Ovo javljanje biće drugačije, biće dnevnik sa „lica mesta“ pisan u realnom vremenu. Privilegijom poziva došao sam u Rijeku na 17. Vrisak, „riječki sajam knjiga i festival autora“ održan od „14. do 21. rujna“. Biće to sirovi dokumentarac u Kinu „Kritika“, video zapis sa mobilnog telefona događaja iz Muzeja moderne i suvremene umjetnosti, Gradske knjižnice Rijeka i kafića „Dnevni boravak“.
Čudno je: uzeti prvi deo godišnjeg odmora i doći na rezidenciju da bi se posećivao program festivala, baš kao na poslu. Ali i družiti se s piscima i spisateljicama, od kojih neke dugo nisi video, neke nikada, nego ste se čuli telefonom ili preko neke od aplikacija za audio razgovor (za koga li će to biti veći šok susreta tête-à-tête), neke upoznati. (Zapravo nije bio nikakav šok, većinom me nisu prepoznali, navodno zbog dužine kose. Mada, to je u stvari prednost za boogeyman-kritičara.)
Nedostajaće osvrt na prepodnevni program i na druženje pisaca sa đacima Prve riječke gimnazije. Pa, nisam baš takav fanatik i holista, da mi ništa ne promakne, a drugo, taj program ionako nije namenjen intruderima i voajerima nego mlađoj čitalačkoj publici i srednjoškolcima. Kristian Novak, koji je na Vrisku predstavio roman Slučaj vlastite pogibelji, baš taj koji je otvorio Kino „Kritika“, tu je čuo pitanje koje mu niko ranije nije postavio a koje mu je donelo nov pogled na vlastitu prozu. Naime, učenica ga je pitala da li je „usmeni pisac“, ciljajući na različite vrste razgovornog „diskursa“ koje koristi u romanima, od dijaloga do pripovedanja u prvom licu, i još u dijalektu. (Pa posle mladi ne umeju da misle.)
Teško je preterati u naglašavanju koliko je važno obnoviti vezu literature i mladih čitalaca, i to na jedan neoficijelan način, mimo školske lektire koja sve i da je najsuvislije selektovana, dakle prilagođena uzrastu đaka pa zapaprena primerima milenijalske pop-književnosti, ne može da izbegne usud nečega što je odbojno jer je obavezno. Otuda su nužni festivalski programi namenjeni čitateljskom podmlatku, ne samo zbog floskule da u njima leži budućnost literature (kao i društva, planete, ali i njih samih, ako uspeju da je uzmu u svoje ruke), nego i zbog drugih nažalost činjenica, poput toga da „mladi danas uglavnom slabo čitaju“, jer su opsednuti svojim instagramima, društvenim mrežama ili igricama. Ili, kako bi Džoni rekao, „krive stvari čitaju“, povodom čega sasvim tačno zaključuje Lidija Dimkovska, makedonska autorka i naučnica koja živi u Ljubljani, da je onda bolje i da ne čitaju (dakle: čitati dobre knjige, a ne bilo šta samo da bi se čitalo).
Dan prvi (nedelja)
Koji i nije dan prvi, već drugi, jer je Vrisak počeo juče, proglašenjem dobitnika VBZ-ove nagrade za 2024. To je sarajevski prozaista i izdavač Goran Samardžić. Njegova nagrađena knjiga već je otisnuta i sačekaće nas u cegeru sa logom festivala, crnom majcom sa logom festivala i bonovima za restoran „Mornar“. Zove se Grobar pasa i kasnije ću saznati da je za dlaku pobedila rukopis Saše Ilića, mog nekadašnjeg bliskog kolege. Ne sećam se da je on ranije slao svoje rukopise na ovakve konkurse, ali petnaest tisuća razloga je petnaest tisuća i tu se nema šta zameriti. Takođe ću čuti šta je Samardžić svojevremeno izjavio svojoj koleginici, ili poznanici, što uključuje fildžan i njegovih ruku delo, odnosno aktivaciju dela tela koji Kiš pominje na kraju svoje priče o A. A. Darmolatovu, jedinoj bez posvete u Grobnici za Borisa Davidoviča, završavajući je poentom da za pisanje nisu dovoljna samo grande cojones.
Uveče uspevam da ispratim nastup oca i sina Popovića, Ede i Svena, u čijem društvu sam došao kolima iz Zagreba. Dnevni boravak, kafić, nije nešto prostran, mali plato ispred polica, nekoliko redova stolica i šank. Edo govori o svom romanu Hrvatski pasijans, izdanje Oceanmore, dok Sven pokušava da ga navede na tanak led, malo o žanru krimića, malo o društvenom skenu i izdvojenom životu na brdu, u prirodnom okolišu, malo o procesu pisanja. Atmosfera prija, posebno after-tribina, pa porodični duet povratak za Zagreb odlažu do jutra a konači se u rezidenciji „Kamov“ (cimerska je tuga pregolema).
Dan drugi (ponedeljak)
Ispostaviće se najduži, bar za mene. Razbijamo led razgovorima o postjugoslovenskoj književnosti u Gradskoj knjižnici u Rijeci, a onda se dotičemo i antologije Jagne Pogačnik Područje signala, koju je VBZ objavio ove godine. Pored sastavljačice antologije i provokatora iz Beograda, potpisnika ovog dnevnika, tu su Saša Stanić sa riječkog sveučilišta koji moderira i njegova koleginica sa zagrebačkog, kroatistkinja, Anera Ryznar. Saša posle kaže da smo se razvukli na sat i po, što nisam ni osetio, budući da što se bližilo kraju to je dinamika dijaloga bila intenzivnija, pa se sve svršilo kad je bilo najlepše (mazohizam inicirane a neostvarene polemičke želje). U Novom listu pojavljuje se članak Ervina Pavlekovića koji je dosta sadržajno i korektno preneo tok razgovora, mada je izostavio pohvalne „riči“ koje sam uputio hrvatskoj sredini, ostale su one kritičke. Što mi ne smeta. Nisam bio najzadovoljniji kako sam govorio. U javnim nastupima nastojim da budem control freak i imam sve pripremljeno, a ne razbarušeni barbarogenije spontanosti, ali čini se da sam nešto i rekao. Da je termin postjugoslovenski nekako najproblematičniji upravo hrvatskoj sredini čiji centar i desnica veruju da su se kurtalisali Jugoslavije kao nekakvog balasta i minskog polja, pa ovo postjugoslovenski vide kao povratak omraženog fenomena i multibratstva i sestrinstva na mala vrata. Da je otvoreno za diskusiju da li je postojala i jugoslovenska scena u nekadašnjoj državi ili je to bio mehanički skup republičkih kultura. Ali i da je, to je ta pohvala, opet hrvatska sredina, kao najzatvorenija za pisce iz Srbije, kulturtregerski i festivalski motor ili pogon postjugoslovenskih konekcija, koje su većinom svedene na grupnu saradnju i individualna gostovanja. Primedbe koje sam izrekao na račun antologije Jagne Pogačnik, istina više da bih dao vlastiti prilog kritički intoniranom dijalogu nego što je to bila obuhvatna analiza, sačuvaću za tekst koji će se uskoro pojaviti na zagrebačkom portalu Booksa.
I onda je usledio „rafal“ od tri vezana programa: predstavljanje romana Kristiana Novaka Slučaj vlastite pogibelji, dnevnička knjiga Lane Bastašić Crveni kofer i knjiga poezije Nataše Govedić Pasja kola. Fascinantno mi je kako je Kristian našao put do svoje publike, ili ona do njega, i kako je sala bila puna jednako kao u Beogradu kada je u KC Gradu razgovarao s piscem Vladanom Krečkovićem. Daleko od toga da ispotiha sugerišem da to nije zasluženo, jednostavno mi ta kopča sa popularnošću nikada neće biti jasna: njegova proza nije ni osobito komercijalna ni nezahtevna. Deo razgovora sa Lanom Bastašić o pređenom putu pre roman Uhvati zeca nekako je nalikovao na portret umetnika u mladosti koji lamentira nad tim što su mu svi ti „rani radovi“ ostali neprimećeni, iako manje-više s razlogom. Razgovor o njenom berlinskom dnevniku srećom je skliznuo u najavu novog romana koji oštro secira nemačku traumu izraelskim nasiljem nad Palestincima i zabrane koje prate kritiku Izraela, pa se neretko kritičarima lepe etikete antisemitizma. Zaintrigirao me Lanin rukopis u nastajanju i kao da osećam da se može vinuti do nivoa romana Uhvati zeca. Poezija Nataše Govedić delovala mi je neuhvatljivo, mada i podsticajno raznovrsno. Više je komički relaksirala svoj pesnički izraz upotrebom širokog repertoara psovki nego što je to očitavalo nameru da se ide ka lascivnoj provokaciji.
Naporan i sadržajan dan. Dobro je da se završio.
Dan treći (utorak)
Danas nastupa Boris Akunjin, koga će tisak razumljivo nazvati prvom ili najvećom zvezdom festivala. U Hrvatskoj mu je prevedeno više detektivskih romana, sa muškim protagonistom i utopija o monahinji Pelagiji. Znam za njih, ali ih nisam čitao. Sala je puna, tek je na nastupu Kristiana Novaka bio sličan broj posetilaca, odnosno na Srećku Horvatu i Jurici Pavičiću poslednjeg dana. Akunjin govori na tečnom engleskom i koristi komunikativne i nepretenciozne formulacije. Jasno je na prvi pogled da je Akunjin tip zapadnjački orijentisanog ruskog intelektualca, kakav nikad na ruskoj sceni, među jurodivima i profetima, nije bio na ceni, posebno ne među piscima propagandnim pesnicama režima. Ne čudi da se i pre rata u Ukrajini zbog svog građanskog aktivizma našao na udaru aktuelnog autokrate iz Kremlja, da bi danas bio stavljen na listu neprijatelja države čije su knjige zaplenjene, zabranjene ili cenzurisane.
Zaista je čudno kada se neka istorijska pojava za koju si verovao da je srećno prebrođena, skenirana i kao srećni leš ili deminirani eksploziv smeštena u ropotarnicu povesti, iznova dešava pred tvojim očima. Čudno jer osetiš drhtavicu da se u povesti nikad ništa zaista ne završava, te da su kuge, kolere i ostale pošasti, i realno i figurativno, nešto što ili spremno čeka iza ćoška da zaskoči ili se već dešava na nekom nesrećnom zakutku planete. Akunjin daje sažete i poučne klasifikacije, recimo podele krimi romana na tip Agate Kristi i Konana Dojla – za prvi kaže da vrvi od žanrovskih trikova koji uspešno zavaraju čitaoce, drugi je tip krimića atmosfere koji te vabi da mu se iznova vratiš, za razliku od prvog tipa koji te povukao za nos i poentirao (u redu, malo sam dosolio u ovim objašnjenjima, kao loš prevodilac koji u prevod unosi svoje reči, ali Akunjinova poenta je jasna). Nisu odoleli ni da ga pitaju o budućnosti Rusije, koja je i za zapadnjačkog racionalistu Bakunjina mračna: raspad zemlje u slučaju vojnog poraza, dalja izolovanost, truljenje i postajanje satelitom Kine ili čudo državnog udara, koji mu deluje još i kao najbolja opcija.
Nije bilo lako Lidiji Deduš sa knjigom hibridne proze ja se zovem lidija deduš ni Magdaleni Blažević sa trećom proznom knjigom Sezona berbe da nastupe pre i posle Akunjina. Ali su nastupile. Pucajte, ja i sada držim čas (pre i posle festivalskih zvezdi i pisaca-disidenata).
Dan četvrti (sreda)
(Znati)želja diže, umor stiže, da pokopa sve čega se dokopa. Eto mali omaž pesniku Canetu, autoru Ukrštenih reči.
Ne volim milenijalce, zapravo nemam pojma ko su, iako se Sven Popović svojski potrudio da (mi) objasni da su to oni rođeni između 1980. i 1995. – zašto baš tad i ko je povukao te vremenske granice, ništa mi nije jasno. Elem, stoga preskačem „književnu zvijezdu britanskih milenijalaca“, Elizu Clark, pa odlazim na Lidiju Dimkovsku. Predstavlja se njena knjiga kratkih priča Kako smo napustili Karla Liebknechta, izdanje Frakture. U isto vreme na mejlu mi stiže vest od Pobunjenih čitateljki da je novi Lidijin roman, Jedinstveni matični broj, još nepreveden sa makedonskog, jedan od dobitnika regionalne feminističke nagrade „Štefica Cvek“.
Budući trolingvalna, koja poznaje i aktivno koristi rumunski i slovenački jezik, Lidija je trajno izmeštena spisateljica, geografski, ne i jezički. Objašnjava da jezik nije puko sredstvo komunikacije već da ga čine svi oni nevidljivi slojevi urezani u naše sećanje, kao recimo neprevodivi govor njene bake. Ona proučava pisce u Sloveniji koji ne pišu na slovenačkom i objavila je studiju o njima i antologiju njihovih priča. Moderatorka Dunja Matić više puta referiše na poeziju Lidije Dimkovske i na izbor iz njene poezije Kako je to, koju je 2022. objavio Sandorf a prevela Borjana-Prošev Oliver. Iako sam sa Lidijom razgovarao o njenom romanu Non-ui, čiji je prevod objavljen i u Hrvatskoj i u Srbiji, i meni nekako više leže opora refleksivnost njenih stihova, kao i insistiranje na tome da se zadrži razlika između visoke i trivijalne književnosti (čemu će se grubo podsmehnuti Jurica Pavičić poslednjeg dana festivala, tom stavu, ne Lidiji). Lidija veruje, za razliku od mene, u relaksiraniju i progresivniju budućnost koju će doneti mladi, iako je njihovo obrazovanje programski redukovanije nego ranije, a želja za čitanjem takođe bitno umanjena.
Cane u Dnevnom boravku već „drži slovo“ o muzičkoj sceni osamdesetih i devedesetih, o svojim počecima, životu u bloku preko puta Sava centra („odakle su se videle Terazije“), o budućnosti koja je u njegovim lapidarnim stihovima, punim amaterske rime i energije propovedi, povezana za spasenjem. Ipak, pored religije koju je prigrlio na svoj način, ne znam koliko je duboko ozračen hrišćanskim učenjem i kako. Za mene će ostati kantautor radikalne slobode, ili bolje reći samooslobođenja, koje je individualno a ne kolektivno, i intimno a ne javno. Stojim iza prozora, na strmoj uskoj ulici ispod crkve, aha, zove se crkva Gospe Lurdske (greškom sam otipkao Kurdske, pa vidim da mi se to više sviđa), jer je pun „Dnevni boravak“, noćna invazija na dnevni boravak. Spolja se vidi delić male pozornice dok dopire i žamor onih koji sede u natkrivenim separeima na trotoaru – stereo ugođaj. Kada Cane pomene doba socijalizma kao nekakvu tamnicu, druga Marka ne odaje nijedna crta na licu, kano klisurina je profesionalan i vidim da tu neće biti polemike. Opet, nekoliko rečenica kasnije, Cane pominje Ferijalni savez, dotirana putovanja i letovanja, dostupnost kulturnih institucija za mlade muzičare i slične odlike bivšeg „zatvorenog društva“, ne osećajući u toj implicitnoj pohvali nikakvu kontradikciju sa prethodnom presudom socijalizmu. U jednom trenutku jedna oniža seksi gospođa razgrće one koji stoje na ulazu i ulazi, vidim kroz prozorče kako se grli sa Canetom koji je pozdravlja preko mikrofona i kaže: Marina je bila među prvima koja je došla u Beograd kada je prestalo sranje. Da, dosećam se, Marina Perazić, koja sedi napolju sa društvom, u jednom od tih separea na trotoaru i kaže: Da, zato nisam ovde mogla da nađem posao dvanaest godina.
U nekom trenutku napuštam skup i odlazim naviše, kroz prolaz pored crkve na kojoj se nalazi spomen ploča posvećena osnivačima Riječkih novina. Debeli pacov se uvlači u šaht pored niza ovećih prepunjenih kontejnera. Na izlazu ka autobuskom kolodvoru nema grupice mlađih koja je prethodnih noći sedela i ispijala pivo dok je glasno slušala narodnjake, ovde zvane cajke.
Dan peti (četvrtak)
Naravno, na svakom festivalu ima gostiju koji se ne pojave, da bi u neoficijelnom šušuru do povlašćene publike došao čitav repertoar razloga, od helsinške influence do beogradskog lakta. Tako publika na Vrisku nije videla Srđana Valjarevića u utorak uveče, čija se jedina knjiga poezije Džo Frejzer i 49 pesama, koja se pojavila 1992, preobrazila u člankovitu glistu. Najpre je postala Džo Frejzer i 49 plus 24 pesama, a odnedavno, u VBZ-ovom izdanju, i Džo Freizer i 49 plus 24 plus 5 pesama. Pročitao sam tih pet pesama dodatka, nisam bio fasciniran. Poslednja pesma od tih pet, kao i u knjizi, govori o ocu koji dok sedi u WC-u na šolji drži otškrinuta vrata i gleda ko prolazi kroz hodnik stana. Valjareviću se, svojim nedolaskom, pridružio Semezdin Mehmedinović, pokretač odlične edicije savremene dnevničke proze, koja je bila prikazana u jednom Kinu „Kritika“ (knjige A. Kaplana, D. Glamuzine i M. Pogačara). Autor američkih knjiga kratke proze i kratkih prizora, garniranih autorovim crtežima (Autoportret s torbom i Knjiga prozora), da bi se to premetnulo u člankoviti porodični roman Me’med, bandana i crvena pahuljica, koji će na tragu kumulativne recepcije polučiti za mene ne sasvim opravdanu slavu, i u knjigu sećanja i anegdota (Ovo vrijeme sada). Dvojica etabliranih autora, od kojih se Valjarević vratio kratkim pričama pisanim za nedeljne novine, kao devedesetih za Danas, a Mehmedinović postao urednik i kratkoprozaist.
Preskačem nastup Steve Grabovca o čijem sam romanu Poslije zabave napisao igrom prilika mislim tri ili čak četiri teksta i odlazim do „Dnevnog boravka“ gde se verzirani moderator Vriska preobratio u gosta tribine o vlastitoj novoj knjizi pesama Ponoćni glagoli. Shvatam da drug Marko (nije Crni), sa zaokruženim imidžom Blafa iz stripova o Komandantu Marku, dugo nije objavio knjigu pesama (dugo za njegove standarde produktivnosti), budući da se i on „prešaltovao“ na putopisnu prozu i „zapise noću“. Imperativ frilensera i slobodnih pisaca, omnivarstvo ili širokopojasni zahvat autorskog kapaciteta, rana etabliranost na sceni koja, čini se, nije previše „korumpirala“ autora niti nagovestila zamor zamaha.
Dan šesti (petak) (nije o Rastku Petroviću)
Otočki izmeštena novosadska autorka Saša Savanović sa svoja dva romana (Deseti život i Novo sada) nekako kao da štrči iz programa, koji kako festival ide ka svom kraju deluje da izaziva manje pažnje kod publike. Pa dobro, na sceni na kojoj i Basara i Velikić ne mogu da računaju na napodeljeni afinitet, kako mogu da prođu nepoznata imena, na stranu sad njihovi literarni dometi.
Na Vrisku postoji i program „Publicističko povećalo“, na kome se danas našla knjiga zanimljivog naslova Tito u Rusiji Marka Stričevića, novinara, koji je izgleda uradio posao koji bi istoričari trebalo ali obično retko kad i pomisle da sprovedu u delo. Naime, rekonstruisao je pet godina Titotvog boravka u Sibiru, odnosno period nakon zarobljavanja u Prvom svetskom ratu na osnovu toga što je posetio ta zabačena i teško dostupna mesta, razgovarao sa potomcima onih među kojima je Broz Tito boravio i pronašao dokumenta o tim ljudima.
Uveče razgovor o dnevniku Noćni portir Draga Glamuzine „oneobičava“ učešće Josipe Lisac, poznate glazbene umetnice (lepše zvuči nego pevačica), koja će pročitati jednu Glamuzininu pesmu u kojoj partnerka najpre uživa u čitanju pesama lirskog ja o njenim prethodnicama, da bi kasnije u napadu ljubomore potrgala knjigu. Eto, ne samo da ima domaćih selebritija kojima nije mrsko sići u publiku, nego koji vole da čitaju i cene savremenu književnost. Prevoditeljka s poljskog i predavač na Filozofskom u Zagrebu, Đurđica Čilić odlično moderira, nalazeći sredinu između akademske relevantnosti i analitičke pronicljivosti. Što me podstiče na drugi retroaktivni zaključak o tome da su moderacije na Vrisku jedan od njegovih boljih segmenata. Moderatori su bili pripremljeni, sažeti i nenametljivi (nije im padalo na pamet da „ukradu show“). To je posebno došlo do izražaja u razgovoru mladog urednika Gorana G. sa ruskim disidentom Akunjinom.
U danu sedmom, kada se finišira i pegla ovaj tekst, dnevnik Vriska, nastupiće drug Srećko Horvat i Jurica Pavičić, splitska Agata sa gata i sa drugog kata (pored one žene).
Šta reći na kraju, sem: a sad adio, ili kao drug Marko, kao ponoćni glagoljaš, „hvala vam što ste došli“. Nekako mi je nesuvislo da podvlačim crtu i pravim završni saldo, neka se time zabave posetioci, pisci/spisateljice i finansijski sponzori festivala. Za Rijeku od stotinak tisuća žitelja „vrištati“ u ovom obimu deluje nekako optimalno. Sad, da publika može da bude brojnija, može, da može da bude više selebritija, i to može, ako bi to bio cilj festivala, da program može da bude profilisaniji i sadržajniji, e to bi bilo malo teže, jer je zaista bio raznovrstan, primereno riječki i regionalno orijentisan i pokušavao da komunicira sa svim kategorijama čitalačke publike. Elem, što bi rekli u nekim krajevima „zajedničkog“ jezika: dogodine u Rijeci, samo što to nije primer adinatona, nego radosno obećanje.
#Saša Ćirić #Vrisak
