Zoran Kesić, jedno od najpoznatijih TV lica u Srbiji i jedan od najcjenjenijih satiričara i komičara u regiji bivše Jugoslavije. U dupkom punom HKD-u na Sušaku u nedjelju 27. travnja održao je na sveopće oduševljenje gledatelja i gledateljica priredbu „Priče i p(j)esme“ Zorana Kesića. U svojoj priredbi, Kesić na zabavan, satiričan i oštar način obrađuje teme poput politike, korupcije, religije, nacionalnih mitova, penzionera, muško ženskih odnosa, umjetnosti, medija, društvenih mreža i mačaka. Kesić se poigrava sa stereotipima, balansira na granici politički korektnog, ne bojeći se da u satiričnom maniru otvori i najbolnije teme. Za svaki nastup autor priprema dio materijala adekvatan zemlji, gradu, društveno-političkim okolnostima i osobnom raspoloženju u kome nastupa pa je tako u svojem stilu pitao nazočnog gradonačelnika Marka Filipovića kada će biti dovršena Adamićeva ulica i zašto i dalje nemamo kolodvor. Sve navedeno, a i aktualna politička situacija u Srbiji, bio je dovoljan povod da sa Zoranom razgovaramo.
Zorane, za početak – dobrodošao!
Bolje te našao.
Kako ti se sviđa u Rijeci?
Fenomenalno. Nismo nikad ranije bili u Rijeci, niti supruga niti ja, samo smo prolazili. Fantastičan je grad. Sviđa mi se i arhitektonski i sviđa mi se atmosfera, ljudi su srdačni. Ugostiteljstvo mi se sviđa. Sve mi se sviđa.
Izjavio si da si u zadnje vrijeme počeo pjevati što nervira sve oko tebe. Što pjevaš najviše u zadnje vrijeme?
U sklopu ove svoje priredbe pričam i pevam. Ja sam od onih koji vole da pevaju, ali ih je teško slušati. Ali koliko pevam sam se čak izvežbao da nešto dobro i otpevam. Uvek sam volio da pravim neke stihove, sklapam rime. To mi lako ide od ruke i volim to tako da ja imam te neke svoje obrade poznatih pesama na neke meni zanimljive teme. Volim da pevam, kome se ne sviđa – baš me briga.
Neizbježno je da govorimo o studentskim protestima. Kakav je osjećaj biti u ovom povijesnom trenutku na poziciji na kojoj ti jesi i imati tu novinarsku slobodu? I kakav je osjećaj „pumpati“?
Dobar je osjećaj jer prosto osećaš kao građanin pre svega da se dešavaju pozitivne stvari u tvojoj zemlji koju voliš najviše na svetu i svrha naše emisije jeste popravljanje našeg društva, osim toga što volimo da se zezamo. Počiva, naravno, sve od novinarstva, ali imaš osećaj da radiš nešto pozitivno za svoju zemlju u kojoj nameravam da mi deca jednog dana ostanu. Dobar je momenat kada se dešavaju pozitivne stvari koje bi mogle da promene na bolje zemlju. To što se dešava sa studentskim protestima je nešto što je meni poznato delimično. Ja kad sam imao 20 godina sam protestovao, šetao, borio se za nešto u što sam verovao i onda smo godinama mislili mi stariji da mladi ljudi nisu zainteresovani preterano za društvenu situaciju, politiku. Mislili smo da gledaju samo sebe, da su okrenuti društvenim mrežama i sad su nas na najlepši mogući način demantovali. Dakle, oni su spremni na ličnu žrtvu da bi se izborili za nešto od opšteg interesa svih nas tako da je to vrlo dirljivo videti. Meni je drago da mogu da učestvujem kao čovek koji izveštava o tim stvarima na naš način.
Kako komentiraš šutnju Europe dok su oči svijeta uprte u Srbiju?
Europa ima i dosta svojih problema. Nismo mi njoj broj jedan, pogotovo sada s ratom u Ukrajini, s dolaskom Trumpa na vlast u Americi. Europa ne zna što će biti s njom i kako da se postavi u tim novim geopolitičkim odnosima.
Litij im je ipak u fokusu...
Naravno. To je još jedan pokazatelj da je njima u fokusu što je njima bitno. Konkretno Njemačkoj koja je verovatno najmoćnija sila u toj Europi. Meni je drago što je ta pobuna naša, što su je studenti sami pokrenuli i građani se priključili. Onda neka buduća pobeda neće biti ni pobeda Europe, Amerike ili Rusije nego naša pobeda.
Zanimljivo je da na toliko masovnim protestima se nije mogla vidjeti nijedna zastava osim srpske, a čujemo stalno od režimskih medija i vlasti da su u proteste involvirani strani plaćenici...
Ova vlast aktuelna u Srbiji stalno pokušava da proteste ogadi prosečnom njihovom biraču i zato ih nazivaju „obojenom revolucijom“. Nije u pitanju nikakva obojena revolucija. Reč je o prirodnoj pobuni građana, pre svega mladih ljudi, studenata protiv nepravde i korupcije. Nešto u našem društvu i politici nije dobro. Ljudi su to primetili i strah polako nestaje. Spremni su da izađu, da viknu i kažu: Ljudi ovde nešto ne valja. Vlast pokušava da predstavi da je to finansirano sa zapada. Pominju se i Hrvati. Uvek se Hrvati pominju, a hrvatski državljani se proteruju iz Srbije da bi se predstavilo da je to finansirano spolja.
Hrvati su postali „sigurnosni rizik“ za Srbiju...
Da, ali niste samo vi. Neki dan je bilo u vestima da je jednoj studentkinji koja studira u Beogradu, a crnogorsko ima državljanstvo, kada je otišla da vidi svoje u Crnu Goru zabranjeno da se vrati u Srbiju. Devojka koja ima 21 godinu je predstavljena kao pretnja po državu.
Imali smo slučaj i s hrvatskom liječnicom koja je protjerana, a 12 godina živi i radi u Srbiji...
Potpune budalaštine. To je sramota zaista što se radi, ali i to je još jedan pokazatelj da studenti jesu u pravu kada se zalažu za vladavinu prava, zakona, Ustava jer u našoj zemlji se stalno krši zakon od vlasti pre svega tako da je njihova borba pravedna. Oni znaju da su u pravu i što je najlepše, mislim da neće da odustanu od svojih namera.
Kako vidiš ishod protesta?
Pa ishod protesta može biti promena vlasti što nije samo po sebi dovoljno za ono što studenti žele. Studenti ne žele banalnu promenu jedne vlasti drugom, već žele uspostavljanje pravednog sistema gde onaj tko krade ide u zatvor pa kako god se zvao i kojoj kod stranci pripadao. U tom kontekstu nije bitno koja je vlast i kako se zove nego je bitno da sistem funkcioniše, institicije da rade nezavisno, sudovi da sude po pravdi, a ne kako im kaže „glavni“.
Misliš li da je to možda previše idealističko razmišljanje?
Nije. To je neko normalno društvo gde postoji odgovornost za počinjene grehe. Ništa to nije vanredno što se traži. To je neko normalno društvo kome studenti teže i kome ja lično težim, a i od tuda borba studenata. Ono što mi radimo u emisiji također nije borba protiv jednog čoveka, jedne vlasti nego je to suštinska borba za pošteno i pravedno društvo. Ne tražimo ništa specijalno.
Kako komentiraš kada tebe, studente nazivaju ustašama?
Ja u šali kažem da je ove godine rođeno u Srbiji ustaša više nego ikad. Ako je verovati Pinku i Informeru u Srbiji ima više ustaša nego u Hrvatskoj što je neverovatno. Thompson kada bi napravio u Srbiji koncert to bi se sjatilo znaš koliko, da prostiš, ustaša. Nazivati nekoga tko je potpuno protiv nacionalizma ustašom je potpuna budalaština. To je samo još jedan pokušaj vlasti da ogadi sve one koji se usude da kritikuju vlast pa bili oni opozicija, kritički mediji, javnost, studenti.
Kada smo kod kritičkih medija, ti si na medijskoj sceni Srbije jedan oksimoron. S jedne strane imate propagandnu mašineriju, a onda imamo tebe koji imaš slobodu koju nemaju mediji u Hrvatskoj gdje je medijska scena puno slobodnija nego u Srbiji. Je li te strah? Tebe sutra isto može netko uhititi.
Nije me strah zato što mislim da govorim istinu. Ja verujem u ono što govorim. Bilo bi me strah da javno lažem. U tom kontekstu ja mislim da su mnogo hrabriji od mene uslovno rečeno „novinari“ koji rade na Informeru, Pinku i tim odvratnim medijima koji konstantno lažu ljude. Ja se ne bih usudio da se pojavim na televiziji i da ljude lažem u oči jer ne bih smeo da izađem na ulicu. Za mene često kažu da sam izdajnik. E pa ja mislim da su izdajnici ti kolege koji su izdali svoju profesiju koja je potraga za istinom. Oni su postali PR služba vlasti i danonoćno lažu iz svojih materijalnih interesa i interesa stranke koja im daje što trebaju da govore.
U svojoj emisiji koristiš kao glavni alat humor. Je li ti nekad muka od teme, a moraš emisiju napraviti zabavnom?
Pa jeste, često. Mnoge teme koje mi obrađujemo nisu zgodne za humorističku obradu. Prva emisija nakon stravičnog događaja, pada nadstrešnice u kojoj su izginuli nevini ljudi je bila potpuno lišena humora. Ali ja to ne želim da radim, meni nije zanimljivo ako nema humora. Često je vrlo teško naći pravu meru da se zezaš, a da to ne bude iritantno ljudima. Tokom 11 godina koliko traje naša emisija bile su tri epizode koje su bile potpuno bez humora.
Kada si otkrio u karijeri da će humor biti točka polazišta iz kojeg ćeš stvarati?
Počeo sam da radim na televiziji kada sam imao 19 godina, odmah poslije gimnazije i počeo sam da radim kao reporter na ulici da intervjušem ljude, provjeravam kakva je na pijaci cena krompira, luka… U tim sam reportažama pokazivao potrebu da se malo zezam, da na drugačiji način nešto radim. Sećam se da sam slušao techno pa sam podvlačio techno muziku ispod izveštaja s pijace u jutarnjem programu što je bilo suludo.
Dozvolili su ti?
Pa jesu, da uz neke male kazne mog urednika tadašnjeg, ali su me puštali da budem kreativan što je zaista dragoceno da imaš tu mogućnost kao klinac da se pokažeš i da eksperimentišeš i grešiš. Tako da sam u ranim danima preneo ono što sam ja privatno u ono profesionalno tako da je bilo neminovno da se u jednom trenutku posvetim tom satiričnom izrazu u mom televizijskom opusu.
Kako si uspio da te sve ove godine ne ukinu, zabrane?
Uspeo sam tako što sam radio na televizijama koje nisu bile pod direktnom palicom ove vlasti. Reč je o televizijama B92 i Nova S. Kada je B92 preuzet od ove vlasti mi smo još godinu dana tu ostali. Bili smo bukvalno kao u nekom rezervatu. Pre nas je ceo program bila hvala Vučiću, posle nas opet hvala Vučiću i mi između kao nezavisna emisija. Nekako smo se brzo postavili tako da nećemo trpeti nikakve pritiske. Nismo nikad bili u fazonu da ćutimo nego smo na sav glas vikali: Alo ljudi, vidite što nam rade. Pomozite nam. Mogu da kažem da smo se uspešno izborili za tu slobodu.
Stanje s novinarstvom u regiji je dosta loše. Spomenuo si da nam se struka srozala. Jel tebi došlo da kažeš: Dosta mi je. Ne mogu ovo više raditi?
Pa jeste. Često pomislim kako trošim svoju kreativnost i energiju na ljude koji ne zaslužuju moju pažnju. Priroda naše emisije je takva da moramo da se bavimo lažima, spinovima, obmanama. Mi se trudimo da to uradimo na dobar način, ali mene zanimaju razne druge stvari poput umetnosti i sporta, putovanja. Bilo bi lepo praviti putopisni serijal emisija po svetu. Ili snimati neki sitcom, praviti neki scenarij za seriju. Svašta bih umeo, mogao i voleo da probam da radim, ali ovde sam se zakopao s političkom satirom. Voleo bih samo da dočekam s ovom našom emisijom neku promenu vlasti da još jednu sezonu potvrdimo doslednost naše emisije u kritikovanju najmoćnijih. Onda bih voleo da se posvetim drugim stvarima. Malo mi je „to much“ politike.
Onda te možemo očekivati u nekom putopisu? Moraš mi obećati da će jedan biti iz Rijeke.
Joooj. Pa to bi bilo divno! Uhvatim sebe da hoću da skrenem od politike i uzmem da čitam neku knjigu, pročitam jednu stranicu i shvatim da se ne sjećam što sam pročitao. Sve vreme razmišljam o stvarima koje se dešavaju i propuštam li nešto. To je ogromno opterećenje. Nije da kukam, ljudi se bave strašnim poslovima. Rudari recimo. To je mnogo teži posao nego naš. Tako da ne mogu da kukam, ali mogu da poželim da u okviru mog posla kojeg volim najviše na svetu radim nešto malo kreativnije i drugačije. Putopisi su jedna od mojih davnih želja.
Što je za tebe domoljublje?
Za mene je patriotizam rad na tome da popraviš svoju zemlju, da to bude takva zemlja da deca kada porastu ne požele da odu. Patriotizam je i da napraviš takvu zemlju da ima najbolje moguće odnose s komšilukom i onda se i komšiluk popravlja uz tebe. Nije patriotizam da mrziš svoje komšije i da si stalno na ivici rata. Političari grade svoju moć na stalnom neprijateljstvu s nekim. Znaš što najviše pomaže političaru kada mu se drma stolica? Rat. Onda bude priča da moramo da se ujedinimo i zaboravi se kakav je govnar taj političar jer zaboga rat je – sad imamo većeg neprijatelja. Patriotizam je dobar domaćin koji neće s tobom da bude na krv i nož.
Studenti su učinili nešto što se smatralo nemogućim, a to je da se regija ujedini...
Jako sam ponosan na to. Oni su sada naš najbolji brend. Drago mi je što studente i komšiluk prepoznaje. I Severina ih je pozdravila. Ja bih da pozdravim dragu Severinu koja voli naše studente i svaka joj čast. Rekla je da neće da dođe u Srbiju dok se ne promeni vlast, a ja se nadam da će ipak da dođe uskoro u Srbiju.
Ajde za kraj da te pitam. Jel može za naš portal jedan stih iz glave?
O čemu?
Ostavljam tebi na izbor.
O moru ću. Najviše volim kad dođem na more bilo kod Hrvatske ili Crne Gore. Nekad sam čak išao i do Grčke. Čekaj, s čim se rimuje Grčke? Što tebi pada na pamet?
Pa pičke...
E vidiš kako sam te navukao da ti kažeš psovku i to je bila poenta ove pesme. Jesam te prevario?
Bome jesi. Mogu biti sretna što me neće cenzurirati. Zorane, hvala ti i dođi nam opet.
Hoću.
Istaknuta i ostale fotografije: Klara Stilinović Tušek
#patriotizam #razgovor #Rijeka #Srbija #Zoran Kesić
