Usred pijanog Palacha moj me tamnoputi prijatelj pita bih li išao s njim u Zagreb prvim vlakom jer on nešto mora obaviti. Kažem mu da nemam novaca, nisam ni pitao što on mora obaviti. Kaže on da ima novaca i da je sve riješeno. Rekao sam: “…Onda OK…”, ali sam istovremeno pomislio što je to riješeno. Nekoliko dana prije Zagreba je uspio riješiti da nas izbace iz autobusa… kontroloru/bakuli je rekao, on tamnoput, da sam ja pijani Šveđanin koji je izgubio dokumente i on me vodi u Rijeku da prijavim gubitak dokumenata policiji i da nemamo vozne karte. Moja pokazna je u džepu. Kontrolor/bakula nas obojicu zna (iz nekoliko očitih razloga) i samo je rekao vozaču da stane i “sretno momci”. Bakula je imao nadimak Sarma… bio je na vrhu glave ćelav, a sa strana i iza je imao kosurinu do guzice i to bi vezivao na vrh glave tako da je izgledalo kao sarma, nekakva rockabilly sarma. Siva boja.
Uglavnom, dočekali smo fajront u Palachu, pijani, kupili bocu Beefeater gina u drugstoreu na Žabici i ukrcali se u prvi jutarnji vlak za Zagreb, 04:45 sati čini mi se. U potpuno praznom vlaku uspjeli smo se uvaliti u kupe jedinom putniku.
Nekom brižnom starčiću u KG-used-to-B trenču, s francuskom kapom i aktovkom smeđe boje, praznom 100% .
Uvalili smo se, šutjeli i natezali gin. Starčić je stisnuo torbu na prsa i s grčevima u svim mišićima mislio…”…pijani UNPROFORCI… sramota!”.
Nismo riječ progovorili…. dok… vlak se zaustavlja na nekakvom semaforu
kod Generalskog stola i moj se tamnoputi prijatelj ustane, spusti prozor i na predivnom čakavskom izgovori…”ahhh, kuliko san puti s nonićen tu dole na reke ribe lovil”.
Starčić se zgrči još više, razrogači oči i pogleda u mene koji mu kimnem u smislu “da, da, istina”.
Ispala mu je torba iz ruku, podigao ju je i izvukao srebrnu tabakeru iz torbe. Torba ipak nije bila prazna.
Srolao si je cigaretu i pitao može li dobiti malo gina.
Moj tamnoputi prijatelj ga pita ako može on srolati jednu cigaretu.
Starčić mu da i ovaj rola i pita odakle je duhan… makedonski… i prijatelj počne pričati neku najgluplju sagu o duhanima… mađarskim… hercegovskim… sunce… svijetlost… makedonskim… vlaga… broj suhih dana u godini… kad se bere… blablabla… i zaspe s nedorolanom cigaretom u ruci… i spava tako zgrčen s tom cigaretom sljedećih 67 kilometara… probudi se i nastavi rolati cigaretu i srati o duhanima.
Starčić je izašao u Dugoj Resi, a vidjeli smo prilikom kontrole karata da je trebao ići do Karlovca.
Stigli smo do Zagreba i prijatelj mi kaže da sad prestajemo piti i da se počešljam. Bio sam ošišan na nulu.
I dalje ga nisam pitao što to on mora obaviti.
Ulazimo u hotel Dubrovnik na Jelačić placu, u kavanu hotela.
U kutu kavane za najvećim stolom sjede svi kriminalci svijeta, mufljuzi i slični i mislim si… ”valjda ne idemo k njima”.
Naravno da idemo.
Za stolom je najmarkantniji tamnoputi gospodin, svodnik/pimp u plavo/ružičastom odijelu, mix Ike Turnera i Lawrencea od Arabije i još par filmskih zvijezda. S motorolom od metar i s antenom od dva metra na uhu (nekadašnji mobitel tko ne zna).
Prsti puni prstenja i svilena marama u upper džepu sakoa.
“Good God… što li će sada biti?”.
“Selam alejkum…alejkum te selam…i blabla… kako mama, sestra, stric, bratići, zdravlje” na tom jeziku.
Ostali s respektom gledaju svodnika, mog tamnoputog prijatelja i mene.
Prijatelj mi naruči kakao i predstavi me kao partnera.
Svodnik kaže “samo malo da nešto dovršim” i nasloni uho na motorolu
i počne… ”kamion oružja te čeka kod Škabrnje… vagon lijekova stiže iz Mađarske… odjeća bi trebala stići brodom u Split pa za Sarajevo… brašno nije stiglo još…”… par tipova se ustane od stola, namigne i ode… par tipova sjedne za stol i namigne…”…da ne brini, riješit ćemo to, znam ja pukovnika, ne, ne, dokumente ne mogu srediti, ma da, malo je komplicirano trenutno to za Osijek…”…i tako 15 minuta i onda se okrene nama.
“Momci, koliko biste vi toga, tonu, dvije, vagon, vlak?”
Ja se pravim da je sve to malo, neka nam da SVE (nisam to izgovorio, samo se pravim… show must go on).
Moj tamnoputi prijatelj kaže da bi on za početak uzeo nekoliko uzoraka, da ispita tržište, da pronađe još partnera i da razvidi mogućnost legalne distribucije. Ja kimam glavom u smislu…”da, da… istina”.
Par smutljivaca za stolom doda…”dobro razmišljate gospodine, ne treba srljati…”. Moj prijatelj im namigne. Tko zna što im to miganje znači.
Namignuo sam i ja.
Izašao sam pušiti.
Izašao je uskoro i moj tamnoputi prijatelj i rekao da je sve riješeno i da će mu svodnik to sve poslati sutra autobusom.
“Super”… kažem ja… ”samo mi napokon reci o čemu se fucking radi?”
“Ma KANA, znaš ona trava koju melju pa se radi kao prirodna boja za kosu, mojih par prijateljica to jako koristi, a ovo mi je rođak (svodnik) koji to može nabaviti.”.
“Pa koliko si uzeo?”
“Pola kile”
Budimo se sljedeći dan kod nekih prijatelja i moj mi tamnoputi prijatelj kaže
“Hajd’mo zamijeniti odjeću!”
“Može, samo mi objasni zašto?”
“Pa vidio si ove jučer… sve mufljuzi… uključujući i mog rođaka… možda nas prate… mislim, možda njih prate… pa sada i nas.”
“OK, samo da ti objasnim… ako nas i prate taman i da zamijenimo odjeću
ti si još uvijek tamnoput… mislim… kužiš… mene možda i zaborave.”
Zamijenili smo odjeću.
Glazbena preporuka:
Jarboe & Brian Castillo – Connotations (chapter one) 2023
Lea Bertucci – Of Shadow and Substance 2023
Chris Pravdica – Major Inconvenience 2023
i jebeno SVE, baš SVE od Patsy Cline
Naslovnica: Grad Zagreb
#Josip Maršić #Na putu #prijatelj #vlak #Zagreb
