Frida Šarar: “Cajke su novi punk!”

U Rijeci je tmuran dan, kiša rominja. S Fridom se nalazim na vrhu stepenica pored hotela Bonavia. Pomalo trčkaram, no ona već pri par metara udaljenosti govori kroz smijeh: „Točna si, točna si.“ Dok se uspinjem Frida izgleda kao da ide na snimanje za Vogue magazin. Ide na rođendan poslije, saznat ću. No to i tako nije važno jer Frida se među piscima ne izdvaja samo svojim spisateljskim izričajem, ona je ujedno i prekrasna žena koja ne mari što će i kada obući, niti što će misliti (polu)svijet. Autorica je knjiga „Halter ego“, „Ženo, pokrij tu dušu“ i „Udaljena jednu stvarnost odavde“. Ipak, bilo bi zaista glupo samo tako je predstaviti. Pa i kad tražim način kako da je opišem ne pada mi na pamet ništa bolje od naizgled jednostavnog opisa – Frida je žena koja misli (izvan svih okvira). Sjedamo u King´s pub i uz pivo započinjemo razgovor u potpunosti lišen (auto)cenzure. Razgovor koji je samo mali dio Fridinog veličanstvenog unutrašnjeg svijeta.

Frida, jesi li ikada razmišljala što za tebe znači biti pjesnik?

Da, razmišljala sam. Uvek u životu razmišljam o svim svojim opredeljenjima. Ništa ne radim, niti bilo koji stav preuzimam od negdje napamet, nego sve što imam, što mislim i radim do temelja preispitujem. Uvijek sam bila takva. Ne samo zato što sam studirala filozofiju pa mi je to neka profesionalna deformacija.

Nego si već od djetinjstva bila introspektivna?

Upravo to. Uvek sam preispitivala sebe i svoje vrednosti, menjala se u skladu s tim preispitivanjima. A onda naravno i zato što sam pisala pesme celi život. Pitala sam se što znači biti pesnik za druge, a što za mene. Pre svega, što to znači za moj život i moju intimu, a onda generalno što znači u društvu i moje neko mesto u svetu. Tim pitanjem sam se bavila i kada sam pre dve godine držala predavanje u Užicu gimnazijalcima, pa sam baš tu temu uzela –  poezija kao način postojanja. Pre predavanja sam razmišljala kako da ja tim mladim ljudima iz svoje perspektive objasnim što je za mene poezija, što znači pisati pesme i biti pesnik, a onda kada sam počela voditi radionicu poezije u CeKaPe-u isto mi je bilo važno da pojasnim što za mene poezija znači, tako da ako želiš odgovor – poezija je za mene način života. To nije samo pisanje. To je kako vidiš stvari, vidiš ih na neki način koji daje stvarima smisao koje one same po sebi nemaju. Ti možeš videti neku konstelaciju odnosa koja u realnosti možda ne postoji, ali u tvojoj glavi postoji i ti od toga možeš napraviti poeziju. Pesnik može najbanalniju stvar da pretvori u poeziju. Taj potencijal koji dajemo svetu, smisao i estetiku stvarima koje one same po sebi nemaju – to nas čini pesnicima. I u tom smislu poezija je u korenu svake umetnosti bez obzira koji je materijal te umetnosti, ne mora da bude jezik. Poetika u stvaralaštvu, bez obzira jesi li slikar ili muzičar, moraš da imaš taj neki specifičan pogled na svet i način života.

A duša?

To sa dušom je zeznuto. Dušu svi imamo, ali nismo svi u kontaktu s tom dušom i ne poznajemo svi svoju dušu. Neki su po prirodi otvoreni pa lako komuniciraju sa sobom, a nekima treba da rade na tome, da taj put razgrnu i sklone sve barijere da bi videli tko su zapravo i prodrli u tu svoju dušu. Bez toga nema ni poezije ni bilo kojeg pravca umetnosti.

Živimo u teškim vremenima, ali prema svemu što ti činiš i daješ svijetu čini se nikad ne predaješ očajavanju. Kako ti to uspijeva?

Zato što ništa za mene nije fatalno. Sve čovek preživi. I najveće tragedije u svom životu. Ljudi prežive i najveću tragediju – smrt deteta, mislim da je to najgore što može da se desi čoveku, pa nastave sa svojim životom. Tako da, sve drugo mi je manje od toga i dok nam se tako ekstremne tragedije ne dogode mislim da nema potrebe kukati nad svojom sudbinom i smatrati da smo potpuno beznadežni bez ikakve perspektive da nam bude bolje. Život se sastoji od dobrih i loših ciklusa. Kad ti je loše, moraš da imaš na umu da će ti biti jednog dana sigurno dobro, jer nikome nije celog života bilo loše. Kada ti je dobro moraš da budeš svestan da neće ni to da traje zauvek. Moraš da budeš u ravnoteži, da balansiraš – to je valjda zrelost. U mladosti sam puno išla u te ekstreme i bacala se s jedne strane na drugu i zaranjala u to loše, a lebdela po tom dobrom. Možda je to dobro za umetnost. Kada živiš u tim ekstremima onda su ti i osećanja ekstremna. Ne znaš što ćeš sa svim tim osećanjima, pa onda ih izbacuješ iz sebe na koji god način. Kod mene je to bilo najprirodnije pisanjem poezije, ali mislim da i zrelost ima svoje načine na koje stvara, na koje vidi svet i dobiva inspiraciju koja nije tako euforična i ekstatična, nego je smirenija, možda i kompleksnija.

Tebe uopće ne jebe užurbanost današnjeg vremena. Ti si čak ukoričila rečenicu „radila nikad ništa“. Je li to zato što se ne bojiš života?

Pa ne bojim se života. Ne bojim se ničega. I sad nije da se hvalim i preseravam nego je to tako. Nemam nikakvu želju da se bilo kome dokazujem ili pravdam. Ne smatram da je posao i karijera, bilo kakvo pozicioniranje u društvu, nešto čime čovek dokazuje svoju vrednost. Previše se stavlja akcenat na karijeru i ostvarenost u nekoj profesiji danas, pogotovo kada se radi o ženskom pitanju. Kao, ti moraš da budeš profesionalno ostvarena i nekakva samostalna žena, međutim ja ne mislim da itko išta mora i da se mora robovati ičemu pa i ideji te profesionalne ostvarenosti. Ako mogu da ne radim ništa, ja neću da radim ništa i to na nikakav način ne ugrožava moj identitet, samopoštovanje i vrednost, a i ne oduzima mi slobodu.

Misliš li da si ti ipak sretnica zbog takvog načina života, da ti je tako „grah pao“? Većina žena to ne može. Ili misliš da bi tako mogla živjeti svaka žena?

To može da se posmatra kao da sam ja imala sreće u životu i sigurno na neki način jesam, ali verujem da kako zračiš, tako i privlačiš. Neke moje unutrašnje konstelacije, način na koji sam se ophodila prema sebi i  ljudima oko sebe, karakter, odnosno ono što ja suštinski jesam, omogućili su mi da živim na svoj način. Dakle, nije to samo čista sreća. To je moja priroda omogućila, ali bez ikakvog plana i predumišljaja.

Je li to onda život u trenutku?

Pa da. Sad živim malo manje tako jer imam dete pa ne možeš da živiš baš stalno potpuno u trenutku. Moraš da budeš mnogo odgovorniji i misliš na budućnost tog deteta, ali kada mogu da si dozvolim da sam sama sebi fokus, tada živim u trenutku.

Nisi ni trepnula kada sam rekla pjesnik, a ne pjesnikinja. Smatraš li da smo previše zagrizli u političku korektnost?

Sigurno jesmo zagrizli, ali što se tiče jezičkog dela, smatram rodno senzitivni govor potpuno opravdanim. Tako da me taj jezički deo niti brine niti smeta. Ali na nekim drugim nivoima smo previše zaglibili u političku korektnost – cela ta „cancel“ kultura, ispravljanje istorije, cenzurisanje romana Agathe Christie. To su nebuloze. Ne znam kako drugačije da to okarakterišem nego kao ograničeno i glupo, brisati delove historije koja je takva kakva je, može da nam se sviđa ili ne, ali ti naši preci i cela kulturna baština je nastala u nekom vremenu kada je postojala drugačija paradigma. Mi možemo naravno da imamo kritički osvrt na sve to, ali suludo je da cenzurišemo.

Dakle, stvari treba staviti u kontekst vremena?

Naravno.

Kako gledaš na proteste u Srbiji?

Žao mi je što nisam tamo, ali pratim. Uvek pomno pratim i nadam se da će nešto da se desi. Zapravo, nekako sam očajna što su ti protesti previše pitomi i previše se uzdaju u neku demokratiju i demokratično rešenje, a mislim da to nije moguće s obzirom na okolnosti..

Takav je režim..

Tačno. E sad, ja nisam verovala ni kada je došao taj 5. oktobar i Miloševićev pad. Tog dana sam bila u Beogradu  i nisam verovala da će nakon svih protesta, koji su održani prethodnih godina i meseci, baš tog dana on da padne. Bila sam sigurna da neće, da je nemoguće, jer smo toliko puta izašli na ulice i cimali oko svega, a ništa se nije desilo. Onda sam videla sa balkona da gori Skupština i otišla tamo; bila sam ceo dan i celu noć. 

Možda je bizarno da te sad pitam bi li voljela da Skupština ponovo gori? Figurativno govoreći.

Figurativno govoreći – sve neka gori.

Spomenula si pitomost na protestima u Srbiji, a ja sam baš htjela pitati smatraš li da u Hrvatskoj fali taj bunt koji gledamo mjesecima, a i ne samo sad? U Hrvatskoj je sve teže, a nitko ništa. Gdje smo mi u toj priči?

Gledaj, to je neuporedivo. To mogu da kažem, jer sam i s jedne i s druge strane, te ih vidim izbliza. Nebo i zemlja. Koliko god je u Hrvatskoj loše, postoji kakav takav sistem. Sistem je zdraviji, da nije, ne bi se mogle mnoge dobre stvari dešavati. U Srbiji je jednostavno sve korumpirano. Ne postoji najmanje mesto, selo, bilo kakva institucija gde šef te institucije nije u vladajućoj stranci. Ne postoji nikakva mogućnost da netko nešto pošteno radi i pošteno menja. Ovde to nije tako. U Srbiji je stanje katastrofalno, a ljudi još nisu došli do te granice da potpuno popizde i sve sruše, tako da mislim da je teško da tako nešto može ovde da se desi. 

Misliš li da je to i do mentaliteta? Srbi imaju više drčnosti u sebi nego Hrvati.

Ima razlike u mentalitetu, ali svaki narod je sposoban za revoluciju kada mu dopizdi. Ovde još uvek nije toliko loše i nadam se da neće ni biti.

Hajde barem nešto utješno. Više puta si rekla da se ne želiš deklarirati kao ništa, ali zadržat ćemo se na polju feminizma. Ne deklariraš se kao feministkinja, ali prva si otrčala u Srbiju u Brus pružiti podršku Mariji Lukić. Kako to komentiraš i kako komentiraš današnji feminizam? 

Feminizam je, nažalost, kao i mnoge druge ispravne ideje, danas trend. A kad je nešto trend, onda imaš razne pristalice tog trenda koji nisu baš iskreni u svemu tome, nego žele da bude deo tog trenda. I onda taj njihov angažman ne potječe iz prave frustracije. To foliranje mi je iritantno. Ne nazivam se aktivistkinjom, ali gde ćeš većeg aktivizma nego što sam ja iz Rijeke otišla u Brus.

To baš nije bilo ni sigurno, ili kako biste vi rekli „bezbedno“?

Pa da. Nikad nisam bila u Brusu, niti sam znala gde je to ili ikoga od tamo, ali ja sam imala poriv iz svog bića, najiskonskiji mogući poriv da podržim tu ženu. Nažalost, bila sam jedina koja je to pokrenula. Sa mnom je onda otišla moja prijateljica i došle su tri novinarke. Skoro da nikog nije bilo od ljudi koji sebe nazivaju aktivistima ili aktivistkinjama. Poslije se to ipak malo promenilo, ali prva tri ročišta nije bilo nikoga. Ljudima kao da treba nešto spolja da ih pokrene, premalo se vode saosećanjem i srcem.

Ili možda baš ovo što si ranije rekla – neki trend u koji će se onda oni uklopiti?

Da, ali da ne ispadne da imam nešto protiv feminizma. Živim radikalni feminizam svaki dan u svojoj kući kao i na ulici.

Ali i feminizam treba biti podložan kritici?

Normalno. Sve je podložno kritici. Ali, kažem, moja borba je svakodnevna i kreće od najintimnijeg, najličnijeg nivoa. Svatko mora da krene od sebe. Ne možemo mi da vitlamo parolama na ulici, a nismo sredili neke lične odnose i još uvek peglamo košulje svojim muževima.

Kod tebe mi je iznimno zanimljiva paradoksalnost, istovremeno si introvertna i ekstrovertna. Kako to objašnjavaš onima koji smatraju da to nije logički moguće ili da, pak, nije normalno?

To je prirodna stvar za svakog tko ima iole uma, tko može da misli i u sebi obuhvata nekakve krajnosti i da između tih krajnosti oscilira. Nekome tko stvari posmatra jednodimenzionalno i isključivo racionalno to može da izgleda protivurečno i paradoksalno, ali nije razum jedini alat kojim posmatramo ljude i svet. Postoje mnogo sofisticiraniji alati od razuma.

Koji?

Pa ono što sam na početku rekla. Duša, intuicija i um koji nije samo razum. Za mene je biti paradoksalan prema spolja jedna potpuno prirodna situacija. Navikla sam na to da ljudima delujem paradoksalno, ali ja sam sebi, u svojoj glavi, vrlo koherentna, dosledna i apsolutno ništa mi tu nije paradoksalno. To samo tako izgleda kada se posmatra površno i jednodimenzionalno.

Na riječkom festivalu knjiga i autora „Vrisak“ dok te snimao redatelj Zoran Krema i istaknuo da nosiš Versace kazala si „ako sam pisac, nisam amiš“. Smeta li te taj estetski narativ koji kao da se nameće piscima?

Smeta mi svaka vrsta predrasude. Svaka vrsta uniformisanosti. To je možda deo te moje paradoksalnosti. Kontradiktorno možda izgleda da se ja bavim umom i filozofijom, poezijom, da sam neka žena koja objavljuje knjige, a istovremeno nosim Versace. To je nekom kontradiktorno, a nije uopšte. Zašto bi bilo? Meni je više kontradiktorno da sam ja umna i intelektualna osoba koja konta stvari, a drži se nekog dress codea i robuje formi i ne zna da misli izvan toga.

Je li to zapravo malograđanski?

Naravno. Među umetnicima i onima koji žele biti umetnici, a kojih je više, ima mnogo malograđana, loših ljudi. Hteli bi da prenose svoje misli i ideje nekome, a zapravo su govno od čoveka. Oni su paradoks, a ne ja. 

Daj reci mi molim te kako komentiraš ovu najezdu straha od cajki? Izgleda da je ljude više strah Aleksandre Prijović u zagrebačkoj Areni nego rata u Palestini, odnosno da im više smeta.

Ljudi ne razumeju, boje se svega što ne razumeju. To je fenomen jaza među generacijama. Nikad taj jaz nije bio veći. Imamo celu generaciju koja nikad nije čula za nju i celu jednu generaciju kojoj je ona bog. To je tako i u Srbiji, cijeli jedan sloj stanovništva nikad za nju nije čuo. 

Smatraš li da je mladim generacijama slušanje cajki neka vrsta odupiranja konstantnom ratnom narativu i podjelama? Jedan moj frend koji ne sluša cajke, alternativac je rekao da su cajke novi punk. Što ti misliš o tome?

Ja to mislim isto. Odavno su punk i rock mainstream, nešto staro što smrdi na naftalin, dosadilo je i nema nikakvog bunta. Prožvakali smo to i upoznali, nema tu više toliko alternativnog. Ne kažem da narodnjaci i cajke imaju bilo kakve progresivne ideje, njihove poruke su banalne, ali oni u sebi imaju nekakvu iskrenost i strast koju mladi ljudi prepoznaju, osećaju i za to im nije bitan kulturni kontekst. Reagiraju na emociju. Naša generacija je odrastala na rocku, punku i naravno da deca neće da slušaju istu muziku kao svoji roditelji. To su trenutno narodnjaci, oni su sad nešto subverzivno i nešto što je nama trn u oku.

Ne smatraš sve te klince glupima?

Ne, nikako! Svakako su mnogo pametniji od nas.

Reci mi smatraš li da su ljudi na Balkanu, posebice u Hrvatskoj svjesni vlastitog autošovinizma? Balkanski animalizam koji imamo, sviđalo se to nama ili ne, vidljiv je u turbo folku. To je ta iskrenost o kojoj smo sada govorile.

Pa kažem ti. Nije to samo u Hrvatskoj nego i u Srbiji. Imaš masu te neke građanske klase koja se drži u loopu starog rocka. Kao: „Mi smo slušali dobru muziku.“ Kad se kaže dobra muzika, onda se misli na nešto iz prošlog veka i šta da kažem? Nisu toga svesni. Misle da su neka intelektualna elita zato što pripadaju subkulturi iz prošlog veka, a zapravo nisu svesni jednog ogromnog savremenog talasa koji je trenutno na snazi i koji je mnogo moćniji od prošlosti nad kojom oni drhte. Ali šta da im radim? Sada mogu samo da se bune, ali nemaju nikakvu moć. Moć imaju mladi ljudi.

Kad sam te već pitala jesu li mladi glupi onda da te pitam i što je loše u tome i da budeš nekad glup?

Ništa loše. Pamet nije u enciklopedijskom znanju i informiranosti. Mnogima ni obrazovanje ne pomaže. To nisam ja izmislila, nego je to nešto što se zna od davnina. Ja često na Twitteru lupim glupost, jer se ponašam prirodno, a ne kao neki proizvod – mogu da budem i glupa i pametna. To je ljudski.

Ajde sad jedno „pametnije“ pitanje, dosadno čak možda – koji ti je najdraži hrvatski pjesnik ili pjesnikinja i zašto?

Vesna Parun je mene nekako izgradila kao osobu i pesnikinju. Puno sam ju čitala, pogotovo u mladosti. Ona je ogromna pesnikinja na svim mogućim nivoima. A pesnik? Nemam omiljenog pesnika. Možda, evo, Drago Glamuzina. Ne zato što je on urednik moje dve zbirke, već je jedan od retkih savremenih autora čije sam knjige čitala i dobila inspiraciju da napišem osvrt o tome. Glamuzina i ja smo imali zajedničko predstavljanje knjiga gde sam imala zadatak da predstavim njegovu zbirku i shvatila da u sat vremena ne mogu niti pet posto utisaka da prenesem. Onda sam rešila da sve te utiske napišem u tekst koji sam objavila kao kolumnu. Mada je on dijametralno suprotan od mene, ljudi nas ponekad upoređuju zbog sličnog stila pisanja, stvarnosne poezije. No naše su suštine potpuno drugačije. Mislim da za poeziju treba debelo opravdanje ako želiš da sedneš pišeš. Ne možeš tek tako da piskaraš. Kod njega sam to opravdanje našla. Možda mi nije omiljeni, ali svakako ostavlja utisak.

Sad hajde da malo šokiramo javnost. Neću te pitati najdraži stih ili pjesmu Vesne Parun nego želim čuti koji ti stih iz neke cajke prvi pada na pamet?

Uff… „Sam za stolom jedan čovek sedi, obavijen maglom dima. Sa suzama u očima…“

Tko to pjeva?

Šaban Šaulić. Kada počnu ta dva stiha, meni se stvori celi film u glavi. Zamislim tu kafanu i tog čoveka. Mislim da bi to bila dobra prva rečenica za početak nekog romana ili poezije.

I za kraj – na koju pjesmu razbijaš čaše?

Uuuu… To može da bude bilo koja pesma. Nemam jednu na koju razbijam čaše. Zavisi od konteksta u glavi. Kada sam zadnji put razbila čašu (ima tome par godina), mislim da je isto bio neki Šaban.

Istaknuta fotografija: Bojana Guberac

#Frida Šarar #intervju #pjesnik #poezija #razgovor