Protokom vremena, ko zna iz kojih sve razloga, počinjem da zazirem od upotrebe nekih termina koji su mi bili ustaljeni – osećam kao da više ne izražavaju one nijanse u značenju koje bih hteo da istaknem. Opet, ne nalazeći adekvatnije reči, nastavljam da ih koristim sa nekom suptilnom nelagodom. U takve termine spada i pridev alternativan/-na/-no. Nekakav uslovni refleks („Pavlovljev“) za filologa ogleda se u posezanju za rečnicima, kao da se tu krije pouzdano rešenje za sve dileme ili bar putokaz ka samoosvešćivanju. Dok Klaić „podseća“ da je alternativa „izbor između dvije mogućnosti, ’ili-ili’“, u Rečniku Matice srpske nalazim još opcija, od kojih je jedna tražena: „drugi način izražavanja, delovanja, postupanja različit od ustaljenog tradicionalnog“.
Ali ovde nije fokus na ono tradicionalno već na nešto što se obično obeležava kao glavni tok ili mainstream, u tzv. tekućoj produkciji ili na savremenoj sceni. Uistinu, da je scena poetički naglašeno heterogena i dinamična, nemoć da se ustanovi glavni tok poništio bi pojam alternative. Pošto nije tako, nezavisno od toga kako odredimo šta dominira, da li je to žanrovska ili ispovedna proza, ili generalno realistički narativ, bio on intiman, istorijski, psihološki ili sintetički (da sažima iskustva epoha, prelomljene kroz prizmu nekog kolektivnog entiteta, porodice, grada ili šireg miljea), lako je osetiti šta od takve matrice ili patterna odudara. To će biti i tema ovog matinea u Kinu „Kritika“, alternativna proza tipkana ženskim prstima, ne bi li se podrobnije osvetlilo nekoliko primera dopadljivih iskoraka.
Samosvesna proza bez poze
Ovog teksta ne bi bilo da nije proze autorke sa severa Bačke, iz Subotice, Marijane Čanak, ovogodišnje gošće prominentnog pograničnog (i alternativnog) festivala „Forum Tomizza“, koji se već dve i po decenije održava u Umagu, Kopru i Trstu. Iako je svoju prvu knjigu proze objavila sa dvadeset godina, još 2002., tek će nakon skoro dve decenije (2019.) objaviti drugu knjigu priča, Pramatere, a skrenuti pažnju na sebe prvim romanom, Klara, Klarisa, koji će se naći u najužem izboru NIN-ove i Vitalove nagrade za knjige iz 2022. godine. Ko je čitao Pramatere nije morao sebi da postavlja pitanje o konceptu i smislu sasvim osobene kompozicije koja će se ponoviti i u knjizi Put od crvene cigle (2023). Naime, obe knjige sadrže po 16 priča koje su raspoređene u četiri poglavlja ili ciklusa: 4 puta 4, indikativna simetrija. Koja nije ni slučajna ni bez hotimičnog značenjskog supstrata.
I sada bih, iako to nikad nisam činio, pustio autorku da sama objasni o čemu je ovde reč, zašto ovaj broj i ovakva podela po ciklusima. Navešću odgovore Marijane Čanak iz intervjua koji smo nedavno vodili: „Broj 16 je broj mudrosti“. „Predložak za pisanje Pramatere bilo je porodično stablo, to je zbirka koja tematizuje uticaj predaka na naš život. Iz nekih mitoloških i paganskih znanja jasno nam je da barem sedam generacije unazad utiče na nas, što je ukupno 256 predaka, a broj 16 kad se pomnoži sa samim sobom daje upravo taj broj. Predložak za pisanje ove nove zbirke bio je menstrualni kalendar. Menstrualni ciklus ima četiri faze, što znači da žena tokom svakog meseca proživljava četiri godišnja doba. I po tom modelu je zbirka podeljena na četiri ciklusa, u svakom ciklusu su četiri priče“. „Mogu reći da prvi ciklus karakteriše degradaciju ženske moći. Dakle, menstruacija kao vidljiv izraz vitalne snage iza svega što postoji proglašena je za slabost. U drugom ciklusu tematizuje se odgovor na takvo obezvređivanje, a to je ženska osveta i zloupotreba te snage, koja uključuje i crnomagijsku upotrebu krvi. U trećem ciklusu, prirodno i logično, javlja se bumerang osvete, dok četvrti ciklus vodi ka nekoj ravnoteži, izjednačavanju mudrosti i moći“. Junakinje u obe zbirke su „na putu mudrosti i boljeg razumevanja sebe, svog života, na putu da rasvetle svoju unutrašnju tajnu, bilo kroz taj predački aspekt, bilo kroz telo koje je takođe dar predaka.“
Refleksije o vlastitoj knjizi dokazuju da postoje autorke i autori koji su poetički samosvesni i znaju zašto koriste određene motive ili postupke, odnosno čiji je pristup pisanju i sastavlanju svoje knjige konceptualno zasnovan. To opet pokazuje da uprkos tome što je autorska intencija derogirana kao „intencionalna zabluda“, mnogo pre nego što je proglašena „smrt autora“, da ima svoju ulogu u nastanku knjige, kao i težinu u njenom tumačenju. Ali, da namerno zaoštrim, ako imamo tako samosvesnu autorku, šta će nam onda još neko tuđe tumačenje, pita preko pogače?
To pitanje me podsetilo na roman Dubravke Ugrešić Baba Jaga je snijela jaje koji, gle koincidencije, takođe neposredno korespondira sa mitološkim predstavama o starijim ženama, babarogama i vešticama, ali, i zato ga navodim, čiji završni deo predstavlja pregnantno i učeno tumačenje što mitoloških supstrata motiva koji se sreću u romanu, što književno-istorijskih analogija. Dakle, otkrivalačko tumačenje narativnog teksta može postati njegov sastavni deo, ali to još ne znači da književnu kritiku čini perifrastički suvišnom. Uostalom, u plodnoj tradiciji 20.-vekovnih romana ima značajnih primera onih koji su uneli u sebe ključeve za vlastito razumevanje, ponudivši i određeno samotumačenje: od Kovača lažnog novca Andre Žida, preko Blede vatre Vladimira Nabokova do Kako upokojiti vampira Borislava Pekića.
Ali, čak i da neki tekst ne poseduje taj autoreferencijalni sloj, ono što autorka ili autor izgovore ili napišu o svojoj knjizi ne gubi na značaju, naprotiv. Sve to zavisi od stepena njihove pronicljivosti, ali ne izbacuje kritiku iz jednačine, odnosno ne ukida potrebu za njom. Tako je, ima posledica: u jednom smislu kritici se sužava manevarski prostor analize, u drugom joj otkriva neke stvari kojih ne bi bila svesna ili ih ne bi uzela u obzir. Ali moj cilj u ovom matineu nije da iscrpim polje značenja jednog literarnog dela, niti da nametnem svoje gledište, tako da promišljen autorkin pogled na svoju knjigu donosi nešto podsticajno. Nešto što treba „proširiti“ kao dobru vest i podeliti sa drugima, bez osećanja zazora ili „nelojalne konkurencije“. Uostalom, i to je dobra poenta, tako se uočavaju dometi i drugačija polazišta oba čitanja, autorskog kao „internog“ i spoljašnjih, od kojih je jedno kritičarsko.
Feminističko-mitološki model
Ni menstrualni ciklus nije pomenut slučajno, jer je menstruacija bilo kao pripovedni i dramaturški motiv, bilo kao kulturno-psihološki fenomen, u neku ruku i simbol, ta doslovna crvena nit koja povezuje priče u knjizi Put od crvene cigle. Tu nas i naslov namerno baca u naručje analogije sa Čarobnjakom iz Oza i devojčicom Doroti koja sa svojom neobičnom družinom hoda po putu od žute cigle. Nije ni Marijani Čanak strana popularna kultura; knjiga se završava pričom „Ti i zver“, koja je napisana u drugom licu jednine, dakle kao da se obraća svakoj čitateljki ponaosob, i na podlozi između ostalog i Diznijeve animacije Lepotica i zver.
I roman i priče Marijane Čanak rado slikaju partnerske i bračne odnose, i to one u kojima dominira konflikt. Odnosno: muško nerazumevanje, bezosećajnost prema partnerki ili muško nasilje u vezi, te drugačiji odnos prema novorođenom ženskom detetu koje ne nastavlja porodičnu lozu (priča „Slučaj Arilene Ostrovske“). Priče prikazuju niz događaja koji su povezani sa ženskom intimom i reproduktivnim zdravljem, od neuroze u braku ili nezadovoljstva vlastitim izgledom (priče „Lujzina noć“ i „Debela“) i sa temama: abortusa („Videćemo da li će preživeti“), izbora da se nemaju deca (u više priča), spontanog pobačaja („Smokvina kuća“) ili drastične samoodbrane od nasilnog muža („Odabrana“), lezbijske erotske intime i bliskosti između žena („Lujzina noć“) itd. U fokusu romanu Klara, Klarisa je odrastanje dvoimene naslovne junakinje i nezdrav bračni odnos Klarise i Tonija u kojem je ona izložena stalnom psihičkom maltretmanu. Klarisa ostavlja svog muža, ali uz pomoć neobičnih pomagača kakva je Inga, u čijoj kući učestvuje u simboličkom ritualu pročišćenja (opet solidarno-bajkoliki kontekst).
To je feministički impuls poetike Marijane Čanak kome se mogu pripisati različite funkcije, od razotkrivalačke i protestne do (psihološki) purgativne i utopijske. U isto vreme, Čanak svesno koristi mitološke supstrate, odnosno predanja i verovanja kulturološko udaljenih predhrišćanskih tribalnih zajednica, recimo Polinezije, u kojima je matrijarhalni poredak primer ravnopravne participacije ženskog principa u društvenim praksama ovih zajednica. Tu se prozni narativ Marijane Čanak približava utopijskoj imaginaciji, međutim nije daleko ni od one jezovite varijante specifične priče o duhovima. Naime, u priči „Zvezdani pakt“ javlja se taj motiv seljenja duša ili metempsihoze, s tim što je ovde reč o želji za ponovnim rođenjem duša abortirane dece, koja po reči autorke, teže rođenju iz revanšističkih pobuda ne bi li se osvetile i svim majkama i majci zemlji.
Jedna takva duša će se useliti u lik dečaka u domorodačkom plemenu u priči „Videćemo da li će preživeti“, i upravo njegovo rođenje unosi nemir i preti da destabilizuje svakodnevnu harmoniju te plemenske zajednice. Međutim njegova uloga će se promeniti i od nekoga ko je možda imao nameru da se sveti, postaje vesnik epohalnih civilizacijskih promena u vidu dolaska hrišćanskih konkvistadora, što me podsetilo na samu završnicu Gibsonovog filma Apocalypto iz 2006. Doduše ostaje nejasno na čemu je zasnovana osvetoljubiva želja duhova abortiranih fetusa – jer kao da su ih u život (priče) poslali zastupnici „Pro life“ pokreta, da nalik materijalizovanoj griži savesti muče osobe koje su se odlučile na abortus, što je odlična podloga za jedan konzervativni horor film.
Mesto, put i potisnuti humor
Marijana Čanak najčešće „izbegava“ da konkretizuje hronotop, ostavljajući ga u kroki-naznakama velegrada, manjeg mesta i seoske sredine. To su značajnije odrednice za njen prozni narativ od vremena zbivanja, uključujući i geografski kontekst, koji, uz one tribalne miljee dalekih kultura, obuhvata i domaće primorje i domaću ruralnu tradiciju. Oličenje velegradske priče bila bi „Skarletna rukavica“, gde naratorka od prodavačice u kol-centru za prodaju kozmetike postaje čistačica u toj zgradi. Naslov priče označava novo potčinjavanje ili derogiranje žena, kojima je dozvoljeno češće da odlaze u toalet tokom perioda menstruacije ali samo ako oko ruke nose crvenu narukvicu. Tako narukvica postaje neka vrsta korporativnog „skarletnog slova“ za obeležavanje drugačijih, iako ni ova priča ne ide mnogo dalje u dekonstruisanju ekonomskog mehanizma prinude kojima je naratorka izložena kao radnica.
Kao primer provincijske sredine naveo bih priču „Sveze“, koja koketira sa motivom ženskih čini o „svezivanju“ muške snage, što na jedan ironičan ali i aktivistički način kombinuje narodna verovanja i žensku potrebu da se zaštiti od erotske nasrtljivosti u braku, a priči obezbeđuje efekte začudnog i blago humornog. Oličenje „seoske priče“, sa pripadajućim verovanjima i običajima, može da bude priča „Odabrana“, o odnosu domaćice Aldine i Fedora, građevinca i alkoholičara. Ovde se na zanimljiv, dakle prikriven i gotovo triler način, autorka dotiče jednog motiva koji je postao raširen u ženskoj aktivističkoj prozi o femicidu, a to je nasilna ženska samoodbrana od nasilnika koji je najčešće suprug. U oba „slučaja“, magijskog uticaja na mušku potenciju i eliminacije nasilnika, poduhvati su uspešno okončani a bez negativnih posledica po akterke, što jasno oslikava autorkine simpatije.
Prozu Marijane Čanak krasi uzbudljiv lirizovan stil i neobične slike koje gradi rekao bih na temelju jedne avangardne literarne tradicije, pridajući izuzetnu važnost snovima i oniričkim vizijama svojih junakinja, čime izjednačava one tzv. nesvesne i iracionalne psihičke procese sa onim racionalnim. Tako se u romanu, na ulicama primorskog gradića, Klarisi pričinjavaju žene s maskama: „Kad podigne glavu, oko sebe vidi žene pod skarednim metalnim maskama. Nekima kukasti železni nosevi dosežu do struka, neke nose rogove, neke imaju zašiljenu bradu koja im probada prsa“. Ovo nisu vesele a neobične karnevalske maske, već kaznene maske kojima se javno prokazuju žene koje su načinile neki navodni ili stvarni prestup: preljubu, čedomorstvo, trovanje itd. Onda sledi rečenica koja se Julijani Adamović jako dopala: „Maske su im teške, ali su žene lakonoge“, koja upućuje na snagu i snalažljivost kažnjenih žena.
Na kraju bih pomenuo naslovnu priču, „Put od crvene cigle“, koja je napisana kao spoj künstler i biografske priče, a u čijem se tematskom jezgru nalaze tri putovanja naratorke: gimnazijski nagradni put sa nekoliko drugarica u Olomouc, pa putovanje sa mladićem u Trst, gde oboje odaju omaž Džojsu i Nori. Na završno putovanje naratorka odlazi grupno, kao pozvana književnica, u Bugarsku. Priča se završava na oporo-komičan način, uspešnim otporom koji naratorka pruža 60-godišnjem „Don Žuanu“. Iako je priča nastala, po reči autorke, za konkurs „Sačuvajmo putopis“ Kluba svetskih putnika i sa željom da se fikcionalno inovira ovaj žanr, i u njoj vidimo sve ono što krasi stil i pristup Marijane Čanak, od tematizacije konflikta i pokušaja uspostavljanaj bliskosti, do toga da se dođe na prag nečega komički grotesknog. No, (o)stalo se „na pola puta“, pa u celoj knjizi pretežu efekti nečeg bolnog i uznemirujućeg.
Veseli užas
Iako ti nije nužno, osećam da treba pomenuti srodne „alternativne autorke“ sa ovih postjugoslovenskih scena. To su Andrea Popov Miletić, autorka romana Pioniri maleni, mi smo morska trava iz Novog Sada i Asja Bakić iz Zagreba, teoretičarka i autorka knjiga priča Mars i Sladostrašće, koja je zapravo prava „parnjakinja“ poetici proze Marijane Čanak.
Mars me zaskočio neuobičajenom žanrovskom raznovrsnošću priča. Iako se ističu distopijski pejzaži, pa srećemo koloniju pisaca na Marsu, robote i klonove itd., notiram: metatekstualnu priču („Izlet na Durmitor“), evokaciju detinjstva („Zakopano blago“), više priča sa krimi zapletom, političku satiru (alegoriju) o bežanju iz Evrope u Afriku, priču o odnosima u braku… Zapravo, uz dovitljivo ukrštanje žanrovskih matrica, zlokobni i razuzdani Eros vreba iz duha ovih priča. Tako težište priča u Sladostrašću čini radikalizovan postupak ogoljavanja erotske intime i njenog patološkog naličja. On obuhvata nepredvidljivost zapleta i fenomen preobražaja likova, bilo da te priče imaju neposredne veze sa grčkim mitovima ili se realizuju drugačije, recimo kao postapokaliptička distopija ili futuristički narativ.
Svakako, Asja Bakić zaslužuje svoj zaseban matine, za one koji vole bizarne spojeve, recepcijska iznenađenja i širu paletu žanrovske ponude koja nije lišena feminističke samosvesti. Ipak nije tako naglašena, ili gotovo programska, kao kod Marijane Čanak, niti tako fokusirana na hetero-konflikte i na muško nasilje. Asja Bakić je u jednom smislu razigranija i inventivnija, u drugom njena je proza takođe utemeljena na mitološke i metatekstualne supstrate.
Na samom kraju kratko ću apostrofirati priču „Posljednja večera“ Asje Bakić iz poslednjeg broja Beogradskog književnog časopisa. Radnja priče je smeštena u vilu na jezeru Vanze pored Berlina, poznato mesto književnih rezidencija, potom i u obližnju šumu Grunevald. Naratorka je hrvatska pesnikinja, zamišljena kao samozatajna osoba koja veruje da privlači pažnju jer piše o vlastitim slabostima. Iako povučena i ustručljiva, ona je lucidan posmatrač i daje duhovite i oštre opaske, posebno o pesnicima: da su beskičmenjaci, pesnikinje su mnogo više neprimetne nego male, „Moljci idu na svjetlo, pjesnici idu na pare“ i „Moraš biti duboko pokvaren da svoj teret prebacuješ na čitatelje, da ih tjeraš da suosjećaju s tobom“. Atmosfera priče je od početka teskobna, sumračna i iščašena, sugeriše kao da nešto temeljno nije u redu i ispostaviće se da je tako.
Dragoceni, zavodljivi i lekoviti efekti začudnog, zlobnog i zlog. To delom korespondira sa onim poznatim Kafkinim stavom da je književnost „sekira za zaleđeno more u nama“, ali ide i šire, da je tekst more puno (noćne) more i da zabavlja time što iznenađuje i plaši, sve vreme se pretvarajući da jeste ono što nije.
