Nataša Milojević je multimedijalna umjetnica i jedna od organizatorica International Performance Art Salona (Beograd), koja je na ovogodišnjem izdanju Festivala izvela performans Sama. Nela Antonović za navedeni politički performans navodi da je umjetnica „sve probudila“. Kao što ističe umjetnica u opisu performansa: „Performans govori o usamljenosti u zemlji iz koje prijatelji i saborci odlaze, a mi ih ispraćamo u bolji svet. Performans postavlja pitanja o budućnosti sveta u kom se pojedinci bore sami za svoju neizvesnu budućnost, na goloj, slanoj zemlji; a u isto vreme ostavlja prostor za promišljanje o emancipaciji savremenog čoveka (pre svega žene) i njegove sudbine da živi sam u veku usamljenosti.“
Nataša Milojević: Zbogom dragi prijatelju, nemoj se nikada vratiti.
Ovo je mrtva zemlja, iz nje ništa neće izrasti. Voda je istekla i isparila, izvorišta su presušila. Slani smo od suza i krvi, slani smo od sopstvenog sušenja.
Naše noge su vezane, naši kraci imaginarni. Gladni smo soli i žedni suza. Usta su nam puna, a srca prazna.
Ovde se raspadamo da bi nas vetar lakše odneo, naše čestice putuju sa našim mislima, a živimo u sopstvenim sećanjima.
Predali smo se odavno. Smrdimo na smrt, leševe, trulež masovne grobnice i večito stradanje. Rađamo se mrtvih ambicija, a bojimo se stradanja. Odustajemo dok još nismo ni počeli, mirimo se sa sudbinom koju nismo osvojili, pristajemo na klišee i nudimo ih drugima da ne bismo morali da ponudimo sebe.
Mi ne poznajemo slobodu jer je nikada nismo osvojili.
Kukavice smo da pogledamo u oči, kukavice smo da nešto probamo, pomerimo, pogrešimo, kukavice smo da nam se neko nasmeje, a smejemo se jedni drugima. Rušimo tuđe ideale svojom smrdljivom sujetom, umirujemo svoje neostvarene snove tuđim saplitanjima. Želimo da svi propadnu, večno crkavaju od gladi, bola, odbačenosti, maltretiranja, ismevanja, iščuđavanja, prozivanja, a mi ćemo se smejati. Smejaćemo se idejama, inicijativama, otvorenim očima i pruženim rukama.
Ne verujemo u budućnost, a patimo za prošlošću o kojoj su nam pričali. Mi ne želimo bolje, jer ne znamo kako bismo se u tome snašli.
Zbogom dragi prijatelju, možda će ti tamo ponovo izrasti krila ili će te neko staviti na svoja leđa da zajedno letite i zajedno otkrivate nove prostore, možda se negde leti i bez krila, jer ovde ne hoda ni na zdravim nogama i ne i vidi ni zdravim očima i ne čuje ni zdravim ušima.
Ovde ne umiremo, mi svojevoljno žrtvujemo svoje živote u zamenu za večno ništavilo.
Zbogom dragi prijatelju i molim te seti me se kad budeš otkrio svet u kom može bolje, u kom ti nešto znaš, ti si u nečemu dobar, u kom te ljudi cene zbog toga što jesi, a ne zbog toga čiji si u kad budeš bolji čovek zato što si nekome pomogao, a ne zato što si nekome slomio kičmu.
Seti nas se kad budeš ponosan na svoja dela i kad ti niko više ne bude govorio: „Ne primaj to k srcu.“
Mi se ne plašimo grešaka, mi se plašimo uspeha.
Ovo pismo upravo je suprotno od svega onoga što smo mogli vidjeti na ovogodišnjem International Performance Art Salonu. Upravo hrabri i mladi ljudi, među njima i ti kao jedna od osnivačica navedenoga festivala, umjetnošću hrabro odgovarate na „političke uspjehe“. Naime, upravo za svoju umjetnost navodiš da treba potaknuti, da mora angažirati gledatelje.
Nataša: Ja iskreno verujem da je hrabrost osobina svakog umetnika i da je osnovni zadatak umetnika-stvaraoca da kroz svoj lični izraz skreće pažnju javnosti na svakodnevnu realnost. Realnost je da živimo u vrlo nestabilnim društvenim okolnostima, zemlja se poklanja investitorima, koji imaju potpunu slobodu da rade na njoj šta žele, građani jedva preživljavaju, društvene vrednosti svakodnevno propadaju i istina je da iz ovakvog društva svi žele da odu i svakodnevno odlaze. Ja ne bih rekla za sebe ni da sam previše hrabra niti da preispitujem uspehe političara, jer su svi oni toliko izradili naše poverenje da ni ne zaslužuju da budu kritikovani; ja samo skrećem pažnju na situaciju sa kojom se i ja lično susrećem.
Kada sam počela da pripremam ovaj performans, zanimala me je tema samoće. Na početku još uvek nisam znala da li će se to razviti u priču o usamljenosti ili o samostalnosti, a onda sam kroz dvomesečno istraživanje zaključila da je to što me je pokrenulu usko povezano sa odlascima sa ove puste zemlje. U poslednje tri godine dve trećine mojih vrlo bliskih kolega je otišlo u inostranstvo sa namerom da se nikada ne vrati, a mnogi se intenzivno pripremaju za odlazak. Država jako malo do nimalo ne podržava ni umetnike ni umetnost, mi zarađujemo skoro većinski od stranih fondova da bismo razvijali umetnost u Srbiji. Tako da bi kompletno društvo trebalo da se zapita o budućnosti države iz koje su svi otišli.
Upravo za vrijeme trajanja Performance Art Salon-a održan je i protest, veliki ekološki prosvjed(i) protiv rudnika litija koji je organiziran na poziv ekoloških udruga i pokreta zahtijevajući od vlade da usvoji Zakon o trajnoj zabrani geoloških istraživanja i eksploatacije litija i bora u Srbiji. Koje su tvoje procjeni o završnici tog građanskog protesta?
Uh, ja lično nisam optimistična, uzimajući u obzir sve prethodne aktivnosti naše vlade. Građane niko ništa ne pita, ugovori se tajno potpisuju i obelodanjuju tek nakon prikupljanja sve potrebne dokumentacije za početak radova. Ja sam se u svom performansu, takođe, referisala na tu mrtvu, slanu zemlju koja će ostati nakon raznih eksploatacija onima koji do tada nisu imali hrabrosti da je uoče ili da joj se suprotstave.
Mi frilenseri smo u neku ruku privilegovani jer imamo slobodu da mislimo i rukovodimo se svojim odlukama. Ljudi zaposleni u preduzećima su preplašeni i ucenjeni da moraju da slušaju i potpisuju ovo što im je servirano kako ne bi ostali bez posla. Meni je što ti umorni i demoralisani ljudi nemaju vremena za kulturne sadržaje, jer bi isti uticali i na njihove stavove prema ličnoj budućnosti.
Da, ja mislim da su kultura, umetnost i obrazovanje stubovi društva i da je najveća snaga ove surove vlasti upravo u ukidanju pristupa građanima kulturi, umetnosti i obrazovanju, jer građani nemaju ni vremena ni volje da im se dovoljno posvete.
Možda da razgovor nastavimo zadnjom scenom tvoga performansa Sama: duga scena trčanja kroz vrijeme, na mjestu, do iscrpljenosti. I završne riječi u off zvuku tvoga pisma prijatelju o tome kako je to mogla biti daleko bolja zemlja nego što je postala i ostala. „Zbogom dragi prijatelju, nemoj se nikada vratiti. Ovo je mrtva zemlja, iz nje ništa neće izrasti. Voda je istekla.“ Nela Antonović u razgovoru za Artkvart, a povodom 40. obljetnice Teatra Mimart, u prisjećanju na devedesete navodi kako su to bile kaotične godine preživljavanja i strahova, sankcija i redova, „gde smo veoma obazrivo sklapali ugovore i uglavnom bili okrenuti ka fondaciji SOROS, čime postajemo ‘neprijatelj’“. Što se dogodilo djeci devedesetih u Srbiji; tvoje pismo upućeno je upravo onima koji su uspjeli otići?
Ja sam dete devedesetih i stalno se pitam šta nam se to dogodilo. 2000.-te godine smo se konačno oslobodili Miloševića i dobili demokratiju, a onda nismo znali šta ćemo sa njom, pa smo je dali u ruke liderima koji su je zloupotrebili u svoju korist, da bi se 10 godina kasnije ponovo na vlast vratila Miloševićeva ekipa, samo bez njega. Moju generaciju kao da niko ništa nije pitao, a svi smo bili veoma politički osvešćeni, ja mogu da kažem da od kad znam za sebe, izlazim na proteste protiv vlasti, vodili su me na njih kao veoma malu, da gutam suzavce i bežim od pendreka, pa kad je posle opet došlo vreme za izlazak na ulicu, mislila sam još ovog puta, ali bez pištaljke, jer ona je simbol devedesetih, mislila sam da je protest 2020. konačno poslednji i da će se desiti ta poslednja revolucija nakon koje će stvari doći na mesto, ponovo sam gutala suzavce i bežala od pendreka i na kraju opet ništa, priča je preusmerena na potpuno nebitne stvari i tako deca devedesetih više ne veruju u promene, ne znam za ove mlađe, mada mi se čini da oni imaju potpuno drugačiju perspektivu sveta i da ih nikakva borba za ljudska prava ne zanima.
Ja se u performansu opraštam sa prijateljem koji je otišao u bolji svet i smatram da taj bolji svet sigurno negde postoji, jer je prosto nemoguće da smo svi osuđeni na put ka sunovratu. Ova zemlja odavno ne rađa, u nju se samo donose gotovi proizvodi, voda se zagađuje i troši na ispiranje ruda, ljudi ćute, a nas koji imamo nešto da kažemo malo ko ima da čuje. Iskreno mi je žao što se u Srbiji ne razvija publika za savremenu umetnost, a posebno za performas, zato naša ekipa intenzivno radi na razvijanju Salona, a izgleda da je i umetnicima koji nisu iz naše zemlje stalo da on postoji, jer pronalaze svoje lokane fondove kako bi na njega došli.
Vrlo je jaka simbolika kruha, hleba koja je dominirala na ovogodišnjem Festivalu; u tvom performansu, nadalje kod Lazara Simeunovića u performansu Simptom oca… U tvom performansu na ulazu nas ritualno dočekuje uzimanje, kidanje bijeloga kruha/ hleba koji prati sve životne i godišnje rituale prijelaza u pravoslavlju. Lazar u svom performansu o političkim autoritetima „uzima hleb na kojem je iscrtan kukasti krst, kao simbol nacionalizma u Srbiji, ali i u svetu. Hleb je zapravo bio buđav“, kako navodi u opisu performansa. Što danas ritualizacija kruha, soli označava u vašem društvu?
Hleb se nekada služio gostima kao simbol dobrodošlice, i ja sam ga tako upotrebila u performansu, kao dobrodošlicu u realnost, kako se uz hleb služi i sol; ja sam so poslužila u nastavku performansa. U savremenom društvu, još od devedesetih, simbolika hleba je povezana sa lakom zabavom „hleba i igara“, a beli hleb nečega čega ima i biće ga kao jedinog simbola blagostanja. U isto vreme taj beli hleb nam je svima preseo, jer smo od onog da će ga uvek biti došli do toga da samo hleba ima, samo što ipak nije onako jeftin kao što su nam obećali da će biti.
Velika većina građana Srbije trpi neizmeriva poniženja i ucene da ne bi ostala bez hleba kojim će ishraniti svoje porodice, tako da hleb hrani stomak, a ubija dušu.
Završila si baletnu školu, Biološki fakultet, Akademske specijalističke studije umjetnosti – kazališnu pedagogiju i Akademiju za fizički i eksperimentalni teatar, a kao voditeljica programa performansa BAAZART upoznata si sa scenom performansa u Srbiji. Koje su specifičnosti mlađe generacije u umjetnosti performansa?
Pa svi mi zajedno težimo da olakšamo kako mladim umetnicima da budu vidljivi na sceni performansa, tako i da se upoznaju sa ovom umetnošću. Performans art salon od samog početka omogućava mladim umetnicima da nastupaju ravnopravno sa kolegama iz inostranstva. Takođe, mladim umetnicima pružamo mentorsku podršku u razvoju ideja, otganizujemo radionice. Ove godine smo pozvali umetnicu iz Njujorka Polu Žanin (Paula JeanineBennet) da održi trodnevnu radionicu razvoja performansa, koja je, nadam se, bila korisna mladim umetnicima da koncipiraju svoje ideje.
Postoje različiti pristupi mladih u performansu, od buto (butoh) performansa, preko dosta rigidnih formi u kojima se umetnik ne eksponira previše, do vrlo radikalnih koje dosta pomeraju očekivanja i reakcije publike. Rekla bih da se za performans odlučuju mladi koji zaista imaju šta da kažu, ostali se u njemu oprobaju tokom školovanja, ali se na kraju odluče za neki drugi vid umetnosti.
BAZAART, takođe, radi sa mladima u okviru omladinskog pozorišta i tim mladim ljudima pokušava da proširi vidike na različitim poljima, posebno kroz upoznavanje sa savremenim teatrom i performasom. Naravno to mora da ide lagano i strpljivo, jer je njima dosta neprijatno da se suočavaju sa nesvakidnašnjim načinima izražavanja, ali je u isto vreme i korisno.
I završno, često navodiš da je BAZAART organizacija umjetnika sa sjedištem u Beogradu, koja ima za cilj razvoj suvremenih izvedbenih umjetnosti i njihov dijalog s društvom. Ukratko, BAZAART traži odgovornu umjetnost.
BAZAART traži i razvija odgovornu umetnost. Trenutno smo u projektu Kreativne Evrope koji podstiče održivi razvoj, a u kom BAZAART radi na razvoju programa za podizanje svesti mladih o situaciji u kojoj se planeta nalazi i mi sa njom. Društveni odnosi su poremećeni i nedovoljno razvijeni, potrebno ih je rekreirati. U isto vreme jako verujemo u Performas art salon, za koji se iz izdanja u izdanje interesuje sve više umetnika iz Srbije i inostranstva, a možda će se podići i interesovanje naše države da nas bolje finansijski podrži.
Umetnost ima moć, to je sigurno i to svi znamo, naš je zadatak da tu moć usmerimo na što više publike.
Istaknuta fotografija: Nataša Milojević: performans Sama (fotografirala Lidija Antonović)
#BAZAART #Beograd #Nataša Milojević #u #Umjetnost
