Kada se plivači dohvate lopte
Ima tome možda i dve decenije kada je Boris Dežulović dao efektnu analogiju na pitanje kako piše prozu pored kolumni, rekavši da bi isto pitanje bilo zašto vaterpolisti plivaju. Međutim, kada se malo dublje razmisli, ova analogija ne stoji, ili, tačnije, stvari stoji sasvim obrnuto. Naime, Dežulović novinare poredi sa vaterpolistima, za čiji sport se podrazumeva da zna da plivaju, inače bi vaterpolo bio rukomet u praznom bazenu (ili pokušaj samoubistva u punom bazenu dve grupe neplivača u raznobojnim kapicama). A, u stvari, pisce, ili one koji se autorski bave literaturom generalno (prozaiste, pesnike, dramske autore, pa i esejiste), treba poistovetiti baš sa vaterpolistima. Jer umeće pisanja je isto što i plivanje, međutim stvaranje literature je isto što i loptanje uz plivanje u bazenu.
U zbiru, možemo to izraziti i nekom vrstom antičkog silogizma (bar da podseća): Svi novinari pišu. Svi pisci pišu. (Ali) Samo su neki novinari pisci. Mada važi i obratno: Samo su neki pisci kolumnisti. Ovde se istovremeno dotičemo dve stvari: kako novinari a kako pisci koriste jezik i postoji li vrednosna razlika u ta dva jezikotvorstva? Odnosno, drugim rečima, u čemu je razlika između literarnog i novinarskog diskursa, pri čemu imam u vidu kolumnizam kao poseban oblik autorskog pisanja za novine, i da li, kao što Dežulovićeva analogija kad se obrne (da bi bila tačna) implicira, da je fikcionalna proza kao literarni tekst vrednija od novinskog teksta baš zato što je literarna?
Ova pitanja premašuju domete ovog teksta, a umetnuta su da budu uvod u analizu književnih dela novinara koji su u isto vreme i pisci. Mada za život zarađuju kao kolumnisti, dok im je pisanje hobi. Ima i suprotnih primera, da etablirani pisci, zbog duha vremena i ponuđene prilike, postaju i kolumnisti. To je, grubo rečeno, bila razlika između hrvatske i srpske žurnalističko-književne scene od 2000-ih. U Hrvatskoj su oduvek odlični kolumnisti postajali solidni i prosečni pisci, dok su u Srbiji dobri pisci (Basara, Velikić, kraće vreme Albahari i Radoslav Petković…, Valjarevićeve kolumne su zapravo kratke priče) postajali (kako koji i kako kada), opet grubo svedeno, osrednji kolumnisti.
Ali vratio bih se kratko na ova indikativna pitanja o odnosu žurnalizma/kolumnizma i literarne fikcije. Nije samo posredi raširenost prakse razlog da je kolumnizam u prvom planu a ne druge novinarske forme (vest, izveštaj, reportaža, intervju itd.), u kojima dominira pristup koji teži da tačno, sažeto i jasno saopšti šta se dogodilo ili šta ko o čemu misli, kao što nije čudno što nema pesnika kolumnista. Nije samo posredi neusaglasivost interesovanja, već i supstancijalno drugačija upotreba jezika, jer pesnički jezik ne teži tome da označava ili priča priču (iako ima izuzetaka). Dakle, po čemu se proza razlikuje od kolumne i da li je zaista vrednije od nje? Jasno je na prvi pogled da se razlikuje i po dužini, i po strukturi, i po svrsi, ali ovde želim da istaknem stil. Iako se i u kolumnama poseže za figurativnom upotrebom jezika, ona je najčešće pragmatična, gotovo kao u retorici, da se nešto naglasi ili pobiju tuđi argumenti.
Tu se komparacija ne završava, ali neka stoji otvorena zagrada, jer će poenta celog teksta biti ta da pokaže kako pisci koji u prozu ulaze sa kolumnističkim backgroundom unose dosta od onoga što krasi novinarski stil i prozu čini dopadljivijom širem čitalačkom krugu: okrenuti su više događajnoj strani i profilaciji likova nego načinima pripovedanja, politički su nijansiraniji i više uronjeni u aktuelni društveni kontekst itd. Drugo pitanje, o vrednosti oba pristupa tekstu, nužno će ostati otvoreno, jer zavisi kako od pojedinačne knjige i autorke ili autora, tako i od afiniteta čitalaca. Ne želim da se skrivam iza teorijske distanciranosti, pa ću pomenuti i to da ubedljiva većina koja o savremenoj književnosti sudi sa zaleđem fakultetskog obrazovanja više ceni složenije strukture i formalna poigravanja od sadržaja predočenih događaja, dakle više ceni ono po čemu se literatura izdvaja od ostalih srodnih upotreba jezika, tj. ono što su ruski formalisti nazivali literarnošću literature.
Međutim, literarno polje je toliko široko i inkluzivno koliko je i privlačno ne samo „učenim filolozima“ da se svaki upad u sistem računa kao odlika sistema a ne njegovo ugrožavanje. Odnosno, svaka razlika obogaćuje čak i kad vodi pojednostavljivanju i lakoj popularnosti, ali samo pod uslovom da se o svemu, pa i o pitanjima književnih vrednosti, sudi slobodno, suvislo i stručno, što bi na kulturnoj sceni onemogućilo bilo akademističku tiraniju bilo trijumf populizma pop-kulture.
Ivica Đikić ili portreti palanačkog duha
U opusu Ivice Đikića dominiraju romani (šest ih je sada), kada je reč o fikcionalnoj prozi, i dve knjige priča. Potom slede publicističke knjige, što je deo opusa koji je povezan sa njegovom novinarskom profesijom, u kojoj je poznat kao politički analitičar i urednik (Novi list i Novosti). A tu su i scenariji za filmove i televizijske serije, pomenuću tek poslednju koja se posredstvom Netflixa gledala svuda, to je serija Novine. Prethodna knjiga priča, Štapići za pričanje iz 2020, sadrži sedam priča koje zanimljivo korespondiraju sa svakim od tri aspekta Đikićevog autorskog pisma. Recimo, priča „Praljak“ sa „dokumentarnim romanom o srebreničkom genocidu“ Beara, „Smrt Blage Antića“ sa serijom Novine, „Kandilji“ i „Sin“ sa miljeom malovaroške sredine u romanu Cirkus Columbia.
U romanu Divlji kvas, koji je Fraktura objavila prošlog meseca, takođe dominira taj malovaroški, kasabalijski, provincijski ili malomišćanski milje, s tim da je u novom romanu to mesto konkretizovano i zove se Duvno, koje je i rodno mesto samog autora, u novije vreme preimenovano u Tomislavgrad. Zajedno sa mestom zbivanja, Đikić je kao prozni autor karakterističan i po tome što je na vremenskoj osi radnje jedan period neizbežno prisutan, a to su ratne devedesete. To je zajednička osobina većeg broja autora, najviše iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, koji su takođe novinari i pisci. Recimo Emir Imamović Pirke i Viktor Ivančić, kojima ćemo posvetiti završno poglavlje ove panorame.
Još dva tematska kruga dolaze iz Đikićevog profesionalnog iskustva: to je samo novinarstvo, odnosno funkcionisanje medija u ratnim i tranzicionim prilikama, i poluautoritarni politički sistem utemeljen na adekvatnom mentalitetu žitelja. Sve to uvezano čini jedan neraskidiv i teško promenljiv mehanizam za mlevenje individua i onemogućavanje suštinskih progresivnih promena. Namerno sam skočio u zaključak da istaknem svetonazorski okvir ili Weltanschauung Đikićeve proze. Imenovao bih ga kao kritički pesimizam – kritički zbog usmerenja, inače oslonjen na trezveno empirijsko posmatranje i, kad treba, na dokumentarističku podlogu, pesimizam zbog sadržaja i vrednosnog doživljaja stvarnosti koju fikcionalno oblikuje i predočava u jednom mimetičkom ključu.
Na više načina se taj genius loci malog mesta oslikava u prozi i u novom romanu Ivice Đikića, ta „filozofija palanke“ kako ju je još 1969. krstio Radomir Konstantinović, iako je kod njega ta sintagma imala širi domet i zahvatala je duh koji obitava i u većim sredinama, predstavljajući takoreći jedan etno-psihološki ili kulturni model karakterističan za parohijalne i postkolonijalne sredine. Zapravo, istakao bih osobeno naratološko rešenje u romanu Divlji kvas gde duh kasabe progovara „njim samim“, kako bi rekli filozofi, i to na dva načina. U jednom nam naracija „spontano“ nudi šum glasova, odnosno niz neatribuiranih replika koje izražavaju mnenja, sklonosti i strahove neindividualizovanih likova, koji u zbiru obrazuju kolektivnu tačku gledišta te sredine. Drugi način je složeniji i teže uočljiv, kada iza skrivenog naratora (narrator absconditus) prepoznajemo stanovište sredine i tzv. nepisane zakone po kojima se ona ravna, ali i sudi drugima.
Inače, baš naratološki gledano, roman Divlji kvas je ne uvek funkcionalno složen, jer je na malom prostoru autor izmešao dve perspektive, onu, po Žeraru Ženetu (Gérard Genette), homodijegetičku i heterodijegetičku, odnosno onu koja pripada nekom od likova (to je ono prvo lice jednine) i onu koja o svetu romana pripoveda nalazeći se izvan njega (neutralna ili naracija u trećem licu), gde se nalazi i taj kolektivni narator. Međutim, em više likova ponire u sebe em to čine na jako sličan način, iscrpno i trezveno, kao da podnose izveštaj, pa će ispasti da ono što nisu u stanju ili nemaju potrebu da glasno izgovore čine u tim unutrašnjim monolozima, nastupajući kao idealni doušnici pred islednikom. Povrh toga i taj nad-narator pripoveda slično, tako da svi podsećaju na sveznajuće pripovedače. Kao što pojedinačni likovi znaju sve o sebi, dakle o svojim emocijama i porivima, dotle onaj iznad, skriveni narator zna sve o svemu i gotovo kao neki naučnik govori o kolektivnom mentalitetu sredine. Što se poklapa sa analitičkim pristupom jednog kolumniste i namerom publicističkog stila da direktno i bez šumova komunicira sa svojim čitaocima.
Dramski sraz erotskog i političkog
Zaplet romana Divlji kvas nije složen, ali počinje odmah, prvom rečenicom, scenom ili poglavljem u romanu, koja unosi nestabilnost u svakodnevicu zajednice, budi one proverbijalne duhove prošlosti i izaziva odbrambene reakcije onih koji se osete ugroženima. Dakle, sve počinje jednim povratkom, ne baš Filipa Latinovicza, već Josipa Ljubasa sa nadimkom Džop, učesnika rata 90-ih, kriminalca i robijaša u Nemačkoj, nekog ko je svoju devojku iz Duvna ostavio zbog pevaljke iz Srbije. Ipak, Džopova najveća trauma je to što je njegov stariji brat nastradao na ratištu zamenivši ga, što je izazvalo odijum sredine i trajnu pukotinu između Džopa i njegovih roditelja. Džop je nesumnjivo centralni lik, ali pitanje je koliko je protagonista, dakle onaj koji svojom voljom pokreće radnju, a koliko je tek zahvaćen vihorom okolnosti na koje ne može da utiče. Povratkom u zavičaj želi da se skrasi, možda i da poveže davno prekinute veze, međutim sve vreme u romanu lebdi dilema koliko zaista ima šanse da time što će otvoriti pekaru i peći beskvasni hleb, primenivši zanat koji je naučio u nemačkim zatvorima, nekako poništi svoju kriminalnu prošlost i umiri traumu s kojom živi.
A dva su kompleksa problema ili tereta s kojima se mora suočiti, osećanje da je izdao i unesrećio one koji su mu bili bliski, nekadašnju devojku Nadu, roditelje i poginulog brata. Drugo su predstavnici izvršne i verske vlasti u mestu, gradonačelnika koga je u ratu Džopova jedinica javno maltretirala, i gvardijana sa kojim nije neposredno u zavadi, ali će se naći na putu velikog biznis projekta vlasti o puštanju u rad većeg broja vetrenjača zarad dobijanja električne energije. Na sve to u Duvnu će se pojaviti i Jelena, ćerka političkog emigranta koga je jugoslovenska tajna služba 1980-ih likvidirala u Nemačkoj, i koji će u vreme nacionalističkog buđenja biti glorifikovan kao duvanjski heroj. Nijedna od te dve veze, jedna prekinuta pre tri decenije iza koje je ostala teža frustracija i druga u vidu kratkotrajne avanture sa mlađom devojkom, neće se obnoviti odnosno neće potrajati. Kao što će se izjaloviti i velika investicija u vetroelektrane, jer će neočekivani nedostatak vetra u inače veoma vetrovitom kraju izazvati talas građanskog nezadovoljstva i „oduvati“ predstavnika obe vlasti, političke i crkvene.
Na ovom mestu, kao i u određivanju palanačkog mentaliteta, Đikićeva proza dodiruje se sa naturalizmom kao najjačim izrazom kritičkog pesimizma u književnosti. Dodiruje se, ali ga ne usvaja. Naime, sve promene koje evocira i prikazuje roman Divlji kvas, od onih u socijalizmu do korupcije lokalnih struktura, pokazaće se kao prividne i iluzorne, jer će sistem vladanja i kolektivni mentalitet ostati isti, jednako ponizan i prevrtljiv, podložan manipulacijama i izdizanju privatnog iznad javnog interesa. Štaviše, ostaće netaknuta sirovost i sklonost da se na svaki nesporazum odgovori nasilno i kažnjavanjem, a ne razumevanjem i oprostom, iako se formalno ispoveda hrišćanstvo. Ono u čemu se Đikić razilazi sa naturalizmom jesu ambivalentne situacije i otvoren kraj, koji je ostao na pola puta između happy enda, koji nikad nije bio nedosežan i nepoopravljive tragedije u koju se nikad nije upalo, iako sve vreme zjapi iskopana klopka. Čitaoci mogu da docrtaju konačni ishod koji im više leži ili koji im deluje logičnije, ali ga je roman ostavio van domašaja radnje, što, kad se uzme u obzir poetički model ove proze, deluje kao korektiv pomenutog svetonazornog pesimizma a ne kao njegova potvrda.
Seljaci i radnici kao teroristi
Emir Imamović Pirke, tuzlansko-sarajevski autor iz Šibenika, bio bi idelan poetički parnjak Ivici Đikiću i po tome što se fokusira na fenomenologiju malog mesta i ulogu ratne kataklizme u porodičnim povestima likova, i po tome što je takođe bar dvodecenijski kolumnista i pisac. Ono što Pirkea razlikuje jeste humor i po tome se on približava drugom malomišćanskom piscu, kakav je Ante Tomić ili Boris Dežulović, s tim što je taj humor kod Imamovića i Dežulovića nekako gorči i teže pada na želudac nego kod Tomića. Roman Terorist iz 2018. značajnije se razlikuje od njegovih dotadašnjih kojima je stvorio svoj pristup i svoju publiku: Ko je vidio djevojčice, kurve, ratne zločince (2006.), Tajna doline piramida (2008.) i Treće poluvrijeme (2010). Pa i od romana Vršenje dužnosti (2014.), koji je objavljen u kiosk-ediciji „Balkan noir“ i ciljano pisan u noir žanrovskom ključu.
Kao čitaoci ne možemo biti sasvim sigurni šta je knjiga Terorist: da li je reč o fikcionalnom štivu ili publicistici. Ako čitalac postane google istraživač, shvatiće da su većina imena koja se pominju u knjizi imena realnih ličnosti, naših savremenika, ali ne i Mirza Kasumović, lik čije su aktivnosti poslužile kao opravdanje za naslov knjige. Roman Terorist usmeren je na fenomen islamističkog terorizma, odnosno na pitanje koji su to razlozi mogli da naratorovog poznanika iz detinjstva navedu da postane dobrovoljac Islamske države. Roman je osmišljen kao svojevrsni istraživački postupak i „paralelna montaža“ scena u kojima narator u zatvoru razgovara sa Mirzom i delova naracije u kojima rekonstruiše njegov životni put (učesnik rata, vehabija u Gornjoj Maoči, dobrovoljac ISIS-a), ali ujedno i opšti kontekst epohe. Naizgled paradoksalno, posle svih prikupljenih činjenica o životu Mirze Kasumovića, čak i pokušaja da uradi njegov psihološki profil uz pomoć prijateljice iz te branše, narator priznaje da nije u stanju da razume ličnost teroriste. Štaviše, odbija da pokuša da svet sagleda iz njegove perspektive tako da ispada da je celi roman uzaludan istraživački trud. I kao da nam na kraju roman neočekivano poručuje da je nemoguće razumeti nešto što je radikalno drugačije kao što su verski i nacionalistički fanatizam, koji su dokazano spremni da ubiju zarad svojih uverenja.
Viktor Ivančić, dugogodišnji urednik i kolumnista čije su kolumne politikološki mini eseji začinjeni satirom, ne baš produktivan kao prozaista, ne računajući višetomni serijal o Robiju K. Autor je tri prozne knjige, od kojih jedan roman u žanru političkog trilera (Vita activa, 2005.), jedan nedovršeni roman (Planinski zrak, 2009.) i knjigu priča (Radnici i seljaci, 2014). Žanrovsko štivo, posebno krimić, reklo bi se da je poslastica za pisca-kolumnistu, a tu su negde i politički trileri ili H. G. Wells-ovska putovanja kroz vreme (kao Dežulovićev roman Christkind), ali ova knjiga priča kojoj u naslovu namerno nedostaje „poštena inteligencija“, predstavlja višestruki iskorak kao vesela subverzija ili autoironična promocija nasilja. Postalo je jedini način za povratak pravde u stvarnost: atentati na ministre i vodeće tajkune, kolektivno samoubistvo sa članovima gradske skupštine, „šaranje malo“ po slučajnim prolaznicima, eutanazija u više svrhe, pravedna osveta… – širok je spektar nasilja zarad više svrhe.
Ipak, nemoguće je u Ivančićevim pričama prepoznati poziv na društvenu revoluciju, iako nas sa korica knjige zaskaču petokrake, srpovi i čekići. Nasilna pobuna je pretežno individualni i isključivo samosvrhoviti čin. I još više, to je čin koji se u naše vidno polje vraća kao unared odbačena opcija, koje smo se odrekli u ime ideala tolerancije i nenasilnog otpora, da bismo postali suvišni ljudi i nemoćni marginalci. U prvi plan pobunjenog čoveka dolazi ipak moralna svest i osećanje za pravdu. Dostavljačica lekova terminalnim bolesnicima u priči „Aukcija“, koja odbija da lek namenjen siromašnom pacijentu uruči bogatom donatoru bolnice, takođe teško obolelom, ili svojevrsni eutanazijski čin medicinske sestre u priči „Ostavinska rasprava“, koja gušenjem teško bolesnog pacijenta sprečava da se aktivira testament kojim bi novac naftnog magnata pripao nedostojnim naslednicima a ne u humanitarne svrhe, prikazana su kao dva čina radikalne etičnosti, ne prestajući da budu samovoljni zločin. Tek u priči „Paviljon“ postoji kolektivna akcija „korisnika usluga“ staračkog doma, koji oružano preuzimaju upravljanje domom i upravu drže kao svoje taoce. To što će i sebe i upravu i članove gradskog veća dići u vazduh vid je autodestrukcije sa javnom porukom. Da, u neku ruku ispada da je i pesimizam, u radikalnoj ili blažoj formi otvorenog kraja, ono što spaja ove autore, kao i dobar broj kolumnista-pisaca, sem večitog Kandida, Ante Tomića.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #Kritika #novinarstvo #roman #Saša Ćirić
