Što više prikupljam podatke, odnosno čitalački nadoknađujem upoznavanje sa prošlogodišnjom produkcijom, sve više postaje belodano da su romani napisani u tzv. komičkom modusu ono najvrednije što se pojavilo u Srbiji. Za taj stav nije presudna činjenica da je jedan takav roman, NGDL Marinka Arsića Ivkova, dobio NIN-ovu nagradu. U ovom izboru biće zastupljen treći deo uslovne trilogije o Beogradu Mirjane Đurđević, čiji je prvenac Kaja, Beograd i dobri Amerikanac dobio regionalnu nagradu „Meša Selimović“ u Tuzli, ali i dva prijatna iznenađenja: prvo potpisano književnim pseudonimom, Uramizu i drugo, knjiga dramske autorke Iva Brdar koja se „prešaltovala“ na roman, tačnije na hibridnu prozu.
U odgovoru zašto je tome tako, pada mi na pamet i onaj stereotip kojeg sam postao svestan kao činjenice spoljnog pogleda na srpsku kulturu, osobito filmove. Taj se stereotip dotače duhovitosti i humora srpskih autora kao nečeg takoreći bogomdanog. Međutim to je pre izuzetak nego pravilo; a i kad se javi nema tako mnogo autora koji odgovaraju traženom opisu ili pre ovim „velikim očekivanjima“. Generalno gledano, zapravo ima jako malo izuzetnih dela pisanih u ovom maniru čiji su rodonačelnici i klasici recimo Servantesov Don Kihot ili Tristram Šendi Lorensa Sterna, ili u 20. veku, padaju mi na pamet Rusi: Bulgakovljev Majstor i Margarita, priče Danila Harmsa, sve do naših dana i dela Sergeja Dovlatova, Vladimira Sorokina ili Viktora Peljevina. Pridružio bih im i deo opusa Dubravke Ugrešić, Davida Albaharija i Svetislava Basare.
Harmsovski „dramski roman“
Nisam siguran koliko tzv. obične čitaoce – a to su oni koji čitaju iz zadovoljstva, bilo da su studirali književnost ili ne, bavili se i pisanjem ili su „samo“ čitaoci – briga ako je knjiga napisana tako da predstavlja izazov književnoj teoriji. Da li im je kreativna atipičnost ikakav vrednosni kriterijum? Ne bi me začudilo, ni pogodilo, da im forma nije prvi razlog zašto čitaju ili zašto neku knjigu doživljavaju kao dobru.
Prozna knjiga Ako nisam dobra šta ćemo onda dramske autorke Ive Brdar, poslednjih godina smeštene u Berlin, izdanje beogradske kuće Štrik koja nalik Heni neguje pretežno žensko pismo, podnaslovom sebe određuje kao „dramski roman“. Međutim to je takva knjiga koju možete čitati i kao dramski skup monologa, zbirku priča, nemimetički pseudobiografski roman, ali i kao apgrejdovanu narativnu verziju neoavangardne poezije. Pritom ništa od svega nije izvedeno na silu ni pretenciozno, već je više stvar „u oku posmatrača“. Naime, poglavlja/priče povezuje jedinstven monološki glas naratorke koja nam se obraća od godine nulte do 93, i kada ima: 9, 12, 16, 18, 20, 29, 32, 35, 37, 37 i devet meseci, 44, 52, 63, 75 i 93 godine (kao da sam ispisao rezultat tombole). To je, jasno nam je odmah, i duhovito i nemoguće u isti mah, bar zbog one nulte godine. Nemogućnost se ispoljava jasnije kroz fatalne ishode koji snalaze naratorku u više poglavlja, da bi ona, kao u animaciji, u sledećem nastavila potpuno neokrznuta, kao da joj se ništa nije desilo.
A desilo joj se, i dešava se sve vreme logika avangardnog apsurda, po mom osećaju veoma bliska pričama Danila Ivanoviča Harmsa. Na drugoj ravni sva poglavlja su koncipirana u antagonizmu majčinih saveta, koji su oličenje roditeljske brige i patrijarhalnih zabrana, i ponašanja ćerke, naratorke, koja te savete i zabrane izbegava i krši, namerno ili sticajem okolnosti, da bi joj se nakon toga desilo nešto ružno ili katastrofalno, baš kako su ti saveti nagoveštavali. Poglavlja dakle simuliraju poučnu priču (cautionary tale) da bi je iznutra komički dekonstruisala u jedan oneobičen narativni sklop koji je poučan na drugi način, recimo kao poziv na preispitivanje kućnog vaspitanja i moralnih normi koje smo davno usvojili, možda baš u detinjstvu i po kojima se nesvesno vladamo kao pokorni građani i poslušne supruge.
Zabavne su te opomene i instrukcije za život koje majka saopštava ćerki (potpuno istog tipa kao i bâbini saveti naratoru romana NGDL Marinka Arsića Ivkova). Većinom su to poduke date ženskom detetu: da ne nosi sintetiku, da ne sedi na golom betonu da ne bi prehladila jajnike, da ne čupa sede dlake, da nikad ne šeta sama noću po gradu… Neki su zapravo uniseks: da se ne kupa u javnom bazenu (jer se veruje da se mnogi kupači „olakšavaju“ u vodi), da ima plan šta će da radi u životu, da mora da jede voće, da ne drži laptop u krilu da ne ozrači svoj reproduktivan materijal… Poneke se zabrane stvar lokalnih verovanja, dakle savremene etnologije: da nedeljom ne koristi makaze i iglu ili da je soda bikerbona univerzalno sredstvo, od higijene do zdravstvenih tegoba. Poneke opet stvar univerzalnih normi pristojnosti: da ne psuje ili da se ne druži sa ljudima iz pozorišta (ovo drugo je razume se ironija osobe vezane za teatar).
Zabavni, maštoviti i iščašeni su i obrti, šta se dešava naratorki kada prekrši zabranu, u tim monolozima koji su dati bez interpunkcije, gde je priča koja se dešava noću odštampana belim slovima na crnim stranicama, gde su brojne ilustracija Marine Milanović sastavni deo knjige. Poslednje poglavlje završava se rečju NE odštampanoj na deset strana kao jedan beskrajan krik, kao odbacivanje sve te roditeljske edukacije kao restrikcije koja zarobljava um i sputava karakter.
Posthumna fantazija
Ne znam ko stoji iza književnog pseudonima Uramizu kojim je potpisan kratki roman Priručnik za samoubistvo, izdanje malo poznatog udruženja Autostoperski vodič kroz fantastiku (ali bar mi je jasno kome ide zasluga za ime udruženja). Podozrevam da je relativno mlađi autor koji se dobro poigrao u svom tekstu. Zapravo, ničim izazvano na kraju su pridodate dve kratke priče, prva donekle kao bočni izdanak novele, druga ni to, tako da smo dobili zaokruženu novelu plus dve priče gratis. Opet i naslov je „prevara“ ili trik, usmerivač pažnje, jer novela sasvim odstupa od koncepta priručnika, čak i kao metafore, dok suicid kao motiv igra važnu ulogu u tekstu, mada ne i prvorazrednu.
Ne znam koliko „učenih“ čitalaca, kada se pomene samoubistvo, pomisli najpre na Kamija i na njegov Mit o Sizifu, ali ovde samoubistvo nije najvažniji problem, ni filozofski ni neke druge prirode, psihopatološke ili kriminalističke. Ono je okidač ili shifter za skok u onostrano, odmah na prvoj stranici teksta, a kasnije jedan bledunjavi uzrok za osećaj nedostatka smisla koji vodi u suicid. Ali dobro, psihološki mehanizam u žanrovskoj prozi nikad nije bio njegov naročit kvalitet, bitno je da ne smeta. Elem, nakon čini se neuspešnog pokušaja samoubistva, narator, samoubica u pokušaju i invalid razvaljene vilice, dobija ponudu koju „ne može da odbije“. Da bi se vratio u život i u pređašnje, neinvalidno stanje, ima rok od nedelju dana da navede na samoubistvo sedmoro zadatih ljudi. U stvari, možda je i uspeo u svom naumu, ali zaglavio je u međusvetu, između konačnosti ništavila i večnosti blaženstva ili između sfera nagrade i kazne, razume se zasluženih, pa je postao podesan plen nekakvog „agenta tame“.
Tri su mi ovde stvari „simpatične“: fenomenologija onostranog koji je nekakav purgatorijum, po kome se lomata samoubica koji je izgleda zažalio zbog svog čina, usputni duhoviti komentari u koje spada i direktno obraćanje čitaocu (s čime se ipak ne preteruje) i usputne reference na klasike: recimo mačak Pucko asocira na onog mačka iz Kerolove Alise (Lewis Carroll) kome kada iščezava poslednji nestaje osmeh, kao i na Bulgakovljevog mačkolikog pratioca profesora Volanda. Generalno, vlada duh travestije i „lokalizacije“ onostranog: svaka oblast ima svoju Smrt, nekakva moćna instanca u tom međusvetu zove se Neša i radi kao šanker, dok je Trajan (ime koje asocira na slovenski panteon mitskih bića i bogova) „agent“ koji odvraća od samoubistva, a tu je i Đana, ženska figura koja deluje inokosno. Elem, fina post-gejmenovska (Neil Gaiman) žanrovska fantazija, nepretenciozna, stilski precizno sastavljena tako da se radnja nesmetano odvija uz pridodati užitak u humoru i blagoj iščašenosti.
Tokom čitanja se neretko oseti žal što se žanrovska trivijalnost (scena, zapleta, psiholoških motiva) nekako nije pripovedno usložnila ili oplemenila, kao, recimo, u romanu Uzvišenost Darka Tuševljakovića od pre nekoliko godina, ali hajde da prvencu iza maske pseudonima damo priliku da zakorači na scenu sa pohvalom: „prijatno iznenađenje“.
Šetnja sa Micama kroz 20. stoleće
Mirjana Đurđević je beogradska autorka koja ima osoben put i status u savremenoj srpskoj književnosti. „Karijerna“ profesorka na Višoj građevinskoj školi, koja nije mogla da sakrije svoj afinitet ni talenat, pa otuda još 90-ih saradnica satiričnih listova. U poslednje dve i po decenije autorka 15-ak romana, najviše parodija krimi romana sa detektivkom Harijetom kao protagonistkinjom (nije sestra Clinta Eastwooda), a u stvari društvenih satira koje u fokusu imaju raspad domaćih institucija. Tako se u jednom romanu istražuje „ubistvo u Akademiji nauka“, u drugom govori o urbanističkoj mafiji, u jednom, jezovitog naslova Čim preživim ovaj roman, o srpskom zdravstvenom sistemu a u još ranijem Čuvari svetinja,celokupna srpska istorijaje izložena montipajtonizaciji. U žižu medijske pažnje autorka će doći posle hapšenja Radovana Karadžića, belobrado maskiranog u bioenergetičara Dragana Davida Dabića, pošto je u svom romanu Prvi, drugi, treći čovek došla na „vidovitu“ pretpostavku da se „najtraženiji haški begunac“ bavi svojim bazičnim civilnim zanimanjem, to jest psihijatrijom. Ovim parodijama Mirjana Đurđević je „osvojila srce“ široke publike (namerno koristim ovu corny formulaciju jer korespondira sa recepcijom njenih romana), štaviše osvojila je i nagradu „Žensko pero“ ženskog magazina Bazar. Što, kad bolje razmislim, zaista autentično reflektuje osoben spoj popularne i visoke kulture u načinu čitanja i vrednosnom dometu proze ove autorke.
Onda je 2009. došao pomenuti roman Kaja, Beograd i dobri Amerikanac uz koji je zakoračila na teren „ozbiljne“ književnosti, odmah dobivši etiketu: istorijska metafikcija. Radnja tog romana smeštena je u međuratni Beograd, epoha je verno rekonstruisana i rekao bih da je nekoliko odlika zapalo za oko akademske kritike i „pogodilo u metu“, najpre samostalnost delovanja glavne junakinje koja ima isto ime i prezime kao autorka, kao nekakav refleks primenjenog feminizma. Potom manje poznata istorija Beograda, da ne kažem baš tajna istorija (mada će se u romanu Bremasoni Đurđić dotaći i domaćih masona, dakle tajnog društva). Ovde je to istorija Kalmika koji su izbegli iz Rusije posle Oktobarske revolucije i u Beogradu podigli svoj budistički hram. I kao treća komponenta tu je nenametljivi humor koji uokviruje jednu u suštini benignu sliku ovog perioda. To je taj paradoks istorijskih romana: kada čitamo međuratne pisce, u njima je dato živo komešanje epohe, njena društvena, idejna i politička dinamika sa neizvesnim horizontom budućnosti za koju se strastveno bori, uz pretrpljeni rizik, dok je slika tog istog perioda koju nude današnji istorijski romani čitav vek kasnije dobrano pojednostavljena i sterilizirana, skoro kao slikovnica za decu.
Nastavak je usledio nakon 7 godina. Očuvana je trodelna struktura naslova: Mica, Beograd i odvratni Britanac. Ovo je najslabiji i najproblematičniji deo (za sada) trilogije. Smešten u posleratni period, roman se očešao o istorijski događaj kakav je Rezolucija Informbiroa, koja prethodi raskidu socijalističke Jugoslavije (zvala se tada FNRJ) sa Sovjetskim savezom i osnivanje Golog otoka. Roman je regrutovao dve istorijske ličnosti: Lorensa Darela (Lawrence Durrell), to je taj odvratni Britanac iz naslova, britanski diplomata i špijun u tom trenutku, kasnije će tek napisati Aleksandrijski kvartet, i Koču Popovića, ali je reterirao na nekakav špijunski triler. Mica Đurđević, ona samosvesna intelektualka progresivno leve orijentacije iz prethodnog romana, sada se našla u nebranom grožđu, nacionalizovane imovine i degradirana da špijunira Darela. Građanski pisci u Srbiji ne vole mnogo komuniste i njihovu upravu, kao da su svi iznikli iz Pekićevog šinjela, bez obzira što su u tom periodu proveli bar polovinu života. Takav je i dobitnik NIN-ove nagrade, Marinko Arsić Ivkov, koji će u prvim poglavljima nagrađenog romana NGDL posprdno pominjati „crvendaće“ (ne ptice, već komuniste).
Najnoviji roman Mirjane Đurđević Dve Mice i Novi Beograd doneo je novinu u pripovedanju, jer se u ulozi naratorke nalazi dvanaestogodišnja devojčica, takođe Mirjana, koja na nagovor starije Mice, svoje komšinice i prijateljice, „piše roman“, odnosno neku vrstu izveštaja ili narativnog dnevnika šta joj se dešava u porodici i u školi. Te tekstove onda nosi starijoj Mici koja će ih povezati i sačuvati, napisavši epilog. Zanimljivo, detektivski žanr ili fenomen potrage ovde je premešten u oblast obrazovanja, pa zajedno sa malom Micom „otkrivamo“ domaću istoriju, posebno istoriju jugoslovenske ideje, balkanske ratove i Prvi svetski rat, provučene kroz satiričke komentare dve Mice. Ipak ni u ovom romanu nije moglo bez neposrednog prodora istorije, pa na kraju romana obe Mice postaju neposredni svedoci policijske represije nad studentima tokom „lipanjskih gibanja“, odnosno 3. juna 1968. godine kod čuvenog podvožnjaka na Novom Beogradu. Promena narativne perspektive dala je živost tekstu a autorki, imenjakinji obe junakinje, priliku da u ovaj žanr edukativne detekcije unese bildungs i dokumentarne elemente. Tako je roman postao upečatljiva slika Beograda šezdesetih godina, u prvom redu Vračara i Novog Beograda, čija izgradnja u toj deceniji uzima najveći zamah. Zanimljiv je i odnos dve istoimene junakinje drastično različitih generacija prema studentskom buntu. Mladoj Mici je fascinantna sva ta strka i konspirativna uznemirenost koju je pobuna izazvala kod običnog građanstva, dok stariju Micu privlači pobuna protiv vlasti kao takva, ali bez entuzijazma prema tadašnjim zahtevima studenata. Očit je njen otpor prema nasilju kojim pribegavaju vlasti svuda u svetu, pa joj sa te strane studenti postaju bliski, kao instrumenti razobličavanja represivne prirode domaćeg sistema.
Izgubljeni golub mira
Marinko Arsić Ivkov, ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, spada u red zrelije garde pisaca, podsektor: oni koji nisu dovoljno poznati. Rođen u Staparu pored Sombora 1950. godine, završio svetsku književnost u Beogradu a živi u Zemunu. Objavio je više od deset knjiga, među njima najviše knjige eseja, pet proznih knjiga (tri romana do ovog i dve knjige pripovedaka) i dve antologije. Jedna mi je odavno zapala za oko, „Anotologija srpske udvoričke poezije“ iz 1988., gde je Arsić Ivkov prikupio primere poltronskih hvalospeva vladarima u srpskom pesništvu – veoma poučno i tužno štivo. Pored esejističkog pristupa očito ga je vukao i satirički koji je, sudeći po nagrađenom romanu, izbrusio do aforizma. NGDL je objavio Niški kulturni centar, pa se i po tome može videti marginalni status autora i nevelika očekivanja od ovog rukopisa, što bi se sada moglo bar malo promeniti.
Na stranu taj usputni antikomunizam iz donjeg rakursa, kada narator Milenko Lazin komuniste naziva „crvendaćima“, što je adekvatan termin jer je narator golubar, nego je generalno ideja romana čudno arhaična. Vratiti se 35 godina u rikverc i napisati lakrdiju na mestu srpsko-hrvatskog poprišta, u Istočnu Slavoniju (Baranju i zapadni Srem) i ponuditi je publici koja je lišena uvida u razmere tragedije i odgovornosti vlastite strane za ratna razaranja i zločine, pa pratiti golubara Milenka koji po ratištu ganja odbeglog Unikuma, kao što mu ime kaže skoro pa jedinstvenog goluba, žutog perja. Radnja je smeštena na isti prostor kao i u prošlogodišnjem romanu Vladana Matijevića Pakrac, koji se usput očešao o ratni galimatijas, mada je i Matijevićev fokus bio na nečemu drugom, na ratnom sindromu jednog psihopate koji će kasnije, u civilstvu, činiti „čuda i pokore“ u blizini Đeram-pijace u Beogradu. Savremena srpska književnost, čast Saši Iliću i tu i tamo još ponekom, nije u stanju niti ima volje da se kritički zaputi u to „srce tame“ devedesetih, sem eto ovlaš ili kao kod Arsić Ivkova u vidu antiratne parodije pikarsko-avanturističkog romana. Uzgred, NGDL je nepotpuna skraćenica, akronim koji znači „ne daj golubovima da lete“. Može da stoji i kao umorni kontrapunkt romanu za decu Branka Ćopića Orlovi rano lete, u kome su likovi dece demonstrirali poželjne osobine solidarnosti, drugarstva i izvornog osećanja pravde i bili anticipacija željene budućnosti.
Ne kažem, duhovito je napisan ovaj roman, odvija se „tečno“ i ima nekoliko veoma uspelih burlesko-grotesknih scena, kao izbor naratora-golubara za člana „Srbske akademije nauka i umetnosti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema“ i naratorov članak o arhanđelima kao najstarijim srpskim golubovima do podizanja spomenika živom naratoru u parku rodnog mesta. Narator se stalno poziva na bâbine izreke, počev od one da ne piša uz vetar, što je u naratorovom slučaju više tužna konstatacija neumitnog stanja nego korisno upozorenje. Bâba je razume se babo (na bosanskom), dakle otac, ovde u bačkom dijalektu, a ne baba, kod nas starica obično u crnini, dakle bez tog dugosilaznog akcenta. „Mislim da srećni ljudi ne pišu knjige. Srećni ljudi gaje golubove.“, tako počinje Arsić Ivkov povest nesrećnog golubara Milenka i eto ilustracije tih kratkih poentiranih rečenica sa samog početka romana, u uvodnom poglavlju koje nosi naziv „Beskrajni plavi krug. U njemu, ništa“, što će svaki srednjoškolac prepoznati kao ironičnu parafrazu Crnjanskog i prve knjige Seoba, one međuratne, iz 1929., o Vuku Isakoviču koji se takođe lomata tada, polovinom 18. veka, po tom prostoru austrijske vojne krajine.
Pa ipak, i da završim time, ta satirična nota, kao i antiratna orijentacija, nekako je benigna, dakle blaga i dobroćudna, ne ide do srži problema niti polemički tumba stvari, više uveseljava nego što podseća i uznemirava. Mada, moj stav je da je čak i takva, samosuspregnuta komika uvek lekovita, kao što je romantičarski patriotizam uvek štetan, jer je preteran, uskogrud (ne vidi druge) i isključiv (ne mari za tuđu volju i legitimne interese). Zapravo satira je uvek kontrapunkt selektivnoj etno glorifikaciji.
—
Eto, neočekivano se minula godina u srpskoj književnosti pokazala plodnom kada je reč o parodijama ili generalno komičkom modusu pripovedanja. Najmlađe snage nastupaju pod maskom pseudonima i forsiraju žanrovsku prozu, nešto starije, u svojim tridesetim, šire područje borbe i dramski tekst prelivaju u „kristalne rešetke“ proze, dok one na vrhuncu zrelosti, pomalo „buržoaski“ nepelcovane ili ranjene bivšim sistemom, vape za pravdom, rekonstruišu minule a bliske nam epohe, malo ih razoktrivaju a malo ganjajući odbeglog goluba ismevaju apsurd međuetničkog sukoba dojučerašnjih „bratskih“ naroda.
Bilo bi zanimljivo detaljnije analizirati prirodu humora u ova četiri romana. Budući da je pozicija naratorki i naratora u svakom od njih zapravo autsajderski, humor je odbramben, izražen kroz otpor koji je individualni izbor pojedinca a ne programski stav. Takav je čak i onda kad iznutra razgrađuje vaspitne paradigme, društvene pobune, ratni galimatijas, a bogami i samu Smrt.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#komički kvartet #Mirjana Đurđević #recenzija #Saša Ćirić
