Ne spadam u ljubitelje žanra, ali sam krimi romane Ede Popovića pročitao s užitkom. Možda najviše zato što nisu „samo to“. O ovome „samo to“ treba ispisati nekoliko rečenica. Juricu Pavičića, jednog od uspešnih autora čiji krimići takođe nisu „samo to“, ljuti ova konstrukcija mišljenja i to „samo to“. To znači da krimić takav kakav je nije dovoljan i da treba da sadrži još nešto da bi bio, recimo: estetski prihvatljiv ili literarno relevantan. Što nas opet vraća na podelu nasleđenu iz visokog modernizma, na visoku i nisku književnost, na art i na pulp – termini koji su se kod nas koristili bili su umetnički vredna i trivijalna književnost. A kontekst druge ili socijalističke Jugoslavije bio je specifično kontradiktoran, takav da i desni revizionisti i nostalgični adoranti mogu naći materijala za svoje argumente. Time ne želim da izjednačim njihove pozicije niti da odnos prema prošlosti svedem na katulovski „odi et amo“ pristup (iako je Katul izgarao u ljubavnom žaru, pa je voleo i mrzeo u isto vreme, što je znatno složenija dijalektika ljubavne psihopatologije).
Veoma kratka povest krimića i pop kulture u doba socijalizma
Dakle, kulturna politika u socijalističkoj Jugoslaviji podržavala je i promovisala visoku umetnost, a naporedo s njom i umetnost ideološki podobnog pogleda i senzibiliteta, da bi s druge strane posebno bila osetljiva na kritička osporavanja i društveni i antropološki pesimizam, pa se tako filmska, vizuelna i literarna umetnost crnog vala/talasa našla na udaru. A zajedno s njom i forme zapadnjačke dekadencije i lake zabave lišene dubine i umetničkih kvaliteta, u koje su spadali krimi i ljubavni romani, neretko označavani i kao šund ili kič. Umetnost sreće i zaglupljivanja radničke klase kojima se suprotstavljao koncept klasike za narod, domova kulture, masovne emancipacije (kulturnog uzdizanja) i gotovo horacijevski princip „dulce et utile“, odnosno poučno i zabavno.
Pa opet, pogledamo li istoriju popularne kulture, posebno muzike, „đavolja“ i „dekadentna“ muzika džeza je usvajana do nivoa formiranja vlastitih džez orkestara i gostovanja prestižnih svetskih umetnika, što je služilo i za izgradnju međunarodnog imidža zemlje, dok je takozvana zabavna muzika nastojala da se razvija uz rafiniranije kulturne modele šansona i ponuda iz „mediteranskog brevijara“. Kafanski repertoar prepušten je kafani, dok se jaka folk tradicija propuštala kroz filter koncepta izvorne narodne muzike. Njeno izučavanje je imalo akademski pečat a izvođenje oficijalnost kontrolisanih uslova, od priredbi i praznika do radio i TV emitovanja. Dakle, ono što će u tranzicionom kapitalizmu domaće poluperiferije postati dominantno, mada, to treba naglasiti, u formi neke vrste muzičkog postmodernog hibrida, u prethodnom sistemu bilo je prepušteno sebi, marginalizovano i vrednosno diskvalifikovano, pa je samim tim nosilo u sebi opskurnu draž subverzije. Tako su se na istom mestu ocrnjene margine našli muzički narodnjaci, trivijalna književnost, te refleksi zapadne potrošačke kulture. Ova se polako probijala i u štampane medije, pa su počele da izlaze ilustrovane revije o zabavnoj kulturi sa anegdotama o poznatima, preteče tabloida, stripovi i žanrovski romani koji su prodavani na kioscima (detektivski, western, hertz, borilačke veštine, nindže itd.), pa i erotska štampa, dakle sve što je zvanična kulturna politika osuđivala. Poznati su i kritičari i novinari koji su na sebe uzimali pionirsku ulogu advokata te kulture, poput Igora Mandića i Bogdana Tirnanića.
Ipak, povika na žanrovsku književnost kao na trivijalnu nije se zasnivala samo na ideološkoj diskvalifikaciji kao uvoznog štetnog bofla, već i na imanentnim razlozima književne teorije. U čuvenom „Rečniku književnih termina“ iz 1983. sreće se frankofilni termin bulevarska književnost, pored trivijalne i petparačke, što je dobar domaći prevod reči pulp. Evo kako je okarakterisana: „Pisci bulevarske literatureunapred računaju na neobrazovanu publiku i pišu pojednostavljene ljubavne, kriminalne ili društvene i ratne istorije. U prvi plan ističu intrigu, koja će u jednom zamršenom zapletu privući pažnju i zagolicati radoznalost čitalaca za rasplet i odgonetanje tajne“. Sažeti leksikografski prilog poentira da su ove knjige „ne samo plod lošeg ukusa njihovih tvoraca i čitalaca, već su i moralno štetne“. Na stranu moguća moralna šteta od šunda, treba biti zaista fan i fanatik pa ne priznati da je žanrovsko štivo šabloniziranog zapleta i stereotipnih profila likova, paušalne psihologije, sa toliko nelogičnih obrta i neverovatnih raspleta itd. Ono što zapravo vredi u žanru su iskoraci iz matrice ili patterna, odnosno multižanrovski „kokteli“; upravo, vratimo se na početak, kad žanrovska književnost nije samo žanrovska, odnosno, u ograničenom broju slučajeva, kad je dramaturgija žanrovskog mehanizma besprekorna.
Backgorund tradicije i prstohvat aktuelne prakse
Opet, u recepciji žanra, posebno krimića koji među regularnom publikom nikada i nije gubio svoj prestiž, važnu ulogu ima i tradicija sredine, recimo one britanske. Sećam se jednog više članka nego eseja, kako god ga označili, Erika Artura Blera (Eric Arthur Blaire) koji je slavan po svom književnom pseudonimu, koji je nedeljnu detektivsku priču u kojoj se rešava ubistvo stavio u rang čaja u pet popodne, dakle bazičnog kulturnog koda (ako se ne varam taj se tekst našao u njegovim izabranim delima sjajnog grafičkog rešenja, mislim na ljudske prste poređane na viljušci kao tanke prepečene kobasice, Zašto pišem i drugi eseji). Kada se tako pristupi žanru krimića i tom patološkom okidaču zapleta koji je najčešće ubistvo – mada mogu biti i neke podvarijante tipa nestanka i pretnji, a opet sve to ovako ili onako potpada pod krvne delikte – onda se i na ubistvo (homocide) ne gleda kao na ono što ono jeste, ultimativni zločin i destabilizacija društvenog poretka, ili teološki kršenje Božje zapovesti i uzurpiranje božanskih prerogativa, već ono postaje konvencija, kao nasilje u crtanom filmu, odnosno zagonetka ili intelektualna razbibriga, kao ukrštenica ili križaljka. Eto jednog dobrog britanskog primera naših dana u BBC-jevoj seriji Ludwig, u kojoj ulogu inspektora preuzima vanredno nadareni enigmata i sastavljač ukrštenica. Simpatično mi je kako u drugi plan stavlja psihologiju i motive za zločin, da bi se posvetio detaljima i realističkoj logici događaja, kao pravi naslednik šerlokovskog pristupa žanru.
Kako se tradicija krimića može iskoristiti za jedan izuzetan roman epohe pisan u naše doba pokazao je Džulijan Barns svojim romanom Artur & Džordž iz 2005., o viktorijanskoj epohi koja je stvorila roman prefinjene racionalne detekcije, demonstrirajući bazično slepilo za svoj rasizam i druge blagodeti kolonijalizma. Da, Artur iz naslova je Arthur Conan Doyle, tvorac detektiva s lulom i karakterističnom kapom koju voli da navuče Matija Bećković, koji svira violinu i genije je zaključivanja putem indukcije. To sam već pomenuo u dnevniku sa Vriska ali zgodno je da se ponovi, Boris Akunjin, još jedna popularni autor krimića, u dihotomiji Dojl – Agata Kristi opredelio se za viktorijanskog pisca jer nas, po njemu, ne vuče za nos i stvara dobru atmosferu kojoj se možemo iznova vratiti. Eto i kod njega postoji još nešto što ga motiviše da se vrati krimiću a ne „samo to“: zaplet, saspens i olakšanje koje donosi finalno rešenje.
Opet, kad želim da razmišljam o žanru krimića, njegovim aspektima i sastojcima, posegnem za knjigom majstora žanra Pavao Pavličića Sve što znam o krimiću. Objavila ju je inovativna edicija „Albatros“ izdavačke kuće Filip Višnjić 1990. godine, pa je knjiga pala na sam kraj epohe – kada će pojedinačne zločine zameniti oni masovni, individualne počinioce oni kolektivni, dok će policijski inspektori biti rashodovani ili mobilizirani. U stvari neće, jer će u zaleđu rata procvetati kriminal a sitne bande početi da uče šta znači atribut organizovani, pa će itekako biti posla baš za policijske inspektore. O tome u Srbiji svedoči poznati dokumentarac Janka Baljka Vidimo se u čitulji, koji se dotiče početaka kriminalističke „akumulacije kapitala“, a na svoj način taj period kriminala u senci rata prikazuje i Dragojevićev igrani film Rane. Ali moraćemo da sačekamo tranziciju pa da se pojave likovi privatnih detektiva, kao u prozi Andreja Nikolaidisa – pa šta fali ako se taj vrli privatnik mora da zaradi svoj hleb sa sedam kora u gradiću od desetak hiljada žitelja (van sezone), kakav je Ulcinj.
Znam da je regionalna produkcija krimića mnogo veća nego što sam je ja svestan, ali evo da pomenem jedan od novijih koje sam pročitao, subotičkog pisca koji živi u Beogradu, Ota Oltvanjija, Polje meduza, iz prošle godine. Glavni lik romana je ujedno i narator, bivši inspektor i bivši novinar, koji istražuje nestanak majke i ćerke, a zaplet uvezuje današnje doba i kraj osamdesetih. Pojavljuju se pljačkaši s maskama varilaca, govori se o nudizmu i svingerskim grupama na Jadranu 80-ih, o nekadašnjim socijalističkim direktorima i (večitim) saradnicima službe… Glavni lik, novinar-istraživač, u nekim situacijama postaje ne baš akcioni heroj, ali mu život biva ugrožen a on progonjen u poterama, dakle silom prilika učesnik u sekvencama akcionog žanra, što je takođe prekoračenje žanra krimića, ne baš uspelo. Oltvanjijev roman pominjem kao primer repertoara motiva i delova zapleta jednog aktuelnog krimića, pa neka stoji kao podloga za komparaciju sa dva krimi romana Ede Popovića.
Svetlo na kraju crne hronike
Ono „samo to“ savršeno paše Popovićevim romanima koji belodano daju na znanje čitaocu da će ih se najmanje ticati baš „samo to“. Ili, tačnije: napetost potrage, suptilna slojevitost zapleta sa nizom uverljivih ćorsokaka, zapanjujuća indukcija i dedukcija u razmišljanju i radu istražnih organa itd. Ništa od toga mu nije bilo važno, a opet nije da su rešenja bila jasna od prve stranice i da nekakva zagonetka nije kao „čitalački drive“ opstala do završne stranice. I tu su prisutni temelji konvencije krimića, a to su ubistva, sa sve leševima, obdukcijom i patološkim nalazima, svedocima i „hardcore“ tragovima. Što opet neće vredeti ni pišljiva boba u istrazi. I sve tako. Red žanrovske konvencije pa red njenog izneveravanja. A opet, to izneveravanje nije parodija već namerni autorski iskorak iz krimi dramaturgije u druge oblasti proznog pripovedanja, u publicistički komentar ili esejistički ekskurs, pa onda ono što je sporedno u funkciji zapleta dobije nekakav poluautonoman status.
To sporedno, psihološki profili svedoka, kolega i osumnjičenih, svakodnevica inspektora, društveni ili istorijski kontekst, kulturne i druge reference, refleksije i dijalozi likova…, uvek je davalo posebnu draž žanrovskoj prozi, a u isto vreme, kao oni dijalozi u epovima, istorijskim, ratnim ili drugima akcionim filmovima, odlagalo poteru, makljažu i završni obračun (tehnika retardacije ili usporavanja radnje). Ah, i oko toga se moraju složiti poklonici žanra, struktura ove proze je gotovo cementirana i svi dramaturški trikovi su poznati. Pa opet, popularnost krimića ne opada, kao ni drugih žanrova. Otkud to? Pa poklonike za to jednostavno nije briga. Ono što dobijaju od žanra, ma šta se sve tu susteklo, nema nikakve veze sa tim da li je žanrovska osnova šablon ili inovacija.
Evo i prve uočene suštinske konekcije: u krimićima Ede Popovića milje zločina blisko je povezan sa širim političkim kontekstom koji govori o trenutku u kome živimo. U romanu Poglavnikov pudl iz 2016., ubijen je pripadnik jedne od marginalnih stranaka hrvatske ekstremne desnice u Zagrebu, dok je u romanu Hrvatski pasijans iz ove godine ubijen sveštenik u penziji, takođe u Zagrebu, ispred crkve. Kod Ede Popovića lik žrtve je link kojim se proza krimića kreće osvetljavajući jedan segment društvenog života, ekstremnu desnicu i katoličku crkvu. Kad se ovako postave stvari neko će s pravom pomisliti da je Edo Popović novi Balzak i da mu je žanr krimića tek posredni instrument za neku vrstu sociološke analize ili sklapanje tabloa epohe. Autor nije toliko pretenciozan. On se zadovoljava da krećući se izabranim koridorima koji očito nisu po volji ni njemu ni njegovom inspektoru Rakitiću usput ispaljuje otrovne replike i polemičke komentare, kao u nekoj kolumni, međutim ne narušavajući previše nekakvu koherenciju i horizont očekivanja žanrovske proze krimića.
Budući da sam sticajem okolnosti prvo pročitao Hrvatski pasijans a onda Poglavnikov pudl, čiji nastanak deli osam godina, nemoguće je ne osetiti koliko je ovogodišnji roman zrelije i slojevitije napisan. Štaviše, i sam inspektor Rakitić u Poglavnikovom pudlu nekako je previše razdražljiv, prek i pušta jeziku na volju da ožeže kao najsrditiji opozicionar, dok se radnja krimića kreće nekako pravolinijski (to ne znači i predvidljivo) i sa manje upečatljivih „dodataka“. Ipak, temelji karaktera inspektora Rakitića su tu: on je nepotkupljiv policajac, svestan podređenosti policije volji izvršne vlasti koja se ispoljava zakulisno, ali budući da se bavi slučajevima krvnog delikta u koje vlast nije upletena, može da deluje relativno slobodno. Takođe ispoljava svoje cinično pronicljive komentare koje u tekst unose dozu relaksirajuće duhovitosti. Ta će crta njegovog intelekta još više i još uspešnije doći do izražaja u Hrvatskom pasijansu.
Zanimljivo, inspektor Rakitić radi u paru sa kolegom Aničićem (a njihova prezimena upućuju na dvojicu sportista koje autor ceni), ali taj par funkcioniše ne na principu kontrasta ili konflikta, što bi se očekivalo jer bi to donelo dodatno karakterno senčenje ili dramski sukob (setimo se Don Kihota i Sanča Panse, recimo), već se oni podudaraju u obe stvari, kao pošteni i posvećeni profesionalci. Jedino što ih razlikuje je to što Rakitić više voli da čita, mada i on ne previše, što poznaje jugoslovensko rok nasleđe nasuprot hard rock orijentaciji kolege, pa mu je i nasleđe zajedničke države i socijalizma blisko, ali to je odlika njihovog generacijskog razmimoilaženja. Ipak, to što smo dobili dvoje sličnih inspektora, dakle dramski gledano dve varijante istovetnog, nije moglo da dovede do veće raznovrsnosti krimi situacija.
Problem sa predstavljanjem krimića, još više sa njegovom skrupuloznom analizom, jeste u tome što se nešto mora reći a da se ništa bitno ne otkrije (spojlovanje je greh koji zaslužuje najtežu kaznu). To je apsurdno i nemoguće, a i iritira jer pretpostavlja one koji nisu čitali onima koji jesu. Pa oni koji nisu čitali i ne treba da čitaju prikaze i analize 🙂 Ali, hajmo u makar parcijalnu analizu, mora se rizikovati.
U novom krimiću, Hrvatskom pasijansu, inspektor Branko Rakitić kaže da nisu svi sveštenici i kao ni svi policajci isti, ali da je crkva uvek ista, kao što je i policija uvek ista. Međutim, u ovom romanu pored inspektora koji su nekorumpirani, stručni i posvećeni svom poslu, takva je i njihova šefica Ana Lucić, ali i lik žrtve, ubijeni sveštenik, penzionisani Ivan Klarić, kao neko ko se držao zaveta siromaštva, čitao progresivnu teološku literaturu i bio protivnik veronauke u školama. Pa ni to nije sve, gotovo svi sporedni likovi sa kojima dvojica inspektora razgovaraju u istrazi obeleženi su nekim crtama ličnosti ili stavovima koje bi bile poželjne, pa su i ti likovi, aristotelovski rečeno, kakvi bi trebalo da budu. Brak roditelja šefice Ane Lucić spoj je prave vernice i komuniste koji nije postao nacionalista, lik vlasnika fanzina „List“, je dobrostojeći IT-evac koji zarad svog gušta izdaje fanzin, a dvojica beskućnika, ključni za slučaj ubijenog sveštenika, nisu naturalistički likovi sa društvenog ruba, atavistički svedeni na nagon za preživljavanjem, već prijatelji koji se međusobno ispomažu u nevolji.
Ne samo zbog uspešnog razrešenja krimi istrage, nego zbog osećanja da nije nestalo solidarnosti među ljudima, principijelnih karaktera i profesionalaca koji se ne mogu potkupiti ni zastrašiti, ovaj krimić, za razliku od Poglavnikovog pudla, gotovo da zrači jednim optimizmom dostojnim romantične komedije, te utopije savremenog doba. (Mada, istini za volju i nezavisno od takođe pozitivnog ishoda istrage, inspektor se u prvom romanu odlučuje na krupan iskorak na privatnom planu, što vraća dobro raspoloženje na kraj i tog romana.) Optativna optika koja sledi princip ostvarene želje obično narušuje realističku logiku radnje i odvodi je ka bajkolikoj romansi, ali u Hrvatskom pasijansu mi to nije zasmetalo. Biće da i meni nedostaje malo više utopijske projekcije kao željenog modela ishoda.
–
Krimići Ede Popovića tako nepretenciozno postižu sva tri cilja: da se solidno poigraju krimi istragom, da se usput dotaknu nekih od neuralgičnih aspekata društvene savremenosti u Hrvatskoj i da uprkos zločinima i patologiji počinilaca kreiraju likove kakvi bi trebalo da budu, pronicljiv humor i atmosferu koja čitaoca ostavlja u dobrom raspoloženju.
Ako inspektor Rakitić postane „franšiza“, sa sve kolegom Aničićem, ostalim likovima i pratećim ambijentom, ne bih imao ništa protiv.
#100 dugih riječkih jezika #Edo Popović #jezik #Kritika #Saša Ćirić
