Kultni muzičar iz Australije, omiljeni dečko iz susedstva, verni pratilac još kultnijeg Nicka Cavea, Mick Harvey opet u Hrvatskoj, ovog puta u Močvari, mada je gostovao i u Beogradu i Ljubljani. Kao i kod mnogih drugih vernih pratioca benda, čudo se desilo, „loš dečko iz susedstva” (kao asocijacija na The Birthday Party i Nick Cave and the Bad Seeds lajfstajl) je kulturološki fenomen koji postoji kao arhetip u svim vrstama umetničkih medija, mada najjzastupljeniji u muzici i filmu ako govorimo o muzičkom fenomenu „nevaljalih dečaka iz susedstva” iz Australije (a šta ćeš bolje od toga) ovaj „dečak” se definiše kroz svoje postupke i njegovu filozofiju otpora – izazivanja sveta kroz muziku (našeg ili njegovog sopstvenog) na osnovu normalnosti uverenja. Koji je to način na koji se „loš dečak” manifestuje u tako ogromne kategorije i razmere fenomena benda Nick Cave and the Bad Seeds – od heroja do zavisnika od droga, od introvertnog Cavea pa do javnog izvođača ili seksualno autoritarnog diktatora muzičkog trenda gotičarskog pokreta koji je započet jos krajem 70tih sa postojanjem mnogih bendova, tu uključujući Bauhaus ili od tragične smrti Iana Certisa iz Joy Division. Mick Harvey je naš intimni „loš dečak,” i da, on je još mnogo stvari. On je oslobodilac, agitator, usamljenik, izvođač i pre svega alternativna muzička ikona, iako u senci Nick Cavea, on je nežni agitator na sceni, koji smiruje smislom za humor, i umećem danas zrelog muzičara. Svi znamo da ako je neko fin, to ne znači da ima samo dobru stranu. Fenomen „dečaka iz susedstva lošeg porekla” Micka Harveya nam omogućava da se otkrije i izrazi snažni i nezavisni unutrašnji buntovnik u svima nama. Privlačnost samom tom fenomenu dolazi iz osećaja slobode i osećaja za avanturu. Ko ne bi voleo da bude tako slobodan? Mick Harvey omiljeni The Birthday Party dečak i jedan od Nick Cave and the Bad Seedsa nije došao da isprati Nicka Cavea, i bili smo tužni zbog toga koliko i radoznali zbog dolaska solo konfiguracije Harvey, ovog puta sa Amandom Acevedo. Ali uzalud sam strepila. Mick Harvey me oborio s nogu, i nisam bila jedina. Ovo nije bio jedan od onih koncerata na kojima se skače i vrišti, pada u nesvest, skuplja čeljust s poda i to. Bio je to jedan od onih mirnih koncerata na kojima vam je naprosto lepo. Fenomen „nevaljalog dečaka iz susedstva” koji je danas zreo muškarac doneo je osećaj za nivo, novu dimenziju, novu avanturu. Da, lepo je biti deo glamura i uzbuđenja koji donose izuzetni muzičari na ove prostore.
Opšte je poznato da su verni pratioci benda Nick Cave and the Bad Seeds a i punkerskog The Birthday Party dobre devojke. Mnoge dobre devojke u mladosti žele da iskuse različite načine života, i rizike kroz erotske asocijacije, dok im tu mogućnost pružaju „nevaljali dečki” kroz muziku. To je dobra prilika da se oslobode i budu spontane za promenu, što ponekad izaziva seksualnu asocijaciju kroz fascinaciju i privlačnost. Mada Mick Harvey, baš kao i Nick Cave, nosi u sebi tu asocijaciju, on je zapravo jedan nežni gospodin, bezvremenski muzičar koji ne izaziva očiglednu, otvorenu seksualnu asocijaciju, bar ne na prvi pogled. On je na sceni uravnotežen, miran, on vlada svojim muzičkim umećem, iako je baš kao i Cave, strastveno povezan sa muzikom. Harvey na ovom koncertu svoje umeće deli sa bendom Sometimes With Others, sa mladom, neobičnom Meksikankom, Amandom Acevedo. Harvey tu nije sam, on ne okupira prostor, nije predominantan, za razliku od Nick Cavea, koji je često predominantan u odnosu na druge muzičare na sceni.
Bilo da život imitira umetnost ili umetnost imitira život, privlačnost Micka Harveya na sceni,zajedno sa njegovim zrelim muzičkim nastupom nije ništa neuobičajeno. Osim toga, mediji često prikazuju „loše dečke” kao zgodne muškarce koji znaju da daju komplimente, u ovom slučaju muzičke komplimente, gde zapravo postoje dve glavne hemikalije u igri. Kad god smo nežni prema nekome, u mom slučaju nežni u glavi, luči se neverovatni dopamin, hemikalija za dobro osećanje koja se oslobađa kada je nešto prijatno, kao i oksitocin, hemikalija za maženje, koja ne
samo da „promoviše povezanost”, već i „poverenje”. Koliko god da mi se nije dopao izbor obrađenih pesama na sceni, u svakom trenu sam imala apsolutno poverenje da će ova grupa muzičara na čelu sa kultnim Harveyjem odraditi posao. Pa tako na maloj zagušenoj sceni u beogradskom klubu KCu, u ljubljanskoj Metelkovoj i u zagrebačkoj Močvari nastupa nekoliko potpuno različitih muzičara, koji se sapliću o gajtane i opremu, međusobno sudarajući se i komunicirajući jedno sa drugim, dok prate jedno drugog, poštuju se i udopunjuju. A kako kod fenomena muzičara idola i kulturološkog fenomena „nevaljalog dečaka lošeg porekla” (The Bad Seeds, The Birthday Party asocijacija) stalno tražimo rešenje i objašnjenje za oksitocin i dopamine, ipak, osećamo se TAKO DOBRO. Ali ako biramo da budemo romantično povezani sa nekim ko je tajanstven ili uzbudljiv, verovatno postoji deo nas koji smatra da je ova navala dopamina i oksitocina prijatna. Mick Harvey je zajedno sa Nick Caveom kulturni arhetip koji je različito definisan i često se koristi kao sinonim za istorijske termine, muzičke gradacije i epitete. Ali, ako je glavni deo privlačnosti prema lošim dečacima The Bad Seeds, Boys Next Door i The Birthday Party hemijska, sigurno postoji deo koji je emocionalan, psihološki.
Mediji danas diktiraju mozak koji zapravo postaje uslovljen naizgled neobaveznim ponašanjem, kroz muzičko kondicioniranje, da u slučaju intimnog povezivanja sa Harveyjem, mladom Meksikankom Amandom i bendom Sometimes With Others stalno iščekujemo novu dozu dopamina i oksitocina da bismo se ponovo osećali dobro. Na koncertu sam imala osećaj da nikada nije dosta, jer na kraju koncerta čekamo i želimo novi nastavak, i da, samo još jednu pesmu. Da, to je kultni fenomen „nevaljalog dečaka iz susedstva”, pankera na rođendanskoj zabavi, velikog Nick Cave stila, koji silinom svojih emocija evocira bes i tugu u isto vreme, iako ovog puta nije bilo tužnih pesama. Sve odabrane numere bile su zapravo ljubavne, nežne, tu je Niko Bajinski iz Nemačke sa moćnim glasom i dostojanstvenim ženskim autoritetom gde u svakom trenutku ona kao da je sama na sceni, zatim J.P.Shilo australijski muzičar fenomenalnog glasa, „Bez jasnog žanra, krhak u svojoj minimalističkoj lepoti, a opet sposoban iznenada se otvoriti s ubodnim intenzitetom”, napisali su kritičari i čelistikinja Marie Claire Schlameus, kao i Kristof Kahn, član grupe Swans, te Yoyo Röhm Dakle i ostalih muzičara iz onog starog, dobrog Harveyovog Berlina, kultnog Berlina Hansa studia iz osamdesetih.
Harvey je prisutan na muzičkoj sceni već 45 godina, snimao albume s PJ Harvey i Anitom Lane, The Wallbangers. 2019 je u bendu u regionu sa njim nastupao bubnjar Sonic Youth Steve Shelley, a od 1996 kad je otišao iz The Bad Seedsa Harvey se koncentrirao na solo karijeru, ali i na snimanje muzike za film i pozorište čime se bavio još od kraja osamdesetih. Mick Harvey objavio je osam samostalnih studijskih albuma te još 15-ak filmskih i pozorišnih soundtracka, bio u neo-klasičnoj muzici, snimao sa orkestrom u Australiji, dok je na albumima i dalje veran specifičnom, pomalo mračnom kantautorskom stilu. On je početkom maja započeo evropskuturneju u Leipzigu na kojoj promoviše novi album „Phantasmagoria in Blue“ sa meksičkom pevačicom Amandom Acevedo, za Mute Records na vinilu, CD-u. „Phantasmagoria in Blue“ je album s 14 obrada na kojem Harvey i Amanda Acevedo a koji su u originalu bili dueti, a sadržavaju i pesme koje nikada nisu bile zamišljene kao dueti, pesme koje su prevodi sa španskog jezika, pesme otpevane na španskom jeziku i originalne autorske pesme raznih muzičara. Obradili su autore kao što su Tim Buckley, Jackson C. Frank, Luis Eduardo Aute, Sibylle Baier, Silvio Rodriguez i Pat Benatar. Tematski album istražuje večne teme smrtnosti,
ljubavi i čovekove potrage za smislom života.
Mislim da bi kod nekog ko se istorijski borio sa zavisnošću i osobinama zavisnosti opijatskih tendencija, nekoga ko je pronašao smisao u nenametljivom, nežnom, muzičkom davanju na sceni postojao nekakav tajni mehanizam, sličan hemijskom procesu lučenja hormona zadovoljstva dopamina, koji u kombinaciji sa njegovom muzičkom istorijom i uzbudljive fascinacije mladih ljudi sa „Bad Seeds” pružio još jednu dimenziju nastupa, iako u publici ni na jednom od tri koncerata u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani nije bilo puno ljudi, niti je nastup ovih muzičara
epskih razmera kao npr nastupa Nick Cavea. Možda je zagrebačka Močvara zaista začarana močvara. Na kraju koncerta postojao je naučni dokaz lučenja dopamina, jer se Mick Harvey na kraju lepo izgrlio sa nama. Bila je to prava ljubav u zagrebačkoj začaranoj močvari.
