Povodom nedavno obilježene 40 obljetnice rada Teatra Mimart (Istrajnost, utopijski koncept izlaganja tijela? Performativna izložba artefakata – prezentacija u okviru Plestelin projekta u galeriji U 10, Beograd, 7. kolovoza 2024.) razgovaramo s njegovom osnivačicom Nelom Antonović, ravnateljicom i redateljicom. Članica je Udruženja dramskih umjetnika Srbije UDUS, Udruženja baletnih umjetnika Srbije-UBUS, STANICA – servisa za suvremeni ples, ASITEŽ-a Srbije. Nela Antonović autorica je brojnih tekstova za različite kazališne publikacije, o procesu rada u teatru i multimedijalnim performansima. Autorske knjige: Mimart godovi, 2000. godine о metodi rada, Fenomenologija pokretom, 2004. godine o fenomenologiji otvorenog procesa, elektronska knjiga „25“, 2009. godine i e-monografija 2014. povodom tri desetljeća rada o primjeni metode u neformalnom obrazovanju. Kao jednu od seniorki/plesačica u predstavi „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom“, koreografa Igora Koruge, koju su izveli na 57. Bitef festivalu u Beogradu, Kondez Festivalu u Beogradu i Co-Festivalu u Ljubljani (2023), gledat ćemo je 20. studenoga 2024. u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu, u okviru Advocacy programa, u organizaciji Antisezone.
Vida Knežević u pregledu o umjetnosti performansa tijekom devedesetih za izložbu Spoznanje! Upor! Reakcija!, Performans in politika v devetdesetih letih v pojugoslovanskem kontekstu / Osvijesti! Odupri se! Reagiraj! Performans i politika u postjugoslavenskom kontekstu 1990-ih (Ljubljana, 2021, glavna kustosica Bojana Piškur uz gostujuće kustosice/kustose iz drugih bivših republika SFRJ), među ostalim, navodi da diskurzivni okvir za moguće čitanje statusa i funkcije performativne (umjetničke) prakse vezane uz ključne društveno-političke događaje u Srbiji tijekom 1990-ih mogu se naći u antagonizmima između dviju slika (prizora). Prva se prekretnica dogodila 1989. godine s činom koji je predstavljao “službeno” napuštanje izgradnje socijalističkog društva i zaokret kapitalizmu, kada je pokrenuto zakonsko ukidanje društvenog vlasništva, odnosno 1991., kada je počeo brutalni rat koji je doveo do uništenja jugoslavenske države. “Kraj”, krah razdoblja je 2000. godina, koja svjedoči o slomu Miloševićeva režima, “demokratske promjene” i ubrzano uvođenje kapitalističkoga tržišta na europsku periferiju. Iako se ova druga “prijelomna točka”, navodi Vida Knežević, može protumačiti kao oblik kontinuiteta između Slobodana Miloševića i novog “demokratskoga” režima. Na koji ste način kao osnivačica Tetra Mimart (1984) izvedeno pratili, reagirali na te navedene dvije prijelomne točke.
Prestupna je bila 1984-ta kalendarski, Orvelova godina, kada je održana zimska Olimpijada u Sarajevu, a letnja u Los Anđelosu, kada sam dobila ćerku i formirala trupu Mimart u Beogradu. Svesna da su umetnici osamdesetih širom sveta bili opterećeni besmislom ili tražili smisao u atmosferi opterećenoj već viđenog i već urađenog, snažno sam želela da lično iskustvo rada sa mnogim pedagozima Evrope i Amerike, prenesem i iznova otkrivam, eksperimentišem sa mojom, ličnom trupom. Htela sam da uradim nešto revolucionarno što će izazvati osudu, šok, promenu i doneti inovativne kodove u tom trenutku savremene umetnosti. Odvažila sam se da pokrenem jedno od prvih alternativnih pozorišta u ex-Yu, da se suprotstavim svemu u okruženju i počela pripreme za prvu predstavu „Urbis Ludus“ (1985.): Metafizički pristup povezivanja ljudi, koje je spojio prekid komunikacije telefonom, predviđa današnje drušvene mreže, prekid koju je izazvala atomska bomba, gde su se razni ljudi zatekli na jednom mestu u imaginarnom zaštićenom prostoru, primorani na zajedničko traganje za povratkom. Feniksov sindrom je veza sa utopijskim pristupom umetnika toga vremena, ali je iznova i sadašnjeg… Program SKC-a je tada bio orijentisan za inovativna avangardna traganja umetnika te su se svakodnevno okupljali mladi buntovnici i umetnici svih generacija, očekujući provokaciju. Iako sam okupila saradnike još 1984. godine u trupu Mimart, do 1989. godine smo radili u okviru neformalne pozorišne scene Studentskog kulturnog centra, jer nismo bili prepoznati kao delatnost izvan Kulturno-umetničkog društva ili amaterskih pozorišta, te nismo mogli da dobijemo status priznat od tadašnjih državnih institucija. Taman kada se pojavio trag nade, okupljanje intelektualaca i sakupljanje potpisa za osnivanje Demokratke stranke u kojoj sam aktivno učestvovala, te pojave privatnog vlasništva i okupljanje neformalnih umetnika (ključne godine Vašeg pitanja), počele su „ratne igre“ na Balkanu. Devedesete su haotične godine preživljavanja i strahova, sankcija i redova, gde smo veoma obazrivo sklapali ugovore i uglavnom bili okrenuti ka fondaciji SOROS, čime postajemo „neprijatelj“. Semiotika predstava koje tada radim su svojevrsni privid stvarnosti u kojoj se nije poštovalo telo na Balkanu, a u pitanju je fizički teatar gde je telo glavni subjekt na sceni. Kreiram mnoge performativne i ulične teatarske akcije i aktivističke predstave od kojih izdvajam radove: „Boje privida“ – o društvenoj mimikriji i sivo-maslinastoj destrukciji (1989/90); „Put pored znakova“ – gde 36 izvođača izvodi na građevinskoj skeli, nalik na kaveze (1992/3); „Sunce zađe“ – mrak političke represije i iščekivanje jutra (1993); „Strah od neletenja“ – hepening na aerodromu koji ne radi jer smo pod sankcijama i muzeju avijacije (1993); „Numerik“ – brojevi mrtvih i živih, brojevi pasoša, ličnih karti…Numerik kao histerik od broja leševa (1995); „Daljina neka samo nama namenjena“ – krik namenjen čišćenju za budućnost (1995); „Slobodan pad“ – igra u blatu u kome padobran daje nadu (1995); „Disanja“ – podrška studentskom protestu: ritam disanja, ritam slobode (1996); „Institut za promenu sudbine“ – pokušaj skretanja pažnje na veštačke uslove života političke represije (1998); „Vreme astrala“ – mrtvačnica i astralno telo (1999/2000)…
Kako je navedeno na Wikipediji, do 2020. godine, režirali ste preko 70 predstava i preko 500 umjetničkih performansa. Jasno je da je nemoguće ovom prigodom govoriti o svim radovima, no ako biste mogli izdvojiti što Vas je iz kazališne prakse ipak „povuklo“ prema umjetnosti performansa i transmedijalnom kazalištu?
Kao naučni istraživač tehnologije, fizičko-hemijskih procesa i istraživač pozorišta pronalazim vezu između tehnologije i dramaturgije, na koju me je navela misao Adorna: ”Nauka i umetnost se ne mogu identifikovati, ali u njima važeće kategorije nisu ni apsolutno različite”. Postoji veza između spoljašnjeg i unutrašnjeg kretanja, između mikro- i makro- sistema. Konceptualno mišljenje dovodi do interdisciplinarnosti, jer se sve inovacije nalaze u graničnim oblastima nauke i kreativnosti. Zapravo Teatar Mimart posmatran kroz vreme je: plesni teatar ili fizički teatar ili teatar performansa ili multimedijalni teatar ili neverbalni teatar ili eksperimentalni ili transmedijalni teatar. Kao takav teatar zauzima ravnopravno i važno mesto kulturnih vrednosti, gde se ceni kontinuitet, originalnost, održivost i kvalitet savremene pozorišne prakse. Autorski metod Mimart je otvoreni proces rada gde kroz povezivanje teorije i prakse postupkom “sudara” nastaju radovi. Pristup sinergije slobode govora tela i konceptualnog mišljenja donosi mogućnost za inovacije, transmedijalnost, mogućnost za budućnost pozorišta. Za kreiranje Mimart metode dobijam regionalnu nagradu “Grozdanin kikot” (2019). Sa druge strane spoljašnji faktori društvenih okolnosti uticali su na ponovni povratak na početnu tačku kretanja po krugu, da se nezavisni umetnici, buntovnici izraze kroz art performans i transmedijalnost. Mnoge predstave klasičnog teatra na repertoaru su neophodne, ali su prevaziđene, monotone i bez nekih provokacija.. Danas u 21. veku, očekujem da se polarizuje publika i da ostanemo zaluđeni i zapitani nakon izvođenja.
S obzirom na to da navodite kako ste jedno od prvih alternativnih kazališta u Jugoslaviji, osnovani 1984., koliko ste surađivali s Kugla Glumištem (1975-1981/1982), s predstavnicima meke i tvrde frakcije, te kakva je danas kazališna nezavisna scena u Srbiji?
Ovo pitanje mi je otvorilo jake emocije vezane za kulturu sećanja, gde danas polako nestaju istine, jer umiru saučesnici i očevici… Beogradski mediji su pratili rad prvog avangardnog i radikalnog teatra iz Zagreba, a oduševljena sam bila performansom koji su izveli na Trgu Republike u Beogradu. Po meni to je bio važan i značajan ulični teatar, iako se činilo da je dosta slobodno i performativno, ipak je bilo moćno dramaturški definisano, savršeno anarhitičko i aktivističko delo. Iako je nas malo kao publika došlo namenski na performans, slučajni prolaznici su zastali i gledali do kraja, mnogi od njih su pomislili da se to stvarno događa, a moćni nevidljivi teatar je ostao beograđanima u sećanju. U to vreme bila sam član Beogradsko savremenog baleta Smiljane Mandukić, te smo kao grupa došli na „Kuglu“. Prošle godine dokumentarni film Nevidljivi brodovi je izazvao interesovanje kod mladih generacija i nas koji smo davno uživo gledali… Pored pozorišta Kugla glumište, pratila sam rad grupe „Daska“ iz Siska. Zajedno smo učestvovali na Aprilskim susretima u SKC-u u Beogradu, razgovarali o alternativnim radovima, o budućnosti savremene umetnosti i pili.
Kod nas kao da je opet došla faza dobrih i hrabrih filmova, a pozorište „ne sme“ da progovori aktivistički na izazove koji su postavljeni pred umetnike, posebno pred umetnike nezavisne scene. Ima dosta dobrih ideja koje se kompromisno rešavaju na sceni gde retro-estetika utiče na samu realizaciju projekta. Ali finasiranje je danas prioritet u kreiranju o čemu naše generacije nisu ni razmišljale. Povezivanje nevladinih organizacija sa politikom i svrstavanje vaninstitucijalnih umetničkih grupa u istu grupu negativnih konotacija kod nas dovodi u ovom trenutku do ruba provalije. Pojavi se neka sjajna predstava, kao na primer „Deca“ koja iako institucionalna, osvetli pozorišnu scenu Srbije i traje… dugo jer zaslužuje. Pozorišna nezavisna scena kao da ne pravi iskorake i ne rizikuje u dovoljnoj meri. Iako je već Mimart prepoznat kao institucija, ali pripada vaninstitucijalnim pozorištima u APR-u gde se vodi kao Udruženje građana. Ove godine pored akcije u U10 kojoj ste prisustvovali za Jubilej 40 godina rada u SKC-u u Beogradu pripremila sam kroz mentorstvo dve provokativne imverzivne predstave sa umetnicima, 3-4.06.2024: „Godovi“ – performativna predstava gde se paralelno odvijalo 10 interdisciplinarnih performansa u trajanju od 40 minuta za 40 godina; „Kruna“ – interaktivna predstava inovativnog tipa, gde kroz radionički pristup voditeljstva pozivam umetnike da 40 minuta ne prekidaju okrete, kreativnom energijom jedan za drugim, jer svaki pokret na zemlji utiče na energiju kosmosa. Nažalost, Ministarstvo kulture Srbije nije podržalo ni jedan od tri projekta sa kojima smo konkurisali za Jubilej Mimarta, a u štancovanom obrazloženju je napisano da nisu inovativni u dovoljnoj meri… Sramota me je od mojih mladih saradnika koji su samostalni umetnici, a koji tek počinju da se probijaju na sceni savremenih umetnika Srbije, kada se 40 godina istrajnosti ne poštuje a imverzivna predstava ne posmatra u kontekstu inovativnog. Ali ti mladi me potsećaju na sve nas devedesetih, kada smo i bez novca profesionalno radili na projektima.
Nezavisni centri 90-ih ex-YU su bili „paralelni svetovi”, kako ih je odredio Obrad Savić – „jedini slobodni, normalni i otvoreni prostori, koji su omogućili okupljanje kreativnih ličnosti, slobodnih mislilaca, ali i ponovno stvaranje regionalne kulturne saradnje”, kako pak navodi Milena Dragićević Šešić. Sve te alternativne, nevladine organizacije zajednice ponudile su drugačiji pogled na svijet nacionalističkih devedesetih. Osobno sam ih interpretirala u konceptu communitas-a, terminom Victora Turnera, koji se odnosi na stanje zajednice ili zajedništva koje nastaje u određenim društvenim ili ritualnim kontekstima. Molim Vas, podsjetite nas u tom konceptu zajedništva na AlterImage (Beograd, 1996. – Centar za kulturnu dekontaminaciju i Rex).
Centar za kulturnu dekontaminaciju i Rex u vreme devedesetih su bile naše sigurne kuće, mesta slobode izražavanja, obzirom na to da su obe bile tip otvorenog kulturnog centra. Premijerno izvodimo predstave i performanse u navedenim kulturnim centrima i imamo svakodnevne treninge. Početkom devedesetih raspadom Jugoslavije, izgubila sam državni posao u Institutu za tehnološki razvoj i prešla u privatnu fabriku etarskih ulja „Monteko“ , u kojoj sam radila kao direktor razvoja. Menadžment ove fabrike je postao sufinansijer i uticao na razvoj Mimarta, jer sam uspela da povežem dva stejkholdera, umetnički i proizvodni. Uključujem i međunarodnu avio kompaniju „MontAvia“ koja za vreme sankcija ima avio saobraćaj iz Temišvara i Budimpešte, sa kojima smo putovali u gradove Evrope. Tada, koristeći njihove organizacione kapacitete, učestvujemo na mnogim međunarodnim pozorišnim festivalima, video dance festivalima, šaljem mlade umetnike na doedukaciju u inostrastvo, radim prezentacije i vodim radionice. Tako sklapamo poznanstva i razmenjujemo iskustva sa mnogim umetnicima iz Evrope, a sa nekima radimo u EU projektima do danas.
Pod nazivom „AlterImage“ Festival Bitef 1996. godine okupio je umetnike andergraunda koji nisu napustili zemlju, nego su ostali i stvarali, umetnike koji su imali drugačiji etički i moralni stav, a koje je finansirao Fond za otvoreno društvo u Beogradu (do 1993.godine Soros fondacija). To je bio prostor kreativnosti i slobode, paralelni kosmos. Mimart je učestvovao sa projektom „Slobodan pad“, nazivom pogodnom za metaforu života tog vremena (period sankcija, rata, neimaštine, redova i bonova za gorivo).
Uskoro dolazite u Zagreb: kojom predstavom i nakon koliko godina? Koliko mi je poznato, zadnji ste put boravili 2011. godine u Zagrebu predstavom Odabrani se bude u Teatru &TD kojim su bili završeni šesti Dani srpske kulture u Hrvatskoj, koji se održavaju od 2006. godine u organizaciji SKD Prosvjeta. Koliko ste zadovoljni izvedbenim programom i općenito zastupljenošću izvedbenim programom u okviru tog programa?
U Zagreb dolazim u novembru ove godine, kao jedna od seniora/plesača u predstavi „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom“ koreografa Igora Koruge, koju smo izveli na: 57. Bitef festivalu u Beogradu, Kondez Festivalu u Beogradu i Co- Festivalu u Ljubljani (2023). Radujem se što predstavu izvodimo 20. 11. 2024. u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu, u okviru Advocacy događaja u organizaciji Antisezona. Kao plesačica na zagrebačkoj sceni ponovo ću nastupiti posle više od 50 godina, jer sam učestvovala u koreografskim minijaturama, prezentaciji radionica, koje je vodila čuvena hrvatska koreografkinja Milana Broš, kao i na prvom tjednu suvremenog plesa 1983. godine u pratnji Smiljane Mandukić.
Kako ste naveli, sa Teatrom Mimart sam učestvovala 2011. u Zagrebu predstavom „Odabrani se bude“, kao autor koncepta, EU projekta Wake Up, evropskog programa za kulturu (Culture 2007/13). U radu sa mladima, povezala sam saradnike iz Srbije i Engleske sa mladima iz Srebrenice. Izveli smo predstavu u Teatru ITD, u okviru projekta Dani srpske kulture u Hrvatskoj. Bili smo počastvovani što je projekat za mlade imao priliku da bude prikazan u Zagrebu, jer se iz Srbije uglavnom prikazuju filmovi, a izvođačke umetnosti u manjem obimu.
Povodom navedenoga gostovanja, medijski je bilo isticano da je Teatar Mimart gostovao u Zagrebu prije 20 godina (1990.) kada ste dobili nagradu na prvom YU takmičenju koreografa, a grupa specijalnu pohvalu. Podsjetite nas na tu 1990. godinu, na susrete, suradnje no i raskol Države.
U decembru 1989. u Zagrebu u okviru projekta 6. Tjedan suvremenog plesa održano je Prvo jugoslovensko takmičenje koreografa, i nažalost poslednje. Putovali smo vozom i kada smo stigli u Zagreb na železničku stanicu, sećam se crvene piramide na kojoj je pisalo: 11 Kongres saveza komunista Hrvatske. To su bili poslednji dani već izgubljenog legimiteta Kominističke partije. Sačekala nas je ljubazna Mirna Žagar, smestila nas je i odmah smo otišli u dvoranu Istra, tada u Teslinoj 7. Teatar Mimart je učestvovao sa koreografijom „Spot“, za koju smo dobili treću nagradu i specijalnu pohvalu za izvođenje, a bili smo uzbuđeni jer je predsednik žirija bio tada nenadmašni koreograf Milko Šparemblek. Na dodeli nagrada sedeli smo u zadnjem redu, nisam očekivala da će pročitati moje ime, tako da sam morala da silazim niz stepenice dvorane uz negodovanje publike i glasne povike: Ua! Muziku za koreografiju „Spot“ je komponovao Zoran Hristić. Kao savremeni buntovni kompozitor toga vremena ubacio je klavirsku obradu pesme „Druže Tito, joj druže Tito…“ sa hororskim uzdahom na kraju. Mešali su se zvuci aplauza sa Kongresa komunista i rafal kalašnjikova, ukomponovani u celinu. Pomislila sam da smo preterali u tvrdom aktivizmu. Kada mi je Milko dao plaketu/tisak nagrade, zahvalila sam se i zanemarila negodovanja. U tom trenutku kao da sam se pela uz onu piramidu i nikada kraja stepeništu. A onda odjednom gromak aplauz je nadmašio neprijatne zvuke. Ili sam ja izdvojila samo tapšanje. Nisam bila ni tada, a ni sada, sigurna.
Shvatila sam šta će se desiti uskoro, kada radnici u kulturi u svojim redovima imaju provokatore. No, to nije kraj priče. Kada sam se vratila u Beograd, skromno je objavljena informacija u medijima da sam učestvovala, a ne da sam dobila prestižnu nagradu za savremeni ples, jer je bila iz Zagreba, iz Hrvatske. Zato to naglašavam u mojim knjigama i intervjuima.
Nekoliko meseci kasnije moj prijatelj i kolega iz Zagreba javi mi se posle mise. Bio je očajan nakon razgovora sa nekim poznanicima… Rekao: Nela…Nećemo se vidjeti dugi period… jer ne znam da li ću se pojaviti negde kao Mišima, kao anđeo ili ću sve ovo da prespavam. Ubrzo se veza prekinula. Nismo se više čuli.. Pomislila sam da li ću moći putovati, videti rođake u Zagrebu, Vinkovcima i Dubrovniku. Odmah sam ih nazvala i pričala o vremenu i suncu… Da, to je za mene već početak raspada Jugoslavije…
Po povratku Zoran Hristić i ja smo nastavili razvoj muzike i koreografije “Spot”, kao rad na celovečernjoj predstavi “Boje privida”, čija premijera je bila 20. 4.1990, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. “Boje privida” prikazuju iluziju stvarnosti kroz vreme, te su kostimi, scenografija i program bili sivo-maslinasti (SNB boja-oznaka u vojsci). Kasnije smo snimili specijalizovanu emisiju kulturnog programa RTB, kao TV Art film, koju smo slali na mnoge video Dance festival u Pariz, Lion, Napulj, Cirih…, gde smo bili finalisti i nagrađivani. U opisu smo uvek naglasili nagradu u Zagrebu.
Od tada, devedesetih počinje pored uličnog teatra u akcijama okupljenih oko tada slobodnih kulturnih centara sa Teatrom Mimart, i moja aktivistička građanska faza kao učesnica Civilnog pokreta otpora, Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca i saradnica projekata Grupe Most.
Godine 2006. otvarate višegodišnji projekt Raskršće povezano s aktantom vještice. Da li još uvijek razvijate navedeni projekt te koje ste sve motive, miteme raskršća koristili u navedenom projektu. Naime, polazili ste od knjige Sretena Petrovića Mitologija raskršća.
„Raskršće“ je bio prvi izazov u nizu projekata gde smo se bavili mitovima i legendama, predanjima Balkana, ostacima kultova i rituala arhetipova na Balkanu. Sa druge strane mitologija ima veze sa mitomanijom Balkanskih zemalja, kao vladavina na našim prostorima.
Fenomen raskršća je vezan za humani signalizam. Ovde i sada kao i uvek Srbija i Balkan su iznova raskršće puteva, podela, pogleda, ali i simbolizuje upravo naš rad interdisciplinarnosti, gde se susreću i sublimišu svi mogući putevi traganja kroz ne konvencionalne rute za istinom. Nije ne osnovano da su stari narodi verovali u neke promene na nebu, odnosa planeta i zvezda u kosmosu. Naša istraživanja smo nastavili do sada u tom kontekstu kao i kulta vatre, Majke Zemlje, vode i vazduha. Osnovni arhetipovi postojanja su nekada bili razdvojeni, a kada su se spojili u našoj planeti, treba da ih poštujemo zajedno. Odnos planete Zemlje, Sunca i Meseca su deo paganske mistike, ali opet iznova postaju njihovi odnosi važni za budućnost.
Učestvujem aktivno sa Teatrom Mimart u osnivanju festivala vatre LilaLo u Loznici (2017), koji se po šest put održava kroz ritual vrtenja vatre pomoću lile, koje se odigrava u dvorištu Crkve u Loznici, a zatim se artistički kroz žonglerske igre vatrom prenosi energija i veselje u centar grada, čime se otvara intermedijalni festival, muzike, pozorišta i vizuelne umetnosti.
Posle predstave „Raskršće“, u kojoj igram proročnicu/vešticu, naravno, kreirala sam ritualne predstave posvećene kultu vatre: „Vatralj“, „Igra Vatre“, „Prenošenje plamena“, „Aplauz za Hekatu“, „Magijski san“i „Ostrvska magija“, projekat sa Bugarskom u okviru EPK programa prestolnice kulture u Plovdivu 2019. Kroz ritualni teatar i negovanje kulturne baštine tumačimo događaje u sadašnjosti i predviđamo budućnost, kako mogućnosti inovativnosti u pozorištu, tako i života.
Pratili ste ovogodišnje izdanje International Performance Art Salon-a (Beograd, 8.-11. kolovoza 2024). Kako biste opisali suvremenu scenu umjetnosti performansa u Srbiji?
Upravo u vrijeme održavanja Performance Art Salon-a održan je i protest, veliki ekološki prosvjed protiv rudnika litija koji je organiziran na poziv ekoloških udruga i pokreta zahtijevajući od vlade da usvoji Zakon o trajnoj zabrani geoloških istraživanja i eksploatacije litija i bora u Srbiji. Koje su Vaše procjene o završnici tog građanskog protesta?
Da bih opisala savremenu scenu umetnosti performansa u Srbiji, moram da potsetim da je art performans odraz stanja u svetu, i kada god je neka ekstremno teška situacija tada performans cveta, donosi nove kodove u umetnosti i kao alarm reaguje na društvene fenomene. Moj autorski projekat, sa nazivom nagrađene koreografije, SPOT festival autoperformansa u produkciji i organizaciji Mimarta iz 2004. godine, traje do danas, te iskustvo mi nameće neke predrasude. Inicijativa okupljanja internacionalnih umetnika na festivalima za solo projekte umetnika na kojoj insistiram 20 godina, podstakla je druge na ovakve formate festivala kod nas, tako da od 2021. godine nastaju: Festival sola (Institut za umetničku igru Beograd), Festival Statua (Turistička organizacija grada Loznice, Banja Koviljača i Tršić) i Festival performansa Bazaart-a, Beograd, koji je promenio naziv ove godine u International Performance Art Salon. Iako sam ponosna na SPOT i produžetak ideje realizacije solo formata, ipak sam uočila za mene alarmantnu pojavu: ne razume se interdisciplinarnost gde je telo dominantan subjekt, gde se otvaraju bezbroj pitanja… Prijavljuju se umetnici iz raznih oblasti umetnosti, od plesa do pozorišta, čiji performansi vizuelno dobro izgledaju, ali to su performansi samobitnosti a ne projekti okrenuti ka zajednici, za zajednicu. Često su to dramaturški zaokružene pozorišne predstave kratke forme ili smislene koreografije koje bi dobile nagrade na plesnim festivalima. Malo je upitanosti, interakcije i slobode za publiku. Sa druge strane važan cilj je osnaživanje mladih umetnika za samostalne istraživačke projekte i njihova afirmacija. Zato je neophodna edukacija (formalna ili neformalna) o konceptualnom procesu kreiranja performansa, jer se kod nas tačno uočava ova razlika. Generalno savremena scena performansa u Srbiji je u retro fazi, potrebno je mentorstvo performerima, interdisciplinarnost, hrabrost, rizik…, a sa druge strane potrebna je finansijska podrška samostalnim umetnicima, kako bi se omogućili život, održivost u radu i napredovanje.
Na sajtu Teatra Mimart može se videti platforma aktivnih performera Srbije, koju smo radili pre par godina. Samo neki od njih su i dalje aktivni performeri. Izdvajam naše performere prepoznate na evropskoj sceni: Ivana Ranisavljević, Branko Milisković, Marko Nektan, Snežana Arnautović i Nataša Milojević, koja godinama sarađuje sa Mimartom, koja je izvela sjajan performans „Godovi“ za naš Jubilej, a koja je sve probudila i uzbudila svojim političkim performansom „Sama“ na festivalu International Performance Art Salon u Beogradu ove godine.
U isto vreme održan je ekološki protest, još jedan u nizu mirnih protesta kod nas. Posmatram ga kao ulični teatar koji ima kafkijanski pristup nametanja nepravedne sumnje i krivice. Ranije sam bila aktivna i odlazila na te skupove, ali kada osvestim da je svuda u svetu, pa i kod nas, to borba suprotstavljenih samobitnosti bez mogućeg dijaloga i promocija isključivosti, shvatam da sam već dosta vremena uložila u političare dobrih ideja kojima sam verovala, a koje se povlače iz ovih ili onih razloga. U definitivno polarizovanom političkom društvu, postaješ razmagnetisan, izolovan, nepokretljiv… Kao naučni istraživač čitam izvore literature koja povezuje događaje vezane za odnose planeta, njihova magnetska polja, električna polja, događaja u promenama vibracija i elektromagnetizma, i bez nagađanja se može predvideti budućnost planete. Da, ja imam strah za očuvanje Planete Zemlje ali ne samo zbog kopanja litijuma, bora, nego mnogo šire, zbog ratova, i promena vibracija i elektromagnetskog polja koje se menja zbog velikog broja eksplozija bombi i raznih projektila koje menjaju ne samo vibraciju Zemlje, nego i sistema planeta u Vasioni.
Ne vidim kako će se završiti, jer postoji realni strahovi ali sa druge strane naučnici i kvazi-naučnici. Moram da priznam da dovoljno dugo živim da neke stvari pamtim. Zakon protiv rudarenja koji se traži je ukinut od strane onih koji su bili tada na vlasti, a sada upravo lidera stranaka i govornika opozicije. Meni koja sam očevidac pre sadašnje vlasti je teško razumeti zašto su bili protiv rudarenja, pa dopunili Zakon o rudarenju, pa sada su opet protiv? Paralela da je radnički štrajk u Trepči sličan ovom eko-protestu za Jadar je neosnovan. Prvo u štrajku u Trepči su učestvovali rudari/radnici a organizovali su ga slovenački politički aktivisti kojim je izgubljen legimitet Komunističke partije. A sada je sve sublimisano u litijumu: i vlast, i opozicija, korupcija, mediji, Univerzitet i nauka, Velika Britanija, Australija, zemlje Evrope…, ekologija, rudarenje, zarada, prerada, ratovi, budućnost naše zemlje, bogatstvo resursa vode… budućnost planete. Treba biti strpljiv jer su osnovani strahovi uvek prisutni do odluke da li će uopšte biti tog rudarenja jer će za par godina tehnologija da napreduje i da se razviju neki drugi novi materijali, kao zamena za litijumske baterije. Možda će to biti vazduh ili voda. Predviđam da će za deceniju biti protesti zbog nedostatka vode.
Kao jedan od najnovijih projekata navodite odlazak na Festival Šumes, koji spaja teatarsku, misaonu, pjesničku, muzičku i filmsku posvećenost, koji se održava u domu Porodice bistrih potoka, jedinstvene umjetničko-ekološke komune u selu Brezovica na Rudniku. U kojim ste svojim kazališnim projektima posebice isticali ugroženost prirode, posljedice bezočnoga kapitalocena.
Dok sam bila mlada, bila sam aktivni član Nezavisne globalne mreže Greenpeace. Tako sam čula za Eko-Komunu na Rudniku. Od nastanka festivala u šumi pre 20 godina, redovno idem na umetničko-ekološki festival Šumes, učestvujem u pripremi, u diskusijama, u izvođenju performansa i predstava, i učestvujem u zajedničkim performansima sa drugim umetnicima. Božidar Mandić u šali kaže da sam doživotna direktorka festivala. Predstave gledaju učesnici festivala ali i meštani sela u okolini. Ta diskusija je uvek važna. U jednom od svojih performansa Boža govori: „Drvo raste iz zemlje i ima smisla“.
Predstave o fenomenu zagađivanja planete su mi izazov, jer je to uvek nekonvencionalni rad koji briše granice između koncepta, pozorišta, rituala, plesa, vizuelnih umetnosti i aktivizma. Istraživački pozorišni materijal za predstavu nastao je fuzijom svih ličnih i iskustveno priča, dokumentarnih i naučnih materijala, ekološke svesti, realnosti zagađivanja voda i zemljišta. Savremeni modeli rešavanja problema su inspiracija za aktivističke sadržaje performansa i predstava originalnosti. Spomenuću neke predstave i performanse sa kojim smo učestvovali na svim ekološkim festivalima, ili pozorišnim festivalima gde smo skretali pažnju o problemu zagađivanja reka i voda: „Voda“, „Plivati uz reku“, „O vodi“, „Drveće govori“, „Godovi“… Voda je proizvod prirode povezan sa idejom stvaranja, te je izazov za umetničko istraživanje.
I završno, jako mi se svidio videozid na programu Istrajnost, utopijski koncept izlaganja tijela? Performativna izložba artefakata – prezentacija Tetara Mimart u okviru Plestelin projekta u galeriji U 10, na kojemu su bila ispisana imena svih suradnika_ica. Možda da nas podsjetite na neke. Znam da ste jednom govorili o jednom radniku koji je uvijek na vrijeme dolazio na probe u Vaš izvedbeni „laboratorij“. Gotovo kao oaza slobode.
Pošto insistiram na činjenici da su svi saradnici, od onih koji su barem jednom učestvovali do dugogodišnjih saradnika profestonalne trupe, podjednako važni za razvijanje Metoda, moja kćerka Lidija Antonović koja nastavlja da vodi Mimart sumirala je u spisak kao zahvalnicu. Imena oko 300 dosadašnjih učesnika je priredila kao videozid, gde se neprekidno pojavljuju imena od važnih umetnika danas, do ljudi koji se bave pozorištem, rade u pozorištu, u ustanovama kulture ili kao radnici u kulturi.. Ne bih posebno izdvajala pojedince, jer su svi oni deo tog utopijskog koncepta da se radom u kulturi može promeniti društvo. Istraživački laboratorijum je bio otvoren kako za umetnike tako i za građane od samog početka. Krajem osamdesetih redovno je dolazio jedan čovek na radionice koji je bio izuzetno kreativan, da bismo kasnije saznali da je radnik u Industriji mašina i traktora–IMT. Uglavnom su dolazili saobraćajni policajci, sportisti, i mnogi mladi koji su želeli pripadnost nekoj grupi. Kasnije se priključio i kurir SKC-a.
Nela Antonović, rođena Radovanović, znanstvena istraživačica, koreografkinja, redcateljica, umjetnica performansa i edukatorica. Osnovala je izvaninstitucionalno interdisciplinarno kazalište Teatar Mimart 1984. u Beogradu čija je umjetnička direktorica do 2024. Kreatorica je autorske metode Mimart “Kreativna vizualizacija” otvorenog procesa kazališnog laboratorija EU Ekspert neformalnog obrazovanja kroz konceptualno mišljenje. Vodi interkulturalne evropske projekte. Istražuje razvoj publike kroz kazalište zajednice (Community Art). U otvorenom procesu istražuje neverbalnu komunikaciju koja nadilazi sve granice: jezične, geopolitičke, kulturne, religijske i socijalne. Kroz interdisciplinarnost istražuje fenomene društva kroz participacije raznih područja umjetnosti i znanosti. Autorica je 76 predstava i preko 500 umjetničkih performansa i uličnih predstava. S Mimartom je učestvovala na 30-ak evropskih festivala.
Iskustvo dugogodišnjeg rada istraživanja Nela Antonović je publicirala u knjigama Mimart godovi (2000) i Fenomenologija pokretom (2004), e-knjigu „ 25“ (2009) i e-monografiju povodom jubileja tri desetljeća rada Mimarta (2014).
Dobitnica je preko 60 plaketa, pohvala i nagrada u Srbiji i svijetu od kojih izdvaja: Regionalna nagrada „Grozdanin kikot“ za kreiranje Mimart metode i doprinos razvoju dramskog odgoja mladih (2019) i nagrada za životno djelo njegovanja pantomime „Zlatne ruke//Golden Hands“(2020) Svjetske organizacije pantomime.
Istaknuta fotografija: Nela Antonović
#Nela Antonović #STANICA #Teatar Mimart #UBUS #UDUS
