Seks i smeh, dva ponora pakla
Teško je pisati erotsku i komičku prozu. Teško ili teže od ostalih vrsta proze, iako čistih oblika nema budući da su „kontaminirani“ različitim nanosima. Kada razmišljam o komičkom modusu romana nameću mi se primeri parodije, recimo tri klasična evropska romana, Servantesov Don Kihot, Tristram Šendi Lorensa Sterna i Bulgakovljev Majstor i Margarita. I bilo da je reč o parodiji viteških romana, o prvom postmodernom ili metaromanu ili dolasku Nečastivog u prvu zemlju socijalizma, nekako je svuda reč o uvrnutim junacima i fenomenu ludila, u šta se idelano uklapa i ljubav, idealizovana ili normativna, romantična ili tragička, svejedno, što komičko-parodijskoj osnovi dodaje nove slojeve, kao na torti ili u onom Ingardenovom konceptu književnog dela. Slično je sa proznom erotikom, počev od Apulejevog Zlatnog magarca i određenih priča iz Bokačovog Dekamerona; Eros je tu neposredno skopčan sa fantastikom, pučkim verovanjima i humorom. Čak i kod „božanstvenog markiza“ posle epizoda razobručenog sladostrašća, u kojima su kršenje norme i zločin instrumenti podsticanja i uvećanja telesnog užitka, slede polemički pasaži u kojima se izlaže libertenska filozofija i temeljno negira hrišćanska doktrina.
Ne naglašavam „žanrovska“ onečišćenja kao nemogući teret, već ističem neizbežnu složenost tekstualnog prediva u kome tek pojedine niti pripadaju deduktivnim kategorijama komike i erotike. No, dobro, u savremenom okruženju ipak je lakše, proces žanrovske diferencijacije ili flotacije, rečeno jezikom prerade rude, izdavačke potrebe, horizonti očekivanja i javna atmosfera doveli su do toga da se relativno slobodno piše o domenu ljudske seksualnosti i iznose poruge i invektive na račun različitih autoriteta na jedan pripovedački pročišćen način, dakle da se piše prevashodno o tome a ne nužno još i o nečemu drugom. Da, cenjeni publikume, živeći u vremenima u kojima se klatno iskrenulo u smeru konzervativizma i populizma, što će reći uskih i strašljivih shvatanja i rigidnih restrikcija, nije se zgoreg iznova osvestiti da su predočeni seks i podsmeh, ljudsko telo (posebno obnaženo i naročito žensko) i satirični jezik čije se obrušavanje na pravila i nametnute svetinje napada kao blasfemija – glavni neprijatelji zatvorenog društva. Jednako su glavne kliconoše pobune i subverzije, te odbrane prava na ličnu intimu i seksualne slobode. Seks i smeh, kopulacija i izrugivanje, klice zla i đavolja rabota, što treba držati u strogom zaptu ili na vreme proterati iz „idealne“ države.
Jahači ćudoredne Apokalipse
U današnjem programu Kina „Kritika“ primarno će u fokusu biti dvojica „bezobraznih“ pisaca, a naći će se još koje ime proze kojom gospodari Eros, ali ne Ramazzotti. Čitao sam ih sa izvesnim zakašnjenjem, mada art program obično nosi neku patinu „anditaumiranja“ i ne juri za recentnim hitovima. To su „ozloglašeni“ Zoran Ferić i nešto manje „indeksirani“ Drago Glamuzina (mislim na virtuelni index librorum prohibitorum, jer ko zna koliko je – kada se sastavljaju spiskovi knjiga za otkup – zaista virtuelan a koliko deluje iz potaje), i njihovi kraći romani, koje ja volim da nazovem novelama: Dok prelaziš rijeku i Drugi zakon termodinamike. Ne samo da su godinama uvezani prijateljskim i VBZ-nakladničkim vezama, pa ni to da se Ferić kao književni lik javlja u ovom Glamuzinonom romanu, štaviše kao host ili domaćin tuluma, nego sam njihovim novelama pronašao još jednu kopču.
Kao što postoji francuska, eto može postojati i firentinska veza i to iz 14. stoleća: dok Ferić naginje ka Petrarki (Petrarca), dotle Glamuzina baštini Bokača (Boccaccio). Ferićeva novela, koju sam naziva poemom, može se videti kao svojevrsni narativni kanconijer i jednogodišnja suma ili presek jedne ne tako česte, iako ni previše iznenađujuće veze, između pisca i studentkinje koje razdvaja nešto više od tri decenije razlike u godinama. Glamuzinina novela sa tim „szienca nuova“ naslovom, iako će se prava nova nauka javiti tri veka kasnije a drugi zakon termodinamike biti postuliran u 19. veku (ali šta je metafora bez anahronizma i preterivanja, baš kao i ljubav, kako kaže Ferićev narator), naslanja se na koncept Bokačovog Dekamerona bar na dva načina: desetak prijatelja jedne noći govore po jednu priču iz vlastitog iskustva koja ih je „izmestila iz ležišta“, u okruženju korona virusa koji ih, istina, nije kao onovremena kuga poterao iz grada u ladanjski okoliš i u šeherezadinski eskapizam, već odveo na stambeni tulum koji je nakon alko-narkotičkog dopinga pošao „u krivu“, ka iskrenosti i grupnom prekopavanju po zabranu intime, kao na nekakvoj kolektivnoj seansi. Dakle, kod Glamuzine Bokačo je okvir, dakle nešto spoljašnje i naizgled formalno, dok je pomenuti kanconijer direktna analogija jer sadržaj novele predstavlja kao nekakvu „studiju slučaja“ (case study) u kojoj se prodočava razvoj jedne atipične ljubavne veze i „klinički oštro“ iako lirski intonirano opisuju etape ili faze u njenom anualnom trajanju, od inicijalne opsesije do odlaganog i dogovorenog prekida.
Ovde sad rez, pa nagli prelaz na francusku nobelovku od pre dve godine, Ani Erno (Annie Ernaux), koju tiska Vuković&Runjić a u Srbiji feminofilni Štrik, budući da je ova formulacija o kliničkoj oštrini deo obrazloženja Nobelovog žirija, uz hrabrost introspekcije i još štošta još. Indikativne se tu podudarnosti javljaju, bar kad prizovem knjige koje sam čitao, Izgubiti se ili sasvim kratku Samo strast, a obe referišu na isti stvarni „slučaj“, na samoponiruću vezu naratorke sa mlađim muškarcem, mada ne toliko ferićevski mlađim, koji je službenik Sovjetske ambasade u Parizu pred sam kolaps istočnog bloka. Na stranu sad autentične dnevničke beleške iz tog perioda čija je pažnja opsesivno fokusirana isključivo na njega i vreme provedeno s njim. A i on je oženjen (kao Ferićev narator i mnogi Glamuzinini likovi) i naratorka se sreće sa njegovom ljupkom ženom, što je ne ometa da nastavi svoju igru preljube, kao što uspešan tridesetogodišnji brak ne smeta Ferićevom naratoru da u isto vreme oseća bliskost sa svojom suprugom i nastavlja takođe preljubničku vezu u kojoj pristaje na ulogu onoga koji dominira i nagrađuje potčinjavanje znatno mlađe partnerke koje je ona sama inicirala. Sada smo ušli u prirodu odnosa ljubavnika, tačnije preljubnika, a ljubavni trougao je trade mark jednako Glamuzinine poezije i romana Tri, jer za takvu ljubavnu sreću je zaista, kao u naslovu Grlićevog filma iz 1985., čiji je scenario pisala i Dubravka Ugrešić, potrebno troje. Ali ovde ne želim da istaknem impulsivnu predanost bez ostatka naratorke Ani Erno i odsustvo transgresivnih „igrica“, već sažižuću snagu erotske kompulzivnosti koja se u svim slučajevima ostvaruje „slepo“ i mimo delovanja „blagotvornog jarma razuma“ (mislim da je ovo odnekud Spinoza ušetao). I takva veza stoji nasuprot bračnim (oba)vezama ili imaginariju društvenog morala, čak nasuprot jasnom predosećanju kraja za koji su oba ljubavnika, naratorka Erno i Ferićev narator, sigurni da će se pre ili kasnije desiti. Znaju, ali ne mare, kako glasi ona čuvena replika iz Evripidove drame, kojom on razvejava sav racionalistički optimizam antičkih rodonačelnika zapadne filozofije.
Remen-tur-koitus-žur (ili žar ptica bliskosti)
Upotrebio sam reč transgresija i mislim da je ključna jer opisuje Ferićev odnos prema Erosovom feudu. Označavala bi kršenje normi i neočekivane kombinacije u koje se često upliće fenomen bolesti ili nasilja. Otuda ne sasvim opravdan ili zasnovan utisak o bizarnosti efekta ili skandaloznom učinku takve proze, iako ona razotkriva senovite rukavce seksualnosti. Po opsegu i temi novela Dok prelaziš rijeku priziva novelu Djeca Patrasa, kao što sama upućuje na roman Margarite Duras Ljubavnik, nudeći se kao njegov postmoderni pastiš. Nekako se u ovih dvadesetak godina između dve Ferićeve novele susteklo više stvari, od autorskog „sazrevanja“ koje je odvelo ka lirskom izrazu i ublažavanju radikalnijih rešenja, baš kao kod poznog Mirka Kovača, recimo u romanu Grad u zrcalu naspram rane naturalističke proze, do uspona neokonzervativnih pokreta i obnove duha zabrana i stida. Pa tako ono što je kod Margarite Duras u romanu iz 1984. odnos francuske tinejdžerke od 15 i po godina sa pedesetogodišnjim kineskim industrijalcem u francuskoj Indokini, u romanu Djeca Patrasa iz 2005. je erotski odnos tokom đačke ekskurzije srednjoškolskog profesora sa učenicom kod koje se pojavljuju prvi simptomi Parkinsonove bolesti, dok je u romanu iz 2022. godine Dok prelaziš rijeku to odnos 53-godišnjeg pisca sa 22-godišnjom studentkinjom kiparstva (godine su u tekstu eksplicitno navedene, pa time i naglašene).
Ne tvrdim, ali i ne bežim od te tvrdnje, tek iznosim gole fakte (ipak je ovo tekst o erotskoj prozi, zato su i činjenice obnažene), da je i duh vremena sa sve autoritarnim populistima na jednoj i krstašima/križarima porodičnih vrednosti na drugoj strani mogao da da svoj doprinos osnovnoj postavci radnje, ili, što bi IT-evci rekli, njenom settingsu. Naravno da nije svejedno „kastingovati“ maloletnu osobu za protaginistkinju erotske proze i učiniti je svojom ljubavnicom, sve i da pripovedanje teče iz njenog ugla, ali sada se to smatra seksualnim iskorišćavanjem i s odbojnošću se gleda na takav zaplet čak i u jednoj fikcionalnoj tvorevini umetničkih pretenzija (bio to roman, film, drama ili štagod). Paradoksalno, tek danas Nabokovljev „incident“ s Lolitom iz 1955. u (post)makartijevskoj Americi deluje kao neočekivano i neshvatljivo čudo. Mada, s druge strane, i nije tako čudno. Dominantno polje ideološke bitke našeg doba jesu obnovljena identitetska pitanja, kao i rodna i porodična pitanja – pa otuda toliko „nevolja s rodom“. Ko li je ta nova Thatcher da pripreti prstom i zapovedi: „There’s no such thing as gender!“, iako su seksualnost i žensko telo kao „rodna peć čovečanstva“ oduvek bili polje tabua i zabrana, rigidne regulacije i preteranih kazni?
Kad sam pomenuo transgresiju, red je da je ilustrujem ili obrazložim. U noveli Dok prelaziš rijeku kršenje konvencije ne čini razlika u godinama između ljubavnika, već svojevrsni mazohizam na kome insistira mlađa partnerka, odnosno neposredno uključivanje drugih ljudi u sam seksualni čin: u jednom slučaju to je prostitutka u javnoj kući u Gracu, u drugom podavanje drugima u mašti, što sve stvara kompleksan emocionalni koktel koji sadrži „sastojke“ od nežne uzbuđenosti do užitka u bolu. Štaviše, i sama novela Dok prelaziš rijeku „transgresivna“ je u odnosu na ranije knjige Zorana Ferića, iako ne tako odsečno. Naime, stariji muškarac je taj koji pred čitaoca raskriva svoju složenu patnju, koja istina može delovati ponekad nerazumljivo ili nezasluženo. Ta je patnja naglašena izabranim pripovedačkim prosedeom drugog lica jednine. To neprestano obraćanje mladoj ljubavnici čiji žar postepeno odumire, potcrtava još nešto što nije tek samoživost muškog libida koji sad eto pati jer će uskoro toga biti lišen. On ispoljava i patnju empatije svestan njenog odrastanja bez oca i u socijalnoj oskudici. Kroz obnaženu intimu se provukao i fenomen silovanja postavljen na specifičan način koji bi zahtevao suptilniju psihoanalizu, za šta ću se rado proglasiti nenadležnim. Svejedno se može postaviti uverljiva teza o psihološkom profilu partnerke kroz vezu motiva odsustva oca, vezivanja za starije muškarce, samokažnjavanja tuđom rukom i njenog završnog umetničkog rada koji vizualno predočava silovanje.
Ponoćni striptiz duše
Pošto sam naveo okvir romana Drugi zakon termodinamike, da vidimo šta erotski tišti njegove junake. Oni se nalaze u petoj deceniji, a o svemu nas izveštava narator koji se samozatajno povukao u drugi plan, ostavivši uključen snimač ili kameru (ovaj bi tekst možda još „lepše“ od igranih/pokretnih slika prošao u analogiji kao audio zapis ili radio drama). Tako se roman predominantno odvija kao nekakav antički dijalog, tačnije kao neposredan polilog trinaestoro učesnika, bez bilo kakve naratorove navigacije. Ovaj narator je ne samo povučen i malorek, već i, kad se oglasi u tekstu, stilski sveden na niz deskriptivno preciznih i logički razgranatih iskaza. Uostalom takvi su i svi ostali likovi, bez sokratovske didaktičke dominacije ili visokoparnog monološkog soliranja, usredsređeni na srž vlastite neugode. Tako dobijamo tu strukturu iz filozofskih dijaloga, red kratkih priča pa poneka lična upadica ili erotološki zaključak. Gužva na sceni i kakofonija pojedinačnih priča je nesumnjivo uticalo na nemogućnost reljefne individualizacije svakog od prisutnih kao lika i kao kazivača, ali je donelo nisku, venac ili lanac priča, odnosno erotskih ispovesti ili introspekcija u čijem se središtu nalazi ta targetirana lična trauma.
Ferićev narator je uznet, a kako i ne bi bio, rođen je u orgazmu sa studentkinjom i po četvrti put u životu ima 16 godina, pa bez obzira što je reč o nemogućoj vezi koja je svojom prirodom osuđena na kraće trajanje, njegova nostalgija i tuga su previše sveže i ispunjene opipljivom prošlošću da bi osećao njihovu olovnu težinu. A i kako god da okreneš, na dobitku je, kao i lik njegove prevarene žene koja živi u neznanju a koju uostalom nijednog trenutka nije prestao da voli. Otuda, sad to jasno vidim, nije tek liričnost intimnog obraćanja to što ovoj naraciji priskrbljuje entuzijazam zaljubljenosti, nego jednako dramaturška postavka koja vodi ka višestruko win-win situaciji. Glamuzinin narator je pak s namerom strukturno „degradiran“. Nije ni prvi među jednakima, pre će biti poslednji među jednakima. Među ponoćnim kazivačima intimnih priča on je tu ponajviše slušalac, dakle u rangu je čitaoca novele, kome, kako sam duhovito primećuje, oštrina i bol koju donose narativni „reenactmentsi“, odnosno ospoljavanje boli kroz priču ili ponovno doživljavanje uzroka traume, treba da zamene alkohol i narkotike, relaksirajući ga barem trenutno od potištenosti koja se ne može odagnati. Zapravo, tek sada vidim (pa i analitički tekst neka je vrsta samoosvešćenja onoga do čega smo došli u čitanju, upotpunjavanje razumevanja), da je pomenuti Bokačo prisutan i u ravni zapleta priča, kao izuvijano pletivo puno nepredvidljivih preokreta (uglavnom iz sreće u nesreću, aristotelovski rečeno). Ili, tačnije, iz stanja dualnosti i međusobnog približavanja u prekid veze i usamljenost koja deluje nepremostivo.
Da približim naratorovu „situaciju“: konačno je prekinuo odnos sa mlađom devojkom zbog koje je ostavio ženu kojoj plaća alimentaciju, nakon što su oboje shvatili da ta veza, kako ono karamelizovano piće kaže: nije to ili nije ono pravo. Do prekida je došlo nakon niza ponižavajućih i neuspešnih pokušaja da se veza ipak održi, uglavnom na njegovu inicijativu, što ga je sve, kad podvuče crtu, emocionalno i finansijski ruiniralo, budući da je uz alimentaciju morao da uzme kredit da kupi svoj mali stan koji ne može da opremi, a koji sad zvrji dvostruko prazan. Naratorova situacija je bliska poučnoj skaski (cautionary tale) čija bi moralistička poenta mogla da se izrazi poslovicom: ko hoće veće… (znate nastavak). To veće je preljuba sa mlađom osobom umesto supruge (u vreći). I već vidim svešteno lice kako pominje taj primer na propovedi: „O, čuvajte se, danajskih darova Erosa“, tako bi zavapio neko od onih koji Jerusalim nije sasvim pretpostavio Atini. Ali nije poenta u odsustvu takve navodno poučne poente – koja primorava ljude da se zadrže u lošim vezama jer su poškropljene svetom vodicom bračnog sakramenta, a u strahu od zla gorega, bezbračnoga – već u prirodi naracije koja teži razotkrivanju lavirinata koji su doveli do intimnih brodoloma, donoseći istinu bez utehe.
I još jedna zajednička crta dvojice erotoloških autora jeste u nekakvom baroknom konceptu ljubavi, koji počiva na mnoštvu odnosa a ne na isključivoj dualnosti, na nepredvidljivosti stanputica umesto na osveštanoj pravolinijskoj autostradi. Jedan od likova u Glamuzininoj noveli doslovno kaže da „možeš biti odan nekoj ženi koju voliš, čak i kad istovremeno voliš neku drugu“, drugi pak tvrdi da je naš „svaki izbor pogrešan“ (jer smo istesani od onog kantovskog izvitoperenog drveta), treći pominje ljubomoru bivše ljubavnice a sada partnerke na nove ili potencijalne ljubavnice. Ima tu i ženskog iskustva da je pristankom na trudnoću pokušala da sačuva brak nakon što je imala aferu sa osobom u koju se zaljubila, da bi joj onda muž priznao da se takođe zaljubio i da je taj brak više nemoguć (to su ti bokačovski obrti, kao ironijsko plaženje jezika tzv. sudbine)… A ima zapleta i trauma koje nisu striktno erotološke, recimo primeri mirnodopske okrutnosti i ratnih zločina, delovanja andrićevskih tamnih nagona i neshvatljivih poriva itd., čitav jedan mali brevijar ili bestijarijum ljudskosti. A sve to, u skladu sa naslovom, teži haosu i entropiji, ali se ipak sistem svakodnevice zadrži negde na pola puta, ponegde i na rubu ambisa, no svejedno, da bi od baroknog koncepta ljubavi završilo naturalistički. Novela završava scenom huliganskog nasilja u prevozu u okruženju onih koji su paralisani strahom a uhvaćeni u taj prizor kao u klopku ili u jedan urbani tablo.
Obe su novele zgodne da se postavi pitanje o prirodi i održivosti ljubavi, kao i o uzrocima zamešateljstva u koja kao pojedinci upadamo – koliko je tu lične odgovornosti a koliko se stvari odvijaju mimo naše volje i uticaja. Ali to je tema za neki drugi tekst, a zašto da ne, i za seriju seminarskih radova i disertacija. Mi se na ovom mestu, poštovani posetioci Kina „Kritika“, opraštamo od vas uz stihove ženskog benda znakovitog naziva „Vibrator u rikverc“ koji glase: „Osećam strašnu bol, a neko nema ni to“. Prijatno do narednog vikenda.
