Duh vodi ka duhovitosti
Na našim scenama postoje duhoviti autori. Kao i autorke, iako su one ili klasici (Dubravka Ugrešić), ili u zrelim godinama (Svetlana Slapšak, Mirjana Đurđević), ili se ne bave literaturom, već kolumnizmom i marketingom (Nadežda Milenković) ili su nekada objavile zapaženu i alternativnu knjigu (Marija Ivanić: Esej o junaku, Ana Vučković: Epoha lipsa juče), a posle nisu takve ili se još uvek probijaju ka afirmisanosti i boljem tekstu (Ana Marija Grbić). Valja tu dodati i poneku produktivnu i angažovanu pesnikinju, kakva je Ivančica Đerić iz kanadskog egzila. U stvari ni duhovitih autora nema previše, a duhovitost koju pominjem očito kao odlika njihovog što pisma što pristupa životu slobodno šeta između pisanja za medije i književnosti. A kad bliže pogledam, u obe džender inkarnacije, ta duhovitost je dobrano opora i satirički usmerena.
Uz Feralovu „crnu trojku“, Ivančić, Dežulović, Lucić, u kojoj je jedan autor neko vreme opravdano odsutan, u postjugoslovenski panteon duhovitih, sada s muške strane, sigurno bi bili selektovani još nekoliko njih: Andrej Nikolaidis, podosta s hrvatske scene i svako u svojoj stilsko-senzibilitetskoj niši, Renato Baretić, Ante Tomić, Želimir Periš – da, sad vidim da nije čud(n)o da je dalmatinsko tlo najplodnije. Tu bi od početka pripadao Emir Imamović Pirke, a ne tek od kad se preselio u Šibenik i pokrenuo Fališ festival, mada ne bi tu falilo ni „ostajte ovdje“ bh autora poput Nenada Veličkovića ili iz drugog plana Boriše Gavrilovića (Kako preživjeti samoubistvo), odnosno autori izuzetne jezičke i pripovedne imaginacije poput Asje Bakić, Srđana Srdića ili Franje Janeša, čiju novu knjigu godinama iščekujem. I nigde, doslovno nigde, duhovitost recimo u vidu humora (mada je duhovitost i dovitljivost i invencija, ne samo humor) nije sama sebi svrha, rekoh često je isprepeletena sa strategijom političke ili društvene satire, i ne ispoljava se samo na jezičkom nivou, u vidu aforizama ili komičkih replika, već i u vidu komediografskih situacija, zapleta ili strukture romana (recimo Mladenka Kostonoga je izuzetno inventivno osmišljen i duhovito koncipiran roman). Dalo bi se tu dodati još imena ako bismo uvrstili i kolumnizam i poeziju, od Predraga Čudića do Tomislava Markovića i Brana Mandića…
U zbiru, duhovitost jeste vrlina autorske ličnosti, što nije dovoljno da bi postala i dominantna odlika dela. Ali kad postane, onda uspostavlja složen odnos sa drugim osobinama književnog teksta, nekad plodan nekad potčinjavajući. A kad nađe funkcionalan odnos i dobru meru, onda je literarni kvalitet na vidiku a čitalačko uživanje zagarantovano.
I’m a loser baby, do why don’t you kill me
Beck
Antipatični autsajder
U jednom svom javnom izlaganju u Narodnoj biblioteci Srbije, u ciklusu „Kako čitati“, David Albahari je govorio o tome kako čitati priču i pomenuo kako kod svake knjige koju ima nameru da pročita prvo pogleda prvu i poslednju rečenicu, ali posebno prvu. Sada mi to izgleda kao testiranje hrane ili vina, pri čemu je uzorak rečenica, ona kojom počinje i završava se jedan prozni tekst. Ne sećam se šta je Albahari radio u slučaju da ga odbije prva rečenica, ako mu se učini stilski nezgrapna i mučna za stomak, da li bi onda odlagao čitanje ili trajno odustajao od te priče ili knjige. Roman Plan savršenog neuspjeha Emira Imamovića Pirkea počinje efektno (danas bi poklonici web kulture rekli klikabilno): „Puno pijem i često pišam u bazene.“ I druga je takva: „Naravno, tuđe.“ A onda objašnjava zašto u tuđe, jer je njegov, koji je planirao da sagradi, ostao u fazi iskopane rupe. Mada će i u toj rupi jednom zakonačiti pijan, i u blatu, jer će mu san osvežiti sitna kiša, uspevši da izbaci iz bazena, tj. rupe samo svoje cipele, koje ceni mimo svega ostalog. Jer, opet objašnjenje: „Moram paziti na cipele. Jedino njih ne mogu nositi ako nisu moje.“
Ako je prvi pripovedačev iskaz trebalo da nas in medias res upozna s kim imamo posla i u kakvom se stanju nalazi, on nas je ujedno mogao da iznenadi, zbuni, pa i šokira (sećate se onog dekadentnog povika s kraja 19. stoleća épatez les bourgois, skandalizujte malograđanina), iako ovde takva namera nije eksplicitna a upitno je da li uopšte postoji. Ali, hajde malo da se prepustim talasima slobodnih asocijacija pa makar me neprimetno odveli na pučinu, a neki plivač baš i nisam: nije da u romanu Plan savršenog neuspjeha nema šokantnih momenata, mada blazirani foliranti kakvi jesmo, šta još može da nas šokira, ili tačnije za šta ćemo priznati da smo zaista pogođeni. Vratiću se na šokantno a bez strategije šoka, sada još malo o cipelama, tačnije o navedenom naoko paradoksalnom uvidu koji deluje trojako u isti mah: iznenađuje izazivajući otpor (pitamo se: da li je baš tako kako narator tvrdi), duhovit je i ima oblik otkrivalačkog paradoksa. Bar u prvi mah. Kad malo razmislimo o toj vezi veličine i oblika cipela i autentičnosti individualnih potreba, nije da nema takvih izreka u različitim kulturama. Recimo: „staviti se u tuđe cipele“ kao prihvatiti tuđu tačku gledišta ili posmatrati stvari stavljajući se na mesto onoga o kome govorimo, uživiti se u njegovu poziciju. Ali svako ko je bio prinuđen da neku godinu života provede u sivomaslinastom ili maskirnom dezenu odeće, poželjno u mirnodopskim uslovima, zna da se vrlo lako mogu nositi tuđe cipele i čizme zadužene iz magacina, pa čak i da se onaj ko ih nosi oseća udobno.
Koja je to tradicija kojoj pripada pripovedač romana Plan savršenog neuspjeha, koji se, kako se to govorilo, povukao iz sveta, a zapravo i iz vlastitog života, i otišao da živi u primorsko zaleđe, u izmišljeno mesto Zadomište (valjda u neposrednoj blizini Zadomspremništa), u novoizgrađeno naselje sa 120-ak kuća za izdavanje koje je ostalo skoro potpuno prazno, jer su se vlasnici iselili u Nemačku, poznatom gastarbajterskom rutom iz 20. veka, a turisti nisu došli? To je tradicija pikarskih romana i društvenih autsajdera, od Defoove Moll Flanders do Selindžerovog Holdena Kolfilda (Caulfield), onih koje „život nije mazio“ i koji su nekako ispali iz koloseka „normalnosti“ i malograđanske kolotečine, ali nisu postali revolucionari ili paradigme „poniženih i uvređenih“, što ih odvaja od protagonista socijalne i socijalno angažovane proze. I narator Emira Imamovića Pirkea, kome je velikodušno podario svoje ime, navodeći buduće tumače i na taj trag, da proseju koliko autobiografskog ima u fikcionalnom, ako to nekoga zanima, što i nije sasvim beznačajno, kako su nam autonomaške teorije i estetike napunile glavu, a ima i toga, ali ovde nećemo o tome – elem, narator Emir jeste vrsta samoizopštenika, takoreći sekularni monah, iako mu nedostaje uverenja za tako nešto, koji je digao ruke od svega i vodi jedan, kako nas već prva rečenica u romanu upoznaje, dosta isprazan i autodestruktivan život.
Pozicija distanciranog posmatrača daje dobre preduslove da se na društvo i živote drugih, vlastiti i na život sam, gleda bez mnenja i predrasuda većina, i sa smanjenim delovanjem mehanizama odbrane koji racionalizuju i ulepšavaju stvari. Naravno, distanciranost nije sinonim za nepristrasnost, posebno što se iza usamljivanja često kriju, osvešćene ili ne, frustracije i ogorčenost koje boje i bitno deformišu takvu percepciju sveta. U slučaju naratora ovog romana ništa tu nije nedvosmisleno ni jako prisutno, ni nepodnošenje drugih i sveta, koje je sam narator nazvao mizantropijom, ni uzroci i povod koji su ga odveli u potencijalnu turističku Meku koja se preobratila u ghost town i nedođiju. U psihološkom profilu ovog junaka gotovo da gospodari lenjost i želja da se sa minimalno napora i rada dobije maksimalna dobit, u porodici jednako kao i na poslu. Tako da ga je njegov karakter inertnog preduzimača, što bi bila definicija rentijerskih kapitalista, doveo do Zadomišta, da podigne kuću ne dovršivši bazen, i da provodi vreme kaobajagi čuvajući tuđe napuštene kuće, a živeći u većini njih i potkradajući njihove vlasnike, između ostalog i tako što ne bi plaćao njihove račune za šta su mu slali novac. Njegov karakter je taj koji je uzrokovao i raskid braka i odlazak njegove supruge sa novim partnerom i dvoje dece u Dansku.
Dakle, narator Emir i ne može da bude gnevan ni na koga drugog sem na sebe, ali ga čak i ta vrsta potištenosti i samoprezira zaobilazi. On je zapravo tip antipatičnih antijunaka koji ne uspevaju ni u tome da ne uspeju, odnosno da totalno podbace, jer je i za neuspeh, a pogovoto za „savršen neuspjeh“, potrebno bar nešto zalaganja i čvrste rešenosti. Baš kao što je slučaj sa njegovim najboljim prijateljem Edom, u neku ruku njegovim alter egom, budući da dele isti odnos prema drugima i sebi, a zapravo njegovim nedostižnim uzorom, koji radi stvari koje proističu iz njegovih želja i namera, od socijalnog otuđenja i prave mizantropije do realizovanog suicida, dok narator nekako čeka da mu se stvari dese, a gotovo da mu je svejedno šta će mu se desiti. Otuda je on polovičan u svemu, pa i u tome da se izopšti i samouništi, otuda ima ljubavnicu, jednom sedmično, ženu radnika HEP-a, otuda će se sresti i družiti sa svojom decom koja mu dođu u posetu, ali i platiti sve one račune za sve one apartmane koje mesecima nije plaćao, pa će biti prinuđen da za to angažuje i advokata. Finalno, naći će se pred iskušenjem otvorenog kraja koji mu nudi najtežu od svih mogućnosti, a to je da pokuša da se promeni na bolje.
Sukob statičkog i dinamičkog principa
Narator razmišlja o sebi i svom položaju i to direktno: „Imam previše godina, premalo novca, ništa ideja i sve i da hoću, ne mogu započeti novi ili, to bi bilo jedino gore, nastaviti stari život. Da je valjao, trajao bi.“ Na ovom mestu uočio bih i prvu naprslinu između onoga što sam označio kao statički i dinamički princip u romanu. To nije problem koherentnosti psihološke motivacije, već jedan višak koji je pridodat ovom liku, intelektualni višak koji se ispoljava u vidu analitičke pronicljivosti i ironijske duhovitosti. Zahvaljujući tim njegovim osobinama kao čitaoci se lakše vezujemo uz lika koji bi po svemu ostalom bio antipatičan, ali ga ta osobina, da vidi više i prodire dublje od drugih, unekoliko izuzima iz čitalačke kritike i recepcijski čini boljim. Međutim, uprkos svemu što vidi i zna, on je nesposoban da se menja i tu svoju nesposobnost veoma dopadljivo obrazlaže, eto u navedenom citatu koji zapravo govori da se narator našao u ćorsokaku – novi život mu je nemoguć a dotadašnji je najgore moguće rešenje. Ta kontradikcija od viška visprenog intelekta i zaparložene besperspektivnosti nije sasvim psihološki uverljiva. Ili, rečima iz međunaslova, dinamički princip, koji ovde oličava naratorov intelekt, nema nikakav uticaj na statički princip, odnosno na njegovu neaktivnost i izvesno beznađe.
Pa opet nije reč o liku koji bi bio moralno problematičan, emocionalno osakaćen ili osvetoljubivo nastrojen prema drugima. To pišanje u tuđe bazene, sitna potkradanja ili korišćenja tuđih kuća, neplaćeni računi, sve to su samo simptomi vlastite zapuštenosti i nerazmišljanje o sutrašnjici, ne i izraz želje da se drugima napakosti. Pa i ta afera sa Marijom, suprugom radnika HEP-a, Matka, koji je jedan od retkih s kojim komunicira, pa se i opija, za mene govori da nije sasvim digao ruke od potrebe svoga tela. Pošto je afera konsenzualna, izraz je krize u Matkovom i Marijinom braku, kao što je potvrda jedne tužne promašenosti oba lika, kojima seks jednom sedmično simulira utehu, intimu ili uzbuđenje. Statičnost njegovog položaja, profesionalna i socijalna, dovela je do logičnih naratoloških posledica. Tamo gde se ništa ne dešava, a naracija ne želi da se zadovolji usamljeničkim mudrovanjima, javljaju se evokacije koje pripovedanje razlažu u nekoliko autonomnih narativnih linija. Jednoj pripada život sa Jasnom i decom, drugoj druženje s Edom, treća se dotiče nekadašnjeg posla prevodioca za strane televizijske kuće. Ali to nije sve, nego se analitička pasija pripovedača okreće i „resanju“ sažetih portreta vlasnika apartmana i šačice ljudi koje sreće.
U ovom, naratološkom smislu, naročito dolazi do izražaja sukob statike i dinamike romana Plan savršenog neuspjeha, i tu je taj sukob nepomirljiv. Onaj koji se povukao iz života i društva, nije iz naracije izuzeo ili „povukao“ svoj privatni i profesionalni život, pa ni onaj segment društva s kojim je dalje u kratkotrajnom dodiru. To bi bila jedna nedoslednost koja proističe iz prirode naracije koja beži od „smrtne dosade“ autorefleksivnog esejiziranja. Druga posledica sudara statičkog i dinamičkog principa dovela je do razdešene ili provizorne strukture romana u kojoj je štošta fakultativno, od broja epizoda i likova – moglo ih je biti još toliko (još portreta suseda, još porodičnih sećanja, još epizoda druženja s Edom…), a moglo ih je biti i upola manje i ništa se suštinski, sem broja stranica, ne bi promenilo. Opet, naizgled paradoksalno, sve ove neusaglašenosti ili neharmoničnosti nisu dovele do toga da roman u celini bude neprihvatljiv ili slab. Umesto zapleta i radnje, razvoja protagoniste i profilacije njegovih odnosa sa drugim likovima, dobilo smo duhovite i uvrnute uvide kao vezivno tkivo ili cement romana. Pa i sam antipatični autsajder na kraju romana više ne deluje sasvim tako.
Skrivena žaoka traume
U motivacijskom poretku romana najviše štrči epizoda iz profesionalnog naratorovog iskustva, koja objašnjava kako je napustio veze sa novinarstvom. Naime, na desetogodišnjicu obeležavanja genocida u Srebrenici, narator Emir bio je prevodilac italijanskoj televizijskoj ekipi, a preko slovenačke produkcijske kuće, tako da je sa kolegom, slovenačkim snimateljem, boravio u jednoj bošnjačkoj kući bez muške glave. Kada domaćica Fatima sazna njegovo ime, on dobija privilegovan tretman (dve baklave a Slovenac jednu, očišćenu obuću). Shvatiće posredno da je razlog tome jer joj se sin tako zove, koji se i dalje vodi kao nestalo lice. O atmosferi duboke podeljenosti i posleratnoj Srebrenici i nedostatku empatije za žrtve kod srpske većine govori podeljena slika: dok su Bošnjaci na dan izvršenog genocida priređivali masovnu dženazu ili sahranu pronađenim posmrtnim ostacima članova svojih porodica, Srbi su organizovali turnir u malom fudbalu „kao dio sportskog programa obilježavanja Dana oslobođenja grada“.
Nemoguće je nepovezati ovu epizodu sa naratorovom odlukom da se povuče iz društva. Štaviše, može se govoriti o nekoj vrsti postsrebreničke traume kojoj je i on podlegao, što njegovom profilu inertnog, neodgovornog i besperspektivnog pojedinca daje novu crtu – najpre senzitivnog pojedinca, potom pojedinca kome se potencijalno zgadilo društvo u kome jedna strana klanja dženazu a druga uprkos međunarodnoj presudi za genocid proslavlja Dan oslobođenja grada. Da to nije sporedna epizoda, bez obzira što joj se analitični narator neće više vraćati, ni produbljivati svoj odnos prema traumatološkom prtljagu te situacije, narator na kraju romana za svoju decu kupuje dve trenerke, crvenu i plavu, Adidasove marke, dakle istih onih boja i proizvođača koje je video na fotografiji u Fatiminoj kući, koje je nosio njen nestali sin, Emir, kao dečak i kao momak. Zgađen a nemoćan čovek koji se povlači u primorsko zaleđe nije isto što i neodgovorna lenština, alkoholičar i bezobziran otac. Zapravo, kada je motivaciona shema romana ispunjena različitim „sastojcima“ finalni zbir ume da bude zbunjujući, odnosno nenamerno dvosmislen, ali ne nužno na pozitivan način po sklad literarnog teksta.
Ako epizoda smeštena u Srebrenicu najviše pogađa, možda najviše zbog normalizovane bešćutnosti ili prihvatanja genocida i tuđe patnje kao vlastitog plemenskog dobitka, najšokantnija je epizoda koja donosi Edino samoubistvo, tačnije njegovo pismo sa lažnom motivacijom i najavom suicida, nakon kojeg se pobrinuo da narator ne može da ga pronađe i odvrati od tog nauma. Iako pogođen njegovim činom, koji je Alber Kami (Camus) u Mitu o Sizifu nazvao osnovnim filozofskim pitanjem, narator će u mejl prepisci sa bivšom suprugom braniti Edino pravo na odluku da preuranjeno ode sa ovog sveta. Čin suicida se može posmatrati različito, ali je i za likove romana i za njegove čitalaoce i dalje veliki tabu i anatemisani čin, pa naratorovu podršku Edovom činu možemo prodružiti njegovim ostalim mitomahijskim komentarima koji potkopavaju ustaljene predstave i stavove malograđanske većine. Suicid se u kontekstu romana može shvatiti kao još jedan nedosežan uzor za naratora koji pribegava alkoholizmu kao vidu odloženog samoubistva, koji u svojoj oblomovskoj bezvoljnosti kao da teži tome da se njegovo telo dezintegriše samo od sebe.
Ali uprkos i Srebrenici i suicidu, uprkos i otvorenom kraju za koji zajedno sa autorom sumnjamo da će narator iskoristiti mogućnost druge šanse koju mu je Edo priuštio, pa uprkos i pobedi statičnog nad dinamičnim principom, trijumfu gnomičkih generalizacija i ciničnih uvida nad razvojem fabule, roman Plan savršenog neuspjeha pomalo je od svega, narativ o dezorijentisanom autsajderu koliko i anticipacija apokalipse bezobzirnog turizma, svojevoljni odlazak iz apsurdnog sveta i beg od omraženog ljudskog roda koliko i plutanje na površini isprazne egzistencije. Bez pouke, bez tragedije, bez vere u pozitivan preobražaj. Baš kao neka replika, skriveni omaž ili referenca na crnotalasnu kinematografiju koja posetioce Kina „Kritika“ ostavlja sa dvostruko filovanim efektom: relaksacija rezignacijom i junak koga pokušavamo da razumemo uprkos tome što nas sve vreme odbija.
#Emir Imamović Pirke #književnost #Plan savršenog neuspjeha #Saša Ćirić