Govori: Lazar Simeunović
U najavama za ovogodišnje izdanje Festivala „Kvir zona“ naveo si da su aktualna događanja u Srbiji, globalni protesti protiv vlade, oblikovali ovogodišnje izdanje “Kvir zone” s odrednicom „Umetnost otpora 2025“. Na koji ste način filmskim programom uveli navedenu temu? Naime, posljednja večer Festivala, nakon predavanje Ivane Kronja – „Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: telo, rod i identitet“, posvećena je bila kvir filmu.
Filmski program ovogodišnje „Kvir zone“ bio je zamišljen kao prostor suočavanja dve stvarnosti: one u kojoj kvir umetnost i identitet mogu slobodno da postoje, i one u kojoj su još uvek predmet progona. Kroz selekciju filmova iz Slovenije i Turske želeli smo da prikažemo koliko su granice slobode relativne – kako se ono što je u jednom društvu priznato kao umetnički izraz, u drugom može smatrati provokacijom ili čak zločinom. U program smo uvrstili i Topli film Dragana Jovićevića, koji je finansijski podržan od strane Filmskog centra Srbije, institucije koju finansira Ministarstvo kulture Republike Srbije. Iako je reč o državnoj podršci, film je istovremeno bio izložen homofobnim napadima u medijima koji su ga nazivali „pederskim filmom“, što jasno pokazuje paradoks srpskog društva. U tom smislu, filmski program „Kvir zone“ postao je dijalog između prošlosti i budućnosti – podsećanje da sloboda nije datost, već kontinuirani čin izbora i otpora, stalna borba koju svako od nas mora svakodnevno preuzeti i iznova braniti.
Navedenim filmskim programom postavili ste svojevrsni presjek slobode/ neslobode iz zemlje koja ovu vrstu umjetnosti institucionalno podržava (Slovenija) i države koja proganja i obespravljuje članove kvir zajednice – Turske.
Time smo hteli da otvorimo pitanje šta znači otpor u savremenom svetu: da li je on vidljiv kroz političke proteste, kroz umetnički čin, ili uopšte kroz čin javnog postojanja kvir osobe. Dva filma iz Turske bila su dokumentarnog tipa, u formi intervjua i svedočenja, bez elemenata zabave – u njima dominira iskrena i bolna ispovest kvir osoba o svakodnevnim iskustvima represije u rigidnom društvenom poretku. Suprotno tome, filmovi iz Slovenije delovali su otvorenije, vedrije, istražujući prostor i slobodu, identitet i odnos umetnika prema inspiracijama kroz različite forme i pristupe. Jedan od njih istražuje rane susrete sa svojim idolima u detinjstvu, osvetljavajući način na koji ti utisci oblikuju umetničku imaginaciju i praksu kroz vreme. Drugi vodi publiku kroz zagonetni, nadrealni svet, u kojem introspektivna naracija i umetnička borba postaju sredstva za razotkrivanje unutrašnjih i univerzalnih istina.
Iako Slovenija danas institucionalno podržava kvir umetnost, to je proces koji se razvija tek od početka 2000-ih. U razgovorima sa umetnicima i kustoskinjama saznao sam koliko su se snažno borili za svoje pozicije – kroz stvaranje izložbi, festivala i postepeni ulazak u institucije i akademiju. Oni su postavili temelje današnje kvir scene, a njihova borba pokazuje da umetnička i društvena promena nikada ne dolaze brzo, već se ostvaruju kroz upornost, solidarnost i kontinuirani čin otpora.
Predivno mi je bilo kada ste rekli da Vam je Ivana Kronja bila profesorica koja Vam je svojim predavanjima otvorila umjetničke slobode. I predivan nastavak suradnje gdje sada Vi nju pozivate na svoj Festival. Koliko se u obrazovnim programima Vašega doba moglo govoriti, predavati o queer temama?
Predavanje Ivane Kronja dalo je teorijski okvir ovom dijalogu, jer je pokazalo kako su avangardni i eksperimentalni film oduvek bili polje otpora – estetskim, rodnim i političkim normama. U tom smislu, kvir film nije samo o seksualnosti, već o transformaciji načina gledanja i razumevanja sveta.
Kada sam studirao, queer teme su bile gotovo nepostojeće u zvaničnim obrazovnim programima. O njima se govorilo fragmentarno, kroz pojedinačne projekte, predavanja ili razgovore sa profesorima, dok su neki otvoreno izražavali homofobične stavove, ponekad na način koji je bio posebno težak jer je velik deo klase bio kvir orijentisan. Dok sam bio u Srbiji, samo su retki profesori lično vrednovali ovu tematiku i trudili se da je kroz svoja predavanja uključe. U Sloveniji se, s druge strane, o queer pitanjima govorilo mnogo otvorenije i sistematičnije, što je omogućavalo bogatiji dijalog i istraživanje različitih perspektiva.
Festival je otvoren studentskom izložbom „Pronađeno skladište“; provedite nas kroz radove odabranih umjetnika_ica: Nemanja Joković, Nevena Ostojić, Mihaela Vučinić, Andrea Medić.
Festival je otvoren studentskom izložbom „Pronađeno skladište“, koja istražuje ideju skladišta kao prostora akumulacije različitih sadržaja – od vizuelnih slika i ličnih sećanja do društvenih događaja, trauma i političkih narativa. Skladište se ne posmatra samo kao metafora nagomilavanja, već i kao prostor potisnutog i privremeno zaboravljenog, koji izranja i postaje simptom savremenog života. Umetnici iz ove postavke izvlače fragmente svakodnevnog i kolektivnog iskustva i transformišu ih u vizuelni i medijski jezik, otvarajući dijalog između intimnog i političkog, privatnog i društvenog.
Video rad „Unmatch“ Mihaele Vučinić polazi od intimnog iskustva i istražuje ga u širem društvenom kontekstu. Glitch u aplikaciji i nemogućnost ispravke greške postaju metafora fluidne logike savremene romantike, stvarajući osećaj koji je istovremeno teatralan i emocionalno apsurdan. Video rad „Sekvenca“ Nemanje Jokovića prikazuje mladu devojku kako pleše kroz istorijske pobune i omladinske pokrete, dok se pozadinski smenjuju različiti muzički žanrovi i ključni globalni događaji. Kontrast zabave i pobune istražuje univerzalnu težnju mladih ka slobodi, izrazu i društvenoj promeni. Animacija „Kutija“ Andree Medić tematizuje odnos svetlosti i tame, slobode i okovanosti, pozivajući publiku na introspektivno promišljanje o stvaranju sopstvene realnosti u svetu koji često nameće ograničenja i iluzije. Rad „On the Internet I Am an Artist“ Nevene Ostojić koristi akrilne slike kako bi predočio svakodnevno preplavljivanje sadržajem na društvenim mrežama, istražujući koncept kontinuiranog „spamovanja“ kao umetničke prakse i povezujući privatno digitalno iskustvo sa širim vizuelnim i kulturnim narativom.
Kao multimedijalni umjetnik živite i radite na relaciji Srbija – Slovenija, gdje studirate na Akademiji likovnih umjetnosti i dizajna. Imala sam Vas prigodu upoznati prošle godine na Performance Art Salonu gdje ste izveli meni iznimno potresan performans Simptom oca. Na koji ste način nastavili razvijati navedenu temu s obzirom na to da je riječ o Vašem diplomskom radu.
Za svoj master rad na Akademiji likovnih umetnosti i dizajna u Ljubljani nastavljam istraživanje performansa, inspirisanog prvim izvođenjem „Simptom oca“. Novi performans produbljuje temu odnosa autoriteta, identiteta i nasleđa, fokusirajući se na prenos trauma i kulturnih obrazaca kroz generacije. Teorijski okvir uključuje Lacana (simbolični otac i oblikovanje subjekta), Freuda (seksualnost i nesvesne želje) i Luce Irigaray (ženska seksualnost kroz muški identitet), dok kvir perspektiva umetnika omogućava preispitivanje patrijarhalnih normi i autoriteta. Performans istražuje kako društveni i politički sistemi oblikuju seksualnost i iskustvo žena, ali i mogućnosti oslobađanja i redefinisanja identiteta.
Osobno me je tada začudilo, tada smo razgovarali u vezi prvoga izdanja Festivala „Kvir zona“, da je Festival nastao iz životne potrebe s obzirom na to da u Beogradu ne postoji prostor queer kao kulturni i politički izraz. Naime, iz moje ZG perspektive Beograd mi je uvijek izgledao otvoreniji prema alter-pravcima.
Beograd svakako ima dosta prostora za kvir žurke i dreg nastupe. Međutim, kada je reč o ozbiljnijem izložbenom programu audiovizuelne umetnosti i performansa, ponuda je znatno ograničena. Povremeno se kvir tematika pojavi na nekim grupnim izložbama, ali sve u svemu, broj kvalitetnih i kontinuiranih sadržaja je još uvek mali. Ipak, kada se pojave, ti sadržaji su često izuzetno zanimljivi i inovativni.
Prošle godine organizirali ste prvi festival „Kvir zona“ kao dio programa „Nedelje ponosa“. Tada ste imali i program kvir performansa; koje ste umjetnike_ice pozvali?
Na prošlogodišnjoj Kvir zoni imali smo izuzetno bogat program performansa, sa umetnicima poput Daniela Petkovića, Vukašina Popovića, Nataše Milojević i Nade Milošević. Performansi su bili snažni i zadovoljavajući u svojoj raznolikosti i angažmanu. Ove godine, festival je ugostio Daniela Petkovića sa njegovim performansom „Čefurka“, kojeg sam posebno pozvao da izvede, s obzirom na prethodna izvođenja u Ljubljani tokom protesta protiv Janeza Janše – performans koji sinteziše politički aktivizam i kvir estetiku, jasno postavljajući pitanje šovinističkih narativa. Dee Dee Void je zapravo alter ego Daniela Petkovića. Na prošlom festivalu ona je kroz performans pevala o neuzvraćenoj ljubavi prema Srbinu, što je srpskim medijima zvučalo kao idealan naslov za dnevnu štampu – „Da mi Srbi imamo dobre, opake frajere“…HAHAHA….
Kada smo povodom ovog drugo izdanja Kvir zone razgovarali, naveli ste kao društvo svjedočite sistematskom urušavanju kulturne scene – „Sekretarijat za kulturu Grada Beograda poništio je konkurs, Ministarstvo kulture još uvek nije objavilo rezultate konkursa“; ukratko, sredstva za kulturu raspodjeljuju se netransparentno. Kako Vam iz Vaše perspektive izgleda naša HR perspektiva?
Iz perspektive Srbije, sredstva za kulturu se često dodeljuju netransparentno. Hrvatska scena deluje organizovanije, ali i tamo samostalni umetnici često žive nesigurno i bez statusa društvenih radnika. Smatram da kultura mora imati znatno veća sredstva, a status umetnika jasno definisan. Nažalost, iskustvo pokazuje da ni u Hrvatskoj ni u Srbiji politika retko ozbiljno podržava umetnike, pa se često pitam koliko ministri zaista rade svoj posao.
Uskoro odlazite u Španjolsku kao stipendist Evropske unije, gdje nastavljate master studije. Iskrene čestitke… Recite nam o nekim planovima…
Kao Erasmus stipendista trenutno živim u Valensiji, gde studiram na Likovnoj akademiji na katedri za audiovizuelnu umetnost. Ovo iskustvo duboko inspiriše moj rad – svaka selidba postaje proces isceljenja, dok distanca i izolacija od okoline otvaraju prostor za stvaranje najboljih ideja. Trenutno radim na kratkom igranom filmu, dok planovi za narednu godinu uključuju nekoliko izložbi u Ljubljani. Posebno ističem video rad „Nesvrstana“, koji će biti prikazan na feminističko-kvir festivalu Rdeče zore, a poziv kustoskinje, koja je prepoznala moj rad, predstavljam kao značajnu podršku i priznanje umetničkom angažmanu.
I završno, predstavite nam ostale članove_ice svoga udruženja Kvir fronte. Na web-stranici, među ostalim, navodite sljedeće: „U Kvir Frontu verujemo u moć umetnosti, kulture i zajednice da pokreću pozitivne promene. Zajedno oblikujemo društvo koje slavi različitost, podržava inkluziju i osnažuje svakog pojedinca da živi autentično i slobodno. Pridružite nam se u našoj misiji da stvorimo svetljiju i pravedniju budućnost za sve.“ Ujedno zahvaljujem Vam što ste mi omogućili da beogradskoj publici predstavim svoju knjigu „Umjetnost performansa i kinizam: izvedbena linija otpora“. To je drugi put da sam pozvana na jedan izvedbeni festival, i to opet u Beogradu; „doma“ nikada nisam imala takav poziv…
Naš tim čine pojedinci iz različitih oblasti, spojeni zajedničkom posvećenošću stvaranju prostora za umetnost, aktivizam i inkluziju. Aleksandar Nikolić je član Kvir Fronta, finansijski direktor i zamenik predsednika uprave Centra Potent. Autor je dokumentarnog filma Borba i dalje traje, koji istražuje teme HIV-a i prava LGBTQ+ zajednice. Kao učitelj joge i član Evropske joga federacije, u okviru Kvir Fronta povezuje umetnost, aktivizam i telesnu praksu, doprinoseći zajedničkom radu i borbi protiv stigme. Jelena Mitić je članica Kvir Fronta i koordinatorka unutar organizacije. Diplomirana psihološkinja, usavršava se za psihodinamskog psihoterapeuta i radi kao koordinatorka nastave u Školi za psihodinamsku psihoterapiju, kao i psihološka savetnica u organizaciji Potent.
Tekst nastaje u sklopu projekta INFRA Instituta za etnologiju i folkloristiku
#Lazar Simeunović #razgovor
