Pozicija manjih književnosti i okrilje evropske majke
Jedan od mojih književno-kritičkih tekstova koji je izazvao dosta pažnje, pisan pre tri godine kao sažeti pregled za zagrebačke Novosti, nosio je naslov „Makedonsko, a naše“. Povod za ovu panoramu bio je taj što se te godine pojavilo više prevoda veoma zrelih i za mlađu scenu reprezentativnih romana. Među njima se istakao Uteha za gole Davora Stojanovskog, a naporedo sam predočio i roman Petra Andonovskog Strah od varvara. Budući da su se romani Nikoline Andove Šopove i Frosine Parmakovske pojavili nakon ovog teksta, evo dobre prilike da ih ukratko predstavim, u ovom uvodu koji treba da nas dovede do još „novijih“ glasova sa makedonske scene. Pridev nov, dat u komparativu, nosi paradoks, jer zabuna je u oku posmatrača jednako kao i lepota, po onoj čuvenoj impresionističkoj krilatici. Ovde je zabuna o tome šta je novo jer sve zavisi od toga kada će se prevod knjige pojaviti na nekoj drugoj sceni. Inače, može da se javi utisak da tamo gde knjige i pisci nisu još prevedeni, da oni i ne postoje. Kao kad mislimo da sve što postoji, postoji samo kad se nađe u našem okruženju, što bi bila izvorna definicija egocentrizma, pa i etnocentrizma.
Prevod savremene makedonske književnosti trpi nepovoljan uticaj ekonomske snage te zemlje, kao i činjenice da je reč o sceni relativno ograničenog kapaciteta (od broja govornika na tom jeziku, preko broja čitalaca do broja pisaca i broja proučavalaca). Ove kategorije u zagradi označavaju jedan dekrešendo ili rapidno opadanje – najmanje je onih koji se bave kritičkim vrednovanjem i naučnom analizom, iako su kritika i nauka najpouzdaniji pokazatelji koliko je jedna scena razvijena i koliko istinski drži do svoje kulture i do svojih umetnika. Koliko BDP i promišljeno budžetsko ulaganje u kulturu mogu da utiču na prevode domaćih autora na strane jezike i na prisustvo matične literature koekude po svetu najbolje pokazuje razlika između slovenačkog i makedonskog primera. U oba slučaja broj govornika je isti, oko dva miliona, uz tu razliku što u Severnoj Makedoniji postoji oko petine stanovništva etničkih Albanaca, a pozicija pisaca na albanskom još je manje zavidna. Ne znam za broj čitalaca, ali sve ostalo je bitno različito, iako se u oba slučaja očuvanje jezika posmatra kao odbrana nacionalnog identiteta.
To je u Sloveniji kao kolateralnu korist imalo finansiranje knjiga poezije i časopisa, odnosno formiranje i rad Javne agencije za knjigu (JAK) kao nezavisne institucije koja brine o nastupu domaćih autorki i autora na stranim festivalima i pomaže im da dođu do što više prevoda. Kao rezultat minimalnog izdvajanja u državnom budžetu za književnost i kratkovidih kulturnih politika, a u oštroj konkurenciji sa svetskim bestsellerima, kao direktna posledica javlja se to da se iz malih književnosti jako retko prevodi čak i na jezike susednih sredina. Kao pozitivna kontrateža može se od početka 2000-ih navesti delovanje evropske mreže Traduki, posebno onog dela njihovog programa koji finansira i stručno nadzire prevode s jednog jezika s manjim brojem govornika na drugi, odnosno projektni programi Evropske Unije, od Evropske komisije za kulturu do programa Kreativna Evropa. I zaista, sva izdanja kojima se u ovom tekstu bavim objavljena su isključivo zahvaljujući toj vrsti projektnoj finansiranja.
Da, ima nečeg nepopravljivo sterilnog, ponižavajućeg, pa i neukusnog u tom oslanjanju domaćih izdavača na evropske novce, u želji da izbegnu sasvim realan rizik od finansijskog gubitka, ali takav je realan kontekst u kome se prevode knjige savremenih makedonskih spisateljica i pisaca. Opet, najviše ih se prevodi u Srbiji, a tek kad se probiju, doplove nekako i do drugih sredina.
Prethodnice
Oba romana makedonskih autorki dobila su najviše priznanje za roman (za 2017. i 2018. godinu), koji je dugo dodeljivao „Utrinski vesnik“ (u prevodu bi to bio Jutarnji list), a poslednjih godina to čini Fondacija „Slavko Janevski“.
Roman Nikoline Andove Šopove Neko je bio tu ispripovedan je iz perspektive neimenovanog sredovečnog muškarca, koji se nosi sa smrću jedne od dve svoje ćerke. Često odlazi od kuće i od svoje supruge, i vreme provodi sa mlađom devojkom, Vanjom. Ali ovde nije važna preljuba koliko naratorovo nastojanje da što više vremena provede sam u stanu Vanjine prijateljice. Naratorovo ponašanje je enigmatično: znamo da proživljava traumu, ali nije jasno šta mu znači boravak u tuđem stanu i zašto to osamljivanje ide na kraju i do transrodnih postupaka (šminkanje i oblačenje tuđe ženske odeće).
U određenim momentima roman Neko je bio tu ima značaj kulturno-istorijskog podsetnika. Podseća nas na neke proizvode (BMX bicikli), televizijski program (gledanje prenosa Evrovizije i navijanje za naše predstavnike) i navike iz osamdesetih godina prošlog veka i života u Jugoslaviji, ili na filmove koji su tada prikazivani, poput Šećerne vodice, Mosta na reci Kvaj, Rajanove kćeri ili Leptira (Papillon)… Tu je i dečja praksa „prizivanja duhova“, kojom se bave narator i njegov drug Emil. U romanu su ukrštene doživljajna tačka gledišta dečaka i odraslog muškarca, a narator poseduje veoma razvijen taktilan i olfaktivan senzibilitet: da uživa u dodirivanju i mirisanju predmeta.
Na više načina se može odrediti ono što je tematski dominantno u romanu Odbrojavanje Frosine Parmakovske. To može biti žensko oslobađanje iz stega jedne pogrešne veze, kao ema-bovarijevski roman o preljubi i njenim posledicama, ali i kao intimna naracija o bliskosti i pokušaju ostvarivanja prave ljubavi. Parmakovska je u svoj roman unela bar dve neobičnosti u zaplet – naratorka do muža dolazi preko druženja sa njegovim mlađim bratom, dok ljubavnika nalazi u situaciji posle smrti svoje majke, kada se muževljeva paranoja razvija tako da je stalno napada i neutemeljeno sumnjiči. Ipak, i po tome se Frosina približava Floberu, ni ljubavnik nije alternativno rešenje niti je veza s njim uopšte moguća.
Pošto su u zaplet romana uključeni i roditelji naratorke i njenog muža, Mitko i Danica, naratorkina situacija nesrećne ljubavi ponavlja se i u sudbini njene majke koja je izabrala samohranost i njenog tasta, Mitka, profesora fakulteta i bivšeg makedonskog ambasadora u Budimpešti, koji ne može da prevaziđe svoju mladalačku zaljubljenost u Lihnidu, pa kada ga ona odbije i po drugi put, on diže ruku na sebe. Slično je i sa Alekom, bratom naratorkinog muža, koji je izgleda trajno ostao zaljubljen u naratorku, pa je uhodi i denuncira svom bratu. Dakle roman Odbrojavanje se nudi kao složena mreža neostvarenih ljubavi u kome posebnu ulogu ima fenomen bolesti.
Dva formalna momenta mi se čine važna u ovom romanu Frosine Parmakovske: veoma detaljno i introspektivno pripovedanje, gde naratorka u nekoj vrsti unutrašnjeg monologa izlaže svoje želje, strahove i planove. Drugi momenat je naratološki, jer nas vremenski vraća unazad, upoznajući nas sa istorijatom veze naratorke i njenog muža, odnosno naratorkine i muževljeve porodice, da bi nas pri kraju romana vratila u tačku odakle je otišla u rikverc i onda nastavila ka finalu – otuda i naslov romana, odbrojava se do kraja raspleta.
Generacijski ljubavni trougao
U završnoj trećini teksta (kao da pratimo hokej na ledu pa pominjem trećine), posvetićemo se novim prevodima dvoje autora koji dele više odlika: rođeni su početkom 80-ih, završili su Filološki fakultet „Blaže Koneski“ u Skoplju (ona svetsku književnost, on ruski jezik i književnost) i prvi put se prevode u susednoj zemlji. Na drugi pogled, zajedničko im je i to da nisu previše objavljivali. Irena Jordanova je pored romana Između objavila još dva, a Đorđi Krstevski, pored knjige Druga strana, još jednu knjigu kratkih priča, mada je bio zastupljen u nekoliko antologija fantastičnih i „neobičnih“ priča.
Roman Između Irene Jordanove (prevod Dalibor Plečić) njen je prvenac, objavljen još 2008. i odmah visoko vrednovan, budući da se našao u finalu one pomenute najznačajnije makedonske nagrade za roman. Budući da je tada imala 28 godina, bilo je očekivano, iako nije neizbežno, da roman-prvenac ima tu notu ličnog i generacijskog iskustva, pa se i troje glavnih likova, Marija, Gorazd i Janes, nalazi u svojim poznim dvadesetim godinama. Roman evokativno gradi bildungs dimenziju, pa se dotiče i razvoja te generacije koja je, kako kaže prevodilac ovog romana, rođena u doba Margaret Tačer, formativne godine su im oblikovale devedesete a potom doživela preobražaj koji je donela internet revolucija.
Glavni momenat, u neku ruku i najveći dobitak romana Irene Jordanove, jer je u isti mah plodna provokacija i izaziva širu pažnju, jeste tretman starog dobrog erotskog trougla, koji je ovde stvar seksualne intime, pokušaja prijateljstva i crta odrastanja ili sazrevanja. Zanimljivo je kako kod svih makedonskih spisateljica (Andova Šopova, Parmakovska, Jordanova) preteže broj muških likova nad ženskim, mada je ženska perspektiva značajnija u strukturi romana. Marija je jezgro ovog trougla, ne samo jedno od tri temena, i da nje nema, pitanje je da li bi uopšte postojao odnos između Gorazda i Janesa. Opet, ovo dvoje muških likova postavljeni su i arhetipski i stereotipno, svojim osobinama deleći idealno muško biće na pola. Naime, Gorazd je impulsivni mladić i nasrtljivi zavodnik, dok je Janes senzitivni intelektualac, kasnije univerzitetski predavač, koji sa Marijom deli to što oboje nose balast disfunkcionalnog odnosa sa ocem, dodatno opterećen još i problemom heroinske ovisnosti s kojom je uspešno izašao na kraj.
Zapravo, ako nešto strože skeniramo roman Između, dosta toga će se pokazati klimavo ili predvidljivo, međutim sve to niveliše mladost autorke i spasava njena ironična igrivost koju je podarila svojoj junakinji Mariji. Za autorku je bilo pretenciozno da posegne za jako složenom naratološkom shemom, gde je svako od troje likova u isto vreme i narator, kao i da u klasičnom postmodernom maniru, iako ovaj roman ne pripada postmoderni, prostre pred čitaoce više pripovednih formata: pisma i mejlove, kolokvijalne čet dijaloge, te ironični osvrt na skopsku svakodnevicu s početka 2000.-ih. A to nije sve, jer se u ravni prikazane stvarnost ukrštaju snovi, sećanja, zamišljanja kao rad mašte i klasični mimezis.
Na stranicama ovog romana promiče i Vera, u čijoj kući na Krfu Marija boravi neko vreme, jedan sporedan lik koji je poslužio da se pokaže život boljestojećeg dela skopskog miljea, osoba pomodarskog ukusa i navika, ali plitkog i nepotpunog poznavanja bilo čega. No, a ovaj zaključak važi za sve mlađe autore, klasna stratifikacija zajednice i problemi prekarijata, retko se nađu u domenu njihove literarne imaginacije. Ponajmanje se tu apeluje na progresivne politike, već je svima najbliža nekakva psihologizacija likova i zapleta, tako da i Irena Jordanova u svom prvencu raspliće traumatski čvor svoje junakinje, to što je bila ostavljena od roditelja i oca koji nije mario za nju. Isto je i s Janesom koji piše kafkijansko pismo ocu, koje za razliku od Kafke neće poslati, odnosno sa Gorazdom, koji će se oženiti preko volje a onda dugo i bezuspešno pokušavati preko interneta da dođe do Marije. Sve je začinjeno njenom neplaniranom trudnoćom i gubljenjem bebe, taman da se podcrta melodramski karakter izgubljenih iluzija jedne generacije. Samosvojno, posebno u jednoj patrijarhalnoj kulturi, ali i na mladoj sceni, u kojoj mlađi glasovi lakše dolaze do vidljivosti. Ali kada se smesti u širi recepcijski kontekst i kad izbledi ova lokalna boja, autorska igrivost se pokaže pre kao ponavljanje očekivanog nego kao inovacija.
Kratke priče o čudnom i onostranom
Postoji ona sjajna razlika koju je uočio Cvetan Todorov, francuski teoretičar književnosti bugarskog porekla, u svom Uvodu u fantastičnu književnost, između l’étrange i le merveilleux, odnosno čudnog i čudesnog – oba su isprva začudna, ali prvo ima racionalno objašnjenje zasnovano na naučnim metodama i kao takvo pripada svetu ovostrane realnosti, dok čudesno takvo objašnjenje nema ili ne može da ima i pripada svetu onostranosti ili čiste fantastike. Zanimljivo, samu fantastičnu književnost Todorov je smestio u toj uskoj oblasti, da ne kažem pukotini, između te dve kategorije, odnosno u onaj trenutak neizvesnosti kada još nismo sigurni kom svetu pripada povest koju čitamo, neobičnom ali realnom ili čistoj fantastici. I uvek se ta razlika nametne kao važna kad se jave knjige koje se po navici ili po automatizmu smeštaju u literarnu fantastiku, da se vidi šta u njima preteže, začudno ili onostrano.
Knjiga kratkih priča Đorđija Krstevskog Druga strana (prevod Milene Ilić) eto već i svojim naslovom izravno sugeriše da će priče „otploviti“ u onostrano, priče koje se kreću od rasponu od kratkih kratkih priča (sastavljenih od jednog pasusa) do onih koje broje do 6 ili 7 stranica. A te su duže priče i bolje. Recimo priča koja je dala naslov knjizi, „Druga strana“, donosi tipičnu figuru proze Đorđija Krstevskog, usamljenika i marginalca, koji odlazi na sahranu svog rođaka koji je neko vreme proveo u duševnoj bolnici. U okruženju nepoznatih ljudi glavni lik oseća nelagodu i teskobu, ranije odlazi sa sahrane u pivnicu, a onda u svoj oronuli stan na periferiji. Kad nakon tuširanja pogleda u svoj odraz u ogledalu, shvatiće šta ga je sve vreme mučilo – pomisao da živi život kao dvojnik svog otuđenog odraza iz ogledala.
Motiv dvojnika javiće se u više priča Đorđija Krstevskog i to je taj tradicionalni trademark fantastične proze, spojen u knjizi Druga strana sa mestimičnim crnim humorom i apsurdnim situacijama. Jednako kao naslovna priča, realistička sa zlokobnom atmosferom, jeste i priča „Noćna šetnja“. U njoj pratimo ponoćni povratak naratora koji prolazi kroz neosvetljena naselja dok ga prate jedan pas i neko dete u crnoj jakni, kao simboli nečeg pretećeg, potencijalno i onostranog, ali koje se ne ispoljava se kao takvo. Završetak priče donosi satiričan obrt gde u saobraćajnoj nesreći strada jedan od naratorovih pratilaca, o kome sve vreme priče/šetnje mislimo kao oličenju htonskih sila i nadnaravnom, dakle neuništivom biću, koje eto skonča pod točkovima taksija. U ovoj priči atmosfera je plod narativne i žanrovske manipulacije, odnosno nametnute percepcije koja se efektno razobličava raspletom kao umišljaj ili uobrazilja, samim tim menjajući žanrovsku prirodu priče iz preteće onostranog u tragičan događaj.
Ipak, u tim dužim i boljim pričama Đorđi Krstevski se ne libi da iskorači u onostrano i to čini uz posezanje i za motivima folklorne fantastike. U priči „Ne teraj me da se ponavljam“ 30-godišnjem muškarcu jedna devojčica pozvoni na vrata i naređuje mu da je vozi kolima po gradu za koje vreme ona ostari. Završavaju na groblju gde mladić sreće svog dvojnika koji seda u njegova kola i odvozi se. Priča „Na kraju tunela“ deluje kao kroki neke Netfliksove serije. U njoj jedan mladić pronalazi tajanstveni tunel iza zelenih pločica u kupatilu skromnog stana u kome živi. Na kraju tunela kroz koji se spušta nalazi prostoriju gde će se sresti sa gomilom svojih dvojnika. Generalno, motiv dvojnika ukazuje na pukotinu u stvarnosti kroz koju se provlači ono nemoguće, isto a drugačije, ono što plaši i užasava, rađajući radikalno drugačiji horizont mogućeg.
Prvih nekoliko priča sadrži i elemente crnog humora, kao što je priča „Vesti sa onog sveta“. Ženu koja želi da umre a onaj svet ne želi da primi, preduzimljiva rodbina koristi kao poštara (ili svojevrsnog Hermesa) da prenosi poruke iz jednog u drugi svet. Knjiga se završava pričom „Čovek s nožem u leđima“ koja se takođe može shvatiti komično: čovek kome je prijatelj zabio nož u leđa ništa ne oseća, nema krvi oko uboda i on će doživeti duboku starost živeći s tim nožem u leđima. Priča se završava efektno iskazom da će taj nož u leđima poneti sa sobom u grob. I kao da je cela priča nastala zbog te završne poente koja funkcioniše kao materijalizacija izreke (zabiti nekome nož u leđa, u značenju izdati, izneveriti ili prevariti ga) i skriva pitanje krivice i života nakon izdaje. Što takođe donosi obrt, i inače karakterističan za kratke priče, da se posle izdaje može živeti sasvim funkcionalno uz proživljenu traumu, koja sve vreme ostaje prisutna i svima vidljiva, kao taj zabijeni nož u leđa, ali koja ubodenoj osobi ne pričinjava nikakvu štetu, kao što mu nije nanela krvoliptanje ni bol.
U slabijim pričama koriste se uobičajeni horor motivi vezani uz likantropiju, fenomen nevidljivosti, tajanstveni glas koji se obraća, košmarne snove, knjigu u kojoj je ispisana nečija sudbina, zaveru vrana da zavladaju gradom itd. Većina priča Đorđija Krstevskog zaista teži tome da pripada nekoj vrsti zlogukog ili horor žanra, međutim dojmljiv je raspon rešenja i efekata koje „drugostrane“ priče demonstriraju, uz zadovoljavajući broj uspelih priča.
