Od balkanskog jazza do Šabana Bajramovića – tako je nekako izgledao u petak na festivalu Porto Etno nastup orkestra pokojnog Šabana Bajramovića, kralja romske muzike u regiji, koji ove godine slavi 40 godina rada. Crne Mambe zabilježile su preko 6.000 nastupa, 2013. bili su predgrupa Carlosu Santani u Manchesteru, a 2014. nastupili su na otvaranju svjetskog nogometnog prvenstva u Brazilu. U više navrata nastupali sa svjetskom senzacijom Gipsy Kings, Goranom Bregovićem, Ninom Badrić, Severinom, a samostalno sa svojim repertoarom po cijeloj regiji i Europi. Vođa i autor orkestra je Nebojša Saitović, najbolji srpski majstor na buzukiju. Riječka publika njihovim je nastupom pala u delirij, a posebno je zapažena žena u, rekla bih, pedesetim godinama koja je obučena u bijelo iz duše plesala na pozornici za vrijeme nastupa. Nebojša Saitović je čovjek koji može svirati pred 200 i 200 tisuća ljudi, a da ostane na zemlji pa je bio užitak makar na kratko s njim razgovarati.

Kako ste?
Ja sam uvek odlično. Ja sam svoj život raspodelio da bude odličan.
Kako to uspijevate?
Pa lepo – opredelio sam se samo za muziku. Niša me više ne interesuje.
Ni žene niti hrana?
Hvala Bogu, ja sam ispunjen čovek, imam i unuka i sve, ali, recimo, nemam televizor, ne pratim štampu, na društvene mreže ne ulazim sem što moram zbog komunikacije s ljudima. Sve sam ostalo isključio. Imam prelepu kuću koju sam napravio pored reke. Tu se skupljaju većinom umetnici, slikari, pesnici, glumci. Održavaju se pozorišne predstave kod mene u dvorištu, gledamo neke filmove kojima smo mi autori. Ja sam uradio film o Šabanu Bajramoviću. Radi se o pravom istorijatu njegovog života. Družim se s pozitivnim ljudima, nema negativne energije. Ljudi s negativnom energijom se sami eliminišu.
Tako se lako može živjeti. Opisali ste jedan lijep život.
Prelep. Veruj mi – prelep. Tačno znam šta ću, kako ću i gde ću. Nema iznenađenja.
Rekli ste da ste se posvetili samo muzici. Što reći mladim ljudima koji rade da bi zaradili da se mogu posvetiti bendu?
Znaš šta? Kad se jednom rasturi bend teško se se to spaja natrag. Muzičari su veoma sujetni ljudi jer im je posao takav da budu u centru pažnje. Teško je ostati normalan i biti na zemlji. Svi lebde i misle da je negde tamo bolje.
Pokojna Margita Stefanović iz EKV-a je rekla jednom prilikom da nigdje nije bolje, ovdje je najbolje..
Vidiš, mi smo dva dana ovde. Meni je ovde najbolje. U Rijeci sam svirao 81. godine. Sviđa mi se jer vi ništa niste promenili.
Ne znam je li to dobro ili loše..
Odlično. Deokrug centra je ostao isti. Sviramo mi i u Splitu i u Zagrebu, ali u Rijeci je posebna energija dobrih ljudi. Ovde ima multietičnosti, ljudi drugačijih vera, sve je ovde kako treba. Sve funkcioniše. Niste glasni kao u Splitu, oni su jaki kad pričaju, drugu energiju imaju. Vi imate tu neku energiju koja je u blagostanju. Vi znate da primite čoveka, a da se ne busate. Meni to lično odgovara. I ova moja mlađa generacija muzičara, ja sam svirao s njihovim roditeljima, je oduševljena Rijekom. Ipak je Rijeka jedan grad koji je najliberalniji u Hrvatskoj što se tiče shvatanja oko svega. Idemo na festivale i sviramo, ali ovo nisam vidio. Ovde sve može da prođe i za svakog ima ponešto.
Nedavno sam bila u Beogradu i tamo mi je bilo potpuno neprirodno da kažem za nekoga tko svira i pjeva da je Rom i napisala sam tekst „Cigan je najljepša riječ na svijetu.“
Pa jeste, jeste.
Smeta li Vama riječ Cigan?
Meni ne. Ne postoji romska muzika, postoji samo ciganska. Ne znam zašto je riječ Ciganin nešto loše. Ako je čovek pošten i ima dobre namere u životu ne može da ga pogodi to što jeste. Razumeš? Kada netko kaže Rom ja iza toga odmah vidim nešto profitabilno, neku masku gde se može da uzme neka para. To su političari. Mi gde god da idemo svi nas znaju kao etno ciganski bend. Muzika nema granice. Pored svog haosa koji nam nude, ja sviram to što sviram i sretan sam čovek.
Da muzika nema granice ste pokazali s nastupima izvan Europe..
Da, da. Otkad sam preuzeo orkestar prvi uspeh nam je bio da smo bili predgrupa Santani u Manchesteru pa onda na otvaranju Svetskog prvenstva fudbala u Brazilu. Ako ti izneseš tu muziku iskreno ne gledajući na ništa materijalno nego da je poenta da usrećiš malo čoveka, da mu podigneš malo emociju i da on tog dana bude srećan, a čovek jedan dan mora da ima srećan, onda je to to.
Što Vas je naučio Šaban Bajramović?
Mnogo sam naučio od njega, ali ne bi voleo da živim kao što je on živeo. On je bio prototip Ciganina. Kada je Bog stvarao Cigana, on je napravio Šabana Bajramovića.
Zašto to kažete?
Jer je bio specifičan čovek. Bio je unikat, biser koji nije dao da se otvori. Imao je dobru dušu, bio je kockar, izgubio je sve na kocki. Voleo je da pije. Nije bio nemoralan, što je veoma bitno. Nije bio zlopamtilo, ali imao je to cigansko. Ja to nemam. On je imao to prostranstvo života. Ja sam pukušao nešto, ali to ili ti Bog da ili ti ne da. Iako bilo gde da odem sam dobro primljen jer je muzika na prvom mestu. Ja sam kao Riječani – ne znam da pokažem tu ljubav, ali kad ostaneš malo duže onda shvatiš da je to to – nenametljivo. E vi ste takvi. Vi ste jedna bonaca, mirno more. Doći ovde je užitak.