Omnibus je kao kolektivna izložba, samo što su u omnibusu tri kraća filma. Između reditelja može postojati generacijska veza, dok poetička obično izostaje. Svaki od sastavnih delova ima jači pojedinačni identitet od celine, slično kao u provizornoj konfederaciji, koja privremeno traje pa se ugasi. Ili kao kad filmofil ode na festival, recimo na beogradski Fest, pa se u onom obilju nepoznatih naslova opredeli za tri koje odgleda jedan za drugim. Nije isto kao bibliomantija, kada se u odabrani citat iz nehajno otvorene knjige traži i učitava smisaona veza sa trenutkom tog gatanja uz pomoć teksta, jer u omnibusu nema zajedničkog smisla niti je cilj da ga bude. Ako se i stvori, a ljudski um je sklon da uočava i proizvodi veze između različitih predmeta i pojava, to je pridodata a slučajna vrednost. Neko će reći da je to čista proizvoljnost, odabrati tri međusobno nepovezane knjige, drugi će tvrditi da je to inertan izbor, treći da je reč o mističnim konekcijama – a reč je o knjigama koje su voljom okolnosti čitane u slično vreme, a koje su, eto jedne očite veze, napisale autorke.
Čudna šuma
(„Čudna šuma“ je poznata pesma pionira domaćeg rokenrola „Yu grupe“ braće Jelić sa njihovog istoimenog albuma 1973. godine. To je dve godine pre nego se pojavila knjiga priča Sve zveri što su s tobom Bobe Blagojević, beogradske prozaistkinje. Ova pesma imala je više naknadnih obrada, meni je draga ona iz devedesetih grupe „Disciplina kičme“.)
Izdavačka kuća Kontrast iz Beograda pokrenula je prošle godine hvale vredne edicije u kojima ponovo objavljuje dela iz književne prošlosti, koja su, razumljivo, za mlađe sasvim nepoznata, a koja ni stariji ne poznaju najbolje ili su ih, opet razumljivo, zaboravili pod naplavinama „recentne produkcije“. Pa su ponovo objavili roman Pesma Oskara Daviča iz 1952. i nedovršeni roman Put u Birobidžan novosadske neoavangardne autorke Judite Šalgo, a evo i ovu knjigu priča Bobe Blagojević. Sve zveri što su s tobom sadrži osam priča nejednake dužine i svaka od njih nosi naslov po jednoj životinji. To su životinje iz naših krajeva, nema egzotičnih: bilo da su domaće kao pas, mačka i ovca (jagnje), insekti poput crva i bubašvabe, bezopasne životinje iz prirodnog okoliša (puž, veverica) ili divlja životinja mitoloških svojstava poput lisice. Otuda asocijacija na pesmu „Čudna šuma“ iz koje kao uvod neka posluži jedan stih iz refrena: „Ne zna s kim igra ko“.
Knjiga priča Bobe Blagojević nastala je u doba dominacije tzv. stvarnosne proze, štrčala je, ali je uprkos tome bila dosta dobro prihvaćena. Priče u kojima se kao protagonisti javljaju životinje neizbežno su se same smestile u jako gravitaciono polje nekoliko tradicija: basni i bajki kao delu folklornog nasleđa, prosvetiteljske didaktike i literature za decu. Tu je i artificijelne fantastika: Kafka kao usamljeni primer autonomno začudnog, recimo u „animalnim“ pričama „Pevačica Jozefina i narod miševa“, „Jazbina“ ili „Istraživanja jednog psa“ i recimo poslednji roman Dubravke Ugrešić, Lisica, u kome se erudicija prožima sa mitološkim tumačenjem ove životinje kao simbola i totema pisaca. Boba Blagojević, koja u trenutku izlaska knjige Sve zveri što su s tobom ima 28 godina, razlikuje se od svih, jednako od Kafke kao i od bajki i tipične literarne fantastike. Da se ovakva knjiga pojavi u naše vreme, skoro pola veka kasnije, delovala bi jednako apartno, ali i jednako savremeno, recepcijski privlačno i zagonetno.
Dva su momenta bitna za ove priče, jedan ih trajno izmešta iz sfere realizma, drugi ih vraća na njegove granice. Naime, priče su lišene konteksta, odnosno hronotopa, kao što su likovi lišeni svog osnovnog markera, imena (i prezimena). Međutim, određeni su mestom u porodičnom okviru (ili njegovim nedostatkom, kao u dve priče, u jednoj su neudata devojka i razvedeni muškarac, u drugoj penzioner udovac), uzrastom a ponegde i poslom kojim se bave, mada je to od drugorazrednog značaja. Pisci često neutemeljeno pretpostavljaju ili ishitreno zaključuju da se do univerzalnosti u tekstu dolazi prečicom, tako što će na silu izbrisati svaki couleur local, iako se pre tako bacaju u naručje predanja ili bajke. Zanimljivo videti kako ono što doživljavamo kao nadnaravno izbija posredno iz ovih priča, iz drugog plana, ili sasvim naglo i neočekivano, kao onaj deus ex machina u antičkoj tragediji.
Pojedine priče mogu se shvatiti „samo“ kao jezovite ili kao priče vešto dočarane atmosfere. Takve su priče „Puž“, „Veverica“, „Pas“ i „Mačka“. Prva funkcioniše možda baš kao ogledni primer za pojam fantastike Cvetana Todorova, kao oličenje neizvesnosti. Ne znamo i nećemo saznati kako treba da primimo dečakove reči da se druži sa pužem, da ga posećuje u njegovoj kućici gde ga puž služi kolačima, a ni kako da razumemo dečakov nestanak na kraju priče, u vezi sa njegovim druženjem s pužem ili sasvim nezavisno od toga. Zapravo sve vreme smo skeptični kao i dečakova majka, ali druge mogućnosti nema sem da prihvatimo ono što deluje kao nemoguće. I baš tu kad dotaknemo nemoguće kao neizbežno, tekst se otvara za niz pretpostavki ili slutnji o prirodi odrastanja i roditeljske ljubavi i pedagogije. Odnosno, o neprihvatanju zamenske majke u priči „Veverica“ koja je data iz perspektive dečaka čiji se otac druži sa drugom ženom (ne znamo da li je dečakova majka umrla ili otišla). Od samog početka priče postoji to dvojstvo u liku očeve partnerke, čas nam je predstavljena kao veverica čas kao (obična) žena. Jasno je čime je uzrokovana dečakova distanca koja je možda poremetila njegovu percepciju, ali stvar se usložnjava kada otac prihvati dečakovo stanovište i distancira se od svoje partnerke, iako im je ona sređivala kuću, spremala hranu i učinila ih srećnijom porodicom.
Ovo dilema, žena ili veverica, ili tačnije ovo dvojstvo: i žena i veverica, deo je očiglednog fenomena priča Bobe Blagojević a to su metamorfoze, preobražaji ili transformacije, koje su ipak u svega dve priče date eksplicitno kao u bajkama. U priči „Bubašvaba“ taj je preobražaj značenjski i psihološki efektnije izveden, kada majka troje dece i udata žena odluči da uzjaše bubašvabu i ode kroz pukotinu rupe da živi neko vreme u njenom svetu. I u ovoj priči je atmosfera upečatljivo izgrađena i od ključnog je značaja. Iako je porodični mizanscen gotovo pa idiličan, bezbrižan i ostvaren, pripovedačka svest od početka unosi laganu i neobjašnjivu tenziju ili napetost koja će rezultirati bekstvom majke i žene u svet insekata što joj donosi nesumnjivo oslobođenje, ali i neočekivana otkrića: „Na svadbama sam igrala bez prestanka, na pogrebima plakala bez stida“, veli jedns od rečenica njenog kratkog izveštaja iz sveta s onu stranu ne ogledala već unutar pukotine u zidu. Kaže i to da kada se isplakala, poželela se kuće, ali po povratku shvata da su ukućani ostarili (toliko je vremena prošlo) i da je nisu prepoznali. U priči „Lisica“, eto toliko godina pre Dubravke Ugrešić, preobražaj neudate devojke u lisicu je nagao i nemotivisan, nekako „veštački“ a donekle i suvišan, u priči koja je sasvim realistična do tog trenutka, mada naratorka sve vreme oseća neki neobjašnjiv zadah, misleći da je njegov, razvedenog podstanara suseda, ali možda je bio i njen, a možda i je i nagoveštavao da će se desiti to poživotinjenje – svejedno, priča koja je mogla da bude narativ o intimizaciji usamljenih izmetnula se u zloguku priču o suicidu i animalnom preobražaju.
Zapravo, kad se razgrne ta pirotehnika začudnog i ponegde fantastičnog, priče iz zbirke Sve zveri što su s tobom skrivaju „mračnu tajnu“, rečeno jezikom krimića i žanrovske proze, nešto čija će suština ostati skrivena, ali kroz različite manifestacije napetosti i nasilja. A nasilje deluje tako domestifikovano: klanje kupljenog jagnjeta (u kontekstu odrastanja, a ne vegetarijasnke propagande), pretvaranje mačke u odanog psa, što je nekako „logično“, jer mačku mu je ostavila bivša žena koja se odselila, da se na njoj iskali bes ostavljenog muža, koji sve vreme veruje da je uspeo da okonča taj preobražaj na užas očevidaca. U knjizi se nalaze još dve „drastičnije“ priče: „Mačka“ koju pripoveda žena koja je ostala bez muža i nepokretna, bar tako nesigurno zaključujemo a ne znamo da li je reč o saobraćajnoj nesreći, mentalnom slomu ili nečemu trećem, okružena ćerkom i majkom, koja uporno zaziva mačku za koju joj kažu da ju je sama zadavila, iako se ona toga ne seća i sumnja da se to dogodilo. Dakle priča je sklopljena kao drama jedne destabilizovane svesti i kao primer nepouzdane naratorke. Ali vrhunac začudnog i drastičnog donosi završna priča „Crv“, koja je i najkraća, na svega dve stranice, u kojoj detektujemo bar dva „preobražaja“, ko pripoveda i u kom stanju se nalazi pripovedač. Narator nije penzioner udovac, koji se ispostavlja da je na samrti, već njegova posmrtna misao koja se kao crv hrani njegovim telom i nosi njegovo sećanje. Dakle, ova priča je kao križanac između horor i crnokomičkog efekta.
Knjiga priča u četiri ruke
Knjiga priča Za sada bez srećnog kraja Jovane Rebe i Jefimije Medić nije doslovno pisana u četiri ruke. Obe autorke su zastupljene sa po četiri priče, redosled je izmešan, da ne kažem da je stisnuta opcija shuffle, i to im nije prvi poduhvat takve vrste koji liči na neku duo izložbu. Pre tri godine su zajednički objavile takođe knjigu priča pod nazivom Pričkice, što je naziv za male priče a ne nekakva replika knjige Pričke Save Damjanova iz 1994. koja pripada tradiciji postmodernih golicavih ili komičko-erotskih priča. Ovde treba pomenuti nesuđenog izdavača njihove nove knjige, Fabriku knjiga iz Beograda i urednika Dejana Ilića koji je okončao gotovo trodecenijsko uredničko-izdavačko iskustvo. Fabrika je i izdala Pričkice da bi narednu knjigu novosadskih autorki prepustio Bulevar booksu, izdavačkoj kući sa knjižarom na Bulevaru (Mihajla Pupina 6) u Novom Sadu, koju uređuje Milan Tripković, i sam autor zapaženog romana Klub istinskih stvaralaca (2022).
Ova knjiga priča mi je privukla pažnju najpre kao koncept „udruženog rada“ ili zajedničkog nastupa, što deluje čudno i antiegoistično. Ne znam da li su se autorke tokom pisanja dogovarale o temama i prosedeima, ali očite su dodirne tačke u naturalističkom tretmanu bračnih veza i porodičnih problema, kao i u poigravanju pripovednom formom i eksploatacijom ličnog iskustva. Ipak, da nema dve završne priče, teško da bi ovaj tekst nastao, odnosno da bih odlučio da knjigu bez happy endinga, rečeno šaljivo, uvrstim u ovaj omnibus. Razlog tome je žanrovski usiljena motivacija u pričama koje su „castingovale“ psihopatološke likove i jedna ne mnogo duhovita žovijalnost u one dve priče koje su osmišljene kroz govornu formu, u jednom slučaju to je ćaskanje više sredovečnih poznanica koje se zrakasto širi u svim pravcima, u drugom to je viber komunikacija takođe sredovečnih roditelja koji prvi put šalju svoju malu decu na ekskurziju u pratnji njihovih vaspitačica iz vrtića. Priča „Stan s pogledom“ Jovane Rebe optimalno korespondira sa aktuelnim serijama sa platformi o „stokerima“ ili onima koji uhode druge ljude. U priči je data gradacija žene sa mentalnim problemima koja bračnom paru prodaje stan, ali se iz njega ne iseljava uprkos ugovoru, da bi nakon što je nekako isele ona kupila stan u toj istoj zgradi.
Generalno, priče dve novosadske autorke delovale su mi (sve do poslednje dve) početnički, kao da traže svoj izraz, potom kao da predstavljaju tzv. srednju struju proze između popularnog i artificijelnog, koja teži da komunicira sa širom publikom bez naročitog opterećivanja umetničkom formom i inovacijom, te da detektuje probleme koji su više psihološki nego društveni, baš kao u džender stereotipu – muškarci jednako istorija, politika i javno, žene jednako kuća, porodica i intima. Posebno su mi zanimljivi „lutajući motivi“ koji se javlja kod obe autorke: neverstvo u braku i vanbračna trudnoća. Ali onda sam došao do priča „Levitiranje“ Jefimije Medić i „Muzej prekinutih veza“ Jovane Rebe i promenio se iz korena recepcijski efekat cele knjige. „Levitiranje“ je koncipirano kao neka vrsta dnevnika putovanja avionom po različitim gradovima u svetu, puno anegdota i pretpostavljam da korespondira sa autorkinim maladalačkim iskustvom stjuardese, o čemu je pisala u knjizi Let-Opisi. Povremeno duhovita, ali pisana bez većih literarnih pretenzija, što je zapravo odlika ili domet svih njenih priča, pa je više nefikcionalni presek jednog iskustva, diprinos književnosti putopisa i zgodan materijal za imagološka istraživanja.
Najduža priča Jovane Rebe, „Muzej prekinutih veza“ zaista zaslužuje da bude uvrštena u neku antologiju savremene domaće i regionalne priče. Smeštena je u Zagreb, gde se nalazi muzej takvog naziva i koncepta, i gde dve drugarice iz Novog Sada, Višnja i Nina, odlaze na radionicu kolektivnu psihoterapije koju vodi Imad, „trener“ izraelsko-libanskog porekla. Priča sadrži i deo u kurzivu koji predstavlja autentičan deo postavke iz Muzeja prekinutih veza. Priča sadrži i treću ravan, pored terapijske radionice i posete Muzeju, kada se polaznici radionice druže u iznajmljenom stanu i nastavljaju svoje traumatične „ispovesti“. Ova situacija me podsetila izdaleka na roman Draga Glamuzine Drugi zakon termodinamike. Efekti ove priče su upečatljiva atmosfera u kojoj se granaju nivoi odnosa i erotskih balasta likova, a da zapravo ni ne zagrebemo po površini tog turbulentnog prtljaga. Posebno je zgodno što naraciju boji dosledno sprovedena tačka gledišta naratorke Višnje, koja se kao introvert našla u „nebranom grožđu“ imperativa javnog samoogoljavanja, i koja je sva, kako bi to junak Vladana Desnice, Ivan Galeb, rekao „vreća ušivenih kontradikcija“: htela bi da se oslobodi balast-veze, ali po povratku u Novi Sad očekuje da zatekne svog dečka u stanu… Kod ove priče gotovo da poželimo da se nastavi i da pratimo živote likova koji su na kratko ušetali u prikazivački vidokrug priče, dakle zgodno da se razvija i raspleće i u romanu ili u seriji (u jednoj sezoni), tom epifenomenu našeg doba.
Put u središte sebe
Nije tako redak slučaj, zapravo deluje da je „zakonomeran“, da male sredine kriju zanemarene ili nedovoljno respektovane autorke i autore. Svetislav Basara je pominjao tajne provincijskih biblioteka, na tragu Borhesovog koncepta vavilonske biblioteke, da tu možeš naći ono što ni u snu ne bi očekivao. Sa osobama od krvi i mesa je drugačije – postoje, kreću se, pišu i glasaju se, kao ptice u slobodnom letu, a skoro da su nevidljivi, čekaju da ih primete i nagrade u većim sredinama ili negde van zemlje, da bi onda i u lokalu počeli znatiželjno da obraćaju pažnju na njih ili udvorički da se „ponose“ svojim uvaženim sugrađanima. U redu, u književnosti, umetnosti i nauci, potrebno je dosta vremena da se sazri i da bolja verzija onog što pojedinac može da iz sebe isporuči, na stranu retki vunderkindovi, romantičarski geniji i balkanski barbarogeniji, te sportisti, muzičari i estradne zvezde koji po prirodi stvari ranije izlete iz gnezda u svetsku slavu.
Takav je slučaj i sa somborskom pesnikinjom i proznom autorkom Danijelom Repman, čiji roman Stolica bez naslona predstavlja sazrelu i usavršenu verziju njenih ranijih knjiga, sa kojima održava neprekinut kontinuitet. Većina priča gradi crnotalasnu atmosferu jednog bezizglednog života u zabačenim sredinama, dok poezija forsira introspektivan i evokativan pristup unutar porodičnog okvira, što će biti prisutno kao deo mizanscena i senzibiliteta i u ovom romanu. U romanu je u fokusu uža porodica čije međusobne odnose definišu očevo nezadovoljstvo i ranija smrt, majčina depresija, bratovljeva zaostalost u razvoju i naratorka koja teži samostalnosti i preradi okolnosti u kojima je odrasla. Žanrovski gledano, ovaj roman je najbliži porodičnom portretu u kome se ukrštaju evokacija odrastanja i mikrodrama porodične situacije, uzrokovana pre svega cerebralnom paralizom naratorkinog brata blizanca, Bogdana. U prezentu naratorka ima 36 godina, odselila se od kuće u neimenovanu drugu sredinu, dok majka živi s Bogdanom koji je mentalno na nivou sedmogodišnjaka. Roman počinje jednom oštrom naratorkinom introspekcijom u kojoj iskazuje mržnju prema ocu, žal zbog neuzvraćene ljubavi i osećaj stida svojim ocem. Pored odrastanje sa bratom zaostalim u razvoju i kasnijom majčinom depresijom, naturalizmom su nabijene scene posećivanje druge dece sa težim problemima u razvoju, a posebno mesto u naraciji zauzima maltretiranje u školi koje nad naratorkom vrši nasilna drugarica. Dosledan autorefleksivni pristup odiše liričnošću koja se nudi kao neka vrsta estetskog kontrapunkta teskobnom sadržaju radnje.
–
Kad ovako poređam dve knjige priča i kratak roman kao jaka poveznica stoji taj tematski porodični okvir, skoro kao zadat, obavezujući ili neizbežan. I kao da su ga priče iz književne prošlosti najelegantnije dekonstruisale, ili bar sakrile, obmotavši ga u plašt fantastike, dok su ga savremene autorke iskoristile kao mapu evokativnog putovanja unutar intimne prošlosti ili kao realistički mizanscen za dramu svakodnevice, negde začinjenu žanrovskim zapletom negde empirijskim iskustvom. Ako je dete otac čoveka, onda je to dete još gore od oca čiji vaspitni metodi ili razbarušen pristup proizvode traume kojih će se dete decenijama kasnije oslobađati, postavši tamničar i mučitelj ne svog oca nego samog sebe kao buduće odrasle jedinke. Ovom jezovitom petljom (loop) stavljamo tačku na odjavnu špicu omnibusa.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #Kritika #roman #Saša Ćirić #žena
