U programu svakog kino repertoara svoje su mesto imali i dokumentarni filmovi, danas uglavnom svedeni na geto specijalizovanih festivala. Zašto ne bismo u Kinu „Kritika“ obnovili tu tradiciju, i to u neočekivanom formatu regionalnog dokumentarizma? Redovni posetilac ili posetiteljka Kina „Kritika“, ako takvih ima, sigurno su primetili uz komparativnu analizu i jednu „fenomenološku“ programsku tendenciju. Ovoga puta izabrani fenomen skriven je u plimi većeg broja autorki i autora s jednog područja koje gravitira ka Mostaru kao svom kulturnom središtu. Ta je grupa generacijski bliska, u svojoj trećoj ili četvrtoj deceniji, individualno profilisana, iako su pojedini sa svega dva ili tri naslova. Mada, opet, i nisu grupa, ako pojam grupa uzmemo u smislu književnih manifesta i poetičkog zajedništva.
Nisam upućen u to koliko je za njihov pojedinačni razvoj važnu ulogu odigrao regionalni portal za kulturu Strane.ba, u čijem uređivanju i postovanju je učestvovalo više njih iz ove grupe, ali ga treba notirati. S treće strane, da li zbog slavne šantićevske tradicije i „mostarskih kiša“ Pere Zupca ili „mediteranskog brevijara“ Predraga Matvejevića, dosta se dobro primilo seme mehke lirike i sentimentalnog trubadurstva, bluz usamljenosti i poniranja u sebe, da bi u novije vreme taj bolećiv instrospektivni duh bio zaoštren jednom naturalističkom slikom društva, što u formi ratnih evokacija ili insajderskog skeniranja porodičnog cirkusa u nemirna vremena, što kao portret malovaroških sredina, aktuelnih mostarskih podela ili kao mozaička povesna sinteza povodom jednog poništenog datuma, kakav je (bio) 14. II 1945.
Počasno pominjanje zaslužuju oni koji možda nisu utrli put akterima današnje doku-razglednice, ali jesu svojim kontinuiranim i produktivnim prisustvom skrenuli širu pažnju na Mostar kao na posleratnu kulturnu scenu. U prvom redu Marko Tomaš, pesnik koji je uspeo da poeziju vrati publici a figuri pesnika privlačnu auru maskuliniteta, autor koji poslednjih godina forsira prozu, kolumnista i autor jedne sažete biografije Ivice Osima; kao i Mehmed Begić, liričar i meloman, zadnja pošta Dominikana.
Reorganizacija krhotina
Bez nekog hijerarhizovanog redosleda počeo bih od dve prozne knjige Senke Marić: Kintsugi-tijela i Gravitacije. Kintsugi-tijela je nefikcionalna proza, ispovedni narativ autentičnog iskustva. Počiva na intimističkoj introspekciji u kojoj se tok lečenja i opis bolničkih tretmana spaja sa fragmentima sećanja na detinjstvo i mladost, te s kratkim epizodama iz porodičnog života. Strogo gledano, knjige ove vrste stajale bi na polici uz selfhelp literaturu ili ispovesti o srećno prebrođenim bolestima (podvrsta onkološka proza). Po svojim stilsko-formalnim ambicijama Kintsugi-tijela je vid autorske inicijacije u literarni tekst, koliko i skeniranje vlastitog života, od odnosa s roditeljima do onih u braku i nakon njega.
Gravitacije je „genealoška“ novela u kojoj dominiraju ženski likovi i iskustvo više generacija žena. Počiva na doživljajnoj perspektivi junakinja, pri čemu imamo bar dve naratorke: glavnu, Miku i Đulsu. Socijalno-istorijska dimenzija je potisnuta za račun intimne, dok je struktura naracije fragmentarna. Hiba i Đulsa sa kojima Mika živi su njen najbliži rod, ali i neka vrsta suprotnosti koje se dopunjuju. Od Đulse Mika se uči kuvanju, od Hibe samostalnosti u životu, jedna je naklonjena smehu, druga sevdahu, jedna je vernica, druga ne veruje u Boga… U romanu se detaljnije prati Đulsin život, retroaktivno, ta njena situacija da je bila prinuđena da pođe za Derviša, starijeg udovca s decom koga nije volela. Mika je razvedena sredovečna žena koja podiže ćerku, vreme provodi gledajući u tarot suočena sa košmarnim snovima, pripremajući hranu i pokušavajući da razvije novu vezu.
Kod Senke Marić srećemo primer kako od ispovesti nastaje fikcija, zadržavajući refleksivnu introspekciju i dominaciju ženskog iskustva u kome odluka o samostalnosti nadvladava društvenu praksu ženske potčinjenosti, posebno u braku. A vidimo i to, što će proza još jedne autorke iz ove grupe, Magdalene Blažević, potvrditi, da je istorijsko-politički kontekst redukovan ili napušten, te da je prostor intime, bliskosti, doma, porodičnih odnosa – prostor suverenosti ženske imaginacije, što, paradoksalno, reafirimiše tradicionalnu podelu na javno i društveno kao muški zabran, a intimno i porodično kao ženski.
Ratne porodične hronike
Kao negacija teze da je analiza porodice prevashodno ženski pristup svedoče knjige Boja zemlje i Ono o čemu se ne može govoriti Elvedina Nezirovića i Svojta Adnana Repeše, kao primeri famozne autofikcije. Obojica autora imaju i prozu čija je pupčana vrpca sa biografskim oslabljena: to je Nezirovićev roman Ništa lakše od umiranja i Repešin Godina bez proljeća.
Ono što povezuje njihove biografske knjige jeste centralna figura oca ili njegove zamene, očuha. Kod Nezirovića, koji je svoju knjigu Boja zemlje podnaslovom odredio kao „roman prema porodičnom albumu“, pa zaista sadrži nekoliko porodičnih fotografija, knjigu počinje rekonstrukcijom života rano preminulog oca na osnovu onoga što su o njemu govorili članovi porodice i komšiluka. Nastavlja je kao porodičnu hroniku koja šire zahvata u sudbine očeve, majčine i očuhove rodbine, pa i ponekog od komšija, da bi se zaokružila kao dokumentarni priziv nekoliko epoha, zaključno sa aktuelnim trenutkom nestabilnog mira i stabilnih podela. Ipak, u toj širokoj paleti porodične hronike kao traumatično mesto i uzvišen primer plemenitosti stoji očuhov postupak, da sobom zameni naratora već izdvojenog za logor. Naratorov očuh i daidža će završiti u logoru za Bošnjake „Heliodrom“, da bi nakon izlaska iz logora očuh umro veoma brzo od posledica maltretmana. U drugoj biografskoj knjizi Nezirović skreće pažnju na život u podeljenom Mostaru i na getoizaciju Bošnjaka.
Izraženiji pristup mučne anamneze porodične psihopatologije srećemo u knjizi Adnana Repeše Svojta, koja i naslovom upućuje da će zaroniti u interfamilijarni glib. Više od drugih u fokusu je otac i njegov položaj oklevetane, iskorišćavane i nepravedno odbačene jedinke. Narator-sin opisuje očevo mučno probijanje kroz život, obeleženo i fazom opijanja. Porodični međuodnosi su često napeti i puni nerazumevanja, ogovaranja i podbadanja, mada i poštovanja i podrške, istina šturo iskazivanih. Naglašena je pozicija naratora kao časnog svedoka, čija iskrena svedočenja i bespoštedne analize mogu da posluže kao odgovor na moguću dilemu čemu ovakva vrsta teksta.
Ipak, kao Senka Marić i Repeša drugom knjigom Godina bez proljeća, koja ima funkcionalniju kompoziciju i doslednu perspektivu adolescenta od svojih 15-16 godina, delimično fikcionalizuje svoj intimno-evokativni prtljag. Roman počinje obraćanjem naratora drugarici Nermini koja je nastradala u nesreći. On gotovo svakodnevno beleži šta mu se događa, ali i pokušava da napiše priče, pa je tako tekst ujedno dnevnik ratnog odrastanja i skup kratkih priča pisca u nastajanju. S treće strane, mladi narator slika svoje drugove i žitelje mesta u kome se privremeno nalazi, najpre u Ljubiškom do 1992., pa u Blagaju do kraja rata. Dakle, ovaj kratki roman čini spoj forme pisma, dnevnika, sećanja, kratkih priča i pojedinačnih portreta „običnih“ ljudi u ratnoj epohi.
Insajderski sken malih zajednica
Iako je nemoguće razdvojiti lično i porodično od društvenog, ima romana koji teže široj slici od lične i porodične i društvenim sintezama. Takav je roman Meho Almina Kaplana, čija je radnja smeštena u selo Dubrava, nadomak Čapljine, u bošnjačku zajednicu povratnika koja obnavlja seosku džamiju. Završetak radova na džamiji predstavlja tematski okvir romana. Radnja uglavnom teče linearno, uz povremene fleš-bekove koji se javljaju kada se naslovni lik Meho seća svog prijatelja Eska, koji je poginuo u ratu. U prvom planu naracije, nenametljivo, pa ponekad i neprimetno, stoji Meho, naslovni lik koji i nije protagonista, a često je na granici da bude antijunak. On je seljak koji uzgaja paprike i breskve i prodaje ih na pijaci u Čapljini. Takođe je član džemata, učestvuje u organizaciji obnove džamije, ali ne donosi odluke niti iznosi svoje mišljenje, zbog čega mu je ponekad krivo. Radi ono što se od njega očekuje, ne traži ništa za sebe iako je u prilici da koristi neke privilegije. Tokom rata je završio i u logoru, ali se time ne ističe. Ne brani Muriza, predstavnika vladajuće stranke u selu iako s njim sarađuje, ali ga i ne napada. Dakle, jedan tih i povučen čovek koji „gleda svoja posla“, ostajući izvan podela, mada ne i izvan seoskog ogovaranja. Deluje kao lik dobrog čoveka, solidarnog, koji svoje dužnosti u džematu obavlja više reda radi. Kaplan je ratnu i tranzicionu stvarnost prikazao uravnoteženo, s pristupom posrednog kritičkog demaskiranja. Tu mislim na stvarnost međuetničke distance i politiku nepoverenja koju zastupaju predstavnici vladajuće stranke (Muriz u selu i pesnik Sinan iz grada). Sinan će u jednom trenutku reći da je sve loše muslimanima došlo od vlaha, pa i psovke. Nije Kaplan nalik Krleži da subverzivno potkopa malograđansku narcisoidnost i poredak zasnovan na sili i laži, ali njegov nepretenciozni sken postiže srodan efekat, da ogoli do trule srži stubove društva i manipulaciju kao kohezivnu silu zajednice.
Magdalena Blažević se pojavila knjigom priča Svetkovina, u kojoj je na 140-ak stranica stalo čak 25 priča smeštenih u neimenovanu seosku sredinu. Protagonisti su većinom ženski likovi, a fokus je na situacije ljubavnih i preljubničkih odnose, nasilja u porodici i pobačaja. Erotska intima koja proizvodi konflikt, smeštena u socijalni kontekst oskudice, dominanta je koja povezuje priče u ovoj knjizi. Nasuprot socijalnim konfliktima i ličnim tragedijama stoji sveobuhvatna i ravnodušna priroda, prisutna već na nivou naslova priča koje čine plodovi voća (naranče, nar, orah) ili imena biljaka (jorgovan, vrba, šaš, bulke, hadžibeg). Priroda je ovde neizbežni neutralni okvir, lep i nadahnjujući, ali otuda zbrka i udes deluju teže, jer ljudima prirodna raskoš ne nudi nikakvo olakšanje ili utehu. U svom romanu U kasno ljeto Magdalena Blažević fokusiraće se na rat i poslednje leto u životu jedne nastradale 14-godišnje devojčice. Ponovo je seoski ambijent milje zbivanja, prisutan je intenzivan osećaj prirode, kratke lirizovane rečenice, s tim da je u fokusu romana sudbina jedne porodice u ratu, a zadržana je i ona sfumato atmosfera iz priča, bez istorijsko-političke ili etničke konkretizacije aktera ili događaja. Roman je pružio prostor da se sadržajnije razviju porodični odnosi i likovi, posebno lik dida koji u ratu kao postaje nasilan i agresivan lik: impulsivno ubija intendanta Mila kada u jedinici ne dobije još jednu porciju graha.
Namik Kabil je filmski reditelj i pisac pet romana. Analiziraću roman Isijavanje, koji je posleratni i „povratnički“. Glavni protagonista Besim vraća se iz Švedske, gde niz godina živi s porodicom i majkom, u rodno Trebinje, s namerom da proda porodičnu kuću. Njegov povratak razmotaće klupko uspomena i prekinutih odnosa sa najboljim prijateljem i nekadašnjom velikom ljubavi. Roman bez naročitog zapleta, više deluje kao roman atmosfere i sećanja, ili „isečka iz života“, dosta posvećen kritičkoj analizi mentaliteta sredine. Na poseban način roman Isijavanje govori o više vrsta lične i ratne traume. U prvu grupu bi spadalo prijateljstvo i ljubav, dakle izbledelo ali ne i prekinuto prijateljstvo Besima i Mladena, nekad snažna a prekinuta ljubav sa Milicom, kojoj se protivila Besimova majka Tidža, a za kojom posle toliko godina i Besim i Milica žale. Ratna trauma govori o iseljavanju i proterivanju bošnjačkog stanovništva iz Trebinja, i naročito dolazi do izražaja pri kraju romana u svađi Besima i Obrena, sumnjivog novobogataša i potencijalnog kupca njegove kuće. Tu postajemo svesni u kojoj su meri međuetničke bošnjačko-srpske tenzije i dalje aktuelne i jake, te da nije došlo do usaglašenog pogleda na uzroke i tok rata, niti do osude ratnih zločinaca u Trebinju.
Istorijske reminescencije
Sa romanom Namika Kabila uneta je perspektiva raseljenih lica ili unutrašnjih emigranata, koja će se ostvariti kao pravo i puno egzilantsko iskustvo mlađih posleratnih generacija u knjizi priča Nemoj ići u Anderlecht Srđana Gavrilovića, još jednog autora ove Hercegovačke razglednice, kojim ćemo se pozabaviti u jednom od narednih kino-programa.
Na kraju bih pomenuo još kratki roman Dragana Markovine, poznatog istoričara iz Mostara, kolumniste i kraći period političkog aktiviste, 14. Februar 1945. To je datum oslobođenja Mostara od fašizma u Drugom svetskom ratu, koji je posle ratova 90-ih postao anatemisan i oficijalno detronizovan. Ovu proznu knjigu veličine kraće novele možemo doživeti kao svojevrsnu radio-dramu, budući da su brojna poglavlja (27) oblikovana tako da u njima po jedan, uvek različit, lik govori u prvom licu ili se o njemu pripoveda. Fabula se odvija većinom u istorijskom prezentu tog jednog dana, uz skokove na vremenskoj osi, unazad i pola stoleća napred.
Knjigu otvara Fra Leo, mostarski fratar koji će sa još šestoricom katoličkih sveštenika biti streljan odmah po oslobođenju. Već se tu postavlja pitanje odgovornosti i krivice, kako za kolaboraciju i podršku NDH, tako i za odnos prema zločinačkom i genocidnom karakteru ustaškog režima. Pri kraju knjige saznaćemo da je po osnivanju NDH, u aprilu 1940., u Mostaru streljan pop Jovan sa još šestoricom pravoslavnih sveštenika. Generalno, u knjizi nema mnogo likova poražene strane, mada je dat jedan od najmračnijih, Maks Luburić. Posebno su zanimljivi likovi tzv. običnih ljudi, recimo Alojzije i Zvonimir iz „Sinemaskopa Hrvoje“, u kome su puštali prvi erotski film iz 1936., češki, Ekstaza sa zagrebačkim glumcem Zvonimirom Rogozom u jednoj od glavnih uloga, ili stari Italijan, biciklista, Antonio, koji približavaju život neratne svakodnevice. Zanimljiv je i lik dečaka Predraga, koji će postati čuveni intelektualac, Matvejević, koji daje hleb zarobljenom nemačkom vojniku, iznenada sretne ustaškog agenta Šimuna koji ne želi da ga proganja, ili, u jednoj kovač-zafranovićevskoj sceni, krišom gleda ljubavni čin Marije i Samuela u praznoj sinagogi. Sličnu svrhu, dočaravanje širine socijalnog spektra i važnosti za gradski gradski život, imaju scene fudbala/nogometa, kada dvojica mladih partizana, igrači Veleža i Zrinjskog Remzija i Salko, šutiraju penale jedan drugom. Koliko je klub Velež važan shvatamo još na početku gde se predočava smrt Azre koja od ustaša skriva arhivu ovog kluba.
*
Na kraju ne želim da upoređujem puzzle ove razglednice, već da ih pomenem, tipološki poređam i jezgrovito predstavim. Pozdrav iz podneblja (i za podneblje) koje je pokazalo nagli i produktivan literarni skok dostojan najšire regionalne recepcije.
Istaknuti vizual: Aleš Suk
#100 dugih riječkih jezika #Hercegovina #jezik #Kino kritika #roman #Saša Ćirić
