U vrelini afričkog vala koji klimatski zaposeda bedeme tvrđave Evrope – nekad kolinijalno pohlepne, sada samoodbrambeno autistične – šireći se po kotlinama i visijama unutrašnjeg dela kontinenta, u sedmici u kojoj se obnavlja kolektivni zanos duelima na travnatim površinama, iz fizičkog okršaja preobraženih u sport i uniformisani pivski karneval, u sezoni kada ljudi kao pušteni s lanca putuju, ne bi li dostigli klimaks svrhe godišnjih odmora i ten za klasno raspoznavanje, u Kinu „Kritika“, kao što je napisao onaj sa Ponta, iz „Hrvatske mlade lirike“, čitanje teče dalje i čitanju kraja nema; čitanje koje će spojiti jedan „argentinski“ moto, jedan antipopulistički esej i tri turska romana.
Ime motoa
Čak sam pomislio da i Bog, ako postoji, nosi krinku. (Ernesto Sabato, Prije kraja)
Čim sam je pročitao, znao sam da će mi poslužiti kao moto. Kakva čudesna linearnost koja u prirodi izostaje. Bog ne povlači prave linije, zapamtio sam i taj citat, možda iz filma Prometej. Simetrija i harmonija, ujednačenost i sklad posledica su ljudske uobrazilje. Svaka rečenica je suva čaura puna semena; neoprezno je u prolazu dodirneš nogom i seme se prospe unaokolo.
Ali, zar se ne izneverava njen osnovni smisao kad se tako, kako bi rekli političari uhvaćeni u laži, istrgne iz konteksta – s tim da se ovde zaista izvlači iz konteksta? Niko ne komentariše moto. Stoji, prilepljen na početak, dodat ko zna kad, kao ornament ili konvencionalni ukras. Moto je za nekoga proverbijalno paunovo pero, drugi u njemu traži skriveni ključ ili šifru za tekst koji sledi.
Neka bude isprazni ukras, to govori o modi ulepšavanja i formi jednog ukusa. Šifre svakako nema čak i ako postoji analogija po smislu između motoa i teksta. Za tekst kažu da teče, iako stoji u mestu, kao da je uklesan u kamen, kao što je nekad i bio, a zapravo čitanje teče lako, taj sraz između pogleda koji budi polegle rečenice i smisla koji tekst nosi u sebi kao cvet svoj nektar. Zar to nije lepa slika: čitalac kao vredna pčela koja kupi nektar iz cveta i oprašuje ga rasejavajući njegovo seme?
Znam kuda bi nas odvelo razvijanje slike pčelinjaka, sa maticom, radilicama, trutovima i čuvarima. Ili srodna slika mravinjaka. Tamo negde, između Platona i teoretičara socijalizma. Između onih koji veruju da je ljudska priroda saobrazna njenoj društvenoj funkciji i onih koji tvrde da svaka jedinka ima svoju ulogu u društvenom biću koju ne sme da zanemari, na stranu što tu ulogu nije izabrala, kao ni celinu kojoj pripada. Jasna je sreća organizma kao skladne celine i samorazumljiva je kazna za sve koji se tom konceptu sveopšte sreće ne povinuju.
Sabato je napisao da su njegovi književni radovi „zamršeni plesovi krabulja, koje upravo zbog krinke govore ili otkrivaju istine koje se ne bi usudile priznati otkrita lica“, što je, kako nastavlja, bila drevna i korisna uloga karnevala. Razotkrivalačka i katarktička, u smislu odlivanja viška nepodnošljivog, ne njegovog potpunog čišćenja. Onda dolazi moto o Bogu koji, ako i postoji, nosi krinku, ili nastupa skriven.
U antičkom mitu božanstva su se otkrivala preobražena u druga živa bića jer smrtnici nisu bili u stanju da podnesu njihov pravi izgled. Bili bi zbrisani kao udarom atomske energije, ne zbog saopštavanja istine. Ali ostalo je verovanje da se bog može pojaviti prerušen kao skitnica ili prosjak, te da treba izaći u susret potrebitima i neuglednima. Sabatova karnevalska maska više odgovara šarenoj kapi sa praporcima srednjovekovne lude, harlekina ili savremenog standup komičara, da se skriven ruga nonsensima onih koji su uzaptili moć i autoritet.
Veselo nasilje i put u samodovoljnost
Krinku možemo razumeti i drugačije. Kao glumu koja se ponavlja toliko često da je srasla s crtama lica i od druge postala osnovna priroda; pa je upotrebna vrednost zamenila primarno svojstvo. Ali zar to nije osnovni zakon evolucije, prilagođavaj se i menjaj se, bez obzira šta je povod, ledeno doba i klimatske promene, sazrevanje ili imperativ ostanka na vlasti? Političari su postali zabavljači, posebno oni koji sa vlasti ne žele da odu. Kako-tako održavaju demokratsku fasadu, infantilizovali su svoje birače i sami se ponašajući kao razmažena, nepodnošljivo narcisoidna i osvetoljubiva deca.
To je prvi korak, od sedam, potrebnih da se demokratija preobrazi u diktaturu. Naporedo sa stvaranjem antisistemskog, populističkog pokreta pravog naroda. Njegove pristalice su zanemareni i manje obrazovani deo stanovništva opredeljen protiv elite, koju ne razume i od koje zazire, kojoj otuda lako pripisuje svojstva „neprijatelja naroda“. Vođa pokreta je deo „pravog naroda“ čak i ako po svom obrazovanju i poreklu pripada eliti. Rodonačelnik je omalovažavanja i marginalizacije elite. Populizam predstavlja borbu protiv obrazovanih i obrazovanja, a kao batinu koristi predrasude i religiju.
Verske institucije pomažu da se društvo iznutra porobi, jer to su uhljebljeni fariseji, oni koji od dogme propagiraju pokoravanje i poslušnost. Slave jedinstvo mase kojom se manipuliše i tradiciju iz koje su odstranjeni rukavci skepse i samostalnosti. Društvo je paralisano strahom od nasilja i potkupljeno, neko pakovanjem makarona i sledovanjem uglja, ulja ili deterdženta, drugi ulaznicom u klub neofitske elite. Zemlja okreće leđa svojim susedima, evropskoj perspektivi i kosmopolitizmu, i ide ka samoizolaciji.
Ovo je moje free jazz soliranje na obilje tema koje nudi knjiga prominentne turske novinarke i prozaistkinje, Edže (Ece) Temelkuran. Naslov knjige zaprema celu koricu i nudi se kao priručnik ili politikološki vodič, iako je autobiografski esej prožet lamentom, lucidnim uvidima i aktivističkim otporom. Glasi Kako ostati bez države, sedam koraka od demokratije do diktature, koju je 2019. u Hrvatskoj objavila Naklada Ljevak, a u Srbiji 2022. malo poznati Krupni plan u prevodu Ane Pejović sa engleskog. Dve godine kasnije Naklada Ljevak, čijoj se urednici Petri Ljevak autorka zahvaljuje kao svojoj prijateljici, objavila je novu knjigu Edže Temelkuran čiji je naslov manje introspektivan i sumoran, a više proaktivan: Zajedno, deset odabira za bolju sadašnjost.
Hrvatska izdanja obe knjige Edže Temelkuran sadrže na koricama inspirativne promo rečenice uglednih čitateljki. Čudi me ta nakladnička praksa, budući da se ti prekratki promotivni iskazi doživljavaju pre kao iznuđeni advertajzing nego kao iskreno ushićenje knjigom. Ipak, kada se na naslovnoj korici knjige Zajedno nađe iskaz Dubravke Ugrešić, treba obratiti pažnju, jer je rekla nešto bitno. O Temelkuran kaže da je „izravna, udara u središte problema i zavodljiva“, sa dodatkom da „prvo dvoje obično ne ide uz treće“. „Zavodljiva“ znači da Edže Temelkuran ume da piše, analitički i stilski, kao i da vešto komponuje svoje eseje i prisećanja. Njen tekst nije tek potresno svedočanstvo jedne političke egzilantkinje i novinarke koja po pozivu učestvuje na najznačajnijim panelima i intervjuiše vodeće ličnosti današnjice.
Osveta niščih
A svi znamo šta se desi kad intelektualac koji sumnja u sebe sretne bezočno, očigledno neznanje; za one koji veruju u očigledno, osnovna potreba za preispitivanjem zvuči kao nedostatak odgovora, pa postiđena tišina pred bestidnom drskošću deluje kao zanemelo strahopoštovanje. Ovde Edže Temelkuran govori o antiintelektualnoj klimi i sirovom nastupu populista, tačnije o nemogućnosti komunikacije s njima. Ukinuta je politička debata, ta temeljna ustanova parlamentarne i pluralističke kulture. U startu su je minirali vođe populističkog pokreta jer je njihov suštinski interes da na putu ka osvajanju potpune vlasti dezavuišu svaki otpor i polemiku, a u konačnici, ako mogu, ukinu i samo kritičko mišljenje.
Otuda tokom funkcionisanja autoritarne vlasti posebnu važnost dobijaju tzv. trolovi ili botovi. To su plaćeni režimski jurišnici koji deluju na internetu s ciljem da zastupaju interese vlasti pod krinkom izmišljenih civilnih identiteta, ali na jedan manipulativan i nasilnički način. Rečima Edže Temelkuran: Njihova misija nije da raspravljaju o temi ili odbacuju neki argument, već da terorišu prostor za komunikaciju dotad neviđenom mržnjom i agresijom, da bi naterali suprotstavljene ideje da se povuku. Trolovi su digitalni pit bulovi trenirani da razbucaju pristojnu komunikaciju, racionalnost i smisao iz sfere društvenih medija, postajući plaćeni uzori besramne okrutnosti za ostale korisnike društvenih medija.
No, to je samo delić „rekonstrukcije“ načina na koji se uzurpira ili privatizuje država, o kome piše ova turska kolumnistkinja i spisateljica imajući na umu turski primer i uspon AKP-a (Pokreta za pravdu i razvoj) već više od dve decenije vladajućeg predsednika sve manje sekularne turske Republike. Edže Temelkuran je 2016. napustila Tursku i od tada živi u zagrebačkom egzilu, mada, kako kaže, zbog jezika, lokalnu i regionalne politike ne prati, ali prati svetske prilike. Knjiga Kako ostati bez države, sedam koraka od demokratije do diktature i nastala je kao plod autorkine želje da se obrati tzv. zemljama razvijene demokratije ne bi li ih upozorila da je uprkos institucijama, tradicijama i mentalitetu i njihova demokratija ugrožena i suštinski krhka. U stvari, u poslednjoj dekadi bar su dva događaja uzdrmala zapadni, posebno angloamerički svet: izbor jednog neobrazovanog bogataša i mizoginog rasiste za predsednika najmoćnije države na svetu, i Bregzit kao kombinacija manipulacije strahom, antiimigrantskim fobijama i algoritamskom propagandom sejanja poluistina i spinova.
Cilj ovog teksta nije politikološka analiza, da citiram poznati naslov Kurcija Malapartea, nove „tehnike državnog udara“, mada ovde i nije reč o klasičnom coup d’état, o revolucionarnom ili vojnom udaru spolja i nametanju diktature, nego o nekoj vrsti implozije ili urušavanju u sebe demokratskog poretka, odnosno o destrukciji demokratije uz korišćenje i zloupotrebu demokratskih pravila igre, kao kod nemačkih nacista u suton Vajmarske Republike. S tom bitnom razlikom da uniforme nisu neophodne, bar ne odmah, iako masovnosti ili zloupotrebe masa ne manjka, kao ni zveckanja oružjem i targetiranja unutrašnjih neprijatelja. Gledano iz ugla naših lokalnih sredina, razlike metastaze diktature kreću se u rasponu između partijske i privatne države, odnosno relativne autonomije izbornog procesa do izbornog inžinjeringa i masovne krađe, te urušavanja nezavisnih ustanova i slobodnih medija. U kao-demokratiji postoji mogućnost pojave novih pokreta, recimo levo-ekoloških, nasuprot hibridnim sistemima, što je politikološki eufemizam za uznapredovalu diktaturu ili ličnu vlast, koja je ukinula perspektivu mirne smene vlasti. Čitaoci znaju koja se od regionalnih zemalja nalazi u kom položaju.
Književnost i diktatura
Zgodno je u završnom poglavlju pomenuti, barem usput i nužno sažeto, nekoliko primera savremenog turskog romana koji je nastao u novom milenijumu, znači praktično u doba populističke samovlasti. Treba reći i to da je, gledano iz ugla izdanja u Srbiji, broj objavljenih turskih autora manji nego što ta književnost zaslužuje, ali nije zanemarljiv.
Jedan od najupečatljivijih turskih romana koje sam čitao je Izgubljena reč Oje Bajdar (Oya Baydar), sociološkinje i književnice starije generacije, izvorno objavljen 2007. – u Srbiji osam godina kasnije u prevodu Vesne Gazdić. Roman je opsežan i ima nekoliko velikih tema, najveća je tursko-kurdski sukob i pitanje metoda borbe i zaštite države (svrha primene nasilje u oba slučaja), no tu su i pitanja odnosa Istoka i Zapada, moderne porodice i poetičkog profila tekuće književnosti koja govori o aktuelnoj istoriji. To je savremeni politički i društveni roman koji u fokusu ima ljude koji posreduju između sukobljenih zajednica i isključivih političkih zahteva, uz svest o ograničenoj moći takvih mirotvornih poduhvata. Nasilje je opšti fenomen koji se ispoljava na različite načine: kao brutalnost turskih državnih organa i surova disciplina kurdskog pokreta, u obliku terorističkih napada u Istanbulu, ali i ksenofobnih incidenata na norveškom ostrvu. Roman ima veoma složen strukturu koja se uspostavlja oko čak četiri grupa likova: oko poznatog pisca Omera Erena, oko njegove žene Elif, međunarodno priznate genetičarke, oko njihovog sina Deniza i oko mladog kurdskog para Mehmet i Zelal. Eren posećuje istok Turske i zonu konflikta i u tom segmentu se izdvaja lik apotekarke Žijan, koja u jednom malom mestu služi kao spona između vladinih snaga, kurdskih plemena i pobunjenika iz PKK (Kurdistanska radnička partija) u planinama… Kurdski par reflektuje višestruke traume njihove zajednice: Zelal je pobegla od običajne osvete a Mehmet iz PKK, ali nije postao pokajnik, odnosno saradnik turskih organa. Roman koji me je na momente podsetio na posleratne partizanske narative u kojima su u fokusu bila pitanja budućnosti zaraćenih naroda i prekopotrebna modernizacija zemlje.
Istakao bih i roman Istanbul, Istanbul, ovenčan nagradom lista Indipendent, Burhana Sonmeza (Sönmez), pisca koji je nalik Oji Bajdar iskusio policijsku represiju i život u egzilu. I dalje je vezan za Veliku Britaniju i Oksford, dok je u Istanbulu radio sedam godina kao advokat. Roman imitira strukturu Bokačovog Dekamerona, s tim što Burhazov roman sadrži 10 poglavlja i nešto više kraćih priča koje jedni drugima pripovedaju zatvorenici u periodima između saslušanja koja imaju oblik fizičke torture. Reč je o pričama koje predstavljaju parafrazu poznatih književnih dela (Bokača, Melvila, 1001 noći…), a ponekad liče na narodne priče i anegdote. Sa njima se prožimaju ispovesti četvorice zatvorenika. Ovo je takođe roman o gradu, onom koga je proslavio drugi turski pisac, Orhan Pamuk, koji ima različita lica u sećanju i stavovima Sonmezovih likova. Tako jedan lik kaže: „ovaj umorni grad je bio veoma živ u prošlosti, raskošno carstvo je trajalo u njemu a sada je zaspao“, dok drugi za prosečne građane Istanbula kaže da su ili bili nostalgični prema juče ili su maštali o sutra. Zajednička crta im je predstava o zavodljivoj prošlosti, dok se sadašnjost opisuje kao doba umora, stagnacije i krize, odnosno represije i zapta.
Da ne bih preterao, samo ću pomenuti dva bolja romana sa savremene turske scene: Hakana Gundaja Još (u fokusu ima noviju izbegličku krizu, šverc ljudi preko Turske i surovu eksploataciju izbeglica) i Šebnem Išiguzel Devojka na drvetu (fokus na pobunu na istanbulskom trgu Tahrir). Završio bih ipak osvrtom na satirični roman Erdžena Kesala Potencijalni kandidat, baš zato što je naturalističku atmosferu zamenio podsmešljivom groteskom.
Kesal je po obrazovanju lekar, psiholog i socijalni antropolog (eto kakvo je predznanje potrebno za turskog romanopisca i „hroničara“), a uz to je i glumac. Glavni lik romana Potencijalni kandidat je lekar, doktor Kemal Guner, jedan od vlasnika privatne bolnice u Istanbulu, i neko ko će, i u tome je ključ nesporazuma i apsurda, pomisliti da je viđen da bude kandidat vladajuće stranke za predsednika jedne gradske opštine u Istanbulu. Međutim, dr Guner će ostati samo „kandidat za kandidata“ ili, kako naslov romana kaže, potencijalni kandidat. Roman ironično razotkriva kako funkcioniše zakulisni politički sistem u savremenoj Turskoj. Kandidati moraju sami da finansiraju svoju unutarstranačku kampanju, a to znači: da učestvuju u dobrotvornim priredbama, da kupuju gomile karata za druge manifestacije, da čine sitne usluge onima od kojih očekuju podršku i glasove, pa tako Kemal Guner kao lekar mora da obećava različite zdravstvene preglede i intervencije (pregled prostate ili izradu vilice od porcelana)… Kafkijanski deluje taj partijsko-državni mehanizam kroz koji se probija narator da bi uopšte saznao da li ga je partija odabrala da bude njen kandidat.
Knjiga Edže Temelkuran i svi pomenuti romani kritički slikaju društvenu stvarnost savremene Turske, bez krinke koja je rezervisana za pripadnike establišmenta i kulturnog mejnstrima. Diktaturu je zgodno ismevati i razobličavati jer pruža obilje materijala i povoda, najbolje sa bezbedne ali nevesele distance života u egzilu. Ako je za utehu, a nije, ili bar nije sasvim, „izgubljena reč“ pronicljive kritike i literarnog svedočanstva iznova dobija na značaju u diktaturi, od kojih ova s pravom strepi. Publicistika i književnost same po sebi nemaju moć da sruše diktaturu, ali zasigurno podrivaju njene idejne temelje i njen budući pad čine legitimnim unapred ga halaleći. A krinka ostaje svima koji ne umeju ili ne smeju da govore „licem u lice“; svakako i lažnim božanstvima.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #jezik #Kritika #roman #Saša Ćirić
