„Ragazzi punk, avete una telefonata/Hej, punkeri, imate telefonski poziv!!!”, vikao je Gildo.
Gildo je imao obrve od kojih bi se mogao isheklati podmetač za telefon ili manju televiziju, bio je predradnik na ogromnom imanju signora Voskina, ruskog židova, prebjega tko zna kada u Italiju. Imao je 103 godine i limuzinu, Jaguara čini mi se, samo za voziti se po blatnjavom imanju.
Ponekad bi iz limuzine samo ispružio ruku, Gildo bi mu dodao krušku i
bzzzzzzzzz prozor gore.
Imanje je veličine Grobničkog polja, u pizdi materini, okolici Milana, Ceriano Laghetto je najbliže seoce. Seoce ima tri kuće, bar/market s telefonskom govornicom i ima jednu telefonsku govornicu na trgu. I to je sve.
Brali smo kruške i jabuke. Živjeli smo u štali na imanju, kat iznad stada krava lancima zavezanih za zid, svaki dan bi jedna crkla i bagerom bila izvučena i zakopana u polju. Stalno su mukale, srale i tjerale repom komarce na kat, k nama.
Buhe u slamarici included.
Kod nas je bio rat i no money, a prosperitetni underground bend je imao šanse za zaraditi neke novce kao i ja kao golman Orijenta.
Osim nas, bilo je puno Arapa punih ožiljaka po licima, koji nisu ni znali gdje su, kako su došli, ali očigledno im je bilo bolje nego doma. Par puta su se ganjali noževima zbog mesa u ručku ili večeri. Molitve included.
Bilo je nešto Sicilijanaca koji su znali gdje su i kako su došli, ali izgleda da je i njima bilo bolje nego doma. Imali su nadimak “professionisti” jer su mogli nabrati tone i tone krušaka dok smo mi mogli par stotina kila.
Sve u svemu, ništa romantično, jebeni hard work od jutra do večeri.
Za slučaj da putem do sela, kroz ništa samo cesta, sretnemo karabinjere sugerirali su nam da kažemo da smo turisti, jer je sasvim normalno da se grupica poderanih/crvenokosih/dreadlocks klipana smuca po vukojebini.
Nažalost, nismo ih sreli.
All in all iskustvo, ali za kurac. Lira je devalvirala pošteno… (sjećate se lire?), a i padala je kiša.
Od 60 dana provedenih tamo 32 je padala kiša. Kad pada kiša ne radiš, ne zarađuješ, a trošiš… piješ Gildovo vino i hraniš komarce samim sobom.
Skoro sam umro jer sam htio pojesti ogromnu crvenu jabuku… sjetio sam se
Belle addormentate… i jedan od Arapa je doletio, istrgao mi jabuku iz ruke i pokretom svojih ruku mi pokazao da sam lud, onda onim potezom kažiprsta ispod vrata… zkk… da će me ubiti (nisam isprve skužio on ili jabuka) i onda je ispustio neki zvuk po kojemu sam shvatio da je špricano nečim što bi moglo prouzročiti dugi san. Ako bi se probudio za 100 godina imao bi Voskinove godine. Hvala ti druže iz daljine.
Išli smo jednom do Milana (grad u Italiji ne osoba), prošetali Duomom, igrali biljar i homelessima zaraženim AIDS-om darovali čokolade i nešto novaca.
“Ragazzi….!”, dakle, viče Gildo i netko se ode javiti.
Bila je naša menadžerica, koja kaže da smo pozvani na Berlin Independent Days festival. BID je nekad bio bitan i utjecajan festival i sajam glazbe.
Producenti, izdavači, art skauti bi se okupljali i radili što već oni rade.
Par godina prije nas tamo su nastupala imena poput Sonic Youth, Nick Cave and The Bad Seeds, Nirvana prije uspjeha i slični.
Naravno, i tona anonimnih underground wannabeeja poput nas.
Svira se na puno mjesta po cijelom Berlinu.
Nas je zapao legendarni Tacheles.
“Bit ćemo osam dana u Berlinu, put plaćamo sami, za nastup ćete dobiti
večeru i nešto napitaka, a za spavanje ćemo još vidjeti“, kaže naša menadžerica.
Doma iz Ceriana, nešto probi pa Berlin via Ljubljana.
…Malo skretanje prije Berlina… probe smo imali u garaži pored pruge na Kantridi… nakon probi bi se znali spustiti u lučicu na Kantridi… i spustili smo se… sreli neke kolege.. napušili se i blejali… u jednom trenutku mi kolega kaže: „Frende mene je puklo totalno… ja vidim slonove!”
“Nećeš vjerovati i mene je puklo i ja vidim slonove!”, kažem ja njemu i u nevjerici gledamo druge vide li i oni slonove.
Jedan kaže da ih i on vidi, ali da je to normalna pojava na Kantridi.
Na parkingu gdje je sad pomoćno igralište je bio JEBENI cirkus.
Djeca od Moire Orfei, zaboravio sam imena… CIRCO ORFEI… tako nešto.
Šator se iz lučice nije vidio i slonovi su pristojno “zakačeni” za surla/rep/surla rep, u koloni išli s nastupa ili na nastup… zamišljate situaciju…
Puta za Berlin… road to Berlin… se uopće ne sjećam jer sam imao privatni okršaj s bocom rakije. U Italiji smo svi jako smršavili i piti gadnu rakiju na tašte nije baš bio neki uspjeh. Mislim da sam imao deset maraka u džepu.
Sredili su nam spavanje kod nekih frendova, a onda ćemo u neki skvot.
Morali smo biti osam dana tamo upravo zbog sajma glazbe… menadžerica i izdavačica su imale štand, a i zbog prijevoza… nastupali smo sedmi dan.
Prvih par dana i noći smo živjeli kod Marcusa ili Markusa. Kreuzberg.
Iz kombija odmah kod njega, no sightseeing.
Marcus je bio najmršaviji i najviši čovjek kojeg sam do tada vidio. Neko je vrijeme živio u Ljubljani i tako ga znaju. Obučen u kožu od glave do pete.
Živio je u “nastambi“ u jednoj ogromnoj, jako staroj zgradi u Kreuzbergu.
Siva, Gestapo comes to mind. I klepetanje čizama po ulici.
Nastamba nije imala prozore, pišalo se u stari ruzinavi lavandin na hodniku, sralo u najlonske vreće ili preko puta u bircu. Bilo je jako puno SM opreme po Marcusovim zidovima. Osim te opreme nije imao ništa osim kreveta na kat. Cijeli prostor je imao pet metara kvadratnih.
Ispod madraca, za cijelu veličinu madraca, bila je tabla hašiša. Aha.
Stalno su dolazili kupci, mislim STALNO, zapalila bi se vodena lula, waterpipe, što je puno bolje nego na suho, trust me, i tako tri dana i noći. Aha. Aha je predrefren jedne pjesme Marianne Faithfull.
Markus je draga osoba, ali nakon tri dana su nas odlučili smjestiti u neki skvot, isto u Kreuzbergu. Nakon tri dana i noći u windowless bunkeru
izaći na berlinsko sunce, dobrano zgažen, je bilo nešto kao kad Steve Mcqueena puste iz samice u Papillonu.
Odveli su nas u squat, JugendSquat, mislim da se zvao ili je taj u Amsterdamu… zaboravio sam. Isto ogromna stara zgradurina, sva išarana grafitima i političkim porukama: ”Macht kaputt was euch kaputt macht… Uništi ono što tebe uništava!” i slično. Ako vas zanima, povijest skvotova europskih
velegradova je dobro dokumentirana.
Pokazali su nam sobu i pitali želimo li hašiša. Aha.
Četvrti je dan u Berlinu i imam sedam maraka. Tri sam potrošio na pive u bircu gdje se išlo srati. Bilo je jeftino. Nismo pojeli ništa ta tri dana.
Soba je bila sasvim cool za jedan skvot. Kod Marcusa nismo spavali jer nije bilo mjesta, a i zbog onog drugoga. Squatting znači čučeći ili čučenje.
Squat ili besetzt haus znači zauzeta kuća.
Tip čiju sobu su nam ustupili je otišao na neki put.
Skvoteri su često živjeli na socijalnim pomoćima što su znale biti solidne i da, znali bi i putovati. Neki bi i radili.
Na naše veliko veselje tip čiju sobu su nam ustupili je imao zavidnu kolekciju ploča… gomila nama tada nedostupnih i gomilu nepoznatih iz žanrova koji su nas palili tada.
Izašli smo kupiti nešto hrane i pića. Aha. Pa ćemo slušati ploče, naravno ne razgledavati Berlin.
Nabasali smo na ogromni ASIA Market, azijsku tržnicu i od svega ponuđenog
kupili veliku vreću mirisnih štapića, mislim VELIKU, barem tisuću komada.
Podsjećam; tri dana i noći Marcus place.
I u nekakvom second hand shopu kupili kao… hajdemo kupiti nešto najgluplje za nastup. Pazili smo na image, no joke. Ja sam kupio plastičnu zlatnu košulju. So smart.
Nazad u sobi… nađemo neku kantu za smeće, strpamo unutra barem 467 mirisnih štapića, zapalimo ih i pustimo neku ploču.
Nakon par minuta ne možemo više disati od dima, a i mirisa tih štapića, izbacimo kantu na hodnik i slušamo dalje ploče.
Nakon sljedećih par minuta začujemo strku i viku po skvotu.
“RAUS, FEUER, RAUS, FEUER, WASSER…. Van, vatra, napolje, vode…”.
Srećom, ništa se nije zapalilo, ali je toliko bilo zadimljeno da je netko naravno poludio i pomislio da skvot gori.
Nakon sljedećih par minuta bili smo na ulici sa svim gitarama i činelama u ruci. Četvrti dan u Berlinu i sad imam tri pol marke. Aha.
Pitali smo možemo li uzeti vreću s preostalim štapićima, dobili “VERPISST DICH!!!!!”… Ispišajte se po sebi“… jako ozbiljna njemačka psovka
i zaključana vrata.
Naravno nismo pojma imali gdje ćemo, gdje su naši, nemamo para za hostel. “Was zu tun jetzt?” Što sada?
Srećom, jedan od skvotera je “namirisao” da smo kompletne budale, a vjerojatno je saznao da smo iz Hrvatske i izašao i rekao da ima niz ulicu još jedan skvot i da zna da imaju mjesta i da se javimo tipu koji se zove Goofy. Luckily, jedna naša pjesma se zvala Goofy. Šiljo.
I rekao je da se okanimo tih štapića.
U novom skvotu smo bili malo pametniji… imali su prostoriju s pojačalima i bubnjevima… svirali smo im… dopalo im se.
Ne sjećam se što smo radili peti i šesti dan, ali znam da nismo išli razgledati Berlin… mislim da smo probali tursku pizzu… poput salvete tanko tijesto, ali pikantno za popizditi.
Iz nekog razloga nije nam palo na pamet pregledati program festivala.
Na dan koncerta sam imao dvije marke ili jednu, a i tu jednu sam morao dati
u “dobrotvorne” svrhe.
U Tacheles, gdje smo svirali, su nas odveli momci i djevojke iz drugog skvota kojima se dopala naša proba pa su nas odlučili podržati. Tacheles je u blizini Alexander Platza. Svirala su tri benda te večeri. Jedan iz Poljske, jedan iz Hong Konga i mi.
Mi posljednji te večeri… tko svira zadnji ima prvi tonsku probu… takvo je neko ustaljeno pravilo… da skratim i ne serem.
U backstageu smo našli tri gajbe neke pive i naravno popili sve tri… jer smo došli prvi i dosađivali se… nama je pripadala jedna… druge za ostale bendove… to je skužio menadžer prostora i naravno popizdio i rekao da moramo nešto barem platiti. Ja sam dao tu marku, zadnju.
Srećom je koncert dobro prošao, kompletni uspjeh.
Upoznali neke promotore, neki kontakti, možda nešto… čak nas je i menadžer prostora počastio pićem, inače bismo opet “krali”.
Na povratku prema skvotu nas je jedan od skvotera, zapravo šef skvota, stariji tip, odveo do nekog kebab kontejnera misleći da smo gladni i da imamo novaca, a nismo imali, a ni on puno više.
Kebabdžija je osjetio da smo u kurcu i pitao koji to jezik govorimo.
“Hrvatski”
Počastio nas je kebabom… znao je za situaciju u Hrvatskoj, a on je bio
iz Iraka ili Irana, ne sjećam se više, zna dobro što je rat i pobjegao je od tamo i svega toga. Hvala ti druže iz daljine.
Našem entourageu nismo ispričali epizodu sa štapićima.
A uskoro, nakon povratka, smo se i raspali.
Barem sam vidio Marcusovu nastambu, dva skvota, Tacheles, toranj na Alexander Platzu i kebab kontejner. Za deset maraka.
Glazbena preporuka
Devendra Banhart – FLYING WIG (2023)
Laurel Halo – Atlas (2023)
Koncertni podsjetnik
Devendra Banhart, Trst, 22. 11.2023., Politeama Rossetti
