U više navrata sam se „raskrinkao“ da imam sklonost prema knjigama koje imaju koncept, bila to proza (posebno knjige priča), poezija ili nešto treće. Taj čitalačko-recepcijski afinitet odgovara onom francuskom glagolu „preferer“ (više voleti) i on podrazumeva predložak – u odnosu na šta se više voli to što se više voli. Koncept preferiram u odnosu na knjige bez koncepta, na „razuđene“ ili spontane knjige, upravo zbirke kao puki zbir svega što se selektorski zahvati (što više štrči u knjigama priča nego u poeziji). Ipak samo prisustvo koncepta ne znači ništa: niti da je zamišljen ili realizovan kako treba, niti da kao takav nužno knjigu čini boljom. To će uostalom pokazati i ova regionalna rukovet osvrta na prozne knjige koje potpisuju autorke, otisnute uglavnom prošle godine.
Ruganje s dušom, autoportret i autoparodija
„ja se zovem lidija deduš“, baš tako ispisano i tiskano malim početnim slovima, i vlastito ime i početak naslova, ime je knjige pesnikinje Lidije Deduš kojom je postala prozaistkinja. Objavila ju je 2023. Fraktura, a prošle godine reizdala Booka iz Beograda. lidija deduš nije Lidija Deduš, iako se lidija deduš, naratorka knjige „ja se zovem lidija deduš“, od početka zalaže za poetiku minus izmišljanja i minus metafora, što bi značilo da ovu prozu odmah treba smestiti u pretinac nečega što ima prefiks auto, a nije automobil, dakle autobiografije, autofikcije ili u one robi-perišićevske „autofabule“. Ponajmanje je ovde važno koliko Lidije Deduš ima u lidiji deduš (ili obratno, već ko sa koje strane meri), jer ako pripovedni tekst nije baš toliko čudotvoran da instant preobrazi u fikciju sve što prekorači njegov prag, prag zamisli i postane tekst (a ne život ili njegov otisak), priroda ovog teksta je takva da implicitno emituje poruku da nije bitno čije je šta, odnosno da li je u tekstu i Lidija Deduš ili samo lidija deduš kao konstruisana figura iskazivačkog ja. Knjiga je ustrojena kao skup fragmenata okupljenih u deset poglavlja, a doslovno svaki od fragmenata počinje naslovnom rečenicom „ja se zovem lidija deduš“ i onda gre dalje. Što zapravo ne da nije opterećenje, mada jeste lukavo copy-paste povećanje obima knjige za ne znam koji postotak, već uz komički efekat proizvodi i jedan ritmičko-ispovedni, jer je upravo to, konfesionalno – dato kroz prizmu autoironijsko-introspektnog – jedan od dva temelja ove knjige.
Drugi, koji je možda prvi, jeste to kako izgleda ova knjiga, od dnevničkih postova do transformisanih aforizama, skraćenih dijaloga i ulančanih stihova. Štaviše, u ovoj šetnji kroz modifikovane književne vrste, kao na policama literarnog doktora Moroa, naravno mislim na Dr. Moreau-a H. G. Wellsa, nailazimo i na štošta još, kurs joge, dijete i recepte, fenomenologiju muških korisnika tindera i penzionera u supermarketu, gde je lidija deduš malo Bridget Jones a malo više nije. Počastiće nas i jednom malom „filozofijom palanke“ (za one koji nisu čitali, to je esejistička knjiga Radomira Konstantinovića koja od 1969. godine kada se pojavila iritira malograđane i fašiste svih boja, crne, sive i šarene), što je pisano duhovito i pitko iako notorno, i jednom pravom novelom u fragmentima, to je poglavlje u kome lidija deduš radi u pogrebnom preduzeću. Ne nije jedan od Topalovića (ima i jedna pozorišna predstava u kojoj su svi Topalovići žene – opet za one koji nisu čitali, misli se na prvu dramu Dušana Kovačevića Maratonci trče počasni krug iz 1972., koja je ipak poznatija kao istoimeni film Slobodana Šijana iz 1982).
Ovo je poglavlje, deveto, imalo kapaciteta da se uobliči, pa i razvije kao prava novela, mada je i ovako pravo, što ukazuje na to da ćemo verovatno (vrv, rekli bi u poruci iz generacije Z) Lidiju Deduš (ne nužno i lidiju deduš) na naše zadovoljstvo sretati i ubuduće kao proznu autorku. Biće to iskušenje kako iskoračiti iz bekgraunda poetske intime i ironijske igre sa tekstom i čitaocima, kao što je ovde bio slučaj, kao u nekoj kolumni ili postovima. Za kraj, koliko je uistinu „ja se zovem lidija deduš“kovačevsko „ruganje s dušom“? Pa i ne toliko, zgodno me povukla citatna asocijacija, Lidija Deduš se ne ruga sa lidijom deduš, ako joj je to neka duša, ili bar njen alter ego, koliko ga neprestano skenira i bocka, malo kao drugarica a malo kao priučena lekarka, malo da bi razotkrila koren tekućih nevolja (i kada nisu likvidne, u oba smisla, rečnom i finansijskom), a malo da bi se „katarzirala“ tekstom (ne i katapultirala – a i gde bi to lidija deduš mogla da odleti?).
Kad je reč o konceptu knjige „ja se zovem lidija deduš“ – pa nema tu bogzna kakvog koncepta. Jedan ovlašni autoportret singl žene u četrdesetim, tako da poglavlja predstavljaju bitne aspekte tog života: od usamljenosti i korigovanja ishrane, tela i duha do snova, erotske insuficijencije i bizarne profesionalne epizode u pogrebnoj firmi. Zapravo uprkos tome, tom dosta standardnom i predvidljivom konceptu, ne zahvaljujući njemu, već zahvaljujući pronicljivoj samoogoljujućoj duhovitosti „ja se zovem lidija deduš“ je postala knjiga za više od relaksacije i razbibrige, knjiga nepretenciozne, stilski zrele proze. „Smešno“ ogledalo sastavljeno od oštrih krhotina.
Dok plutam vitka sa srebrnim šlaufom
Zapravo šlaufa nema (mada bi primereniji pridev bio svetlucav, glittery), jer su likovi odrasli i umeju da plivaju. Međunaslov je parafraza slavnog stiha Crnjanskog „Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom“ iz poeme „Stražilovo“. Vitka bi tu bilo wishful thinking.
Iako je nabeđen da je roman, Bazen je knjiga priča. Štaviše, tako se, kao ciklus priča, optimalno uklapa u ovaj kritički „temat“ o konceptualnoj prozi koju pišu savremene autorke. A šta je ovde željeni koncept? Pa to da se 14 kratkih poglavlja fokusira na posetioce neimenovanog beogradskog bazena i na neki način skiciraju se njihovi portreti ili sažima njihov životopis. Srećom pa to nije ostalo tako; kažem srećom mada se baš to što nije može uzeti kao nedostatak knjige, nedostatak njenog tematskog jedinstva. Ali i da jeste uspela u tome, ova knjiga bi, kao i ona Lidije Deduš, imala dosta konvencionalan i predvidljiv koncept. Narativni fokus priča premešten je sa ovlašnog susreta na bazenu na zaokruženiju naraciju o likovima, kao i na zanimanje za grad, savremeni Beograd, sa njegovim zabačenim i zavučenim naseljima, manje poznatim ulicama, prevozom (često se pominju trole), fasadama i arhitekturom kuća i zgrada, posebno onih predratnih. I danas se pod terminom predratni misli na vreme pre Drugog svetskog rata, mada ima sačuvanih zdanja nastalih i pre Prvog zvanog Veliki rat, što je čudno u gradu toliko puta rušenom, što bombama odozgo što divljom gradnjom odozdo, bez poštovanja urbanističkog plana ili nakon njegovog koruptivnog prekrajanja.
Tako se i motiv bazena kao provodne niti, koja kao mesto radnje, usputna epizoda ili detalj povezuje priče, povlači u drugi plan pred nečim što bi bio portert grada i skup portreta sredovečnih i starijih srednjoklasnih urbanih pojedinaca. I odmah da kažem, Ana Vučković je za nijansu ili dve uspešnija kao urbanograf nego portretista, jer je za proznu sliku grada za koju se opredelila sasvim funkcionalno da bude privatno selektivna, čas impresionistička čas informativna, mada većinom nadahnuta ili data u jednom registru blago povišenog entuzijazma, da pogled klizi po površini, kao kod ovlašnog posmatrača, ali i da „prodire“ kroz pojavnu datost kao kod upućenih, što rađa pitanje o legitimizaciji znanja kojim naracija raspolaže, ali to je isuviše složeno pitanje za ovakav tip proze.
To naratološko pitanje posebno dolazi do izražaja kada poglavlja-priče govore o pojedincima koje naratorka sreće na bazenu, kako ona može da zna sve što kasnije kaže o njima. Jasno je da ne može. To i ne pripoveda ona kao individualizovani narator već sveznajuća instanca za kojom se tako neprimetno lako i nesvesno naivno poseže. Ali nije samo naratologija problem, iako je ključni argument zašto Bazen nije roman već knjiga priča nepostojanje centralne narativne svesti, bilo da je ona smeštena u jedan lik ili je reč o personalnom ili skrivenom naratoru, odnosno pripovednoj svesti. Ana Vučković se u portretisanju zadovoljava nizanjem informacija o likovima u čemu jednaku ulogu imaju one o hobijima i ishrani kao i o kulturnim sklonostima i karakternim crtama, pa sve to ostaje ovlašna skica kao u nekom intervjuu za novine ili neki drugi medij. A i to je odlika ovog teksta, neutralna, iako je možemo pohvaliti, da je likovima u knjizi jako bitno koju muziku slušaju, uostalom jedan od njih je bivši roker i član benda Đardini, koje filmove gledaju, pa da, poglavlje „Lava“ posvećeno je bivšoj filmskoj divi, ili šta čitaju, pa se u poglavlju „Piškota“ pominju Borhes i Umberto Eko, a držeći električar Dragiša koji se takođe brčka u bazenu naratorki liči na „južnoameričkog nobelovca Elijasa Kamilja Brunhila“.
Generalno, dva su krupna problema sa prozom Ane Vučković i oba se tiču konteksta koji je ušetao i u njen tekst, odnosno bekgraunda koji je postao prtljag koji je očito usvojila. Ova autorka čiji su romani u poslednje dve decenije dva puta dosezali do najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, što nužno ne mora da bude meritorno ali jeste recepcijski indikator, dolazi iz gilde dramaturga iz koje se nekoliko godina unazad detektuje prava mala „najezda“ na srpsku književnost (od Staše Bajac i Filipa Čolovića do Stevana Vraneša i Nađe Petrović). Ako se sme generalizovati, a ovde sme, njihov problem je što ne razumeju sasvim književni tekst, koje su mu mogućnosti i čemu sve može da posluži, pa su tako pitanja jezika, stila i umetničke forme uglavnom ignorisana a autori pišu spontano, kako ih je bog dao, ali im na njihovu žalost ni sklop priče, dakle dramaturgija, nije nešto vredno isticanja. Drugi opterećujući bekgraund Ane Vučković je kolumnizam i pisanje za malograđanske i omladinske portale u kojima se umesto analitičke pronicljivosti, društvene provokacije i sličnih trica neguje „ljuljaj me nežno“ sentimentalna trivijalnost pristupa.
Ana Vučković je u srpsku književnost ušla znatno pre ove navale dramaturga i mimo kolumnizma, i njene prve dve knjige odlikovale su se razigranom maštovitošću i jezičkom igrom, posebno roman prvenac Epoha lipsa juče iz 2003., koji je eto napisala sa nepunih dvadeset. Srećom, u kulturi i kreativnosti pojedinca ništa od onoga što je bilo važno ne nestaje sasvim (eto prvog zakona anti-entropije :), pa se i u Bazenu zadržalo nekoliko pomena vrednih narativnih džidža-bidža. Opet duhovitost, koja je ostala u tragovima, preobratila se sada u pomenutu sredovečnu sentimentalnost i nostalgiju, što je legitimno ali umetnički uglavnom kontraproduktivno. Očita je i težnja da se svuda oko sebe nalazi „lepša strana stvarnosti“, drugim rečima da se ulepšava ova postojeća, ili da se beži u prošlost, koja provučena kroz filter psihološke nadoknade čini da i slika prošlosti bude zašećerena ili „seratoninizovana“.
Ali, srećom ima i to ali koje sada devojci čuva neke ostatke sreće, nekoliko fantastičnih motiva i postupaka pokazali su da nije sve nestalo u sredovečnoj tranziciji ove autorke. Recimo, ljutiti sredovečni „skinhead“ Dule koji na kraju priče počinje da ispija vodu iz bazena, kuća koja pripoveda o svojim graditeljima i stanarima, spikerka koja je za javni prevoz čitala nazive stanica a čija naracija mapira delove Beograda… Priča o filmskoj divi Lavi Kontić je osmišljena kao neka neoborhesovska maštarija u formi sažete biografije ove junakinje u kojoj se ubrzano smenjuju predeli, aktivnosti i epohe, što kao koncept predstavlja iskorak za poetiku ove autorke, ali se nažalost uklapa u jednu vrstu vrednosne osrednjosti. Nevolja Bazena je i oskudan broj poglavlja potrebnih da se dobije mali mozaik gradske vreve i sredine. Percepcija klizi po površi i redukuje se na ono što smatra podnošljivom stranom stvarnosti, a završni utisak je da je „bazenska“ proza analogna onoj koja se konzumira na plaži.
Kuća bez muških glava
Kad pogledam naknadno, i kratki roman-prvenac Prazne kuće Danke Ivanović, crnogorske autorke koja živi u Beogradu, sličan je prethodnim po svojoj fragmentarnoj strukturi, fokusu na porodične odnose, naglašenoj duhovitosti i time da koncept, koji je trebalo da bude centralni fenomen za sve tri knjige, zapravo i nije neki koncept, mada u ovom slučaju nije da nije pomalo neobičan. Reč je o mozaičkoj ili kolažnoj strukturi koja je sastavljena od blokova ili „rubrika“ u koje spadaju kratki dijalozi sa prijateljicama, ukućanima, doktorima…, odnosno fragmenti koji liče na dnevničke beleške i usputne refleksije. U zbiru, žanrovski gledano, knjiga je nefikcionalni prozni hibrid koja funkcioniše kao spoj samoanalize, porodičnih priča i zapisa o svakodnevici, često šaljivih.
Uzgred, kada je reč o savremenim crnogorskim autorkama, pošto nema mnogo prilike, da ih pomenem usput i zbirno. Od poznatijih tu su Marija Dragnić, pesnikinja i Milica Špadijer, prevoditeljka s grčkog i pesnikinja, obe žive u Beogradu, a među nova autorske imena iz Crne Gore su pesnikinja Jana Radičević iz Podgorice, autorka knjige Zona neutralnog pritiska, Rebeka Čilović koja živi u Beranama, autorka feminističke knjige pesama Živa voda, Marija Vujošević rođena u Podgorici, koja je završila srednju baletsku školu a diplomirala psihologiju, autorka knjige pesama Igra makazama. Sve one referišu na crnogorski milje i mentalitet, poneke i na porodičnu istoriju, bilo na intimno introspektivan, aktivistički, refleksivan ili formalno igriv način.
Preko figure naratorke u knjizi Prazne kuće u prvi plan je istaknuto nekoliko važnih tema: položaj ženskog deteta, odnosno ćerke u crnogorskoj porodici, problemi s kojima se naratorka suočava, od zdravstvenih do ljubavnih (težina, hormonalna terapija, tuđa očekivanja o udaji), pitanje profesionalne orijentacije („kolekcioniranje“ diploma i poliglosija), odnosi unutar porodice, posebno sa ocem budući da je njegovu sklonost prema knjigama i čitanju nastavila ćerka itd. I po tome je Danka Ivanović srodna Lidiji Deduš i njenoj ironijsko-satiričnoj dekonstrukciji nasleđenih a ustaljenih svetonazora, verovanja i običaja male i zatvorene sredine. Poseban deo knjige čini usputna „leksikografska“ rubrika u kojoj se razmatraju strane reči iz više jezika, od latinskog do više savremenih. Najčešće su usputne opaske o francuskom jeziku, u kojoj oblasti Danka Ivanović treba da doktorira. U intimnije delove knjige spada naracija o očevoj i stričevoj bolesti, njihovom boravku u bolnicama, sahrani i još jedna rubrika-katalog „Stvari koje me podsećaju na strika/oca/djeda“.
–
Nije inspirativno a ni suvislo iznositi teške zamerke nečijem prvencu. U stvari, i tu postoje preduslovi koje treba ispuniti da bi se dobila zaslužena negativna kritika, što bi se odnosilo i na prvence: da delo dobije neku uticajnu nagradu i javnu pažnju a da je ama baš nimalo ne zaslužuje. Prozna knjiga Danke Ivanović Prazna kuća, koju za nevolju, ako nam je baš stalo, možemo nazvati romanom, jeste ugurana u uži izbor (od deset) za NIN-ovu nagradu i to je bilo preterano, ali to je stari trik povratnika stare garde na mesto članova žirija, a to je da svoju establišmentsku konzervativnost zamaskiraju nekim novajlijom, jednom knjigom atipične poetike, ako se nađe, i obavezno romanom jedne ili ponajbolje dve autorke, za ukras, od kojih jedna, ako je gabaritna, može da bude pripuštena i najuži izbor, što se ove godine i desilo. Knjiga Danke Ivanović je, kako bih rekao, simpatična, ali pitanje je da li bi bila primećena da dolazi iz sredine koja ne oskudeva u toj meri prozaistkinjama, odnosno u godini produkcionog izobilja i raznovrsnog kvaliteta ponude, što u Srbiji odavno u prozi nije slučaj, u ostatku regiona kako kad.
Što se prethodne dve knjige tiče, Bazen Ane Vučković nije podbacio, već je to po svoj prilici realan otisak kapaciteta i dometa ove autorke koja, na sredokraći između malograđanskog nostalgičnog žurnalizma i poetičke inovacije, još od prethodne knjige naginje površnosti, nekritičnosti i neaktuelnosti, kao nepogrešivim odlikama trivijalnih žanrova, što je u Bazenu otišlo dobrih nekoliko koraka dalje. Nije tu sve izgubljeno, ali nesumnjivo ide u pogrešnom smeru. Tome sasvim nasuprot je veoma prijatno iznenađenje Lidije Deduš, suvereno autoironično i bolno razotkrivajuće, formalno dovitljivo i sa prosedeom koji prevazilazi njenu dosadašnju pesničku fazu; možda i najavljujući još ozbiljniju posvećenost prozi.
A opet, kada je reč o konceptualnoj prozi kao takvoj, što je bio inicijalni motiv za ovaj tekst, eto, neočekivano se pokazalo da je u sve tri knjige to što sam video kao koncept nešto standardno i irelevantno za vrednost knjige, bila ona inspirativna, blago razočaravajuća ili, neutralno rečeno, početnička, dakle ona koja za svoj račun probija led pisanja i osvaja neke stilske i pripovedne teritorije. Dakle, konceptuala bez respektabilnog koncepta, ali proza koja skreće pažnju na sebe, i na ovaj i na onaj (ONO i DSZ) način.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #beletristika #Kritika #Lidija Deduš #Saša Ćirić
