Gde počinje Balkan
Kad se kod nas pomene Balkan, najčešće se misli na prostor bivše Jugoslavije ili na njegov kontinentalni i pretežno planinski deo. Recimo, pojam Balkana, ni kriv ni dužan, nastrada kada neuki ljudi skloni bombastičnim izrazima i nategnutoj analogiji za domaće ratove u 1990-im upotrebe sintagmu „novi balkanski ratovi“, iako ti ratovi nikakve veze nisu imali ni sa jednom od država Balkana, od Turske, Bugarske, Grčke, Albanije do …, pa nije lako reći dokle, da li do Rumunije, makar onog njenog nekadašnjeg osmanskog dela, Vlaške, ili i šire od toga. Slično je i sa zemljama bivše Jugoslavije, čiji će se stanovnici manje osetiti uvređenim kada ih se smesti na Balkan. Po inerciji u balkanski korpus se smeštaju zemlje na jugu i istoku nekadašnje zajedničke zemlje, dok se one na zapadu i severu više identifikuju sa kulturama Mediterana i/ili Srednje Evrope. Naravno, pojam Balkana je ovde kulturološko a ne geografsko pitanje, opterećen gomilom negativnih stereotipa. Kao što je pokazala studija američke antropološkinje bugarskog porekla Marije Todorove Imaginarni Balkan, koja je srodna sa proučavanjima Edvarda Saida kako Zapad vidi Orijent, Balkan je pojam od koga se prosvećene i razvijene zemlje distanciraju kao od nečeg primitivnog, nasilnog, siromašnog ili trajno zaustavljenog na pola puta ka stanju civilizovanosti.
Iako je Balkan većinom Mediteran, onaj deo koji je kao most prema starijim kulturama Egipta i Mesopotamije postao kolevka helenske i evropske civilizacije, kasnije uz Bliski Istok i mesto nastanka i širenja hrišćanstva i islama, u savremenoj percepciji recimo i u popularnoj kulturi ostaće pre svega kao jedan lik u filmu Deveta kapija Romana Polanskog, nešto mračno i demonsko. Ili spoj „krvi i meda“, kako glasi naslov filma Anđeline Džoli (Angeline Jolie) o ratu u Bosni devedesetih, dakle kao mesto neizbežnih sukoba i, hantingtonovski rečeno, „sudara civilizacija“ (to je onaj stereotip o „buretu baruta“, što je inače naslov dobre drame i pozorišne predstave makedonskog pisca Dejana Dukovskog). Sa nasleđem takvog bagaža, koji je devedesetih obogaćen politikološkim pojmom balkanizacija, da označi procese usitnjavanja većih i složenih država, ne čudi da se evropska civilizacija kao pretežno zapadna trudila da avet Balkana odagna što dalje sa svog praga, kao i avete Orijenta ili novije vreme islama u kontekstu izbegličke krize, desničarski se utaborivši kroz pojam tvrđave Evrope i ugroženog carstva blagostanja.
Bagaž kolonijalizma
Iako je vrednosno negativna percepcija Balkana izvorno evrocentrična, dakle tako na jedan deo Evrope gleda drugi, dominantniji deo Evrope, pa se to kasnije proširilo na ostatak sveta, koji to može ali i ne mora da prihvati, pitanje je na kakav prijem nailaze umetnička dela kada dođu iz neke od pojmom Balkana označenih (ili ozračenih) zemalja? Zapravo, to pitanje ima dva dela: onaj uobičajeni – kako na umetnost sa Balkana gleda ostatak Evrope, i drugi deo koji se zanemaruje – kako same balkanske zemlje (ako se već nisu oslobodile tog atributa kao od kakve endemske bolesti ili zaraze) gledaju na umetnost svojih balkanskih suseda. Prva perspektiva je razume se opterećena nasleđenim stereotipima, ali ne samo o Balkanu i Orijentu, već i o Istočnoj Evropi iz doba tzv. Hladnog rata, pa se na neki način očekuju književni narativi ili umetničke konstrukcije koje potvrđuju takve stereotipe ili se u njih uklapaju.
Drugo gledište, kako balkanske scene gledaju jedna na drugu, u stvari izostaje, odnosno marginalizovano je, u smislu da balkanske zemlje, kao nekakvi suncokreti gledaju najpre prema suncima takozvanih velikih kultura, tiskajući se koja će od njih biti pre i više primećena i pohvaljena, kao dobar đak, odnosno prevedena i pozvana u goste, dok jedne drugima okreću leđa namernog ignorisanja, u čijem je korenu nametnuto neznanje. Taj se običaj ili stav balkanskih kultura, a zapravo i svake male kulture, može s pravom nazvati autokolonijalnim – da samozatajno cene kulture svojih bivših kolonizatora ujedno preuzimajući njihovu aroganciju, pa i kultur-rasizam koje su ispoljavali prema sredinama kojima su vekovima upravljali. Iako fenomen kolonijalizma nije jednostran i ne može se svesti na ekonomsku i vojnu eksploataciju prirodnih bogatstava i ljudskih resursa, jer nešto se tu zapatilo i od kulture, obrazovanja i uređenja gradova, ipak u korenu kolonijalizma stoji osvajanje (pokoravanje) i eksploatacija poraženih.
Storije iz podeljenog društva i razorenih porodica
Nije da sam to planirao, mada posetilac Kina „Kritika“ već sada zna da se sedmični program ovog kina koncipira nekako više tematski nego po pojedinačnim „hitovima“, ali su se nekako dve balkanske autorke „same nametnule“, skoro kao gospođa Bovary Floberu (Flaubert). U stvari, shvatio sam da i jedna i druga autorka rubno pripadaju kulturama i jezicima sa kojima ih identifikujemo, dodatno komplikujući pitanje pripadnosti ili autorskog identiteta svojim profesionalnim i tematskim izborima.
Evo na primer Tatjana Cibuleak (Tatiana Țîbuleac) – poznavaoci rumunskog (konkretno, pisac Ermis Lafazanovski iz Skoplja, rođen u Rumuniji) reći će da se to izgovara više da liči na Cibuljak – rođena je 1978. u Kišinjevu, u Republici Moldaviji, kada je ova bila deo Sovjetskog saveza. Moldavija je dvojezična, štaviše trojezična zemlja (pored rumunskog, tu je ruski, ali i moldavski jezik), čega će se Cibuleak dotaći u svom romanu Staklena bašta (2018). Međutim ona godinama živi u Parizu i njen drugi roman, Leto kad je mama imala zelene oči (2017), koji će se danas „prikazati“ (na kritičkom platnu), nema nikakve veze sa Rumunijom: naime, likovi su Englezi poljskog porekla koji će letovati u Normandiji. Konstantija Soteriju (Constantia Soteriou) je pak kiparska autorka koja piše na grčkom jeziku, rođena 1975. u Nikoziji (eto, skoro da su ista generacija), koja je završila i postdiplomske studije o Bliskom Istoku. Njen roman Aiše ide na odmor iz 2015., koji je danas na repertoaru, dobio je Atinsku književnu nagradu.
Tatjana Cibuleak je završila žurnalistiku u Kišinjevu i radila skoro dve decenije kao kolumnistkinja i televizijska reporterka, pa ne čudi da je njena prva knjiga, Moderne priče, zapravo skup reportaža, dakle nefikcionalna proza koja deli svoja interesovanja sa rubrikama crna hronika i društvo. To, u osnovi naturalističko opredeljenje, Cibuleak će zadržati u oba svoja romana, koja su, što donekle iznenađuje, jako različiti, i tematski i pripovedno.
U romanu Leto kada je mama imala zelene oči (prevod Đure Miočinovića) predočava se život jedne razorene porodice, dok u osnovi stoji odnos naratora-sina i njegove majke obolele od raka i leto koje provode zajedno u Francuskoj, u jednom selu na obali Atlantskog okeana gde letuju engleski turisti. Tokom tog perioda od nekoliko letnjih meseci, narator koji ima nadimak Aleksi, doživljava emotivni preobražaj od nipodaštavanja majke do osećanja nežnosti prema njoj. On je opterećen traumom ranog gubitka sestre i životom u disfunkcionalnoj porodici alkoholičara, pa agresivno reaguje na okolinu zbog čega je pod psihijatrijskim nadzorom, prinuđen da srednju školu završi u posebnoj školi. U procesu oporavka posle majčine smrti, piše dnevnik o provedenom letu s majkom i otkriva svoj slikarski talenat, ali tada će njegov život obeležiti saobraćajna nesreća zbog koje će ostati invalid.
Kao svojevrsni kontrapunkt tegobi i traumama takvog života pripovedni tekst koristi liričnost i inovativna poređenja (npr. naslovi poglavlja: „Mamine oči su bile polja polomljenih stabljika“ ili „Mamine oči su plakale iznutra“). Takve lirske momente autorka će zadržati i u sledećem romanu Staklena bašta (prevod Ileane Ursu Nenadić), koji nas vraća u osamdesete i u sovjetsku Moldaviju. U fokusu pripovedanja nalazi se devojčica iz doma za nezbrinutu decu, Lastočka (Lastavica, na ruskom), koju usvaja Marija Pavlovna. Njih dve zajedno po Kišinjevu sakupljaju stare boce, zbog čega ih nazivaju staklarkama. Ovo je u osnovi roman odrastanja ili bildungs roman koji pripoveda odrasla osoba, nekadašnja Lastočka, koja će se odseliti u Bukurešt i postati lekarka, kao i roman koji nudi dvostruki portret, portret grada Kišinjeva u epohi zenita socijalizma i portret ženskih likova i dece, suočene sa nasiljem, od vaspitnih batina kod kuće do uličnog maltretiranja i seksualnog napastvovanja devojaka. U ovoj jednako uznemirujućoj i dirljivoj prozi izdvaja se jezik romana u kome se mešaju rumunski, ruski i moldavski, svedočeći o tenzijama i turbulencijama dve dominantne etničke grupe u sovjetskoj Moldaviji, koje su se zadržale i nakon moldavskog proglašenja nezavisnosti početkom devedesetih.
Priče sa podeljenog ostrva
Pre nego se osvrnem na kratki roman Konstantije Sotiriju Aiše ide na odmor, treba reći da je za savremenu kiparsku književnost na grčkom jeziku ključni traumatični događaj turska invazija Kipra izvedena 1974. godine, koja je dovela do njegove podele na severo-istočni turski deo i većinski grčki ostatak. Stariji kiparski autori su opsesivno posvećeni ovoj istorijskoj temi i traumi koja i dalje traje uprkos prijemu Kipra u Evropsku Uniju 2004., iako je, faktički, u EU primljen samo grčki deo Kipra. Mlađi kiparski autori koji pišu na grčkom, na primer prozaisti Hristos Kitreotis i Andonis Georgiju, nastoje da se udalje od ove teme ili da je prevaziđu kao što to čini Sotiriju. Inače, naslov Aiše ide na odmor predstavlja šifru koju su Turci iskoristili kao oznaku za početak invazije na Kipar. Jezgro romana Aiše ide na odmor čini ljubav i brak Grkinje i Turčina, Eleni koja će dobiti ime Hatiše i Arifa. Roman je smešten u doba pre i za vreme invazije, mada počinje iz savremenosti, gde je Kipar deo EU i kada se Hatišin sin sprema da iz severnog dela ostrva poseti južni i otkrije deo majčine prošlosti.
Iako kratak, ovaj roman je pripovedački gledano veoma složen i raznovrstan. Izdvajaju se dva tipa naracije: onaj dominantni koji je dat u drugom licu jednine, kao da se neko sve vreme obraća Eleni/Hatiše predočavajući joj sekvence iz njenog života (ili se ona sama sve vreme obraća sebi) i povremena naracija u prvom licu. Srećemo i govor u dijalektu, koji je prevodilac romana, Saša Đorđević, preveo dijalektom govora istočne Srbije. Postoji i treći tip naracije, to je etno-folklorna pesma, data kao autonoman deo teksta, koju bih rado zamislio kao muzičku podlogu u nekom filmu.
Sudbina Eleni/Hatiše, pasivne protagonisktinje romana Aiše ide na odmor dobrim je delom tragična: u rodnom mestu roditelji su joj umrli od tifusa, njena sestra je odvodi u Nikoziju gde radi kod gospođe Kasijane, trgovkinje, udaje se za Arifa uprkos sestrinom protivljenju, da bi doživela i muževljevu pogibiju. Posebno su upečatljivo oblikovane scene kupanja pokojnika i žaljenja, odnosno opis čuvanja svilene bube i faza u njenoj transformaciji. Dakle, kratki roman Sotiriju sadrži i etno-folklorne komponente koje prikazuju običaje i verovanja oba naroda na Kipru, jela koja se spremaju (bulgur s paradajzom ili slatko od oraha), kao i snove i njihovo narodsko tumačenje.
*
Zapravo, obe autorke i sva tri romana demonstriraju upečatljivu snagu „ženskog pisma“, ako ovaj izraz još uvek ima smisla, što konstatujem bez snishodljivosti ili podilaženja. Ta snaga je dvostruka: s jedne strane ogleda se u spremnosti da se zagleda i osvetli opskurno naličje stvarnosti, i to pre svih drugih, naličje intime, ispunjeno konfliktima, porazima i tragedijama, s druge da se to što je tragično ne ponudi kao konačni smisao i završni estetski efekat, već da se smesti u dijalektiku života samog, krhkog i nepostojanog, ali, tome nasuprot, otpornog i obnovljivog uprkos svemu.
Istaknuti vizual: Aleš Suk
#Balkan #jezik #Jugoslavija #Saša Ćirić #žensko pismo
