Janusovska lica manjih sredina
Sa raspadom zajedničke države i jezika među akademskim „gastarbajterima“ na katedrama za slavistiku nastao je vic kako su stranim studentima reklamirali svoje kurseve za južnoslovenske književnosti i jezike: platiš jedan a dobiješ četiri. Taj četvoroimeni jezik se obično, ne znam baš da li najviše pod uticajem haških tribunala, označavao akronimom bcsmn, što je zanimljiva razgradnja nekadašnjeg imena koje je počivalo na dualnom hibridu sastavljenom od dva etnonima, u redosledu skrojenom po broju govornika (sh).
Istina, kada sam pohađao više razrede osnovne škole (druga polovina osamdesetih), u udžbenicima o jeziku, takozvanim a neomiljenim gramatikama, ime jezika se dosledno obeležavalo u obe varijante (sh i hs), što je brat-bratu (sestre po strani) uzimalo dobrih nekoliko procenata, danas bismo rekli karaktera ili slovnih oznaka u celom udžbeniku. I još jedan kuriozum, u Deklaraciji o zajedničkom jeziku s početka 2017., čija je ideja i nastala kao štos, da ne kažem vic, mada je najbolje reći kao test ili lakmus, svaka sredina je kao u ogledalu pokazala svoje pravo lice. Odnosno svoj potisnuti parohijalni strah ili velikojezičke pretenzije unutar iznova prizvane srodnosti, kako na nivou lingvističke nauke, tako i subjektivnih osećanja onih koji se jezikom najviše služe, od literata i žurnalista do znanstvenika.
Za divno čudo, mada čuda tu nema, reč je o običnoj logici, pokazale su se i neke pozitivne strane, da to složim što delikatnije mogu, primarne okrenutosti samom sebi, posebno u takozvanim manjim sredinama nekadašnjeg (federalnog) jugoslovenskog prostora, a tu posebno mislim na Crnu Goru, Makedoniju i Kosovo (na stranu sad trakalica i kontroverze oko njegovog priznanja). Naime, u tim manjim sredinama brže i potpunije je došlo do smene generacija u javnom polju, odnosno do podmlađivanja u svim segmentima kulturne scene. Ali, dijalektikom fragmentacije, došlo je ujedno i do dva suprotna procesa: do retradicionalizacije matične sredine, što znači do povratka ili obnavljanja arhaičnih formi kao autentičnih, jednako u jeziku, kulturnom modelu i političkim ideologijama, i tome nasuprot do novog, da ne kažem baš internacionalizma, iako je bilo i toga, ali ovde mislim na ponovno stvaranje ili jačanje regionalnih konekcija. To je eufemistički termin za obnavljanje neojugoslovenske sfere, što je stanje takođe delom konfuzno, namerno terminološki zamućeno i sastavljeno od kontradiktornih spojeva: onog što je prošlo a i dalje nekako postoji (zombi egzistencija kulturne srodnosti) i što je vrednosno obeleženo sa oba predznaka u isti mah (bilo je dobro i šteta što više ne postoji vs. bilo je opresivno i zaostalo i dobro je što više ne postoji).
No, nezavisno od odnosa prema nasleđu, u koje spada i nasleđe neraščišćenih konflikata, počinjenih zločina, proterivanja stanovništva i materijalnih razaranja, što teško opterećuje percepciju zajedničkog nasleđa, da vratim fokus na literarni milje manjih sredina, samostalnih, mladalački potentnih i nedovoljnih samima sebi. Pored smene generacija, koja je omogućila i to da ljudi sa znatno manje iskustva i učinka postaju laureati ili obavljaju uticajne funkcije, a ne samo da se talentovani lakše afirmišu, zarad malog tržišta, malobrojne publike i limitiranih izdavačko-medijskih kapaciteta, dobar broj pisaca, zadržimo se na Crnoj Gori, svoju će knjigu najpre objaviti u Srbiji ili Hrvatskoj, ponekad i u BiH, a tek kasnije, kad i ako bude, i u matičnoj zemlji.
Prednosti takvog pristupa su očite i toliko opipljive da postaju iskušenje kome je nemoguće odoleti: od autorskog honorara i šire kritičke recepcije do konukrencije za nagrade i festivalskih i medijskih gostovanja. Nekako, namerno ću upotrebiti grubu i kao takvu potencijalno uvredljivu analogiju, sve to liči na postkolonijalnu situaciju bivših kolonija, gde se nedovoljnost matične sredine nadomešta ili koriguje obnavljanjem prekinutih veza sa nekadašnjim kolonijalnim centrom. U postjugoslovenskom kontekstu to je ipak nekakav policentrizam koji omogućava i delatnicima u većim sredinama, posebno onima koji se osećaju marginalizovanim, isključenim ili potisnutim u unutrašnju emigraciju da privremeni predah, kolegijalnu bliskost ili povremeni angažman nađu u susednoj i „neprijateljskoj“ sredini.
Crnogorska književna „generacija iks“
Dugo sam se opirao da koristim ove ne znam ni ja čije sve termine (pop-kulturne, anglo-američke, iz udžbenika psihologije…?) zbirnog naziva za posleratne generacije („bumeri“, „x“, „milenijaci“ i ako se ne varam najnoviji su „z“ – ne znam gde se izgubio y), pre svega što nisam kužio/kontao/kapirao, a ne razumem ni dalje, po kom kriterijumu su ih podelili, odnosno kako su spojili sva ta različita godišta i decenije i zašto baš ta. No, ionako ovaj termin koristim makar poluironijski, mada mi je zgodno došao jer optimalno referiše na godišta crnogorskih pisaca koja imam u vidu, prevashodno 1970-og, i nešto starije, a to je valjda vremenski opseg te nepoznate „x“.
Elem, devedesete su za crnogorsku književnost označile makar regionalni uspon nekoliko (muških) autorskih imena, koja će ostati najuticajnija do danas, i koja će za mnoge čitaoce u Crnoj Gori i van nje (p)ostati sinonimi za savremenu crnogorsku prozu, od najstarijeg među njima, Balše Brkovića, koji je počeo kao pesnik polovinom 1980-ih, ili od najproduktivnijeg, Andreja Nikolaidisa, koji je dosledni prozaista i esejista, odnosno autor kolumni, do stilski najrazigranijeg ili modernistički najzahtevnijeg, Ognjena Spahića i do pomalo sada već zaboravljenog, „ujaka iz provincije“, filozofskog obrazovanja, Dragana Radulovića iz Budve. Ako se ne varam, u jednom svom tekstu Teofil Pančić je za ovu grupu cg pisaca upotrebio izraz „meteorski uspon“, koji sugeriše naglo i neočekivano pojavljivanje dovršenih i nesporno talentovanih autora, ali srećom nisu završili kao ta pojava u metafori, dakle meteorski, da relativno brzo zgasnu i nestanu u kosmičkom bezdanu zaborava (sem možda jednog, mada je i njegovo mesto zagarantovano u istorijama književnosti tog perioda), već su sazrevali, menjali se i pisali još uspelija dela od onih u doba svog inicijalnog bleska.
Pošto je i ovaj tekst kombinacija sažete dijahronijske panorame izabrane literarne scene (ponekad autorskog opusa) i analize pojedinačnih knjiga, samo ću pomenuti one romane koji se izdvajaju u opusu pomenutih crnogorskih pisaca. Ako treba da izaberem po tri najbolja romana, kod Nikolaidisa je to zbog broja tiskanih dela najzahtevnije, svakako bi na prvom mestu bio roman Dolazak (2009), potom Mađarska rečenica (2016), dok bi na trećem mestu ravnopravno bili Mimesis (2003), Sin (2006) i možda pre njih roman Devet (2014), uz knjigu eseja Homo Sucker: Poetika Apokalipse (2010). Poslednjih godina je ovaj pisac pokušao da iznenadi romanom Anomalija (2021), i uspeo u tome – da ne liči na sebe, što mu je i bio cilj, ali je promašio ceo fudbal, koji mislim i da ne igra, da bi se na prepoznatljive poetičke tračnice ili šine vratio svojim poslednjim romanom Antonije napušta boga (2023), koji ipak nije ušao u ovaj provizorni top 5. Kod ostalih autora lakše je dela popeti na olimpijsko postolje, uz poneku dilemu o poretku ili boji odličja. Recimo kod Balše Brkovića prvi roman, nastao posle pet pesničkih knjiga i skoro dve decenije bivanja na sceni, Privatna galerija (2002), dugo je bacao senku nad potonjim: Paranoja u Podgorici (2010) i Plaža Imelde Markos (2013), ali po svoj prilici novi roman Aurora (2023) uspeo je svojom obuhvatnom i zrelom sintezom da se uspne na najviše „privatno“ postolje.
Kod Dragana Radulovića i Ognjena Spahića i nema dileme, posebno kod Radulovića čiji je roman Auschwitz café (2006) njegov jedini roman, angažovana multižanrovska sinteza, iako treba izdvojiti i knjige priča, posebno Splav Meduze (2007) i dramu Pejzaž do pakla ili Pad kuće Marinkovića (2011). Kod Spahića nema dileme jer se Calypso (2017) izdvaja kao kapitalni roman, ne samo zbog svoje voluminoznosti, skoro 700 strana većeg Frakturinog formata u jednoj rečenici, već kao neo-džojsovski pokušaj obnove visokomodernističkog romana. Mada je svaki od njegovih romana, kojih nema mnogo, doživeo lepu recepciju i svaki je za sebe bio uspešan, od rane Hansenove djece (2004) do poslednjeg romana Pod oba sunca (2020), što zapravo uz dve knjige priča čini ceo njegov prozni opus.
Svi su počeli kao autori priča, sem Balše, da bi ih nakon prelaska na roman ostavili po strani, što skoro da važi i za Brkovićev odnos prema poeziji. Svi su svoje prve knjige objavili u susednoj zemlji, najviše u Hrvatskoj, i svi su, sada sem Nikolaidisa, autori koji ne objavljuju često ni mnogo. Poetički gledano, ono što bi, grubo gledano, bile njihove zajedničke tačke u ove dve decenije koliko su posvećeni romanu jesu snažno uporište u crnogorski savremeni društveni kontekst postmoderne partokratije, uz sentiment za poražene „zelenaške“ snage i njihovu emigrantsku sudbinu posle Prvog svetskog rata. S druge je strane očita eksploatacija žanrovskih matrica detektivskog i noar romana, posebno kod Nikolaidisa. Svaki od velike četvorke ima svoju krležijansku figuru usamljenog i izopštenog intelektualca koji je u sukobu ne samo sa vladajućom nomenklaturom, već i sa voljom i mentalitetom većine, posebno u vreme opijenosti ratnohuškačkim zovom nacionalizma, što je praćeno primerenim antropološkim pesimizmom i svetonazorskim cinizmom njihovih junaka, sem kod Brkovića čiji su protagonisti bonvivani distancirani od sistema, ali se nalaze daleko od očaja i samoizolacije od primamljivosti društvenog života političke elite.
Novi glasovi i poetički spektar savremene crnogorske proze
Najpre bih izdvojio drugi roman prozaiste i književnog kritičara Marinka Vorgića, Prazni grobovi (2023). Po vlastitom priznanju autor je u ovom romanu napustio početni koncept magijskog realizma za račun spoja kritičkog naturalizma i didaktične groteske. Roman koji se odvija u više sredina i počiva na agonističkoj dramaturškoj strukturi, zadržao je nešto od te magijsko-mitološke matrice u slikanju zabitog sela simboličkog naslova Tamnik, koje je zapravo mala ogledna sredina za dva procesa i jedan kolektivni portret. Prvi je proces sukoba pravedničkog mesijanizma koji predvodi usamljena starica, Ruža, i on ima revanšističko punjenje a manifestuje se bizarno. Želeći da žigoše sve one koji su napustili selo, a da istovremeno opomene preostale žitelje i onemogući slične pobegulje, Ruža ima ideju da podigne groblje od praznih grobova namenjeno onima koji su se osramotili odlaskom u beli svet (dakle, nekakve osvetničke kenotefe-krajputaše) i time ulazi u sukob sa seoskim sveštenikom, koji je isprva oličenje razuma i kulture, tradicionalne ali stabilizujuće, da bi u novom okretu zavrtnja, kada Ružin naum bude onemogućen, crkveni odbor zaveo rigidnu kontrolu nad tamničkom seoskom zajednicom, inače sastavljen većinom od onih istih ljudi koji su sa Ružom vojevali protiv sveštenika. Time je kolektivni mentalitet žitelja Tamnika oslikan kao prevrtljiv i sklon agresiji, što sve predstavlja naturalističku sliku jedne zatvorene sredine kojom gospodare predanja, nagoni i iracionalni strahovi, kojima se nasilno suprotstavljaju, ciljajući fiksirane neprijatelje a ne uzrok problema, koji je, razume se, duboko zakopan u njima samima. (Eto, da šaljivo parafraziram naslov, njihova tela su grobovi, ali ne prazni, grobovi trauma i frustracionih okidača za agresiju).
Pored Tamnika, imaginarnog sela smeštenog u crnogorskoj planinskoj zabiti, roman Prazni grobovi smešten je i u Amsterdam i Beograd, usput i u bačko selo Mol, a tu su protagonisti desničarski zatočnici teorija zavere, pri čemu Arsenije iz Beograda nastoji da pigmalionski deluje na svog imejl korespondenta, Markusa iz Amsterdama, muzikologa i slavenofila, sa kojim deli prezir prema Zapadu, špenglerovsko uverenje o njegovoj skoroj propasti i potrebu da se zaštiti tvrđava Evropa od, kako to vide, najezde imigranata i autodestruktivnog nemara građanskih liberala. Dok su likovi seoskih žitelja puni dramske energije i tragičkog usmerenja, dotle likovi u gradskom miljeu, posebno u Beogradu odišu slojem karikaturalnosti, a situacije u kojima se zatiču satiričkim apsurdom, što sve u zbiru treba da deluje i razotkrivalački. Jasno je da o zaveri zatočnika teorije zavera, a boraca protiv navodne zavere establišmenta, korporacija, medija i liberala, piše neko ko ih izvrgava ruglu, pa u neku ruku izlaže i zasluženoj kazni, što ih kao likove čini psihološki plošnijim i dramaturški pravolinijskim. Sve u zbiru, i atavističke antagonizme hermetičnih sela okamenjenih u vremenu i fiksnim mentalnim dispozicijama, i savremeni desničarski terorizam koji insajderski potkopava demokratiju čini više poučnim tabloom, negoli potresnim i slojevitim narativom.
Zanimljivo, prethodni roman istog autora, Još ne sviće iz 2018., njegov prvenac sasvim je drugačije žanrovski profilisan, kao spoj političkog trilera i distopije, pisan u onim godinama kada se nije moglo da nasluti okončanje trodecenijske plus vladavine najdugovečnijeg tranzicionog vladara u istočnoj Evropi, sa ove ideološke strane nekadašnjeg Zida. A dramaturška osnova romana postavljena je u korelaciji dva lika, novinara Luke, tipičnog savremenog intelektualca koji profesionalno prati događaje na koje ne samo da ne može da utiče nego nije u stanju ni da spozna njihove korene, i lik sumnjivog tajkuna pod nadimkom Skritore koji deluje iz senke i pokušava da promeni korumpiranu izvršnu vlast u uverenju da bi on sam na njihovom mestu bolje doprineo progresu zemlje. Zanimljivo kako je i u ovom romanu postoje kolektivni portreti: potkupljenih novinara potpuno istog ponašanja kao žitelji sela Tamnik, prevrtljivih i sklonih da beskrupulozno napadaju one koje su do juče naizgled verno služili, ali ni tzv. obični građani nisu bolje prošli, prikazani kao lako potkupljivi i skloni da lako poviju vrat pred svakom spoljnom silom. U oba romana očita je autorska sklonost ka opsežnim esejističkim pasažima, s tim što su u novom romanu oni funkcionalniji, ali su u prethodnom antropološki oporiji i analitički podsticajniji.
Poetički je sasvim apartan roman-prvenac Smetnje Vuka Vukovića, mlađeg teoretičara umetnosti i kolumniste dodatka za kulturu „Art“ podgoričkog dnevnog lista Vijesti. I kao da, hotimično ili nehotično, roman Smetnje (2023) obnavlja ranu prozu pomenute „generacije iks“, onu iz devedesetih, kada su autori poput Nikolaidisa i Spahića izmeštali radnju svojih priča iz lokalnog konteksta. Na to asocira čudno ime glavnog lika koji se zove Kulv i odsustvo lokalnih toponima (mada će se usput pomenuti Barselona i Rim). Mada, sreću se prezimena likova i prilike koje upućuju na kontekst Podgorice, usput i na neku vrstu naturalističke proze. Međutim za poetiku romana od mimetičkog prepoznavanja miljea ili usputne slike margine i urbanog polusveta važniji je njegov metanarativni sloj. U četvrtom poglavlju, koje zauzima najveći deo romana i gde se tip pripovedanja bernhardovski preobražava, pratimo preneti govor sporednog lika, Ršumovića, Kulvovog poznanika opsednutog ženama, koji govori o Babiću, sladoledžiji koji je postao stand up komičar, pa prenosi i njegove reči o ženi u koju je zaljubljen a koja održava naporedo vezu sa reli vozačem Pušonjićem, pa kad ovaj pogine, sa Drakićem i Elezovićem, od kojih je jedan vlasnik lanca frizerskih radnji, ali i načitan gospodin finih manira.
Dakle, ovde se polubizarna-polubanalna naracija kao slap račva i presipa s jednog na drugi lik, uz posredstvo sporednih pripovedača, dok se u strukturi rečenice primećuje jedno stilsko „semplovanje“, odnosno često ponavljanje određenih motiva, slika ili sintagmi. U jezgru Babićeve povesti leži nekoliko melodramskih motiva: život bez oca sa dugo bolesnom majkom, neostvarene erotske težnje, pa praktično „deljenje“ žene u koju je zaljubljen s drugima, te odluka da svoju životnu tragediju, kako je vidi, iskoristi kao materijal za komičarske nastupe koji će postati izuzetno uspešni. I kod Kulva možemo primetiti oštra zapažanja o ženskoj prirodi, o radio voditeljki koja je za njega „arogantna, sebična i vladanju sklona žena“, a pominje se i lik pod inicijalom S., koja je umrla zbog neuzvraćene ljubavi. Način na koji su posredno oblikovani ili usput pominjani ženski likovi, kao i opaske likova o ženama zasluživale bi primereno psihoanalitičko čitanje, koje bi slapovima naracije koje se prelivaju s jednog lika na drugi dao dubinu neprerađenih frustracija ili poriva.
Iznova je iscurelo vreme ove pilot epizode, tako da preostaje tek taksativno navesti još nekoliko imena crnogorske proze koja nisu šire poznata. Tu je baranski filmoznanac i autor romana bizarnog žanra o lezbo vampiricama, Aleksandar Bečanović; dramaturg i autor provokativnih zapleta, neobičnih priča i atipičnog romana o ministru, Stefan Bošković; autor marginalnog i berlinskog egzilantskog iskustva, Ilija Đurović, a pomenuću i jednu od retkih autorki romana, lingvistkinju Slavicu Perović, čiji je roman Beton blues (2020) ukrštaj društvenog i porodičnog romana, odnosno roman intimnog naličja poslovno-političkog lica patrijarhalnog poretka. No, o njima, i još pokojem, podrobnije kad su zaputimo ka međuratnom periodu malene Podgorice u hroničarskom retro romanu epohe Aurora Balše Brkovića.
#100 dugih riječkih jezika #Crnogorski roman #Kritika #roman #Saša Ćirić
