Knjige o ratu se pišu ne toliko dok on traje, tada dominiraju medijske reportaže, već nakon njegovog okončanja i, hteli to njihovi autori ili ne, imaju oblik neposrednog svedočenja. Svedočenja ima različitih i kreću se u rasponu od očekivanih do iskošenih i obuhvatnih. U prva spadaju ona iz rova, neka vrsta proze u uniformi koja može da postane i „uniformisana“ proza, u oba smisla – da liči jedna drugoj kao jaje jajetu, kao i da nastupa strojevim korakom, ispisana stegnutom pesnicom. U najbolje primere ratne proze kao ličnog svedočanstva spadaju knjige autora koje je prekalio rat, poput Faruka Šehića (Pod pritiskom, Hit depo) i Josipa Mlakića (Kad magle stanu, Živi i mrtvi). Tu, ranu Šehićevu prozu odlikuje jedna iskidana fragmentarnost koja nalikuje rasutim šrapnelima. Mirnodopska celina se bespovratno rasprsla, ostali su trenuci i prizori koji ne prelaze uski horizont individualnog pogleda ograničenog i zamućenog svime, od zida iskopanog rova do adrenalinskih bubnjeva i šuma uzburkane krvi.
Pomenuo bih i drugačija svedočenja, manje neposredna a više okrenuta samom tekstu. Recimo, iz ratne sage o opsadi Sarajeva takva je knjiga Sarajevski gastronauti Nenada Veličkovića, knjiga „kulinarskih recenzija“ u kojoj se ocenjuje vrsta i kvalitet hrane iz humanitarne pomoći, odnosno knjiga Ozrena Keba Sarajevo za početnike, anegdotsko-dnevnički „vodič“ kroz sarajevsku svakodnevicu preživljavanja opsade. Tu bih pridodao i roman Stevana Tontića Tvoje srce, zeko, objavljen iz emigracije tri godine nakon rata, koji predočava prvih osam meseci opsade kada pod uticajem ratne psihoze dolazi do prinudne i nevoljne transformacije, kada se gube građanska i ljudska svojstva pojedinaca zarad sveodređujuće etničke pripadnosti.
Bosanskohercegovački pisac Josip Mlakić pokazao se kao izuzetno produktivan, budući da je objavio skoro isto onoliko knjiga koliko je dugo na književnoj sceni, ili (regionalnim) scenama, mada ponajviše na hrvatskoj sceni, ali to je posebna priča. Naime, prve dve pomenute knjige objavljene su 2002., što je očita akumulacija ratnog iskustva, da bi do danas, za 22 godine objavio 17 romana i 4 knjige priča, što je prava mala biblioteka. No, značajnije od kvantiteta ovog otvorenog opusa, jeste njegova tipološka raznovrsnost. Ratna proza je tu svakako „crvena nit“, „opsesivna tema“, „neizbežan fenomen“ i sve u tom smislu za ove skoro dve i po decenije, ali nije jedina, iako se stalno upliće u prozu drugačijeg žanrovskog profila. Dakle, tu je žanr kriminalističkih romana (recimo Božji gnjev, koji je doduše ratni krimić), pa distopija (roman Planet Friedman i triptih novela O zlatu, ljudima i psima), kao i istorijski roman sa elementima esejistike (Na Vrbasu tekija). Taj se opus može podeliti i na kraće i duže romane, gde su kao po pravilu oni kraći pisani kao zarad spisateljskog treninga ili ugovora sa izdavačem, a oni duži koncipirani da budu slojeviti, zahtevni i da poluče recepcijski uspeh (recimo nagrada „Mirko Kovač“ za roman Skica u ledu). Zbog „sceničnosti“ ova proza je izvorno bliska filmskoj umetnosti, pa ne čudi da je doživela više puta taj transfer, kao ni to da se autor bavi pisanjem i filmskih scenarija.
U šta smo se pretvorili, preobražaj ili samoispoljenje
Prozna knjiga Izgaranje je predstavljena kao roman, iako nije, valjda se tako više isplati izdavaču, ali postoji dodatna šteta jer se tima zamagljuje jedna bitna specifičnost njenog koncepta. Naime, Izgaranje je ciklus novela koje povezuju isti likovi i kontekst, međutim u kome ne samo da su pojedinačne novele zadržale relativnu samostalnost, već su atipično povezane uz zanimljivo „instaliranje“ narativne poliperspektivnosti. Drugim rečima, u novelama srećemo više naratora, iako se jedan izdvaja kao češći u toj ulozi (Bero) i povremeno u svojoj naraciji referišu na iste događaje. Dok je milje zbivanja statičan, negde u srednjoj Bosni, oko Bugojna (tek se na nekoliko mesta precizno navodi toponim, reka Vrbas, bugojska autobuska stanica ili Kupreško polje, da bi se na kraju rata označilo napredovanje jedinica), izabrana vremenska osa je unekoliko neobična: počinje od sredine rata prema njegovom kraju, a završava deset godina nakon okončanja rata. Uslovni protagonisti su vojnici HVO-a, članovi jedne jedinice koji se nalaze na frontu, ali je sam rat, ako pod njim podrazumevamo pirotehnički spektakl jednog akcionog filma (u tom smislu jednako kaubojca, filma o istorijskim bitkama ili masovnog krimi okršaja), van fokusa naracije (tačnije rat se preselio unutar samih vojnika, ali o tome kasnije).
Štaviše, i kada u kadar ušeta nešto od ratne akcije, uvek je reč o nečemu drugom a ne o pukoj ilustraciji sukoba i međusobnog puškaranja. Recimo, u prvoj noveli „Kukavičje gnijezdo“ – a sve su kraće, od nekoliko stranica, zanimljivo najčešće 8 ili 6 – onaj koji će u većini priča biti narator ili fokalizator naracije, Bero, sada nije, ali jeste inicijator odlaska dela jedinice u njegovo rodno selo. Tu će nabrzinu pokopati trojicu saboraca, bez proceduralne asistenciju župnika koji se evakuisao kao i ostali žitelji sela, dok će Bero potpaliti svoju rodnu kuću i automobil da ne bi pao u ruke neprijateljskoj strani. Svojevrsno finale priče donosi kratko obaveštenje da je nakon povlačenja Bero sa još jednim vojnikom otišao u susedno mesto da potraže župnika da ga ubiju.
Ovde treba uočiti dva bitna momenta: jedan je poetički, da se unutar sažete naracije nenametljivom sugestijom u jednoj naizgled sporednoj situaciji dočara ili približi njena dubina, a ujedno ponudi njen uzrok ili psihološki okidač. Drugi momenat je fenomenološki i govori, namerno ću upotrebiti krupne reči, o razrastanju zla u pojedincima, učesnicima rata, pri čemu ova proza namerno ne želi ni pripovedno ni analitički na tu stranu, da se petlja u to gde su koreni tog zla, da li su postojali i ranije kod pojedinih ili svih, ili ih je oslobodila, a možda i stvorila, sama situacija rata, kada su zabrane suspendovane a nemoguće je postalo deo svakodnevice (banalnost nemogućeg, da i ja parafraziram toliko puta citiranu teoretičarku totalitarizma). I ništa tu nije u tekstu objašnjeno do kraja, otvoreno je za čitalački doživljaj, dato je tek to da je Bero pokopao saborce bez pomoći župnika i nakon što je zapalio porodičnu kuću, otišao je da potraži župnika. Zašto? Pa, da bi mu se osvetio. Zašto? Zato što nije ostao kada su svi ostali napustili selo, eto da bi se u trenutku slučajnog pokopa našao i odradio svoj deo posla, kao nekakva posrednik u slanju duša ubijenih ratnika na onaj svet, dakle kao ovlašćeni garant i svedok koji će ih preporučiti za bolji ili njihovoj žrtvi primereniji raspored u večnosti. Ovako predočena motivacija tek je jedna od mogućih, ali ovde je važnije nešto drugo: iznenadni poriv jednog od učesnika rata, koji deluje i nelogično i preterano u isti mah, kao nešto što oslikava samovoljno ispoljeni pravednički gnev i kao direktna ilustracija i dokaz šta rat čini u pojedincu, omogućivši mu da postane ono što nije ni slutio da može da bude.
O tom pretvaranju u nešto drugo eksplicite govori i narator ove novele u njenoj završnici, iako takve vrste analitičkih generalizacija ili samorefleksija nisu česte u knjizi Izgaranje, zapravo prilično su retke. Kad bolje pogledam, svaki od tih univerzalnih iskaza, odnosno refleksija o ljudskoj prirodi i polazi od pitanja: šta smo to postali. Završava narator ove priče: „Kao da smo sve vrijeme živjeli u nekom demonskom, kukavičjem gnijezdu, nesvjesni vlastite prirode. Barem se meni tako činilo“. I ovde su bitna opet dva momenta. Prvi je odgovor naratora na dilemu koju smo usput izneli, o poreklu zla u čoveku, da li je autohtono i oduvek prisutno u čoveku ili je stvoreno u novonastalim okolnostima. Narator se opredelio za prvu opciju, vlastita priroda je oduvek bila takva samo je nisu bili svesni, međutim, obrt ili dopuna, nisu bili svesni ni prirode okruženja u kome je takva njihova priroda nastala i razvijala se, dakle taj demonski kontekst, koji, reklo bi se, teško da je mogao da ostavi netaknutom, nenačetom ili neozračenom i onu u najvećoj meri anđeosku prirodu u čoveku, sve i da takve ima.
Drugi momenat je ovaj bitan dodatak, koji se ponavlja u dobrom broju priča u knjizi Izgaranje, „barem se tako meni činilo“. On deluje kao namerna relativizacija iznetog zaključka ili kao moguća naknadna pamet koja kao da kaže: a možda je to samo moj utisak, pa i to utisak koji sam imao tada; a ko zna kako zaista stoje stvari. Naratološki gledano, to je još jedna od onih kopči koje povezuju različite novele i njihove pripovedače, čineći novelistički ciklus koherentnijim, iako pomalo psihološki štrči jer ukazuje na osobu koja se iznenada distancira od onoga što je upravo ispričala.
Dobro je i to što ne saznajemo, ni u ovoj priči ni kasnije, da li je Bero uspeo u svom naumu sa župnikom, ako je uopšte imao takav cilj, jer čuli smo samo jednu glasinu. Time je napetost produžena, a oreol nepredvidljivog i opasnog nastavlja da prati pojavljivanje ovog lika, koji nam ponekad deluje blisko i simpatično, ili manje odbojno i manje iščašeno ili oštećeno od drugih, iako i taj utisak, o bliskosti, može biti puka posledica toga što nam je strukturno postavljen bliže, nama kao čitaocima i voajerima rata.
Ljudskost u okruženju bestijalnog
Pošto sam, ako to već nije primećeno, veliki ljubitelj tipologija, još jednom ću se prepustiti toj analitičkoj „pasiji“ da bih skrenuo pažnju na bar tri različita načina isprepletenosti dva pola ljudske prirode (la condition humaine) koje možemo označiti kao plemenitost i dobrota naspram rušilačkog nagona ili agresije. Isprva mi se učinilo da primeri dobrote pretežu, ali me je obična statistika prebrojavanja razuverila. Svejedno, nemali ih je broj i specifični su. Naime, to je dobrota koju ispoljavaju prekaljeni ratnici koji su prolili tuđu krv prema neprijateljskoj strani, koja je i dok je to bila, uvek je bar delom bila takozvana, budući da su to i dalje dojučerašnje komšije, školski drugovi ili poznanici iz fabrike ili iz grada. Dobrota uzima oblik neke vrste milosrđa ili finansijske pomoći poznanicima koji to zatraže.
Opet, ne bih rekao da iz toga treba dekodirati skrivenu pohvalu vlastitoj strani ili mentalitetu, iako je van svake sumnje pohvalno to što ovi likovi čine kada bez kalkulacije pomognu drugima. U priči koja je pozajmila naslov celoj knjizi, predočena je skoro pa komična situacija: usled guste magle u rov HVO-a zalutao je vojnik Vojske RS-a koji se zove Mitar Mirić, a ispostaviće se savim bez sluha, čak i za narodnjake. Ko nije čuo hit „Ne može nam niko ništa“ i pripev: „jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole“, može ga naći na Youtubu u izvođenju Milorada Dodika. Svetislav Basara je u svojim kolumnama često ovu pesmu navodio kao mentalitetski kod i u muzičko ruho ogrnutu paradigmu teranja inata. Hrvatski vojnici u priči, čini se više zbog inercije da se mlate sa administracijom a pri kraju rata koji srpska strana očito gubi, nemuzikalnog Mirića šalju svojima natrpavši mu u kese/vrećice od svega pomalo, od kafe i konzervisane hrane do alkohola. Lik je zalutao s kesom sira a tražeći luka, a eto došao u ratni Konzum i vratio se sa sve glavom na ramenima.
Opet, najkrvaviji obračuni koji su prikazani u pričama oni su koji se vode između samih hrvatskih vojnika, bilo da je okidač konflikta besomučno pijanstvo ili taj pomenuti nagon za destrukcijom, za koji ne znamo niti možemo znati kad je u nas porinut, da li rođenjem, odrastanjem ili konstelacijom vanrednih okolnosti. Jedan od vojnika čini se i ne u nekom afektu propucava nogu kuvara splačina koji mu se verbalno suprotstavio, dok grupa PTSP-partijanera čini se ipak i s predumišljajem, ne samo bezobzirno i nehajno, ruinira najlepši lokal u gradu, „Caffe Zagreb“, koji je otvorio povratnik iz Nemačke. Taj predumišljaj zasniva se na nikad ekspliciranoj omrazi koju oni koji nisu emigrirali zbog rata (svejedno da li nisu mogli ili nisu hteli) duboko u sebi osećaju prema gastarbajterima-povratnicima koji su izbegli rat. Tako će i Bero u jednoj od poratnih priča, reklo bi se iz čiste obesti, kao poluruiniran čovek, nakon što ga je napustila žena sa dve ćerke, zapaliti auto u garaži svog suseda koji tek što je s porodicom otišao na more, a odmah nakon što se oglasi alarm i pozvati vatrogasce (osveta sa zadrškom ili racionalizovana pakost?).
U Mlakićevim likovima iz Izgaranje toliko toga je neizrečeno i neosvešteno, zapravo ništa nije izvedeno na pozornicu svesti i razumskog poznavanja, pa to pomalo naratološki škripi kad naracija teče u prvom licu a lik pripoveda kao robot lišen potrebe ili sposobnosti da se unutar same naracije suoči sa onim što čini – za takve situacije kudikamo je adekvatnije treće lice i distancirani pogled sa strane, mada ima i tako ispripovedanih novela. O dubini posttraumatskog potonuća, koje se ne pominje niti se iko njime bavi, dok ga ne pokupi policija zbog porodičnog nasilja ili ne bude prijavljen zbog čudnog ponašanja, svedoči i priča u kojoj lik pita bivšeg saborca koliku kaznu može da dobije ako ubije svog nepodnošljivog oca sa kojim je prinuđen da živi, ogrezlog u agresivni alkoholizam.
Kako stoje ta dva pola u prirodi Mlakićevih likova, milosrdni i destruktivni, odnosno tri vrste njihovog ispoljavanja: kroz usputnu pomoć neprijateljskoj strani, kroz nepredvidljive i krvave međusobne obračune i kroz poratnu agresiju prema ukućanima ili iracionalni revanšizam prema komšiluku? Jasno je da je ljudska priroda trajno promenjena bez obzira na to šta su joj (bili) uzroci i da li se posledice mogu sanirati, čime se ova proza zapravo i ne bavi, prvo da otkrije a ovo drugo da prati. Na jednom mestu, u tim lucudnim trenucima samosvesti i naratološkim mestima univerzalnih iskaza, da ne kažem istina o ratu, jedan će narator reći da su ratna prijateljstva takva da su vojnici spremni da ubiju za druge, ali ne i da poginu zbog njih. Odnosno, u doba poraća i u kontekstu susreta veterana sve tri zaraćene strane, da više ne osećaju nikakvu mržnju jedni prema drugima iz jednostavnog razloga „jer nisu više sposobni za jake emocije“.
Potrošenost materijala je prva i fundamentalna posledica „izgaranja“ koje svoj trag ostavlja naporedo sa protokom vremena i starenjem, egocentrizam je zdravorazumski koliko je i sebičan u ratnom samoodržanju, dok su nemotivisani primeri plemenitih poteza ne ni puki odsjaj nezatomljene klice urođenog dobra ni svesna kalkulacija ili investicija u budućnost, koliko, „kako se bar meni čini“, neka vrsta samorasterećenja, svesni izbor onog boljeg što odudara od onoga na šta su navikli i čime su okruženi. Ali, to je ipak i kulturni kod, onaj koji kao feniks obnavlja koegzistenciju, kad već nije moguće ni nadetničko jedinstvo ni međusobna kolektivna anihiliacija.
Ispod duge
U poznatoj priči (da li i dalje iz lektire?) Dinka Šimunovića „Duga“ prolaskom ispod duge Srna veruje da će postati dečak, u Mlakićevoj priči „Misterij duge“ sredovečna žena osam godina ustaje rano i uzaludno čeka crveni golf; koga i zašto, priča ne saopštava. Za nju provući se ipod duge značilo bi „pretvoriti se u onoga kojeg čekaju“. Pojava duge ospoljava kratkotrajno „vreme čuda“, kojih nema sem u čekanju i verovanju. Završna priča u knjizi Izgaranje donosi drugu vrstu verovanja i preobražaja. Jedan od članova vojne jedinice, Maršal, po povratku iz Nemačke, gde mu se ćerka smuvala sa deset godina starijim Turčinom, u preskupom novom Poršeu, po svoj prilici otuđenim, ispoljava konspirološku paranoju koja će ga odvesti u suicid.
Čuda su u Mlakićevoj prozi groteskna, kao što su preobražaji patološki. Pitanje „U šta smo se to pretvorili“, odnosno njegova inačica ili varijanta: „Što se ovo s nama događa“, kako i glasi naslov poslednje priče, u isto vreme znači pitanje: ima li života posle rata za one koji su u njemu sudelovali. Pravi sadržaj čuda je umeće: zadržati priključak sa stvarnošću a ne dići ruke: na druge, na sebe i od sebe. Završne tri priče u knjizi prave vremenski iskorak, a zapravo tematski zaokružuju centralni fenomen preobražaja u demonskom gnezdu zavičaja koji nikoga ne iznenađuju. Ili nema dovoljno velike duge za sve koji su zahvaćeni ratnom metastazom ili nema nikog ko veruje da je moguć preobražaj unatrag ili povratak u doba pre „velikog (čovekoubilačkog) praska“.
Ciklus novela Izgaranje jedna je od najboljih knjiga priča objavljena prošle godine. Njome se autor hotimično vratio na „mesto zločina“, skoro doslovno, u iste one rovove, u istu sredinu, atmosferu i metafiziku svoje rane i inicijalne ratne proze. Šta se promenilo? Svakako pripovedačka zrelost autora i odrešenije ruke za njegovu imaginaciju da iskoristi empirijsku građu. A svetlosni zrak, svetlozarno prosinuće eventualne katarktičke prerade, nada u obnovu teško narušene ljudskosti unutar pojedinca, potvrda da je moguće zalečiti nevidljive a duboke rane? Ništa od toga. Kao što ne možemo znati ko je svio to demonsko gnezdo po kome klaustrofobično glavinjaju likovi Izgaranja, po kome krune pepeo svoje tamne i neraščitljive duše, ne možemo znati smisao ni svrhu autodestrukcije u koju je likove uveo rat kao u naoko isti a paralelni svet, u kome su osetili moć slobode da naude drugima ni za čiji užitak ili nauk.
Istaknuti vizual: Aleš Suk
#100 dugih riječkih jezika #Izgaranje #jezik #Josip Mlakić #Saša Ćirić
