A ja kažem A (scena)
Posle pravih Dana slovenskog filma u riječkom Art-kinu sledi mini panorama „Dana slovenačke literature“ u Kinu „Kritika“, s namerom da se skrene pažnja na autorke i autore koji nisu toliko u fokusu kritike i medija.
Prošle godine u izboru za Njegoševu nagradu, koja se dodeljuje za južnoslovenske književnosti, dakle uključujući i bugarsku, koju svake četvrte godine na Cetinju uručuje predsednik Crne Gore, slovenački živi klasik Drago Jančar zauzeo je drugo mesto, tik iza posthumno nagrađene Dubravke Ugrešić. Od donedavnih klasika imao sam prilike da čitam Marka Sosiča (1958-2021), slovenačkog autora koji je živeo u Trstu, čiji je možda najpoznatiji roman Balerina, balerina uvršten u slovenački sektor ambiciozno zamišljene biblioteke „Sto slovenskih romana“. Ova se biblioteka već skoro dve decenije realizuje u deset slovenskih zemalja, od Rusije preko zapadnoslovenskih literatura do ovih balkansko-jadranskih. Pomenuo bih još jedan izuzetan roman iz slovenačke dijaspore, to je Boštjanov let Florjana Lipuša (1937), koruškog Slovenca iz Austrije.
Kada je reč o onoj najagilnijoj generaciji pisaca, srednjoj, to je ona koja ne nužno najviše piše, ali zato najviše putuje, osvaja nagrade i gostuje u medijima, odnosno koja se najčešće prevodi, što ne mora uvek da ima veze sa kvalitetom njihovih pojedinačnih knjiga. Uostalom tako je i sa nagradama, pa bih u ovom pasusu naveo nekoliko slovenačkih autorki i autora koji imaju zavidan matični status i regionalnu recepciju, a kojima se u ovoj panorami nećemo baviti. Recimo tu bi bio reditelj i pisac Goran Vojnović, autor na čiji je roman Čefuri, raus! reagovala i slovenačka policija i pozvala autora na info small talk nezadovoljna svojom slikom u romanu; pa dva Aleša: Čar, čiji mi je ciklus novela Made in Slovenia ostao u sećanju do danas, ili Šteger, autor izuzetnih knjiga putopisa, od Berlina do Južne Amerike. Pa Gabrijela Babnik, čiji roman Intimno smatram i danas jednim od najboljih koje sam pročitao unazad desetak godina, a koji se dotiče teme rasizma u savremenom društvu, budući da je jedan od protagonista afrički doseljenik u Sloveniju; pa Dušan Čater sa svojim provokativnim pričama iz knjige Džehenem; pa drugi Dušan, Šarotar, čiji nas istorijski roman Biljar u Dobrayu (izdanje Frakture) vraća u period Drugog svetskog rata i mađarsku okupaciju istoka Slovenije, pa Andrej Blatnik, teoretičar i praktičar priče, poznat i u SAD…
Romani (sa) društvene margine
Nakon što se roman razvio iz istorijskog epa došlo je do temeljne promene fokusa sa povesno-političke perspektive na individualnu i intimnu. Centralne figure pripovedača ili protagonista postale su osobe više neuklopljene u društvo, one koje štrče ili mu se protive, nego one koje ga reprezentuju. Ova tradicija izbija na videlo naročito u doba prve moderne, tu negde odmah iza Belle époque. Mogu pomenuti na blic nekoliko uticajnih autora, od Dostojevskog i njegovih likova sa mesijanskim sindromom ili drugim oblicima monomanske fiksacije preko Knuta Hamsuna (recimo Glad), Kamova ili Krležine buntovne proze (recimo Na rubu pameti), sve do drugih usamljenika svetske književnosti, koji su bili Niko i ništa u Parizu i Londonu (sve dok se nisu priključili revolucionarima), čiji su se romani neretko zvali Gubitnik (Tomas Bernhard ili Đerđ Konrad) ili su snatrili o Proširenju područja borbe… Lista bi bila dostatna ne za nekoliko doktorskih disertacija nego za jednu omanju biblioteku.
Takva tradicija je jaka i u savremenim književnostima i najčešće je nastavljaju oni koji i sami dele marginalni društveni položaj ili slične duševne tegobe, mada nije nužno uzročna veza njihovih biografija i literature. Pomenuću dva romana: Punk is dead Tomaža Kosmača i Titov sin Andraža Rožmana (oba je prevela Jelena Dedeić). U prvom planu Kosmačeve knjige je atipičan život pripovedača koji se odvija između alkoholizma, putovanja i književnih nastupa. Ime naratora, Kosmo, asocira na prezime autora, ali i sugeriše njegovu kosmopolitsku otvorenost. On je istovremeno pisac i socijalni autsajder, a alkohol je za njega i kreativni pogon i vid samodestrukcije. Doživljava se kao „proleter“ dok radi u rasadniku cveća, potom je auto-stoper, posetilac koncerata i putnik. Zanimljiva je „mikrogeografija“ u ovom romanu, jer se radnja odvija najvećim delom van Ljubljane, u opštini Idrija i mestu Godovič gde narator živi (severozapadni deo Slovenije). Naratorova književna grupa „Hidrogliste“ nastupa po manjim slovenačkim mestima, dok narator, kad dođe do para, odlazi do slovenačkog primorja i do nekih mesta u Slovačkoj i Češkoj. U tekstu dominira egzistencijalna i događajna strana, pripoveda se o bizarnim i neobičnim nezgodama u koje upada narator, ali se ne dotiče mnogo društva, politike ni istorije.
Roman Titov sin Andraža Rožmana je koncipiran ne kao niz čvršće ili labavije povezanih samostalnih priča, već kao struktura koja ima dvojicu pripovedača, kreativnog beskućnika Frenka koji pati od deluzija i Klemena, bivšeg novinara i kopirajtera, koji se pišući knjigu o Frenku zbližava s njim. Tako dobijamo dvostruku ispovest u romanu (Klemen se obraća svom psihoanalitičaru, a Frenk Klemenu) i dve središnje teme, fenomen beskućništva i života po skvotovima (Metelkova, Rog) i problem mentalnog zdravlja, odnosno instuticionalnog (mal)tretmana pacijenata. Njih običan svet neeufemistički naziva ludacima, pa i Rožmana, čiji je roman sav dat u neposrednom obraćanju u prvom licu i u kolokvijalnom jeziku, nesebično koristi taj termin. Radnja je većinom smeštena u Ljubljanu, u njeno senovito naličje, mada bez naglašenih naturalističkih crta karakterističnih za „crni val“. Jedan deo romana odvija se u Salamanki, gde Frenk rasterećeno boravi kao pridošlica, kao u nekoj vrsti locus amoenus-a ili privatne utopije. Za razliku od Kosmača, Rožman se usputno dotiče razičitih društvenih tema, od psihoanalize čiji je Klemen korisnik, do položaja medija, sirijsko-palestinskih izbeglica i represivnog odnosa establišmenta i tzv. normalne većine prema osobama sa poremećajima, relativizujući kriterijume procene ko je normalan a ko i na osnovu čega to nije.
Život (kao) literatura
Ovde nemam u vidu oksimoronski termin autofikcije, pa ni autobiografske proze, iako će jedna od pomenutih knjiga biti baš takva, porodična biografija. No, sve i sa njom reč je o fenomenu „preslikavanja“ života u literaturu bez prevelike brige o formi, gde autentičnost života i njegova ekscesivna iskliznuća treba da govore sama za sebe i poluče željene efekte, uglavnom tragičke i melodramske ili pak opominjuće. Za (svojim) životom kao građom obično posežu početnici i autsajderi, ili zreli autori kojima je dosta izmišljanja ili kojima vlastiti život, posle toliko godina „zanemarivanja“, deluje kao atraktivno polje za literarnu preradu. Nije pravilo, ali za literarnom „transpozicijom“ vlastitog života posežu autori „nefilološkog“ obrazovnog bekgraunda ili profesionalnog izbora.
Takva je Bronja Žakelj, koja je diplomirala novinarstvo, pa se bavila marketingom i radila u banci. Njen roman Belo se pere na devedeset (prevod Sonje Ćirić) više od portreta svakodnevice jedne domaćice ili kućanice sadrži visoku koncentraciju tragičnih i nesrećnih događaja koji snalaze naratorku i njenu porodicu. To su teške i neizlezičive bolesti, pa majčina smrt, naratorkina bolest sa kojom se nosi tokom onkoloških terapija, bratovljeva nesrećna pogibija, na kraju i smrt dadilje sa kojom su naratorka i njen brat odrasli. Ovu koncentraciju tragike teško da bi mogla da ponese i antička tragedija, bez obzira što su naratorkini napori ka ozdravljenju urodili plodom. Roman je počeo kao bildungs roman sa očekivanom „evokativnom infrastrukturom“ priziva života u SFRJ osamdesetih, što je očekivano i „isprano“ do jednog lutajućeg opšteg mesta. Ali našlo se i nešto neočekivano u tekstu, istovetan motiv koji povezuje likove naratorke i njene majke, da su obe boravile u Londonu, majka 60-ih a naratorka dve decenije kasnije, kao ispomoć u kućama. Neočekivano je i to da je ovaj roman 2017. dobio prestižnu Kresnikovu nagradu.
Vanja Pegan ima završene studije komparativne književnosti, poznavalac je klasične gitare i autor scenske muzike za više pozorišnih predstava. Počeo je kao pisac knjiga za decu, nastavio knjigama kratkih priča, romanima i na kraju knjige poezije, što je „žanrovski“ atipičan put za jednog autora. Njegov roman Svetionik (prevod Daniele Ćendo Miljanov) je stišan roman mikrorealizma, s nešto nostalgije i bez naročitog zapleta. Prvi deo fabule čini pokušaj glavnog lika, pisca Ivana, da uz pomoć arhivske građe napiše knjigu o svetioniku na Punti u Piranu, njegovom rodnom mestu u kojem posle dužeg izbivanja odseda dve nedelje u hotelu. Drugi deo romana čine Ivanova sećanja na odrastanje u Piranu, kako je upoznao suprugu Irenu i susret s nekadašnjim drugovima, s kojima će učestvovati na lokalnom takmičenju u veslanju u ribarskim čamcima, tzv. batanama. Podsetio me donekle na koncept romana Horror vacui Stanislave Nikolić Aras, zadarske autorke, jer su oba smešteni u primorsku sredinu, odvijaju se u kraćem vremenskom periodu i puni su evokacije i introspekcije.
Dino Bauk je advokat, poznat po svojim kolumnama u Mladini. Roman Kraj. Ponovo (prevod Dragane Bojanić Tijardović) mu je prvenac, smešten u dramatični istorijski trenutak smene epoha, kraja 80-ih na 90-e. U fokusu je četvoro mladih likova, od toga trojica su bili članovi jedne mladalačke rok grupe. Iz te se grupa izdvaja Denis, koji zbog porekla pripada takozvanim „Izbrisanima“, gubi državljanstvo, biva mobilisan i poslat na ratište gde verovatno gine. Ostali likovi su više tipovi: Petar, jalovi buntovnik (student filozofije koji postaje činovnik u Ministarstvu kulture), Goran, bivši bubnjar i novopečeni neoliberal koji prihvata duh novog vremena i diktaturu pohlepe i profita, te Merion, Amerikanka nekad zaljubljena u Denisa, odrasla u mormonskoj zajednici čega nastoji da se oslobodi. Limite generacijske povesti, bildungs narativa, ratne proze i slike tranzicione epohe prevazilaze fantastični momenti koji unose drugi tip motivacije. U romanu dominira efekat izgubljenih iluzija i odbačenih ideala jedne generacije koja je bila zatečena varvarstvom rata i vlastitim preobražajem u društvene autsajdere ili surfere na talasima tranzicije.
Može to (bitno) drugačije
U knjigama koje prolaze ispod radara regionalne recepcije ima i zanimljivih primera pokušaja oblikovanja nešto drugačije poetike, ne nužno naglašeno eksperimentalne. Takva su, svaki na svoj način, tri sledeća romana od kojih je tek Andrej Skubic generacija Vanje Pegana, druga polovina 60-ih, dok su Ana Šnabl i Jasmin B. Frelih rođeni polovinom 80-ih.
Skubicov roman Koliko si moja? (prevod Nine Guglete) po svom žanrovskom profilu je mešavina savremenog ljubavnog i društvenog romana sa primesama istorijskog. Zaplet počiva na dve intrige, jedne erotske, druge političke, pa je po tome blizak romanima detekcije. Radnja mu je iz Ljubljane izmeštena u jednu seosku sredinu (selo Ter na severu Slovenije). Narator romana, Tomo Veis, čovek je u 30-im godinama koji prihvati da ostane sa svojom dugogodišnjom devojkom Anjom, koja je zatrudnela s bivšim momkom. To je jedna od intriga, zašto je to učinila, što nas kao čitaoce kopka a naratora sve vreme izjeda. Sve do samog kraja Tomo nije siguran u to da li želi da bude otac tuđem detetu. U drugom zapletu leži komšijski spor oko zemlje. Tomo nalazi ratna i posleratna pisma koja je njegov deda-stric slao svom bratu, naratorovom dedi, iz američke emigracije, i ona oslikavaju položaj Nemaca tokom Drugog svetskog rata. Dat je primer jednog Nemca (Karl Rener) koji nije želeo da bude deo nacističkog projekta Kulturbunda i odbio da bude regrutovan u nemačku vojsku. Roman se dotiče i posleratne atmosfere u Drugoj Jugoslaviji kada se posredstvom naratorovog dede prodaje Renerovo zemljište. Oba raspleta nisu tako dramatična, pa je od moguće priče o istorijskom nasilju ispala neka vrsta nagodbe. Preko sporednih likova Skubic pominje posleratne bosanske doseljenike u Sloveniju i rad jugoslovenske Državne bezbednosti. Dakle, ovaj bi roman bio „drugačiji“ po obuhvatnoj zrelosti svoje pripovedačke sinteze, intimno-psihološke, međugeneracijske, transurbane i istorijske, a ne po inoviranoj poetici.
Ana Šnabl je poznata po knjizi priča Odvezani i romanu Majstorija (prevod Jelene Dedeić). U njenim pričama pripovedanje dato uglavnom iz ugla ženskih likova koji se većinom nalaze oko tridesete godine života. U najdužoj priči „Veliki medved“, lik muškarca pripoveda o svojoj studentskoj vezi, svojoj neurozi i zavisnosti od kanabisa. Roman Majstorija obeležavaju dve teme: bračna preljuba i potkazivanje kolega, odnosno saradnja sa tajnom policijom u doba 80-ih u Sloveniji. Tri para likova su u fokusu ovog romana: Ana Miler, kasnije Adamič, koja zahvaljujući saradnji sa tajnom policijom postaje urednica u najvećoj izdavačkoj kući u Sloveniji, Mladinskoj knjizi, i njen muž Sergej; Adam Bevk, autor rukopisa koji se takođe zove „Majstorija“ i njegova žena Vera, te stariji bračni par iz Službe državne bezbednosti, Sofija i Vitomil. U prvom planu su Ana i Adam, najpre kao saradnici na rukopisu, pa preljubnici. Uz dnevničku formu romana dominira doživljajna perspektiva likova i izmena tačke gledišta, pa nas roman suočava čas sa Aninom a čas sa Adamovom perspektivom. Međutim naracija se ne dotiče previše konteksta polovine 80-ih, jer je usmerena na psihološki bekgraund odnosa između likova. Ovaj roman Ane Šnabl je imagološki zanimljiv kao pogled u prošlost generacije autora koja nije živela u toj zemlji i sistemu i koja je prinuđena da raspetlja čvor koji čine dva isključiva pogleda na taj period: jedan naglašava posleratne zločine, represiju i socijalnu uravnilovku, a drugi ekonomski rast, međunarodni ugled zemlje, međunacionalnu snošljivost i evolutivni modernizam.
Meni su ovde najdraže priče Ideoluzije Jasmina B. Freliha (prevod Ivana Antića). To je atipična prozna knjiga sastavljena od raznovrsnih proznih celina koje se razlikuju gotovo po svemu: po dužini (od kratkih do novela), po geografskom i kulturnom miljeu u koji su smeštene, po načinu konstrukcije (modernistički tok svesti, nadrealistički spojevi rečenica koji reflektuju halucinantnu svest, formalni eksperimenti u priči „Šav“, do priča sa prepoznatljivim društveno-političkim kontekstom). Izdvojio bih najpre priče: „Noćna straža“ i „Vratar“. Povezuje ih figura vagabunda-svetskog putnika-(ne)voljnog kosmopolite prepuštenog sebi, koji se u prvoj priči nalazi u Amsterdamu, u drugoj u Njujorku. Prva priča, pored uobičajenog miljea Amsterdama, od muzeja do distrikta crvenih fenjera i kafića za kozumaciju lakih opijata, sadrži jedan zagonetan motiv, fantastično-erotski, o naratoru kao prepoznatom mesiji, a napisana je u izrazitom polemičkom naboju prema „turističkim atrakcijama“ Amsterdama i poznatoj Rembrantovoj slici. U priči „Vratar“ narator po dolasku u Njujork postaje vratar zgrade u otmenom kraju i posećuje promociju knjige Naomi Klajn, pozivajući na revoluciju i snatreći o njoj. Obe priče povezuje pre sarkazam nego ironija, koji je delom i autosarkazam. Ideoluzije završavaju dve road trip priče. U prvoj je u fokusu potera za islamskim teroristima iz studentskog kampusa, data iz perspektive mlađeg Čečena, uverenog da donosi pakao onima koji su zaboravili da pakao postoji. U drugoj priči putovanje automobilom dvoje ljubavnika predstavlja neku vrstu umetničkog hodočašća po muzejima likovne umetnosti do Hjustona i kapele Marka Rotka. Od dve „američke“ priče prva pokušava da prodre u svest jednog islamiste, dok je druga data u maniru nekih američkih prljavih realista.
*
I to bi bilo to, poštovani posetioci Kina „Kritika“ i ovog mini festivala B produkcije savremene slovenačke literature. Podsticajna mi je ta unutarslovenačka regionalna raznovrsnost mesta zbivanja u slovenačkoj prozi, kao i taj poriv za stalnim putovanjima po susedstvu i belom svetu. Istorija je svedena na one nedovršene periode o kojima nema društvenog konsenzusa, ili koji i dalje generišu dramatične zaplete, a to su devedesete i Drugi svetski rat, dok se na period SFRJ uglavnom gleda uglavnom bildungs nostalgično, ali i, kao kod Šnabl, grebanjem po površini nekadašnjih tabua. Nekih posebnih tu društvenih trauma nema, sem beskućnika i Izbrisanih, odnosno nagle tranzicije koje je mnoge izbacila iz koloseka. Pa dobro, bilo da se „reciklira“ privatna i porodična povest, miljei malih i zabačenih sredina, da se pokušavaju zaokružiti socio-istorijske sinteze ili, kao kod Freliha, da se provokativno ili iščašeno progovori o tekućim svetskim kontroverzama, nakon „odgledane“ revije ostaje utisak o raznovrsnosti i dominaciji intimne perspektive i sećanja, bez mnogo bunta i formalnih eksperimenata.
Istaknuti vizual: Aleš Suk
#100 dugih riječkih jezika #jezik #Kino kritika #Kritika #Saša Ćirić
