznica na Glas života: https://vimeo.com/user4144210/
Ima jedan slučaj koji me je godinama progonio, taj diplomski film koji je trebao da bude, kako da kažem, najambiciozniji. Kroz čitav proces je bio takva muka i sudar mog poluapstraktnog asocijativnog načina s narativnim filmom s glumcima i dijalozima. Ali trebao sam to da naučim tamo u školi – da napravim jedan ‘normalan’ film. I napravio sam, i sahranio ga odmah. I godinama ga nikom nisam puštao. Sve dok mi jedne večeri nije prošlo kroz glavu – ali ko je rekao da je kraj igre tada kad si pustio film u tom studentskom kafiću? Iskopao sam ponovno taj film i pretvorio ga u tu idealnu, za takve podvale, formu – trejler! Nova kung-fu montaža, grafička obrada, dizajn zvuka i tako… I stvarno napravio nešto meni zabavno i LEKOVITO! Netko možda pomisli da to možda i nije tako loš film. Ovaj trejler promeni i neke uspomene, u smislu – sad mi je baš drago što je taj film u to vreme bio tako loš zato što sam kasnije mogao da napravim ovakav trejler od njega. Naravno, ceo film u originalu nikada nećete videti.
Za kraj, hvala Ivani Peranić i Kamilu – od susreta sa njima je počela ova saradnja. Hvala Muzeju za poverenje i poziv da živim u stanu pored pijace. Srećan sam kad ujutru ugrabim slobodan stočić na ćošku u bistrou “Kod Falkonea” i upijam sve boje i dešavanja na pijaci uz kafu. Nadam se da je ovo nije kraj, ipak nije lako napraviti ceo, makar i kratak film za dve nedelje. Taman sam zagrebao neke metode i ideje, započeo druženja i moguće saradnje… baš bih voleo da ih nastavim.
instagram@milos.tomic_filmmaker
#Dren #Dušan Makavejev #Ivana Peranić #Kamilo #Krila #Lelee #Marija Đorđević #Miloš Tomić #MMSU #Muzikalni dnevnik #Stefan Đorđević
