“Viš, ovi grm gledan već deset lit”, kaže naš domaćin/sugovornik u šumarku nedaleko njegove kuće.
Selo je pusto i tu živi samo on. Nazovimo ga Ottavio. On i pas.
“Gledan i čekan da se samo osuši, da ga ne rabin sići (sjeći).”.
Sam si je dao nadimak Rapatočki. Rapatočki je crv koji glođe drvo. Ottavio je bio stolar, svirač i graditelj istarskih bajseva i violina.
Za kazališnu predstavu nam je trebao bajs i netko nas je uputio na Ottavia. Zapravo trebala su nam dva.
“Ako vas uopće pusti u kortu i pogleda vas, možda nešto i bude od dogovora…”, rekao je momak koji nas je uputio na Ottavia i pokazao nam put: “…To van je tamo, ja dalje ne gren, sretno!”.
Ottavio je bio dosta nizak, proćelav, duge sijede brade, imao je ogromne naočale, dioptrija 230+, jedna mu je noga bila u onoj starinskoj invalidskoj cokuli, u džemperu iz 1923. godine, hlačama iz 1954. godine i bistrog nadrkanog pogleda. Kao i većina Istrijana.
Bajs je kordofono narodno glazbalo na kojem se ton proizvodi gudalom. Nešto je veći od violončela, a manji od kontrabasa. Ima dvije žice od goveđih crijeva, ulita, naštimane u kvintama. Uglavnom, ima duboki zvuk zemlje, tegobe, strave i čega sve ne odjednom i zato nam je trebao. Ugodan zvuk. Kazalište je čak i neki budget ponudilo.
Ottavio je uvijek tražio kvalitetno drvo. Za gornju dasku bi koristio crvenu smreku, a za donju dasku i obod javor. Želja, jedna od, mu je bila da izradi dvanaest bajseva i da napravi koncert za tih dvanaest bajseva, vijulin, usnu harmoniku i psa. Dvanaest mjeseci u godini = dvanaest bajseva.
“Odjebao je on i ekipu iz milanske Scale, vjerojatno će i vas, ali…” – tako su nam rekli.
“Ćete viditi kuću i ča sve iman?” – upita nas Ottavio.
“…Pozvao vas je u kuću?… Možda je to dobar znak…“ – rekli su nam naši.
Kuća, točnije ta jedna soba, izgledala je kao unutrašnjost drveta. Panj iznutra. Posvuda komadi drva, grane, piljevina, alati svih vrsta, starinski, ručni naravno, komadi već pripremljenih ploha za bajs i što već, drvo, drvo i još drva, komadi drva po stropu, po zidovima, naravno po podu. Panj iznutra. Kad pomisliš da si stao ispred ogledala, nisi, to je drvo.
Pričao je o svim tim drvima, imao je nadimke za njih, plan kada će koji dio spojiti s drugim, kada će namakati ta drva u vodi, lakirati ih, sušiti, voditi u šetnju i kada će ih pustiti spavati.
“Biondo, ča misliš, gdi ja spin?” – upitao me Ottavio.
I fuck, stvarno, nigdje kreveta, ni kauča, nikakve ležaljke, imao je neki stari šparhet na drva (f’course), stol i par stolica, sva ta drva, fuck, i jedna stara (naravno) drvena komoda/komodin. Četiri ladice i na gornjoj plohi fotografija, bianco nera, Ottavia kad je bio mlad. Nije nikad bio mlad. Košulja s ruskom kragnom, zakopčana do kraja. Na slici izgleda kao netko tko je mogao biti izgubljen u podrumima Hermitagea.
Ottavio se ustao i izvukao najdonju ladicu komodina i voila – krevet. Mali jastuk, deka i nešto nalik very-small-sized madracu. “…Tu ti ja spin! (od spati = spin)”.
“Ćete rakije?”, pitao je Ottavio.
“…Opa, nudi vas je rakijon, ima šanse…” – kažu naši – “Pa vi ste tamo skoro uru vrimena, druge bi zpizdi za petnaest minut…”.
Sweet guy Oktavio.
Onda nam je svirao, on bajs i usnu harmoniku, a pas je zavijao u tonovima.
“Sve san ga navadija, još samo da i on počne piliti drivo”, objašnjavao je.
S tim dvjema žilo/žicama, gnjik/gnjak/gnjik/gnjak, C-DUR/G-DUR, pjesme su bile dosta slične ali puno podnošljivije i vedrije nego kad po selima pjevaju na tanko i debelo. Po tankem i debelem ti ponekad dođe da se baciš u šternu. I još smo pili rakije i ćakulali, odnosno on, mi smo u nevjerici slušali.
“…Eh, sad mi se spi… hote ća…”, rekao je Ottavio i krenuo prema komodinu.
“…A Ottavio, ono, dogovor, razlog dolaska… bajs, hmm, bajsevi…?”
“Koje??? Bajsevi za vas, nema šanse, hote ća…” zaključio je sweet guy Oktavio.
You got the name? Ottavio=Oktavio.
“Ali svirao nam je, dao rakije, pokazao kuću, pričao????”, ostali smo u čudu.
“Eh, momci, bili ste s djevojkama/komadima/curama!!!!!!!! Ottavio je slab na ženske! Da ste samo vas dva bili ne bite ni u kortu ušli, odjeba bi vas zajn! Još i kako izgledate.!!!!”, dobili smo pojašnjenje.
Bio sam na koncertu za dvanaest bajseva, vijulin, usnu harmoniku i psa.
U Draguću.
Bilo je predivno.
Druidi postoje.
P.S.
Dok se ja sprdam s njime, Arnold Schwarzenegger je izdao knjigu. BUDI KORISTAN; SEDAM ALATA ZA ŽIVOT… Check it out… Savjeti za smisleni život… Fuck…
P.P.S.
AUTOMAT, live, JMZM
Pred nekih desetak godina htjeli smo napraviti jednostavan, funky, album/pjesmu koju bismo lakoćom mogli izvoditi uživo… Ponovo i ponovo i koju bi slušatelji mogli slušati ponovo i ponovo i možda zaplesati. Naziv AUTOMAT je trebao sugerirati jednostavnost. Ispalo je da smo samo dvaput izveli AUTOMAT uživo; prvi put nitko nije uživao; drugi put se nešto ljudi zabavljalo, skoro su od siline zvuka puknula prozorska stakla u prostoru gdje smo nastupali. Jednostavnost u punom sjaju, nitko nije plesao.
Kasnije smo ovaj komad/album/song snimili uživo u našem studiju.
Jedan pokušaj, bez nasnimavanja.
Zazvučalo je na trenutke kao pjesma ONE, Harryja Nielsena, samo puno duže.
I onda smo deset godina zaboravili na taj snimak.
…There you go… Probajte
Glazbena preporuka:
– Laura Cannell – A Year of Lore (2024)
– Perila – Intrinsic Rythm (2024)
– Cindy Lee – Diamond Jubilee (2024)
– Anna Ferrer – Parenostic (2024)
– AVOQ – Olupine (2025)
– Matt Weston – Communism Has Appeared on the Scene (2025)
– Oblaci – Položaji (2025)
– Ayumi Ishito feat. Kevin Shea & George Draguns – Roboquarians vol.2 (2025)
– MM Works – Park (2024)
– Mi and L’au – Bells and Balls (2024)
– Ethel Cain – Perverts (2025)
– Deep Cabaret – Matchless (2025)
– Zac Philips – True Music (2025)
– Big Blood – Electric Voyeur (2024)
– Quinton Barnes – Code Noir (2025)
Naslovna fotografija www.iti-museum.com/hr/Zavičajni muzej Buzet
#Bajs #Josip Maršić #Ottavio
