FINE MRTVE DEVOJKE, OTROV I ŽIGICE

(retrospektiva krimića Jurice Pavičića)

Samopreispitivanje pred krimićem
Priznajem da ne spadam u poznavaoce krimića, štaviše nisam ni neko ko im je preterano sklon (rano usvojeni greh akademističkog elitizma). Ali čistih žanrova srećom dugo već nema, odnosno krimići koji vrede čitanja odavno su iz ravni trivijalne zabave apgrejdovali u literarno dopadljive žanrovske hibride. Tako da, u zaključku, nisam neki fan krimića, ali rado (pro)čitam romane Jurice Pavičića. A opet, strogo gledano, romani Jurice Pavičića čija se izabrana retrospektiva prikazuje u Kinu „Kritika“, dakle Žena s drugog kata (2015), Crvena voda (2017) i dva najnovija: Mater dolorosa (2020) i ganz neu Žigice (2024), nisu krimići, tačnije nisu „samo“ krimići. ’Ajmo prvo određenje na sto, to su savremeni društveni romani koji rade na pogon žanrovske dramaturgije.
Mada, istini za volju, a ovo nije diskvalifikacija, žanrovskom pogonu jesu podređeni ostali elementi romana, koji i kad vivisecira bolesno tkivo društva, odnosno njegove poremećaje (a zločin, prestup i kriminal jesu ili bi trebalo da budu poremećaji u sistemu, incidenti, a ne norma), teži da postigne funkcionalnu dramaturgiju te zaplet-rasplet slagalice, što se u osnovi i očekuje od krimića. Znači, kad razmislim dvaput, ipak su Pavičićevi romani pre svega krimići, ali biće da ih ja preferiram bilo kada to nisu, odnosno kada nisu samo to, ili kada me kao čitaoca suoče sa još ponečim sem sa procesom detekcije ili policijske potrage, odnosno sa manje ili više delotvornom logikom zapleta-raspleta i uverljivom psihološkom motivacijom prestupnika.
S treće pak strane, ni sam autor ne drži previše do njegovog žanrovskog visočanstva zvanog saspens ili napetost, što ne znači da ga je jakobinski svrgao s prestola i poslao u progonstvo, pa nas u dva romana belodano upoznaje s počiniocem/-teljkom, u romanu Žena s drugog kata i u najnovijem Žigice. I to ne pre vremena, već ili sasvim na početku ili usred zapleta, ali, ne lezi vraže, kompenzujući tu svoju nadmenu „mušičavost“ bilo zatamnjenjem poriva u jednom slučaju bilo premeštajući tenziju na drugi pol raspleta, držeći nas u neizvesnosti kako će se poznati počinilac/-oci držati u istrazi, odnosno kako će veliko finale kraja romana učiniti logičnim, a možda i upečatljivim.
Velika je prednost autora njegov dugogodišnji kolumnistički zanat i pretresanje društvene zbilje, ne samo zbog blagotvornih efekata po stil i središnje teme krimića, koliko zbog relaksiranosti naracije od poriva za esejiziranjem i komentarima. No, ono što se da iščitati, što pozdravljam diskurzivnom stranom svog kritičarskog ega, jeste kritička selekcija društvenih fenomena, koji iako podređeni dramaturgiji žanra, nose u sebi gotovo autonoman potencijal, odnosno odblesak one stare dobre realističke slike društva i epohe, ili čak više njih, zapravo najmanje dve, one predratne socijalističke i ove današnje, post tranzicione. Rat je u ekonomskoj povesti društva i žanra krimića suvislo preskočen. A kada sam rekao ekonomska povest društva, to zvuči kao štos, ali nije: krimići, ili društveni krimići Jurice Pavičića svoj barut ili eksplozivno punjenje krčme upravo iz prirode ekonomskog poretka pod kojim žive likovi. Drugim rečima, Pavićićevi krimići su ekonomski uslovljeni, reklo bi se jednako kao i prestup.

Krčmljenje porodičnog blaga
Iako ta teza o ekonomskim uzrocima kriminalističkih prestupa u žanru krimića deluje primamljivo, ona nema utemeljenje u svim Pavičićevim romanima, već svega u dva, u Crvenoj vodi i Žigicama. Reč je o porodičnom nasleđu, s tim što je ta dimenzija u Crvenoj vodi sporedni deo radnje, koji nema veze sa slučajem nestale devojke, dok se u Žigicama međuzavisnost ekonomije nasledstva i prestupa može uspostaviti. Istina, ono na šta porodica Božiković polaže pravo, na Primorskoj kosi u splitskom zaleđu, tiče se više istorijskih procesa: prvo poratne nacionalizacije i delovanja građevinske tvornice Jugocestar, potom denacionalizacije i sporenja sa formom Cro-ing koja je nasledila propalog socijalističkog giganta koji je gradio po zemljama Pokreta nesvrstanih. Pa opet, razlog zbog čega Božikovići nisu ušli u posed svoje dedovine ticao se bivše radnice Jugocestara, Bose, koja je nerešenog stambenoj pitanja ostala da živi u fabričkoj baraci, da bi posle njene smrti upravo te napuštene barake postale ključni argument da pravo fabrike na korišćenje zemlje prelazi u pravo posedovanja kojim će raspolagati banke kao ovršitelji duga. Da nije bilo Bose, Mladen Božiković bi nasledio bivše voćnjake svojih predaka, a da nije bilo tih propalih baraka, naslednici Jugocestara ne bi imali osnov za polaganje prava na zemljište koje su decenijama koristili. Međutim, i tu ekonomizam objašnjenja prestaje, palidrvce u ruke Mladenu dao je beskrupulozni investitor a on sam ga je kresnuo gonjen željom da pomogne svom sinu i snahi.
I u romanu Mater dolorosa srećemo posttranzicionu ekonomiju: otima se zajednički prostor u zgradi, privatizuje ga grabežljivi komšija i preuređuje ga u garsonjeru za iznajmljivanje. Policija i inspekcija na to ne reaguju, dok lokalni župnik na pritužbe svoje parohijanke pilatovski pere ruke i oglašava se nenadležnim, jer je mali preduzetnik darežljivi donator crkve. Kad smo kod tranzicije, u romanu Crvena voda posvećeni policijski inspektor iz doba socijalizma promenom sistema menja svoj posao i postaje agent kompanije za nekretnine. U svim romanima velikom većinom izabrani su likovi sa gradske periferije i predstavnici srednje građanske i radničke klase. Ambijent je često vezan za priobalje i parcele koje neko nastoji da otkupi (Crvena voda), u zaleđu grada i na ostvro Veli Drvenik (Žena s drugog kata), odnosno u prizemlja, stanove i iznajmljene garsonjere Splita 3 (Mater dolorosa), takođe van turističke rute. Bruna (s drugog kata) je dete rastavljenih i ne imućnih roditelja iz socijalističkog nebodera, kasnije radi kao računovođa, njen muž Frane je mornar dugih plovidbi, njihova porodična kuća se nalazi van turističke rute Splita, dakle u zaleđu grada. Ines radi na recepciji jednog hotela, njena majka čisti jednu kliniku, dok je brat inertni maturant srednje pomorske škole. I u romanu Žigice inspektor Petar je iz radničkog miljea, za razliku od svoje supruge koja je iz profesorske familije, u splitskim soliterima živi i inspektor zaštite od požara, a ni Mladen Božiković i njegova supruga Mirela ne pripadaju najbolje stojećima.

Varijacije i inovacije
Pisanje krimića liči na igranje šaha, pa se tako unutar nepisanih (kod krimića) ili normiranih (kod šaha) pravila igre povlače potezi čija nepredvidljiva kombinatorika proizvodi varijabilnu raznovrsnost igre. Evo kako jedan te isti odnos služi različitim ciljevima: u romanu Crvena voda energija potrage za nestalom devojkom počiva na istrajnoj privrženosti jednog brata, dok u romanu Mater dolorosa ljubav jedne sestre polaže oružje pred ozbiljnom sumnjom u bratovljev zločin. Najviše od matrice odudara roman Žena s drugog kata ne samo stoga jer od samog početka znamo ko je počiniteljka, već i zato jer se radnja ne završava njenim odlaskom u zatvor. Radnja traje i nakon što ona odsluži jedanaestogodišnju kaznu i počne novi život na pragu svojih 40-ih godina. Iako je tačka gledišta u romanu bliska Bruni, do kraja romana ostaće zagonetka zašto je odlučila da otruje svoju svekrvu dok joj muž, pomorac, boravi na jednom od uobičajenih višemesečnih putovanja.
I u romanu Mater dolorosa dosta brzo čitaocima postaje jasno ko je počinalac, pa se narativni akcenat sa istrage seli na reakcije ukućana, sestre i majke. U prvi plan izbija naslovna figura Majke (od) boli, sinonima Bogorodice ili Device Marije, u neku ruku ironični simbol, bar za lik Katje, majke Ines i Marija, čija se materinska ljubav ispoljava kao opsesivno nastojanje da svog sina zaštiti od suočavanja sa odgovornošću i kaznom što je svoju školsku drugaricu prinudio na seksualni odnos i lišio života. Slepilo takve privrženosti za koju se dvoumim da li da je častim atributom animalna, ne vidi bol druge Mater dolorose koja je izgubila sasvim nedužnu kćer, kao ni opasnu prirodu zločina za koji, ako se ne leči, uvek postoji opasnost da se ponovi. Istina, opasnost od recidiva postoji i nakon lečenja, ali je statistički manja, mada, a tu čitalac ne mora biti cinik pa da to uvidi, imajući u vidu sudbinu Tvrtka Maleša u romanu, osuđenog silovatelja, čija je žrtva preživela, da je javni žig koji nosi zbog davno počinjenog i zatvorski „izmirenog“ nedela najveća kazna, koja nikada ne prestaje. On će doživotno ostati dežurni krivac za sve, policija uvek prvo pokuca na njegova vrata kad se desi neki sličan delikt, dok ga javnost osuđuje po automatizmu. Zgodno je poslužio i u žanrovskom smislu, da makar delimično odvrati pažnju i čitaocima i istrazi od stvarnog počinioca, ali i da bude zgodna i laka meta jednoj opsesivnoj majci da pokuša da mu poturi optužujuće dokaze.
Isti takav lik bivšeg počinioca, piromana, naći će se i u romanu Žigice, mada će i ovde njegova uloga više od lažnog traga ili varalice, ribolovački rečeno, biti da pokaže nešto drugo: slepi bes građana koji očas posla, zapaljeni varnicom zločina, postaju rulja spremna da presudi označenoj meti, kakav je slučaj i u romanu Crvena voda sa mladim doseljenikom sa Kosova, u koga se sumnjalo da je kriv za nestanak lokalne devojke, zbog čega je odlučio da postane hrvatski dobrovoljac u ratu 90-ih, u kome će izgubiti život. Sva tri lika nisu samo sekundarne žrtve počinjenih zločina ili nesrećnog sticaja okolnosti, kao u Žigicama, da namerno potpaljeni i nesrećnim meteorološkim sticajem široko razbuktali požar dođe glave jednoj ženi koja se zatekla na putu u kolima, već deo obrasca masovne psihologije jednog plemena čijim je članovima javno nasilje za koje najčešće niko ne odgovara ventil za nagomilane frustracije koje sa povodom po pravilu nemaju nikakve veze. Drugim rečima, pojedinačni zločin koji stoji u srcu krimića jeste povod za istragu i raison d’être (razlog ili opravdanje postojanja) žanra, dok su ovi sekundarni zločini koje detektujemo u Pavičićevim romanima njegov doprinos skeniranju „psihologije gomile“, kako bi to rekao Gustave Le Bon, lakmus za duboko potisnute nasilne nagone koji spavaju u masi i čekaju pogodan trenutak da se pokrenu.

Efekti krimića
Ako je krimić trivijalni žanr koji služi tek da bi nas zabavio, osobito mušku publiku, kao što, tradicionalno gledano, hertz roman pruža isti takav užitak čitateljkama, a da je sve ostalo, i kontekst i scene i opisi i komentari, podređeno toj igri krimi detekcije i toj svrsi, je li, zabave, čudna reč (krimić kao literarna crna hronika), onda bi se negde tu cela recepcija i završila. Ja sam izabrao da recepciju krimića okončam ukazivanjem na dobru staru sliku sveta koju krimić stvara ili posreduje.
U oba najnovija romana Jurice Pavičića saznajemo istinu, dakle počinioci su razotkriveni, ali su izmakli proverbijalnoj ruci pravde, mada je pravda, šire gledano, na neki bizaran način i u izvesnoj meri zadovoljena. Tu naravno ne mislim na sprovedeni linč, već na nepopravljive posledice s kojima počinioci i njihovi najbliži moraju da žive. To se najviše odnosi na Mirelu, Mladenovu suprugu, donekle i na njegovog sina i advokata, koji su ga u bezizlaznoj situaciji podstakli da se odluči na nešto što je protivno njegovoj prirodi; da se udruži sa korumpiranim investitorom, a onda i da kresne palidrvce, da bi pokazao da je dostojan svojih predaka koji su stekli to imanje koje on nastoji da proda da bi spasio svog sina bankrota i izbio mu razloge da se sa unucima preseli u Irsku. Iako je Mladen pokretač tog nesrećnog sticaja okolnosti, kome su kumovale neočekivane i retke meteo prilike, jer da se požar nije raširio, ne bi bilo žrtava niti bi događaj postao nacionalni, on je kao slabi karakter bio podložan tuđim uticajima, dakle psihološki gledano, naoko svojom voljom poslužio kao igračka ili oruđe u tuđim rukama.
Želeo bih na kraju da naglasim jedan osoben efekat, nazvao bih ga efektom socijalnog konformizma, koji posreduju ili uspostavljaju Pavičićevi socijalni krimići, naročito dva najnovija romana, Mater dolorosa i Žigice. Ostavljaju nas sa razrešenom krimi intrigom, ali tako da istinu zna samo nekolicina likova, dakle istina nije postala javno dobro, i sa nekažnjenim počiniocima koji su bez sudske, kaznene i javne pokore nastavili da živi u društvu, mada nikako neokrznuti onim što su radili i posledicama koje su njihovi postupci pričinili drugima, u prvom redu ranije osuđivanim prestupnicima, koji su izloženi javnom nasilju. Dok su nas klasici žanra, Konana Dojla i Agate Kristi, mučili i zabavljali intelektualno-psihološkim igricama detekcije, ali nas i nakon razrešenja vraćali u ponovo stabilizovani svet, ohrabrene snagom uma sposobnog da doskoči svakoj zagonetki i prestupniku koji bi da se sakrije, te svetom u kome se zločini dešavaju, ali on i dalje teži istini i počiva na dostižnoj pravdi, Pavičićevi romani nas podsećaju koliko je savremeni svet složen a pojam pravde ne samo teško dostižan, već i mutan ili moralno ambigvalan. To je naš svet u kome gravitaciona polja moći i interesa modifikuju istinu i savijaju principe u oportunizam, a slepa roditeljska privrženost trijumfuje nad kategoričkim imperativima.

Istaknuti vizual: Aleš Suk

#jezik #krimić #Kritika #roman #Saša Ćirić

Nasumičan izbor

Upišite pojam za pretragu ili pritisnite ESC za povratak na stranice

Skoči na vrh