Neki dan su me na Korzu češki turisti pitali gdje je klub Palach, pa sam se sjetio Češke. Kako sam znao da su Česi mada su govorili engleski?
Pa nosili su šlapice sa čarapama.
Na austrijsko-češkoj granici između rampi, nasred ceste stajala je OGROMNA češka carinica. KGB trenirana, s kapom, onom širokom, kakve nose ruski oficiri dan danas. Ispred nje je bio stol, visine do njenih povećih uniformiranih grudi design Josef i- K.- ea. Kao u prastarim kancelarijama, s onom polusavinutom drvenom roletom koja zatvara radnu i pisaću površinu stola. Pečati, ona kutija sa tintom za pečate i drvene olovke.
Nagnula se prema prozoru našeg auta i pitala: „Kam cestuješ/gdje putujete?”
Imala je i ordenje ali nekako sam dobio dojam da si ih je sama dodijelila.
Nije puno gnjavila, lupila pečate i salutirala „Užij si vylet! (s apostrofom na y)/sretan put.”
Prvo što smo primijetili nakon ulaska u Češku je da je autoput uži, tj. ono što je u ostatku Evrope obična cesta, tamo je DALNICE (ap-of. na a) /autoput.
Ograde oko ceste su niže, prometni znakovi isto niži, krugovi uži i oznake sitnije. Prometa skoro ništa. Drugo što smo primijetili je nepregledno žuto more oko autoputa.
Prelijep sunčan dan i taj ponuđeni žuti tepih… naravno da smo stali i s dva metra visine skočili u to i valjali se. Da, boljelo je ali tko bi odolio. Jako je boljelo. To su bila polja PALENY ŽAHY (ap-of. na a , i , drugo a)/gorušice…ono od čega se radi HORČICE (ap-of. na r)/senf.
Boljelo je u pizdu materinu.
Kad smo stigli na adresu u Českim Budejovice-ama (ap-of. na drugo i treće e) prvo što nas je postarija gospođa pitala dok smo šepajući izlazili iz auta:
„Spal jsi v trave (ap-of. na drugo a i e) /spavali ste u travi?” U čuđenju se pogledamo i skužimo da smo kompletno žuti i zeleni od „horčice”.
„Ano, spali jsme v trave (ap-of. na zadnje a i e)/ da spavali smo u travi… presneji rečeno jsme spadli do travy (ap-of. na prvo r, drugo e, drugo r i zadnje a)/ točnije, pali smo u travu.”
„A všichni obyvatele Zapadu se vrhaji do horčice (ap-of. posvuda)/a svi zapadnajci se bacaju u gorušicu… opilci a darebaci (ap-of. na zadnje a)/pijanci i barabe.”
Gospođa je onda otvorila vrata zgrade koja je bila na adresi gdje smo i trebali stići. Prva prostorija je bila gostiona… ogromni drveni šank, špine za pivo, stolovi, karirani stolnjaci. Gospođa je vodila šank: „A vy jste muzikanti… da mi smo muzikanti.”
Pozvala nas je da je pratimo prema nekoj drugoj prostoriji… ogromnim starim ključem otključala je bravu i gurnula dvostruka vrata…jebeno velika dvorana… pozornica sa zastorom od prije WWI… i na zidu „sjene” nekadašnjeg natpisa… PROLETARI VŠECH ZEMI (ap-of. na prvo a i r , i na zadnje i)… sve skupa malo prašnjavo… ok to je naše mjesto večeras.
Gospođa nas je ponudila grahom iz konzerve i odvratno lošom pivom.
Upravo su stigli sve-češki promotor i lokalna promotorica.
Eva, promotorica se naklonila poput češke sobarice a promotor je popizdio odmah jer jedemo grah iz konzerve… jebe mu se za konzervu… imao je drukčiji plan hranjenja i sad on to mora platiti i sad mi nećemo dobiti 100 deutches mark nego samo 80 i da smo… opilci a darebaci i da se vidi da smo se bacili u senf i da to rade svi zapadnajci kad uđu u Češku.
Eva se opet naklonila i napravila nasmiješenu grimasu kao da želi reći da joj je sve jasno (ne govori engleski) i da zna da smo opilci a darebaci i da… senf.
Svih 12 punkera iz grada i okolice je stiglo i bilo im je ok. Ton majstor je skakao i lupao nogom u zid, od sreće valjda.
Promotor se malo smirio a Eva se opet naklonila sa izrazom zadovoljstva na licu. Kod Eve smo trebali prespavati i mislio sam… ako će se stalno klanjati…
Popizdit ću… simpatična je i draga ali… to klanjanje.
Promotor je nosio dreadlockse, bio je aktivista i nije pio alkohol i nije se bacao po žutim morima. Bio je iz Praga.
Istu večer je otputovao vlakom da nas dočeka u Pragu.
Eva nam je ustupila stan i otišla spavati kod prijateljice. Ah.
Ujutro se naklonila i poželjela nam puno sreće .
Mit o češkoj jeftinoći je brzo nestao… ujutro smo malo šetali gradom… pivo zakurac… pizza not cheap… jebeš pizzu ali što je s pivom?
Prag. Vizualno jako uzbudljivo mjesto ali nam je promotor odmah sugerirao da se maknemo sa širokih praških ulica i mostova jer da smo još žuti od senfa i da šepamo. Odmah nas je strpao u klub. Klub 007… supercool mjesto.
U blizini nekog stadiona gdje su za par dana trebali nastupati Guns and fucking Roses. Valjda će se večeras pojaviti više od 12 ljudi.
Hranu nitko nije spominjao. Klub se napunio, par stotina ljudi i bilo je cool.
Na kraju koncerta dok smo proizvodili solidnu impro-buku na pozornici se pojavio stariji čovjek u smokingu, izvadio saxofon iz torbe i počeo bučiti saxofonom i skakati po pozornici… i tako više od pola sata. Tip je saxofonist praškog opernog orkestra i išao je doma nakon nastupa, čuo galamu i pridružio se. Bio je Belgijanac. Kad smo završili, spremio je saxofon, naklonio se (wtf. opet) i nestao. Promotor je bio začudno happy , dao nam je 100 DM i nešto pive. Opet grozno pivo. Htio sam preći na vino ali nisu držali. Primijetili smo da nitko od publike ne pije… pitali šankera koliko bi koštalo da svima preostalima damo pive… izbrojao je ljude i rekao: „100DM!”. „Jebiga, daj.”
I sretno smo dočekali zoru… promotor je srao da smo opilci a darebaci… i da tko cijelom klubu kupuje pivo i da još uvijek šepamo… i da se on mora rano ustati i ići razbijati preostale telefonske govornice jer da su ruske.
Odveo nas je u stan… posh stan… posh kvart… tip je neki ex-plemić vjerojatno.
Imao je solidnu kolekciju ploča… nikad čuli i počeli preslušavati. Iz omota grupe Krabator (neki spori death metal) ispao je komad hashisha i malo smo se opustili.
Promotor se vratio, popizdio opet, ne zbog hashisha nego da mu je ta ploča nova i da je još nije ni poslušao. Da ga umirimo dali smo mu primjerak naše ploče i onda smo se fotografirali njegovom polaroid-foto-kamerom… ona šta je fotka odmah gotova… dao nam je fotku i rekao da ne ide sa nama dalje po Češkoj. Sbohem prah (ap-of. na a).
U Brnu smo čekali nekako predugo ispred vratiju kluba.
Pojavili su se neki dreadlock-saši, pozvali u obližnji bar i ponudili nas pivom.
Odvratno pivo. Pitao sam za vino, nema, samo neki liker…
Tihim i sporim engleskim su nam objavili da je voditelj kluba odlučio da nas ne ugosti večeras…jer da smo opilci a darebaci i da se bacamo u senf i da smo jako glasni i da koristimo FFN… full frontal nudity… i da ga je strah da mu ne zatvore klub i da ga je tek pokrenuo.
Nakon toga su nam rekli da je zapravo bolje da ne nastupamo tu jer da je tip šupak, da ne pije alkohol i da bi htio disco–club i da nam oni u suradnji sa našim sve-češkim promotorom iz Praga, koji nas ne pozdravlja, sređuju drugi klub, nekakav hard-rock caffe koji je super jer da su baš nabavili novu opremu and so on.
Ponudili su nas s još pive… jebalo vas to grozno pivo.
U hard rock caffe-u čija pozornica „leži” na 4 zavarene Škode, kao nekakva Škoda limousine skulptura, malo kiselijim engleskim nam kažu da imaju malo problema. Da, kupili su novi razglas (još je bio neraspakiran) ali su im iz audio-shopa (nije u Brnu) zaboravili spakirati kablove koji spajaju svu tu opremu.
„WTF… pa zar nitko nema kablove u Brnu?”
„… ma zapravo… poslali smo mi čovjeka da ode po kablove ali su ga na putu zaustavili narko-policajci, našli mu puno trave i odveli ga u stanicu na ispitivanje.”
„Dobro, žao nam je, ali zar ne može netko drugi otići po kablove?”
„… ma zapravo… poslali smo mi i drugu ekipu da pokupi kablove i oni su ih pokupili ali ih je zaustavila prometna policija i dala im da pušu balone jer da su vidno pijani i previše i odveli su ih u stanicu na trežnjenje do sutra ujutro… skupa s kombijem i kablovima… a mi ne smijemo otići do stanice… ne pitajte zašto… jer onda bi trebali objasniti da vodimo ilegalni klub, da prodajemo alkohol, a nemamo licencu… razumijete?”
„…znači ne možete rentati drugu opremu jer vjerojatno bi?”
„Ano kamo, dekuji za pochopeni (ap-of. posvuda)/da , druže hvala na razumijevanju… ali slobodno možemo biti tu u caffe-u i piti pivo… nemamo doduše muzike jer smo staru opremu prodali za novu… ali ima pive.”
„Ali pivo vam je grozno, koji kurac, zar niste vi ‘izmislili’ pivo?”
„Jesmo ali u toku je privatizacija tvornica piva, a država ih nešto jebe sa distribucijom vode, monopol, pa svi koriste lošu vodu, pa je pivo grozno!”
Srećom se pojavio neki tip sa hashishom pa smo se malo opustili, u tišini.
Gdje smo završili nemam pojma. Ali se barem nitko nije klanjao.
Hranu nitko nije spominjao.
Podzemno sklonište, ono gdje se ljudi sklone kad se avionskim bombama ruši grad, u Olomoucu bilo je 80 metara ispod površine grada. Sklonište je pretvoreno u klub, nekakvo kreativno središte i nešto nalik hostel/squat-u.
Olomouc je grad na Moravi, biskupijsko središte i centar proizvodnje čokolade (jako bitni podaci hahahahaahaha).
Trebalo mi je jedno pola sata da se priviknem na jačinu svjetla , otprilke wat do dva , duboko smo pod zemljom pa struja sporije putuje.
Naš dragi sve-češki promotor nam je sredio da u Olomoucu provedemo par dana. I da tu i sviramo. Nije nam se dalo penjati po tim jako strmim stepenicama po mraku pa smo dva dana čubili dolje, čudili se ekipi i oni nama. Pivo je grozno ali srećom postoje moravska vina koja su podnošljiva.
Hranu nitko ne spominje. Tu i tamo neki joint proleti. Ne volim travu.
Po grafitima i natpisima u zahodu se vidi da mjesto pohode jako kreativni ljudi.
Po higijeni zahoda se stanovita kreativnost da primijetiti isto.
Iz Olomouca smo otputovali u Ostravu.
Dočekala nas je opet ogromna socijalistička dvoranetina, još ofucalija nego u Budejovicama. U dvorani je već bilo 7 punkera koji su u tišini headbangali/lupali glavama u pozornicu. Kad smo započeli tonsku probu još su više počeli lupati.
„Ah, oni su tu od deset ujutro (sad je 18h a svirka je u 21h), oni uvijek tako kad je neka svirka, bengaju, ali to je jedinih 7 punkera, barem što ja znam u Ostravi (grad ima 280 , 000 stanovnika), svi drugi će večeras ići na Tinu Turner, tu na stadionu.”
Poslali su nas u nekakav bistro na večeru, hrana????
Dobili smo ekvivalent czech koruna otprilike 3DM.
Bistro je imao akvarij.
Iza akvarija se pojavio tamnoputi čovjek sa pregačom. Očigledno konobar.
Ispalo je i kuhar. Tip je viši i deblji od O.J.Simpsona i imao je onu košarkašku, afro frizuru, jako bujnu.
Izgledao je kao neka ikona soul glazbe ali je jako piskutavim glasom rekao: „Dobry večer, tady to mate… večer, izvolite?”
Za količinu novaca koju smo imali dobili smo 7 pečenih krumpira i jedno pivo… grozno pivo naravno. Lokalni promotor koji je nas je pratio se ispričavao ali od 7 punkera ne može naplatiti puno više, a lokalna zajednica nema razumijevanja.
I uzeo je jedan krumpir i otišao prema dvorani.
S nama je u entourageu putovao poznanik kamerman koji je trebao dokumentirati putovanje. Uglavnom nije. Privatno je dilao hashish.
To nismo znali. Nakon krumpira je popizdio. Inače je sve podnosio kao i mi.
No food, no food.
Uglavnom je popizdio, rekao da zaslužujemo bolje i da nas vodi na večeru.
Imao je bunt novaca koliki ja nisam do tada u životu nikada vidio.
Pivo je i u tom drugom restoranu bilo odvratno.
Ali restoran je bio predivan, starinski raskošan, s velikim lusterima i visokim prozorima i dugačkim bijelim zavjesama.
Kada smo se vratili u dvoranu ovih 7 je i dalje bengalo. Bengali su svo vrijeme.
I bengajući smo ih i ostavili… AT’ ŽIJE PUNK.
Usred noći smo stigli nazad u Olomouc i spustili se u sklonište.
Ovi dolje nisu ni primjetili da nas nema.
U 2wat mira rolali su jointeve.
Da nam prođe vrijeme pokušali smo snimiti nešto nalik spotu, ali premalo svijetla.
Slijedeću večer koncert. Sound u klubu je super. Valjda će struje biti dovoljno. Broj publike više ne doživljavamo. Bilo je nešto ljudi i bilo je cool.
Nešto ljudi… 27.
Naš lokalni promotor Olomouca kaže da bi da je znao bolje oglasio i izreklamirao koncert.
„Oh hvala!!!!”
Naš sve-češki promotor iz Praga je sredio da ne dobijemo novac (100DM) nego da nas isplate tako da nam „poklone” 100 ili čak 1000 plakata.
Imali su negdje nekakvu štampariju gdje jeftino tiskaju super cool i fine plakate. Ogromni plakati.
Jedan je bio zalijepljen na zid kod ulaza u sklonište. Super je izgledao.
Kada smo pitali prije odlaska da li možemo dobiti te plakate:
„… ma zapravo imamo problem… pokvario se štamparski stroj i povrh svega i papir je kasnio tjednima… pa nismo… hm… uspjeli odštampati te plakate…”
„Ali vidjeli smo plakat na ulazu u sklonište?”
„… a odštampali smo taj jedan…”
„… i zalijepili ga vjerojatno onim jakim lijepilom za zid?”
„… da… ni kiša ga neće tjednima ‘ziprati’ sa zida…”, kaže momak ponosno.
„… pa kad ga napokon ‘Zipere’ pa hajde ga osušite i pošaljite nam!!!”, posljednim dahom humora pokušavamo ne zaplakati.
„… ali slobodno uzmite još piva!!!”
„… ano, samozrejme” (ap-of. na r i zadnje e)/ da, naravno.”
glazbena preporuka :
Container – Yacker (2024)
Einsturzende Neubauten – Rampen (apm-alien pop music) (2024)
jebeno sve sve od BIG Blood
Kristen Gallerneaux – The McClintic Chorus (2024)
Omar Souleyman – Erbic (2024)
Istaknuti vizual + ilustracije: Aleš Suk
#češko proljeće #Josip Maršić #koncert #Palach #putopis
