Šta je štiftung literatura?
Stiftung je na nemačkom zadužbina ili fondacija, a ova sintagma, štiftung literatura, nastala je u poslednje dve decenije zahvaljujući najviše nemačkoj finansijskoj podršci manjim književnostima jugoistočne Evrope. Ta pomoć bila je značajna i učinkovita, bilo da je reč o podršci prevodima s jednog na drugi „manji“ jezik, koji je obezbeđivala fondacija Traduki, tu mislim i na finansijski i na stručni deo, oko kontrole umešnosti prevoda, bilo da je reč o podršci lokalnim organizacijama da realizuju književne programe i rezidencijalne boravke stranih pisaca u tim sredinama ili književnim stipendijama za boravak u Nemačkoj, kao što je ona za jednogodišnji boravak u Berlinu, gde su recimo boravili od Aleša Štegera (knjiga Berlin, objavili Meandar, potom i beogradski Arhipelag) i Daše Drndić (April u Berlinu, izdanje Frakture), do Ivane Sajko, Ane Ristović ili Marka Pogačara (berlinski dnevnik Adolfove uši, izdanje sarajevskog Buybooka, pa beogradskog Kontrasta).
Istina, ne samo na prvi pogled, sintagma štiftung literatura zvuči ironično i kao da u sebi nosi potcenjivački naboj. Elem, kao da je reč o nekoj privilegovanoj književnosti koju plaćaju, američki rečeno, tuđi poreski obveznici, i koja ne bi ni nastala da neko nije dobio specijalnu pozivnicu da određeno vreme, mesec, dva, pola godine ili čitavu godinu provede na nekom drugom mestu. To oko podstreka deluje mi logično i zapravo pozitivno: literarna imaginacija profesionalnih autorki i autora neka je vrsta plodne zemlje ali samo ako se redovno zaliva i hrani, a ova putovanja i privremeni boravci u drugim sredinama, pored toga što autorima daju na značaju i bodre njihov ego, koji ume da bude umetnički nestabilan i da posustane, predstavljaju onu vrstu duhovne prihrane ili suplementa koja im nedostaje, tretman svežim vazduhom i novim horizontima (svojevrsna „aeroterapija“).
Ali, da li se u toj slaboj vezi između fondacije i pisca može postepeno da razvije bolest ovisnosti ili čak stokholmskog sindroma? Odnosno, koliko u toj malograđanskoj idili kratkotrajnog braka tuđeg kapitala i autorske (samo)svesti može da nastrada ono što je uz kreativnost najvrednije prilikom pisanja: nezavisnost pisaca i kritička subverzivnost njihovog pristupa? Naravno da takvo iskušenje postoji, ali budući da su ovi programi masovni i gotovo birokratski automatizovani, nisam primetio da se prirodna zahvalnost za donirani kul-turizam kod pisaca preobratila u panegiričke ode ispisane u pohvalu bilo finansijera bilo sredina u kojima se boravi, a koje zaista mogu biti na više načina fascinantne.
Dakle, pisci su nezahvalni „bastardsi“, tarantinovski rečeno, i sa tim se u prolegomeni ove štiftung odiseje, verujem, od samog početka i računalo.
Split i banana split
Na programu Kina „Kritika“, drugom po redu, bile su prikazane prozne knjige inspirisane gradom, odnosno posvećene gradu, Osijeku i Banjaluci, ali su u oba slučaja to bili gradovi u kojima su autori rođeni i odrasli, dakle u kojima se povest grada prožela i poistovetila u jednom periodu sa privatnom i porodičnom povešću. Otuda je neizbežno da i te prozne knjige, bez obzira na svoju poetičku konfiguraciju i krajnji ishod, budu dobrim delom intimne i autobiografske. U današnjem slučaju reč je o dva romana koji su nedvosmislena fikcija, dok je grad pozornica zbivanja o čijoj savremenoj fizionomiji, ali i nedavnoj i daljoj prošlosti pišu njegovi veoma privremeni žitelji, dakle „stranci“ koji se ne daju zavesti ulickanošću jednog primorskog grada, štaviše istorijskog mesta, makar zbog toga što je u njemu nikao impresivan letnjikovac jednog od „slovenskih“ rimskih careva (dakle Dioklecijan, pored Julijana Apostate i Konstantina, o kojima je, recimo, Ivan Ivanji napisao dosta dobre i poučne istorijske romane).
Deluje pretenciozno pisati o gradu u kome nisi živeo duži vremenski odsečak, na stranu koliko si o njemu čitao, slušao ili gledao, pa je opravdana bojazan da će literarna fikcija patiti od neizbežne simplifikacije, posebno kad se pripovedno zađe iza proverljivih podataka i mape grada, izvan objavljenih biografija i tuđih sećanja. Istini za volju, takav problem veći je za pisce koji dolaze iz pravog inostranstva a ne sa prostora bivše Jugoslavije, kojima preostaje tek da uhvate i prodube štimung lokalnih specifičnosti. Mada, i među strancima ima (pravih) stranaca, koji dolaze iz „egzotičnih“ kultura ili sredina čija je istorija tekla nekim svojim tokom a bez dodirnih tačaka sa istorijom sredine u kojoj borave. Ovo pišem da bih istakao da ni rumunski autor koji je deo svog romana smestio u splitsku sredinu nije taj „pravi“ stranac, budući da kopču sa recimo hrvatskom sredinom čini i istočnoevropsko iskustvo doduše tvrđeg totalitarizma, socijalističko društveno uređenje i haotična tranzicija 1990-ih prepuna korupcije državnih struktura, ali i odnedavno koegzistencija unutar EU.
No, kada su nastali romani koji se nalaze na repertoaru Kina „Kritika“ (zanimljivo, oba su objavljena 2016.), bili smo „miljama“ daleko od recimo pandemije korona virusa ili ruske invazije na Ukrajinu, oni koji su navigirali na tu stranu bili su prezreni SF proroci, pa je čak i Trumpov prvi mandat u novembru te godine bio nepojmljiva budućnost u koju niko razuman nije mogao da poveruje. Što samo pokazuje da se istorija ne kreće po predvidljivim zakonima razuma, odnosno da smo vrlo često kratkovidi pri anticipaciji, unapred odbijajući bizarna i katastrofična predviđanja kao nešto nerealno ili nemoguće, a ne tek nešto što izaziva strah. Ovo „kašnjenje“ (delay) od osam godina, koje i nije tako veliko, imamo li u vidu da se većina savremenih naslova i nikad ne prevede sa jednog na drugi manji jezik, ne obezvređuje čitalačko sedanje u vremensku mašinu i posetu nedavnoj prošlosti. A oba romana, sad se vraćamo na početak štiftung priče, objavljeni su tek uz pomoć EU fondova za kulturu.
Nemreš pobjeć od Nedjeljke
U ovom međunaslovu čitaoci će, nadam se, prepoznati naslov drame i pozorišnog komada Tene Štivičić iz 1999., koji je ovde nadograđen jednim vlastitim imenom, Nedjeljka. Naime, tako se zovu čak dve junakinje u romanu Non-ui Lidije Dimkovske (1971), makedonske autorke koja više decenija živi u Sloveniji, gde piše i prevodi sa slovenačkog i rumunskog jezika. Pa i sam naslov tog romana je (za)čudan, jer polufonetski ispisuje dve francuske reči non i oui, koje spojene zapravo označavaju nadimak Neda, kako je Nedjeljku u školi u Splitu prozvao njen profesor francuskog jezika. Mislim na stariju Nedjeljku, glavnu protagonistkinju romana koji pripoveda njena unuka istog imena, Italijanka iz Palerma.
U stvari, roman Non-ui (prevod Irene Šentevske) nam predočava, u jednoj dnevničko-korespondentskoj formi, kako je jedna Splićanka, Nedjeljka, nakon Drugog svetskog rata, završila na Siciliji, u malom mestu Kastelamare del Golfo (Castellammare del Golfo), udavši se za bivšeg italijanskog vojnika, Karla, najpre okupatora pa posle sloma fašističke Italije u septembru 1943. pripadnika partizanske jedinice „Garibaldi“. Tako bi roman Lidije Dimkovske bio neka vrsta naknadne biografske rekonstrukcije jedne „sasvim obične“ građanke Splita, koja je veći deo života provela van rodnog mesta i izrodila brojnu porodicu od koje će se tek jedna unuka potruditi da nauči jezik svoje babe. U jezgru ovog romana prepoznaje se drama izmeštenosti i iskorenjavanja, izgubljenih ili podeljenih identiteta. Bez obzira što je na Siciliji provela više od pola veka, kada je poseti gospodin Alchajmer, temeljni žderač memorije, Nedjeljka će zaboraviti italijanski jezik. Bez obzira što je u Splitu rođena i odrasla, vratiće mu se tek dvaput, osetivši da je sa nestankom dragih i bliskih ljudi i ona sama postala duh u rodnom gradu, u kome je ostao da živi tek njen rođeni brat, Krsto, koji ne može da joj oprosti što se udala za okupatorskog vojnika koji mu je jednom prilikom slomio prst, dok ih je sa drugom, ruskim emigrantom, uveseljavao i pevao dalmatinske pesme ne bi li zauzvrat dobio nešto od vojničkog sledovanja da prehrani porodicu.
Dimkovska takođe preferira mešovite veze i brakove koji su idealni lakmus za svaki nagoveštaj međuetničke netolerancije i ksenofobije. Tako će Krsto oženiti Srpkinju Vesnu a jedan od Nedjeljkinih sinova ostvariti vezu sa Rumunkom Mirelom. Primer splitsko-sicilijanskog braka Nedjeljke i Karla zgodan je za sliku paradoksalnog preokreta koji je istorija doživela u državi koja je bila utemeljena na antifašizmu, koju je antifašizam zapravo i stvorio, a čije su ga zemlje naslednice relativizovale, omalovažile i delom odbacile u autodestruktivnim procesima rehabilitacije domaćih kvislinških pokreta, što je za logičnu posledicu imalo pojavu neonacizma među mladima. Istina roman Non-ui dotiče se usputno ove pojave najviše u Italiji, koja će se ispoljiti kao netrpeljivost prema Slovenima i mržnja prema migrantima, baš u vreme kada su Italijanska braća hitala ka zenitu svog političkog uspeha.
Dotiče se ovaj roman i posleratne situacije na Siciliji, na kojoj ljudi žive u strahu od nekontrolisanih mafijaških obračuna u javnom prostoru, gde su slučajni prolaznici, kupci ili gosti bili česta „kolateralna šteta“, pa stoga prvih nekoliko godina bračnog života, Nedjeljka provodi s Karlom zaključana u kući, iza čvrsto zabravljenih škura. Kada pak unuka Nedjeljka po prvi put u životu 2015. poseti Split, biće očarana rodnim mestom svoje babe-imenjakinje, ali će upoznati i njegovo naličje, što kroz Dežulovićeve Pjesme iz Lore, što iz priča svoje sestre od strica, Marine, deteta iz mešovitog braka. Ali će se i sama uveriti kako prolaze kritičari dominantne struje mišljenja u Hrvatskoj kada u prometnoj splitskoj knjižari ne može da nađe nijedan roman ili knjigu eseja Dubravke Ugrešić, dok ih je ona sama u svojoj knjižari u Palermu, prevedene na italijanski, u ponudi stalno imala bar četiri.
Vlad voli disko
Radu Pavel Geo (1969), je savremeni pisac iz Temišvara, dakle iz rumunskog Banata, koji je objavio nekoliko knjiga priča i romana. U „Antologiji savremene rumunske priče“ koju je 2022. za Arhipelag priredila novosadska naučnica, Oana Hergenreter, koja predaje na Univerzitetu u Gracu (Gratz), Radu Pavel Geo je zastupljen pričom „Kobajagi“, koja predstavlja šaljivo sećanje na početak 1990-ih, kada nekoliko mladića u Temišvaru pokušavaju da uhvate programe beogradskih televizija koje su preko noći, u to već ratno vreme da bi relaksirale sluđene građane, emitovale pornografske filmove.
Roman Disko Titanik (prevod Ljubinke Perinac Stankov, izdanje Partizanske knjige iz Kikinde) sučeljava dve vremenske epohe i tri sredine. To je epoha kraja 80-ih i početka 90-ih u Temišvaru gde Vlad Živan, glavni junak romana živi, odnosno Split u kome 1989. godine, letuje s roditeljima, da bi mu se 22 godine kasnije, 2011. vratio, sada sa svojom porodicom, suprugom Emilijom i sinom (neke epizode smeštene su i u Bukurešt). Druga epoha je savremenost u kojoj je Vlad sredovečan izdavač. Roman nas postepeno upoznaje s tim šta se sve desilo tokom letovanja u Splitu, retroaktivno osvetljavajući periode života svog junaka od 1989. do 2011. godine.
Zanimljivo je da su naslovi poglavlja dati po nazivima jugoslovenskih pop-rok grupa: Hladno pivo, Film (ovo poglavlje je napisano kao dramski tekst), Leb i sol, Riblja čorba, Prljavo kazalište, Đavoli, Parni valjak, Riva, Bijelo dugme, Električni orgazam… Da, Vlad sluša yu rock scenu, međutim sadržaji tih poglavlja su na drugi način povezani sa nazivom grupa: recimo u poglavlju „Električni orgazam“ govori se o mučenju strujom iz akumulatora pretežno srpskih zarobljenika u logoru Lora kraj Splita. Autor daje sažetu hronologiju raspada SFRJ i drastičnih ratnih zločina tokom rata, pa u tim poglavljima roman dobija odlike osvetljavanja „srca tame“ jugoslovenskih ratova, posebno u Hrvatskoj i BiH. U savremenosti je ta idilična splitska sredina duboko opterećena posleratnim sindromom i šovinizmom. Opet, za vreme prvog letovanja u Splitu u tekstu dobijamo mladalačku razglednicu sa letovanja krajem 80-ih.
Roman Disko „Titanik“ prikazuje i rumunsku sredinu u obe epohe, u doba starog režima, posebno rad tajne službe koja vrbuje Vlada da postane njen saradnik. Iako odbija tu ucenu, „zaradio“ je dosije do kojeg dolazi njegov poslovni partner i bivši saradnik tajne službe, gospodin Virdžil, a roman prikazuje kako ga je ucenjivao profesor Sokolaru kada je Vlad, u dosadi, parodično prepravio himnu SR Rumunije u udžbeniku. Upoznajemo se i sa životom u studentskim domovima, gde je Vlad upoznao suprugu Emiliju, u diskotekama, kakva je „2. april“, gde ulazi u sukob sa drugima a upoznaje devojku pankerske frizure. Roman pak počinje susretom 40-kusurgodišnjaka na košarkaškom igralištu i pripada dobu poodmakle rumunske tranzicije.
Lik Vlada Živana je oblikovan dvojako, tako da pokaže i svoju nežnu i svoju nasilnu stranu: ponižava Cigančicu koja prosi, brutalan je u tuči u diskoteci, a tu je i epizoda kada je ranjen za vreme revolucije 1989. Nežnu i zaštitničku stranu ispoljavao je prema devojkama kojima se udvarao, odnosno štitio je Marinu od nasilnog oficira JNA u diskoteci u Splitu krajem 1980-ih. Tako smo u zbiru dobili jedan kontradiktoran lik Vlada koji je i naturalistički i romantičan lik, što se onda prenosi i na ukupno značenje romana, u kome se određenom sentimentalnošću ublažuje njegova crnotalasna dramaturgija.
U tom smislu, roman rumunskog pisca je drastičniji u razotkrivanju posleratnog prtljaga splitske kao i rumunske sredine, ali i pretenciozniji od romana makedonsko-slovenačke autorke koja je fokusirana na specifičnosti drame jedne porodice, istina kroz nekoliko epoha i generacija. Oba su romana potresna, iako rumunski više teži razotkrivanju traumatičnog nasleđa, od udvorištva i saradnje sa tajnom službom u Rumuniji do ratnih zločina u Splitu, štaviše upoznaje nas i sa banatskim autonomaštvom i tenzijom na relaciji Temišvar-Bukurešt, što zgodno odgovara analogiji odnosa Splita prema Zagrebu. U zbiru, štiftung novci nisu uzalud bačeni, a nezahvalnost privremenih turista koji su njuškali po potisnutoj prošlosti iznova se dokazala, na radost literarnog teksta.
