Tradicionalno gledano, obe ove knjige, i 21 priča o sreći i Piščev dnevnik spadaju u „sporedan“ ili „marginalan“ tok opusa Davida Albaharija, jer po tom shvatanju, koje istina nije kanonizovano ali se podrazumeva, kao primarni rodovi književnosti uzimaju se proza i poezija, eventualno drama, esejistika je na pola puta, dok hibridne žanrove takav pristup zapravo ne priznaje. Po tom shvatanju, koje ovde dajem kao provizornu konstrukciju ne kao primer konkretne „škole“ mišljenja, dnevnik i pisma spadali bi u biografsku građu, dakle striktno nefikcionalni deo opusa, relevantan primarno kao izvor za proučavanje života autora i autorki. Za knjigu 21 priča o sreći takav pristup bi se našao u dilemi kako da je odredi, odnosno na koju policu da je stavi, tamo gde su knjige eseja ili filozofski komentari.
Već kod Kafke, ako ne i kod Flobera (Flaubert), pisma i dnevnici postaju sastavni deo njihove proze i ogledno dobro njihovog stila, potiskujući u drugi plan ili se sasvim lišavajući tzv. referencijalne uloge, tj. potrebe da govore o onome što se zaista desilo. To nas direktno odvodi do rodonačelnika evropskog eseja Mišela de Montenja (Michel de Montaigne), čiji eseji nisu lišeni „biografskih fusnota“, ali su prevashodno pisani kao slobodna razmišljanja na najrazličitije teme, protkana sećanjima. Namerno sam pomenuo taj nasleđeni pristup, ma koliko bi delovao kao prevaziđen, da bi se još jednom ukazalo na njegova krupna ograničenja. Posebno što je Albaharijev „boravak“ u književnosti od početka do kraja bio svesno obeležen postmodernom poetikom, čiji je jedan od eksplicitnih ciljeva bio relativizacija žanrovskih podela i homogenih koncepata, odnosno igra nepredvidljive osmoze u kojoj je žanrovske komponente moguće prepoznati tek u tragovima, dok celina postaje nova smesa bez pouzdanog imena.
Obe ove knjige jesu specifične i za samog Albaharija, ne samo zato što nikad ranije nije pisao dnevnik, već su ovo jedini tekstovi koje je pisao u kontinuitetu (dnevnik, od 2014. do 2016.) za publiku van Srbije. Specifične su i po tome što su pisane u slično ili isto vreme, iako ih deli sedam godina, jer je Piščev dnevnik objavljen ove godine, u rujnu, dakle godinu dana nakon Albaharijeve smrti i predstavljen u klubu Booksa na kritičarskom kolokviju „Politike stvaranja kanona na poluperiferiji“, koji je delom bio i omaž Davidu Albahariju. Ove knjige povezuje još jedan autor, matematičar, pisac i sveučilušni profesor, takođe kanadski egzilant, Vladimir Tasić, čiji su komentari sastavni deo 21 priče o sreći, koji je napisao i pogovor za Piščev dnevnik. Završna osobenost ovih knjiga jeste njihov dizajn, koji u Piščevom dnevniku potpisuje beogradska grupa Škart, višedecenijski Albaharijevi prijatelji, kao i Multimedijalni institut i Udruga Kulturtreger. Tako su obe knjige, a posebno Piščev dnevnik, dva mala artefakta: posle skoro svakog teksta sledi vizuelni rad sastavljen od rečenice iz dnevnika koji ima ulogu da odvaji jedan tekst od drugog. Pa se tu sakrila i sova, likovno realizovana više kao simbol proze za decu nego filozofske mudrosti, ona koja po Hegelu poleće u sumrak.
Šta nije a šta jeste
Vizuelna dominacija slova i teksta u likovnim prilozima pojačavaju osnovni metatekstualni i postmoderni efekat Albaharijevog dnevnika, koji je u isto vreme dnevnik i antidnevnik, odnosno skup priča u nastajanju koje su u isto vreme komentari o pričama. Iz te unutrašnje isprepletanosti, koja nije tek nerazmrsiva već hermafroditska, troprirodna, proističe karakter Albaharijevih tekstova u Piščevom dnevniku koji su jedno pripovedanje poetike, jedna fikcionalizacija govora o stvarnosti i jedna igra, duhovita i infantilna. Na posebnoj ravni, u pogledu položaja ovih knjiga unutar Albaharijevog opusa, moj je utisak da su obe knjige za Albaharija bile neka vrsta autorskog izazova i pisanja po prihvaćenom zadatku, skoro pa na zadatu temu. U Piščevom dnevniku zadatak je bio konvencionalan, trebalo je odrediti se prema formatu, dinamici i očekivanjima dnevnika, jednog ogledala (piščeve) svakodnevice uz pogled u vlastitu intimu. U 21 priči o sreći zadatak je bio za nijansu neobičniji, ali ne i nepoznat: trebalo je poći od „teza o sreći“ francuskog filozofa Alena Badijua (Alain Badiou), što je uzrokovalo i pripovednu i diskurzivnu reakciju, negde naizgled polemičku a negde bez neposrednog dodira sa inicijalnom tezom. Kada sam napisao da taj zadatak nije bio nepoznat, mislim na Albaharijevu autorsku praksu u novelama Ludvig, Brat i Ćerka iz prve decenije 21. veka, u kojima se rado pozivao na filozofske sentence autora kakvi su Vitgenštajn, Aristotel i Džordž Santajana, poslednji špansko-američki filozof koji je živeo isto kad i Vitgenštajn, do pedesetih godina 20. veka.
Jednako kao i Albahari svestan sam da je vreme herojskog trijumfa postmodernizma odavno prošlo, s tim da ga se on kao autor niti može niti ima želju da oslobodi, dok ja ne žalim posebno za njim, mada osećam da mi prija povremeni povratak u njegovo autoreferencijalno i intertekstualno carstvo zahvaljujući upravo Albahariju. Drugo, da je pisanje o pisanju i tada kada je bilo pomodni hit odbijalo čitaoce, u sferi recepcije prteći onu novozavetnu usku stazu za koju je rečeno da će njome proći malo odabranih od mnogo (po)zvanih, dok je kritičko pisanje o takvom tekstu potencijalno živo blato ili noćna mora za čitalačku znatiželju. I treće, nasuprot ovoj zdravorazumskoj i empirijskoj spoznaji, sledi svest da nema mnogo smisla baviti se Albaharijevom vrstom postmodernizma a da se ne zaputimo u središte njegovih postupaka ma koliko to bilo dosadno i odbojno, iako meni nikada nije bilo ni jedno ni drugo.
A, u stvari, stvari i nisu tako beznadežno zamumuljene i dosadne, mada priznajem da nose posebnu draž za one koji su takvim stvarima skloni i koji o njima nešto znaju (ali zar nije tako sa svakom temom?). Recimo, i u dnevnicima će se ispoljiti stara Albaharijeva opsesija za pr(a)vom rečenicom u tekstu, odnosno za rečenicom koja će imati snagu inicijacije: „A ja čitam jednu istoriju venecijanskog Geta, ne bih li tako ubrzao pojavljivanje one rečenice bez koje ne može ništa da počne“. (Uzgred, da, saznaćemo i kod samozatajnog Albaharija kuda je išao, od Venecije i Zagreba do Vilenice i Kikinde, gde je primio nagradu „Dušan Vasiljev“. Ali ko čita dnevnik da bi saznao šta je neko radio, gde je boravio, s kim se sreo i kome je šta rekao, posebno zato što je taj ili ta poznata ličnost, takav čitalac pre pripada trač rubrikama, tabloidima, kanalu TMZ i društvenim mrežama nego literaturi). Na drugom mestu, traga se za onom „jednom jedinom rečenicom koja od pisca pravi velikog stvaraoca“. Tu Albahari navodi rečenicu s kraja romana Divlje palme „koja u potpunosti definiše sve što će William Faulkner kasnije napisati: ’Da, mislio je on, između bola i ništavila ja ću izabrati bol.’“
Na trećem mestu u dnevničkom zapisu koji nastaje pod udarom letnje žege stradaju i pisac i napisana rečenica: „Taman kad smislim neku rečenicu, ona počne da treperi pred mojim očima kao jara iznad asfalta i umesto celih rečenica meni ostaju samo krhotine, verbalne naprsline i rastući rub tišine“. Ali to što se na horizontu pomalja tišina koja može da postane preteći peščani kovitlac ili cunami uopšte ne more da bude nešto loše, naprotiv, jer na četvrtom mestu cilj vlastitog pisanja Albahari paradoksalno određuje kao dolaženje do tišine: „I kada pišem priče, i kada zapisujem romane i kada radim na poetskim ili dramskim tekstovima, ja imam samo jedan cilj: doći do tišine“. Da bi nešto kasnije, u istom tekstu pod nazivom „Mi smo medvedi“, počeo da niže rečenice kao u nekom poetskom manifestu: „Mi govorimo zato da bismo potvrdili svoju nemost, mi pevamo da bismo bolje uživali u odsustvu pesme“. Svestan je kako sve to zvuči pa nastavlja: „Zapetljano je sve to, ali ako ne verujemo u zapetljanost ovoga sveta, onda ne možemo verovati ni u šta“. Vredi se još malo osvrnuti na ovaj dnevnički zapis u kome se navode stihovi izraleskog pesnika Yehude Amishaia i poziva na kontrast dva godišnja doba, zime kao „vremena smrti“ i proleća kao perioda obnavljanja života. Ono prvo lice množine iz naslova, koje će ostati dominantno tokom celog teksta, sačuvaće svoju dvosmislenost na koga se odnosi: na pisce (pa reč je „piščevom dnevniku“) ili na sve ljude (što se meni čini bliže „izvornom smislu“ teksta).
Čitalački ples nemih medveda
Zašto ovako ekstenzivno citiranje? Najpre, čitati tekst, makar on bio dnevnik, da bi se iz njega istisla informacija, kao pasta za zube iz tube, nije vredno truda, sem ako ste po svojoj prirodi uhoda ili špijun. Drugo, Albahari sve svoje tekstove, pa i ove dnevničke, koristi da bi (sebi) otkrio zašto piše i u čemu je smisao napisanog, a ne tako što sledi neki usvojeni ili zadati šablon. Tako neke njegove rečenice nose žar samospoznaje, pa ih čitalac skuplja kao lovački pas ili svinja zrele tartufe, ili kao što sam Albahari u rečenicama drugih autora prepoznaje anticipaciju i sublimaciju smisla njihovog „pisma“. Treće, ovo razmišljanje o pisanju deo je postupka pripovedanja poetike u kome se u isto vreme postiže nekoliko stvari. Teorijski tekst se materijalizuje i animira, kao u crtanom filmu, kao ova smišljena rečenica koja se usled žege rastapa pred piščevim očima, stvarajući jednu živu i neobičnu, te veselu i duhovitu sliku. Pritom sve vreme govor o tekstu razotkriva poetičke mehanizme na kojima on počiva, ali se dotiče i egzistencijalne metafizike (pisca, medveda, svakog čoveka). Otuda je svaka poetička generalizacija u postmodernom pismu u isto vreme metafizička spekulacija, jer tekst nije samo svet (ili njegov manje ili više neuspešni mimezis: slika, kopija, senka), već je, pre toga i više od toga, propitivanje smisla (govora ili teksta, jezika kao sredstva, egzistencije kao predmeta ili podteksta govora).
I sada dolazimo do tišine kao cilja, dakle ne samo cilja pisanja, mada je i to dovoljno paradoksalno i provokativno. Smena godišnjih doba predstavlja neizbežni deo jednog planetarnog ciklusa. Budući da se ovaj ciklus sastoji od periodičnih smena a ove označavaju obnovu, rast do zenita, opadanje i smiraj, pa onda iznova, ta „zakonita“ cikličnost ukida konačnost i kvalitete koji esencijalizuju svaki od perioda koji sačinjavaju (godišnji) ciklus. Najpre, treba li tišinu videti kao odliku zimskog perioda, i to pre kao odliku privremenog odmora a ne samoukidajuće konačnosti govora ili teksta? U ovom pitanju data je relaksacija uznemirenosti koju nosi paradoks kretanja govora i teksta ka tišini. Ali opet ostaje višak: zašto sve što Albahari piše teži tišini i zašto (mi medvedi) „govorimo da bismo potvrdili svoju nemost“? Rekao bih da to nema veze sa zimom i prolećem ili njihovom cikličnom smenom, već sa nekom vrstom „retorikom poraza“ i poetikom brisanja kojoj je Albahari sklon i u kojoj tački se dodiruju ili presecaju njegova autorska uverenja i njegova filozofska verovanja, poetika i mistika.
Mnogi Albaharijevi prozni tekstovi nalik su saomoukidajućim predmetima (self destroying objects), kao što se i razumevanje literarnog teksta zasniva na usvojenoj praksi verbalnog prikrivanja onog nihil ili ontološkog odsustva – prikrivanja koje je privremeno i koje je u isto vreme približavanje istini o tom odsustvu. Otuda preobražaj govora u tišinu ili pesme u nemost nadilazi zatvoreni ciklus ponavljanja i osuđenost na večitu transformaciju zadatih kvaliteta i postaje jednokratnost uvida, suočavanje sa poražavajućim paradoksom i mirenje sa iluzijom koju su govor i tekst proizvodili. Zapravo, koju će i dalje proizvoditi, jer uprkos ovom uvidu „pisci nestaju, a likovi ostaju“. Zajedno sa tekstom i lavirintom zapitanosti koji je trajno ugrađen u njega.
Pisac je lonče, lovac, brodolomnik
Reklo bi se da je logično da pisac u svom Piščevom dnevniku razmišlja o figuri pisca i aktivnosti pisanja, što Albahari „oneobičava“ tako što uvodi figuru naratora koja potiskuje biografsko ja pisca, dakle fikcionalizuje dnevnik, tako što pluralizuje tog naratora, unoseći pometnju u njegovu jedinstvenost, i tako što animira ili cartoonizuje tekst i proces pisanja. Sve to za posledicu ima to da se dnevnički zapis doživljava kao priča, da biografski pisac nestaje iza maske iznutra šizofreno podeljenog naratora, a da tekst postaje nešto između priče za decu, proze apsurda i fantastike, i proze metafizičkih implikacija. Što za drugu posledicu ima to da nas nije briga šta se od opisanog zaista desilo ili šta se poklapa sa stvarnošću (recimo šta je sanjao ili šta je čitao, iako tu ponajmanje sumnjam u „dokumentarnost“ teksta), već nas najviše zanimaju fikcionalizovani iskazi o književnosti koji bi se u pred-postmoderna vremena nalazili u pravom dnevniku pisca i njegovim pismima, intervjuima ili teorijskim radovima.
Ovako su i ti iskazi deo igre i deo priče, pa se mogu a i ne moraju uzeti za ozbiljno, kao obavezujuća poenta, već kao usputna replika figure naratora koja, razume se, nije isto što i pisac čak ni u Piščevom dnevniku. Istina, ako malo razmislimo o etici ovog kamufliranja ili maskiranja, dosta toga tu deluje ne samo amoralno, već plašljivo, jer se ne vidi valjan razlog zašto pisac beži od ogledala dnevnika pa navlači masku naratora, opanjakavajući stvarnost da nije dovoljno stvarna. A reč je ili o tome da pisac beži od dnevničkog samoogoljavanja ili o izanđalom postmodernom triku u kome pisac po ko zna koji put ispaljuje ćorke u truplo realnosti (u realnost sa kojom možda nikad nije znao kako da se suoči ili čiji mu je leš jedna od omiljenih spoznajnih i filozofskih predstava). Jer ma koliko mi taj nesvrhoviti postmoderni ludizam bio blizak, nikada tu nije bila prisutna tek sklonost ka novoj poetici. Iako ni književni postmodernizam nije homogen ni jedinstven pojam (jednom prilikom sam pisao o konzervativnoj političnosti Basarine proze i apolitičnosti Albaharijeve, koja iz druge ruke takođe postaje regresivna i „stabilokratska“), kod Albaharija su mi oduvek bile bliske metafizičke implikacije u tekstu, možda baš zato što su kao i oni iskazi o tišini i nemosti vodili, mimo i utopije i distopije, ka jednom poniknuću ili povlačenju iz sveta, kao smiraj dana u suton.
S druge strane, Albaharijeva razmišljanja o figuri pisca i prirodi njegove delatnosti zdražava ipak visoku meru zavisnosti od one raspadajuće realnosti. Recimo u tekstu „Pisac-brodolomnik“ u kome se razvija čitava jedna alegorija o pisanju kao pustolovini preživljavanja na „nepouzdanom splavu“, kojoj doduše može da se pridruži i čitalac. Pa piše: „I šta sada pisac-brodolomnik može da uradi, sada kada se snaga mašte ponovo ukazala nemoćnom pred snagom stvarnosti? Pogotovo što na ovu sliku polako pada pepeo mraka. Rečju, dolazi noć.“ Shvatamo da je snaga mašte jedino sredstvo koje preostaje piscu u sukobu sa pučinom realnosti, u kojoj se zatekao na jednom splavu, ali biće da je ta pučina ona dobro poznata belina papira kao praznina velikog i naizgled nesavladivog prostora pred kojim stoji pisac sa potrebom za novom pričom. Ali ceo ovaj citat je tu ne zbog slike izmučenog pisca za kojeg ne znamo kako se zatekao na splavu i koji je to brodolom doživeo (brodolom jezika ili poetike koju zastupa, da budemo pomalo zlobni, iako nije o tome reč), već zbog krhotine jednog stiha. To je taj „pepeo mraka“ koji iskupljuje ceo citat, pa možda i celu alegoriju o piscu koji je brodolomnik (pisanja). Mrak kao pepeo noći jednog sveta koji dogoreva posle apokaliptičnog požara, a koji će se, opet ciklično obnoviti izjutra, u svitanje, sa prvim zracima sunca. Uzgred, Mrak je i naziv jednog Albaharijevog krimi romana iz 1997., koji će najaviti njegov najopsežniji roman Pijavice (2006.), a oba će ostati neadekvatno valorizovani.
Pisac je i lovac, a jedina stvarnost u koju veruje da postoji jeste stvarnost teksta. „Lovac koji lovi čitaoce i voli njima da se igra. Neke pripotomi, neke oslobodi i vrati u divljinu u kojoj ih je ulovio, nekima odere krzno i napravi od njega bundu i šubaru, neke jednostavno pojede, a neke ostavi tamo gde ih je uhvatio u klopke ili ranio.“ To je ta „infantilna“ duhovitost koju sam pominjao, koja zabavlja nužno ne otkrivajući ništa posebno. Ona u završnici uzima oblik lamenta nad smanjenjem broja čitalaca za koje kaže da če postati „zakonom zaštićena vrsta“, dok će pisci svojim knjigama-klopkama, „u nedostatku bolje lovine, proganjati jedni druge“. Najdovitljivija je slika o piscu kao lončiću u kome vri voda za čaj: „Dok voda ključa i klobuča, lonče ostaje mirno. Njegov trenutak slave nastaje onda kada se skloni sa ringle i u vodu potopi kesica čaja. Lonče, dakle omogućava vodi da postane čaj. Tako i pisac omogućava onome što mu se desilo da se pretvori u priču ili pesmu, u tekst ili u ono što želi da postane, a nekad čak i u ono što uopšte ne želi, kao onaj mali komentar na početku ovog teksta“. Tekst se zove „Tuga“, a komentar je politička analiza situacije u Srbiji koju je zatekao po povratku iz Kanade u kojoj je proveo dve decenije, nalazeći da se ništa nije promenilo, posebno ne nabolje. Naleteti na političku analizu koju potpisuje Albahari to je vic svoje vrste, komad apsurda (u nastajanju) i nešto toliko retko da oni koji to nisu videli neće poverovati da postoji. Međutim, i Albahari je pisac koji sebi dozvoljava da se promeni, bar na trenutak, pa i to možda najviše iz „komičkih“ razloga. A u Piščevom dnevniku ćemo naleteti i na njegovu poeziju, dugog stiha, prozaizovanu, što je takođe retko, ali nije neprimereno ni začudno.
Ali vratimo se piscu kao lončetu. Voda koja ključa u njemu biće da je ono što mu se desilo, ali šta je onda kesica čaja koja omogućava preobražaj obične vode u lekovit i ukusan napitak, za neke uz dodatak šećera i/ili mleka. Ako razvijamo dalje tu sliku, pisac je prazan i pasivan, sud u kome se dešava transsupstancija, ali na koju ne utiče, jer se ona odvija mimo njega, kao i učinak. A opet, to spoljašnje, to što mu se dešava, ta usuta voda koja će proključati (u stvaralačkoj temperaturi), ukazuje na pomenutu zavisnost pisca od spoljašnje stvarnosti, koju ne priznaje i vidi je kao raspadajuću. Mada pisac pominje i onu unutrašnju stvarnost, kao što su snovi, a mora da je imaginacija tu ipak ona kesica čaja koja će preobraziti vodu u napitak, da ne kažem vino teksta. Naravno, lako je igrati se analize i rašrafiti mehanizam metafore, kao onaj budilnik, da vidimo šta ima unutra, da ga kasnije nikad ne sastavimo.
—
I tek sad primećujem da su karakteri potrošeni i prostor popunjen, a da se priča gotovo nisam ni dotakao. Ali je poenta slična, iako se na primeru knjige 21 priča o sreći može govoriti o igri komentara u koju se uključio i Vladimir Tasić. I ovde dominira priča ili pripovedni preobražaj diskurzivnog jezgra u duhovitu i nepredvidljivu igru piščeve mašte i asocijativnih nizova. Primećujem i to da je ovaj tekst prestao da bude prikaz a postao filatelistički album citata i hermeneutički užitak kako u njihovom opisu, tako i po čeprkanju po njihovom značenju. Ali zašto da i kritika ne bude inficirana virusom teksta koji navodno dekonstruiše, postavši nešto drugo što se gubi između omaža tekstualnosti i hedonizma intuitivnog prijema metafizičkih i poetskih signala Albaharijevih tekstova. Albahari je kao mladić ozbiljno razmišljao da postane rabin. Srećom to mu je pošlo za rukom u prozi, pa je postao čuvar nultog stepena teksta, srećno zatočen u transcendirajućoj auri rečenica koje donose inicijaciju i preobražaj, kao Pakman u svom lavirintu posutom tačkama koje vode kako do veštičje kuće tako i do izbavljenja. U tišini i van nje.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #21 priča #David Albahari #Piščev dnevnik #Saša Ćirić
