Razgovor s Katalin Ladik, prvom umjetnicom performansa na prostoru bivše Jugoslavije, povodom retrospektivne izložbe GEFF 63-69.: od antifilma do crnog vala, koja je otvorena 11. prosinca 2025. u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu, u suorganizaciji Muzeja suvremene umjetnosti, Hrvatskog filmskog saveza i Instituta Tomislav Gotovac. Koncepciju izložbe potpisuju Diana Nenadić i Darko Šimičić. Katalin Ladik: „Moje tijelo postalo je instrument, a pjesma živo biće koje ponekad ugrize slušatelja ili gledatelja. Vizualna poezija bila je poput dima pod vodom, a fonetska poezija – otkucaji srca na kaseti. Vizualna i fonetska poezija oslobodile su me značenja – jezik je postao zvuk, slika, pokret.“
Povod razgovora je Vaš performans Vabljenje, s četvrtog GEFF-a 1970. godine. Prvotni naslov bio je Večer Katalin Ladik, šamanska pjesma, odnosno Šamanska pesma II, a kojim ste povezali svoju foničku poeziju sa šamanizmom?
U tim godinama, sedamdesetih, kada sam već odredila svoju ars poetiku, znači svoj pravac u poeziji, koji je zapravo od početka bio multimedijalan, 1969. godine, kada je štampana moja prva zbirka poezije Balada o srebrnom biciklu, ta knjiga već je bila na neki način multimedijalna. Prva zbirka sadržavala je pesme za čitanje i bila je priložena jedna mala gramofonska ploča; na obe strane nalazile su se moje prve zvučne pesme, a u knjizi su već bili prisutni i vizuelni radovi, znači vizuelna poezija, multimedijalna. Tako je ta prva gramofonska ploča odredila moj kreativni put, naravno, svesno sam ga odredila. U toj knjizi i u to vreme, tema šamana veoma me je zaintrigirala i zanimala. Shvatila sam, tada sam tako osećala, da je pesnik zapravo šaman koji posreduje između različitih slojeva, svesnog i nesvesnog, znači i u visini i u dubini, i da telo umetnika služi kao instrument da oblikuje poruke koje stižu iz neke visine ili dubine.
To sam i javno govorila: u tom smislu šaman posreduje između svesnog i nesvesnog, a moje telo služi kao instrument. Tako sam i prikazivala sebe – umetnika kao objekt. Umetnik svoje telo smatra objektom jer je telo instrument za izražavanje poruka koje pesnik u sebi nosi i želi da iskaže. Tako da nisam igrala nikakvu ulogu, nego sam samo sebe ostvarila na taj način.
Prvo Vabljenje izveli ste u Ateljeu 212, na BITEF-u, 1970. godine, prije GEFF-a, kako saznajemo iz prikaza objavljenoga u Slobodnoj Dalmaciji (31. ožujka 1970.). Kako ste „uklopili“ Vabljenje u temu 4. GEFF-a?
Tema četvrtog GEFF-a bila je erotika. Moj performans Vabljenje za mene je, tako sam shvatila i želela da prikažem, bio kao ritual prizivanja plodnosti; imao je erotski značaj i simboliku. To dokazujem, između ostalog, i garderobom i rekvizitima koje sam upotrebila. Ne sećam se razlike između Beograda i Zagreba, ali mogu reći da se ta ideja rodila prvo u Beogradu, a zatim sam izvedbu prilagodila u Zagrebu tematici festivala GEFF-a; tema je bila erotika i nasilje, nasilje nisam koristila. Tema mog performansa bila je erotika, plodnost i ritual.
Za mene je tada ritual počeo značiti veoma puno u mojim performansima, i kasnije, kada sam radila druge performanse, uvek sam se držala određene dramaturgije. U ritualima postoji dramaturgija, i mislim da je dramaturgija rituala veoma značajna u životu čoveka, jer ta dramaturgija obavezuje, ali i oslobađa. Nisam želela nikada da sloboda u mojim performansima bude nekontrolisana i nerazumljiva. Uvek sam imala jasne poruke u svojim performansima, i zato sam se držala određenih rituala. Mnogo sam crpela iz narodnog stvaralaštva, narodne umetnosti, iz ostavštine, pa čak i rekvizite. Proučavala sam izvorne narodne bajke, pesme, pevanje i muziku, jer je to bio oslonac; izvorne narodne priče uvek imaju istu dramaturgiju. Pomoću tih, kako da kažem, dosta strogih granica, mogla sam da oslobodim ono maksimalno – a to je krik, telo kao muzički instrument. Mogla sam sa svojim telom da radim mnoge stvari koje su verovatno zbunjivale tadašnju publiku. Nisam se stidela toga, nego sam to najiskrenije radila i verovala da mogu, kao stvaralac, kao umetnik, da koristim telo baš kao umetničko delo. Nisam skrivala svoje telo – to nije kao kod glumice koja koristi telo da uđe u neku ulogu. Ne, ja sam bila svoja; najpre treba da se oslobodiš, a potom da budeš ranjiv. Bilo mi je važno da pokažem da je umetnik ranjiv i da je to zapravo iskren doživljaj koji prikazujem. Znači, to je jedan čin žrtve. Sama sam postala žrtva svog stvaralaštva.
Omladinski tjednik bilježi da ste performans Vabljenje izveli točno u ponoć, „u dvorani nad Kamenitim vratima“, te da mnogi nisu mogli ući. Recite nam nešto više o vremenu izvedbe Vabljenja.
Zapravo, nisam ja birala vreme izvedbe; da sam ja birala, bio bi to sumrak, zona sumraka, neka granična situacija između dana i noći. To je zapravo taj magični trenutak, prelaz iz jedne stvarnosti u drugu. Ali i ponoć ima neko magijsko značenje. To su, verovatno, odabrali organizatori, zbog prethodnih programa. Znači, tu je prošlost i budućnost, i na neki način to je prelazak iz jednog vremena u drugo ili iz jedne dimenzije u drugu. To je slučajnost koja je, na neki način, bila na mojoj strani – kao da je taj trenutak postao magijski. Jer bilo je značajno u to vreme ono što sam radila.
Zadržimo se na onome što je zabilježio novinar Tone Fornezzi (Antena, Ljubljana, br. 15, 16. 4. 1970.), u članku Goli stihovi, gdje spominje i vlastito nerazumijevanje i mađarskoga i srpskoga: „Izvijala se, plesala, trzala, tresla se kao u ekstazi bez kraja i govorila, ako sam je dobro razumio, da je podojila tri mala, žuta buldožera (…) itd.“
Meni je vrlo značajno sve ono što me okružuje. Ja sam, kako da kažem, svoje poetsko ja često, kao neki reditelj, stavljala u usta životinja ili predmeta. Kod mene životinje govore o meni. Zapravo, ono što imam da kažem, stavljam u njihova usta. Čak i predmeti govore o meni – osećaju, recimo, stolice; predmeti osećaju i govore. Životinje takođe osećaju i govore umesto mene.
Vrlo retko govorim u svoje ime, ali kada to učinim, to bude veoma šokantno, kao da je, evo, jedan stih:
Rado bih se ljubakala sa šljivinom drvetom
ili
U veliku šljivu, u veliku šljivu zauvek,
a to je naslov Sreća. Znači, spojiti se sa prirodom za mene je najveća sreća – pa čak i erotska sreća. Spoj prirode i čoveka je, mislim, najlepši, najvrhunski doživljaj jedinstva. Osećati da sam deo prirode i da je priroda u meni – to je veći užitak nego spoj muškarca i žene. Tako sam to u poeziji izrazila.
Zamjetno je da se većina prikaza performansa Vabljenjezadržava na životinjskom krznu i polunagom tijelu – neki navode da je riječ o lisičjem krznu, drugi pak spominju kozu, no riječ je bila o medvjeđem krznu, u formi erotičnog i šamanskog kostima koji ste sami skrojili.
Da, koristeći medveđu kožu kao kostim, kao odeću, simbolično sam prikazala da posedujem i da sam svesna toga da posedujem i tu životinju u meni, u čoveku, kao i ljudsko biće u životinji. To je međusobno, komparativno. Imam nešto životinjsko, a to je zapravo ono podsvesno što se potiskuje. Htela sam da pokažem da sam tako jedinstvena i kompletna, u harmoniji sa samom sobom i životinjskim u sebi, a žena – znači, ne sakrivam ono što bi se inače sakrivalo, što nije dostojno ženi. Ženstvenost sam istakla namerno, imala sam čak i gole grudi, delimično i bokove. To je taj prkos, pokazivanje prkosa u društvu, zapravo jedno ogledalo društvu: eto, žena je takva i takva, ne samo intelektualka, ne samo domaćica, nego je, na neki način, i iskonska životinja.
Na posljednjem GEFF-u sudjelovala je i Carolee Schneemann s performativnim filmom Fuses. Jeste li je tada imali prigodu upoznati? Osim otvorenog, slobodnog tijela, međusobno vas povezuje i izvedba šamanizma.
Tada nisam znala za nju, nisam je ni gledala, jer sam samo došla i otišla. To su mogli samo oni koji su prisustvovali celom festivalu da naprave paralelu. Ja o njoj ništa nisam znala u to vreme. Tek sam mnogo, mnogo kasnije čula za nju i upoznala neke njene radove, pošto ti njeni radovi nisu bili, kako da kažem, prisutni za širu publiku, nego samo u specijalnim krugovima.
Čega se sjećate, kojih susreta na tom GEFF-u?
Ne sećam se, vrlo malo… Meni je bilo veoma teško da odem sa radnog mesta, nisu mi dozvolili, tako da sam vrlo malo vremena provela na GEFF-u; samo sam uradila svoj performans i odmah sam otputovala. Nisam bila prisutna duže vreme, nisam imala priliku da čujem reakcije, ništa o tome. Mnogo, mnogo kasnije sam nešto pročitala. Tako da je to bilo nekako u gluvoj tišini i u Vojvodini. Tada nisam odmah saznala za reakcije. I dalje sam instinktivno radila ono što sam mislila, a ako su neke reakcije dospele do mene, to me je ohrabrilo. I na neki način to je bila kompenzacija za moju takozvanu hrabrost i iskrenost.
Za feminizam navodite da se u Vašoj umjetnosti pojavio kao tjelesno iskustvo. „Tijelo mi je bilo prvo političko očitovanje. Stajala sam na pozornici – ne kao objekt želje, već kao osjećajno, misleće, ranjivo biće. Glas mi je bio oružje, tijelo plakat.“ Bili ste pozvani na konferenciju Drug-ca žena, žensko pitanje – novi pristup, koja je u Beogradu održana 1978. godine pod sloganom Proleteri svih zemalja – ko vam pere čarape.
Pravo da vam kažem, ja nisam bila nikakva, nisam bila prisutna ni član, nisam bila aktivistkinja. Ja sam vodila svoju borbu lično, sama, u porodici, na radnom mestu, tako da nisam bila u kontaktu s aktivistkinjama. Međutim, one su me pozvale na tu konferenciju i ja sam došla. Nisam bila aktivno uključena, i mogu reći da su one to znale, ali je na neki način moja privatna borba značila mnogo za pokret, verovatno, pa su me zato i pozvale. Ali, kažem, nikada nisam bila u toj zvaničnoj feminističkoj grupi. To ne znači da ne uvažavam njihovu borbu i, na neki način, na svoj način, podržavam sve to.
Za otvorenje izložbe GEFF 63-69.: od antifilma do crnog vala pripremili ste autobiografski performans Strano tijelo kao vremensku spiralu, putovanje od 55 godina, od Vabljenja…
Taj video zapravo nije moj rad, nego rad moje unuke koja se bavi medijima i videom i bila je u saradnji sa mnom. Na osnovu mog arhiva, napravila je jedan video gde se nalaze i stariji snimci, sa GEFF-a i kasnije. A ja ću sada komentarisati tu Katalin Ladik koja je bila aktivna u to vreme, 70-ih, pa i kasnije. Na neki način ću komentarisati realno. Znači, gledam sada sebe, onu Katalin Ladik, i izvešću jedan performans, ali više zvučno, i govoriću – na neki način ću ponoviti taj performans gde sam prvo čitala svoje pesme s papira, pa sam ih razbacala i, na kraju, kao što ste rekli, kao što se vidi na dokumentaciji, obukla tu šamansku medveđu kožu itd. Ja ću to ponoviti, ali po nekoj sadašnjoj koreografiji. Znači, nešto će biti slično, a nešto će biti i drugačije. Pošto sam sada oko 50 godina starija, verovatno se neću skinuti na isti način. Ali ću biti ranjiva, takođe ranjiva kao tada kada sam se razgolitila. Jer na mojim performansima uvek sam veoma ranjiva, iskreno.
Ključan razgovor s Vama oblikovala je Vesna Kesić u Startu 1981. godine, pod ironijskim naslovom – Vašom izjavom – „Ja sam javna žena“. Koliko Vam je Balkan, kao zvučni kolaž, s jedne strane bio inspiracija, a s druge i blokada? U tom ste intervjuu izjavili: “(…) Smatram da je sve ono što radim i društveno i etički i geografski opravdano, i da bi već dvjesta kilometara južnije ili istočnije, kao i dvjesta kilometara sjevernije ili zapadnije bilo drukčije.“
Balkan i srednja Evropa, srednjoistočna Evropa, jeste inspiracija, ali sam tu doživela i regresiju, otpor, ograničenost i granice. Mnoge žene nisu mogle da prebrode taj pritisak, taj napor i borbu za samoostvarenje. Verovatno je to stvar energije. Ja sam se prema tome odnosila veoma sportski. Znala sam da će mi biti potrebna ogromna količina energije – i stvaralačke i fizičke – da bih se održala na svom putu koji sam zacrtala za sebe. Inspirisao me je taj otpor; taj otpor koji bih na Zapadu, u Evropi ili Americi, možda i ne osetila, ali sam shvatila da upravo to što nosim obeležje Balkana i srednjoistočne Evrope čini da ostajem autentična. Za mene je najvažnije bilo biti autentična i iskrena. Kada sam nastupala u Evropi, nosila sam obeležje balkanske žene i delovala kao neka divljakuša, ali je to bio moj identitet. Dok su žene koje su stvarale u Evropi imale svoje probleme, ja sam imala drugačije – mnogo iskonskije, možda i šamanske. Znala sam da sam time iskrena i jedinstvena, i upravo to je doprinelo mom uspehu. Prihvatili su me i zvali po celoj Evropi, pa čak i van Evrope.
Osetila sam da nije potrebno da imitiram Evropu ili Ameriku. Nemam veze sa njihovim problemima. Moji problemi, moje radosti i sreća – ono što mene čini zadovoljnom – potiču odavde. Kada ih prikazujem, ne pokazujem samo probleme, nego i radosti i sreću. Pokazujem da sam ipak ostala na ovom prostoru, da nisam otišla u slobodniju zemlju, nego sam ostala ovde, gde se suočavam sa pritiscima i problemima samoiskazivanja.
U navedenom intervjuu kritički ističete da ste bili izbačeni iz Partije zbog tzv. nemorala sredinom sedamdesetih, uz pojašnjenje da se članovi Partije „ne smiju slikati goli“. Što je u socijalističkoj Jugoslaviji značilo nago, otvoreno, anarhično tijelo?
Nago telo sada ne znači onaj bunt kao nekada. Nago telo jeste i to, čak i u to vreme bilo je potrošačka roba. Ali drugačije je kada umetnik izlaže svoje telo kao umetničko delo ili kao robu, jer je umetnik na neki način uvek bio zaštićen, a i žene, mislim, nisu ništa slično radile kao ja, pesnikinje. Nije bilo ni u performansima tada – tada mislim da žene nisu izvodile samostalne performanse, a naročito ne pesnikinje. Prema tome, to je bio skandal. Ali razlika je zapravo u društvu. Treba čitati tadašnje novine i štampu, kako su oni to doživljavali.
Ja sam imala ideju – i tako sam i postupila – da budem iskrena, ranjiva i da nosim obeležje ovog okruženja, ove društvene sredine u kojoj živim. I gde god sam prikazala performans, bilo u Jugoslaviji, Mađarskoj ili Evropi, uvek sam radila isto, sa istim ciljem. Ali ja sam to radila veoma kratko vreme – samo sedamdesetih – i kasnije nisam, jer sam dostigla ono što sam želela. Mislim, to nije bio performans kao jedna monodrama koju mogu često da izvodim. Nisam to često radila, vrlo malo, na nekoliko mesta. I dostigla sam ono što sam htela – postigla sam da budem poznata i da probijem neku granicu, neki led ili neko staklo u društvu, da pokažem da se može i tako. I dalje sam nastavila da radim drugačije performanse, da pišem i da se bavim vizuelnom poezijom, izložbama i slično, ali ono je bilo potrebno, mislim, i za mene i za društvo.
Jednom ste prigodom izjavili da se pjesnici razotkrivaju, iznoseći vlastitu istinu stihovima, no Vi tražite dijalog oči u oči, i zbog toga ulazite u izvedbu poezije. Kada ste krenuli u tu transgresiju stiha u izvedbu?
Od samog početka, kada sam počela da pišem poeziju 1962. godine, već sam pisala pesme – stihove za čitanje i stihove za izvođenje. Znači, to se već rodilo u meni. Taj krik i pokret se ne mogu izraziti samo pisanjem. Zato sam ja samo naznačila nekim rečima, a znala sam da će, kada budem izvodila, delovati drugačije – da će tu biti i koreografije, i krika, i mimike, i pokreta. Dakle, od samog početka bavljenja poezijom, imala sam to u vidu. Samo nije bilo moguće da se to pismeno u potpunosti izrazi. Ali ja sam već u sebi imala muziku, zvuk – u glavi sam ga čula kada sam napisala jedno ono “JIIIT”, što je značilo “JITTTT”. Ili, ako sam napisala “o, o, o”, recimo tri “o”, izvođenje je išlo “o, o, o, o”. Znači, to je već bila zvučna partitura, napisana kao partitura.
Kada ste uveli zvukove šivaće mašine, koje ste prevodili u vizualne partiture, u svojim performansima? Prvi izložbeni prostor izložbe Oooooooo-pus (München, Aachen i Stockholm, 2023–2024) posvećujete singerici. A tu je i Vaša zbirka poezije Bajke o sedmoglavoj šivaćoj mašini (Mesék a hétfejű varrógépről) iz 1978. godine.
Čini mi se da sam u Beogradu izvela taj performans. Mislim da je naslov bio ovakav: Ljubav, Singer, erotika i ženstvenost, ali i mašina. Znači, ono što ja u poeziji govorim jeste da neki predmeti kod mene govore, osećaju, a ta šivaća mašina je simbol ženstvenosti i ženske tradicije na Balkanu i u Srednjoj Evropi. Imati Singericu, šivaću mašinu, za jednu ženu ili za jednu porodicu mnogo znači. Ako je devojka dobila šivaću mašinu kao miraz i nosila je u brak, to je bio simbol i veoma važno, isto kao i posteljina – kada je devojka u miraz nosila posteljinu i šivaću mašinu, to je imalo veliko značenje. Moji poslednji radovi na tekstilu nisu kolaži. Te stare posteljine koje sam našla, zapravo nasledila od svekrve, sa ručnim vezom, koristila sam kao partiture. Takođe sam nešto vezla i doradila – posteljinu, jastučnice ili druge predmete – i koristila ih opet kao muzičku partituru. Nastavila sam vez, a šivaća mašina je opet bila prisutna. To je deo ženskog sveta, ženskog pristupa umetnosti i poeziji.
Zašto bih morala da imitiram muškarce, kao što su to radile moje vršnjakinje u vizualnim radovima, likovne umetnice? Oponašale su stil muškaraca zato što su žene bile podcenjene. Čim je nešto bilo ženstveno, odmah se to osporavalo. Feministkinje su u to vreme prešle u drugu krajnost, pa je vagina postala sve – samo vagina. To nije ženstvenost; ženstvenost nije samo tema vagine, već sve ono što se tiče žena – kuhinja, sto, nož – sve je to simbolično, a opet ženstveno. Zato sam se držala sa strane feminističkog pokreta, jer je u prvom planu tamo, naročito na Zapadu, bila vagina. A vagina se može osećati i u finijoj formi umetnosti, u prirodi. Tako sam napravila seriju vizualnih fotografija – kamene vagine koje sam pronašla na Hvaru – i fotografisala ih. To je jedan poetski prikaz, blizak feminističkom fokusu, ali nisam ja to fokusirala kao feministkinja, nego sam crpela iz svog ličnog života.
Kada ste uveli „kolaže“ iz Burde (sheme za krojenje, goblene) kao muzičke partiture i odlučili ih otpjevati? Obično u tim izvedbama na videozidu projicirate jedan takav kolaž, a Vi „ispjevavate“ shemu goblena kao muzičku partituru.
Odmah nakon 70-ih, kada sam izvela performans Vabljenje, razmišljala sam o poeziji, o performansu i kako dalje. Shvatila sam da ću razviti vizualnu poeziju na način da mi ona služi i kao partitura, i kao model ili osnova za performans. Burda nije slučajna uopšte, jer smo mi, ne samo ja, već mnoge moje vršnjakinje šezdesetih godina, šile i krojile za decu i za sebe, koristeći modne časopise, koje smo zvali krojačke arke ili mustre. Izrezale smo ih, crtale i šile – i ja sam šila za sebe i za sina, a mnoge moje vršnjakinje su radile isto. Imala sam i šivaću mašinu, pa sam crpela iz materijala koji je bio prisutan i autentičan. Zašto ne bih radila time? U muškom svetu vizualnih radova koristili su letraset, tipografiju i štampariju. To je bilo intelektualno, trebalo je imati pristup štampariji, uglavnom su koristili slova. Imala sam komplet letraseta i nešto radila s tim, ali to nije bilo originalno – to je bio muški svet. Ja nisam imala pristup štampariji, pa sam koristila ono što sam imala, stvari koje su me okruživale. Nitko tada nije koristio krojačke mustre – pa to je bio moj teren. Autentična sam i mogla sam da radim. Koristila sam i slova sa letraseta, manipulisala ih, crtala, krojila, pravila aplikacije – to mi je služilo kao osnovni materijal, osnova vizualnog rada.
Odmah sam komponovala i zvučne partiture i zamišljala kako ću ih otpevati. Naslov je bio vrlo važan, jer daje ključ za gledanje i slušanje vizuelnih i zvučnih partitura. Tako sam postala originalna i razlikovala se od muškaraca. Pravila sam izložbe kad god je bilo moguće, a na otvaranjima sam odmah i otpevala radove, što je činilo te izložbe multimedijalnim. Najviše sam radila 1978. godine, tada sam intenzivno radila na tome.
Nisam imala mnogo izložbi, ali sam ih imala. Tada nisam imala mogućnost da tonski zabeležim radove. Tek mnogo kasnije sam iste partiture u studiju snimila, tako da sada svaka vizualno-zvučna partitura, svaki kolaž na krojačkim arkama, ima i zvučnu pratnju. Ako je izložba, može da se sluša kompozicija koju sam stvorila za tu priliku.
Čak i tekstil koji sam u poslednje vreme koristila – partiture na tekstilu – ili sam vezla ili pravila kolaže, i tu imam zvuk. Svaki kolaž, svaki moj vizualni rad sada ima i zvučni prilog.
Jednom ste prigodom izjavili da ste od honorara svoje prve zbirke poezije Balada o srebrnom biciklu (1969) kupili magnetofon i kod kuće u stanu snimili svoje prve fonične pjesme i konkretnu muziku. Da li je to taj isti magnetofon koji ste koristili u Vabljenju na GEFF-u?
Pa, sigurno jeste.Nosila sam težak, težak teret, a sve je bilo teško u ono vreme. Magnetofon, pa čak i zvučnik, ponekad sam nosila sama, jer kada sam imala nastup, biblioteke nisu imale ništa. Onda sam nosila i zvučnik i magnetofon. Da, da, tako je – istina, sigurno, sigurno je bio isti taj magnetofon.
S Vama sam prvi put razgovarala 2010. godine povodom Vašega gostovanja na festivalu Moja zemlja, Štaglinec Vlaste Delimar, gdje ste izveli ritualni performans očišćenja „okoliša“ i transcendentalno čišćenje umjetnosti. Podsjetite nas na to Veliko Spremanje.
Tema tog festivala, sastanka ili druženja bila je voda. Bilo je proleće, a proleće je simbol vode, otopljavanja. Te prolećne vode mogu biti i opasne, i blage, pitome. Voda ima mnogo simboličkih značenja, pa sam ja uzela motiv čišćenja. Jedan štrik, konop za sušenje, okačila sam i počela da štipaljkama zakačujem stvari iz svog života koje su bile značajne – predmete koje sam stavljala u plastične vrećice kako bih ih mogla okačiti. Tu je bila moja zbirka poezije, smeštena u plastičnu vreću, kao simbolično odvajanje i oslobađanje. Imala sam ogledalo i još neke predmete koji su verovatno bili značajni za mene. Znači, jedno odvajanje, pa dobro simbolično značenje, kao jedan inventar držeći, ali to je bio inventar oslobađanja i udaljavanja
Ono što se sada sećam – prazna vreća – u nju sam napunila smeh, različite smehove, onda sam o joj sam smeh, smejala, smejala, smejala, sam moj sav smeh u tu vreću napunila razne smehove, užasne, i okrećena užasne, i smejala sam se. Zatim sam iznela iz sebe plač i vrisak, potpuno se ispraznila i zakačila to na štrik. Poslednji izdisaj, dah, dahtanje, takođe sam zakačila.
Imala sam bocu sa vodom i jednu praznu bocu. U praznu bocu sam sipala vodu koja je postala bela kao mleko – to je već taj magijski ritual. Drugu bocu sam napunila običnom vodom koja je postala crvena kao vino. Volim te magijske efekte. Imala sam belu haljinu i na jednoj strani sam sipala mleko, a na drugoj vino. Tako sam postala umetnički objekt – prvo stvaraoc, a zatim simbolički umetnički objekt.
Navodite da u svojim počecima niste bili nigdje profesionalno angažirani te da je umjetnost za Vas bila veliki teritorij slobode. Osvrnite se na svoj rad kao na niz umjetničkih prekršaja u cilju borbe za slobodu.
Ne mogu da kažem da nije tako. Mogu samo da dopunim nekim svojim mislima. Borba za slobodu i autentičnost možda jeste ključna, jer ta sloboda koju sam ostvarila nije mi donela nikakav tzv. uspeh ni priznanje, ali mi je lično dala opravdanje – zapravo, odahnula sam. Ono što me je tištilo i što sam imala u sebi moralo je da izađe. Da nisam bila ovakva, da nisam izabrala poeziju kao put, verovatno bih otišla u šumu i tamo vikala, kriknula, vrištala, jaukala ili se svađala s vodom, s rekom, s drvetom. Morala sam da se iskažem, da ispraznim emocije i misli. Možda bih otišla u šumu i plesala sama za sebe, ili bih, kao što ponekad i sada činim kada sam veoma ljuta i ogorčena, otišla negde i čupala travu, trčala uz obalu Dunava, po nasipu. Potreban mi je neki fizički rad, pokret. Ako imam drugi način, onda je to glas ili telo. Da umem lepše da plešem, verovatno bih se izrazila plesom. Zato u pokretu, u performansima, koristim svoje telo da bih pomogla iskazivanje misli i osećanja. Isto tako koristim i lice, mimiku, ali ne logično kao glumci – ponekad pravim grimase, namerno, nelogično, neopravdano. Time stvaram čitavu seriju grimasa za fotografiju kao komentar na takozvanu lepotu. Pravim ružne grimase, jer sam i to ja, kao što sam i krik. Sve sam to ja. Tražila sam, nalazila i stvarala puteve samoizražavanja.
I završno, da zaokružimo priču o vokoperformansima; kada su nastale usporedbe s Cathy Berberian, koju ste i posvetno glumili u filmu Berberian Sound Studio (red. Peter Strickland, 2012)?
Tada nisam znala za Cathy Berberian. Šezdesetih godina već sam prisustvovala na Muzičkom biennalu, a pre toga u Opatiji, na Smotri jugoslovenskih kompozitora. Tada sam, šezdesetih, nastupala sa kompozitorom Ernőnom Királyjem – izvela sam kompoziciju u njegovoj pratnji, na osnovi svojih pesama, radila sam vokalni deo, a on je pratio mene. Ja sam tada bila vokalna solistkinja, a radilo se o mom vokalnom delu, o mojoj pesmi, uz improvizaciju. Tada je bilo uobičajeno da kompozitori prisvajaju improvizaciju kao svoju kompoziciju. Tako sam nastupila i na Zagrebačkom bijenalu na isti način – kompozitor je imao svoju partituru i muziku, a ja sam, kao vokalna solistkinja, uklopila svoj vokalni deo kao improvizaciju u dogovoru s kompozitorom. Tada su moj nastup uporedili sa Cathy Berberian koja je, za razliku od mene, profesionalna pevačica koja je čitala partiture. Ja sam tada obično dobivala samo jedan dio partiture da improviziram. Snašla sam se u čitanju grafičkih partitura, proučavala sam i vrlo rado radila s profesionalnim kompozitorima, sa Branimirom Sakačem, Dubravkom Detonijem i Ernőnom Királyjem, koji je bio prvi sa kojim sam sarađivala – moj prvi bivši suprug.
Istaknuta i ostale fotografije: Vedran Benović. Katalin Ladik: multimedijalni performans „Strano tijelo / Foreign Substance“ povodom otvorenja retrospektivne izložbe GEFF 63-69.: od antifilma do crnog vala
