Šta čini beogradski prozni menu
Zapravo se ne može pouzdano znati šta se sve nalazi na književnoj sceni jedne centralizovane države kakva je Srbija gde je njen glavni grad poput neke vakuum pumpe ili arsenijevićevske cloace maxime usisao skoro sve što postoji na državnom nivou, sa izuzetkom Novog Sada kao mini alternativnog centra. Naravno da ima pojedinačnih autora i umetnika i po manjim mestima, tu i tamo poneke izdavačke kuće, književnog časopisa ili zaturenog festivala, ali, avaj, nema scene. I kada se sve slije i nabije u jedno mesto, kao one semenke u naru ili šipku (lat. Rosa canina), poenta nije samo u klaustrofobičnosti miljea, već u hiperinflaciji ponude. Dolazi do logičnog zasićenja potencijalnih konzumenata koji postaju blazirani i inertni, znatiželjni tek za svetske „trice i kučine“ ili za domaće ekscesivne bizarnosti, tako da dosta onoga što vredi, kamuflirano osrednjošću i egzotikom, prolazi ispod radara medijske i kritičarske pažnje.
Ima tome kako je ukupna savremena srpska književnost (zapravo proza) duhovito imenovana kao ABV književnost, tačnije ABVV, da ne kažem baš kao Igor Štiks W (kako se zove njegov poslednji roman). To je azbučni akronim za Albaharija, Basaru, Velikića i Vavu (Radoslava Petkovića), što su sve, ovako ili onako, beogradski pisci. U redu, ako bismo terali mak na konac, David Albahari je bio zemunski pisac, a i više nije od prošle godine, Svetislav Basara „dođoš“ iz Bajine Bašte, Vava „ođoš“ ili „preseljenik“ u Novi Sad, dok je Dragan Velikić tu postojano vezan za bogradsko tle, ne računamo li njegove „dane Embahada“ i privremeni boravak kao Njegove Ekselencije u Beču. Uzgred, i Basara je onomad bio Ekselencija na Kipru, dok je Albahari dve decenije „odslužbovao“ svoju emigraciju u Kanadi, počev od polovine devedesetih. Dobro, ima taj „srpski diplomatski trip“ da se nestručni pisci regrutuju kao diplomate, odnosno iz džinsa presvlače u frak. To je manir koji potiče još od pre Velikog rata, da bi zlatno doba doživeo u međuratnom periodu. Andrić je i tu paradigmatičan, na drugi način frustrirani Crnjanski, koji ni u diplomatiji kao ni u životu nije pobrao onoliko lovorika koliko je verovao da zaslužuje.

Ninovske čarolije
Ako za dilemu koje autore treba pomenuti uzmemo NIN-ovu nagradu kao kriterijum, na toj listi beogradskih pisaca koji su dobili ovu nagradu videćemo zanimljivu mešavinu dvojakih „unutrašnjih migranata“. To nisu samo oni koji su se u nekom trenutku preselili u Beograd, nego je tu i dosta njih kojima je beletristika postala relaksirajuće pribežište ili rezervni VES (izraz poznaju nekadašnji „gušteri“), odnosno vežbalište novootkrivenog poriva, spisateljskog. To, razume se, samo po sebi nije sporno, samo što je do tih transfera u beletristiku dolazilo znatno češće u poslednje dve i po decenije nego ranije, ili su sada vidljiviji jer se mnogo „padobranaca“ i „početnika“ okitilo najznačajnijim nagradama.
A, u stvari, u toj specifičnoj književno-istorijskoj tranziciji od jugoslovenskog ka nacionalnom i lokalnom neizbežno je došlo do amaterizacije i konstantnog opadanja kvaliteta literarne ponude, naporedo sa identičnim procesima pri izboru žirija i u njegovom radu. Postoji i treći momenat koji je nasleđen i predstavlja staru boljku svih proznih nagrada, a to je da primat u nagrađivanju imaju (nacionalni) istorijski romani, posebno kada su pisani i tiskani verovatno sasvim slučajno, da budem sarkastičan, povodom značajnih godišnjica i jubileja. Takav je recimo triloški roman o Tesli, Portret među maskama (2007) Vladimira Pištala ili Veliki rat (2012) Aleksandra Gatalice. I gle čuda, poslednjih desetak godina obojica laureata od solidnih intelektualaca i pisaca postaše deo naprednjačkog establišmenta, jedan ataše za kulturu u ambasadi u Ljubljani, dok drugi zasede u fotelju direktora Narodne biblioteke Srbije.
Od tih „preletača“ iz bazične u vokaciju pisca, koji pripada beogradskom skriptorskom jatu, naveo bih filmologa Gorana Gocića i njegov roman Tai, jedan davež od putopisnog dokumentarizma gotovo nevidljive fabule, i bolji, ali ne i dobar, roman Luzitanija likovnog umetnika i takođe fakultetskog predavača Dejana Atanackovića, neko vreme zadnja pošta Firenca. Gotovo sve dobitnice NIN-ove nagrade bile su pesnikinje ili dramske autorke, pa su zapravo romani Deca (2022) Milene Marković i Unutrašnje more (2023) Danice Vukićević njihovi prvenci, o kojima i dan danas postoji spor treba li ih smatrati romanima ili je u prvom slučaju reč o poemi, a u drugom o neslivenom miš-mašu dnevnika, refleksija i narativnih crtica.
Kad bolje pogledam, od 2000. godine svega šestoro laureata NIN-ove nagrade ne živi u Beogradu. Od onih koji žive, pomenuo bih još dvojicu: najpre Sašu Ilića s romanom Pas i kontrabas (2019), autora poznatog po doslednom angažmanu koji provocira nacionalističko-revizionistički mejnstrim u Srbiji. Ne čudi da je nakon što je dobio NIN-ovu nagradu došlo do kampanje bojkota ove nagrade i pokretanje paralelne, Beogradski pobednik. U toj kampanji protiv NIN-ove nagrade učestvovao je i njen prethodni dobitnik, Vladimir Tabašević, s romanom Zabluda Svetog Sebastijana (2018), autor nespornog neoavangardnog pesničkog talenta koji je zalutao u prozu i u njoj se koprca sa manje ili nešto malo manje uspeha.

Dopuna beogradske scene
Sad vidim da, iako mi to nije bila namera, ovaj tekst prerasta u nekakvu književnu dopisnicu iz Beograda, jedan mali info brevijar ko je ko od savremenih beogradskih pisaca i pisateljica. Upravo će jedna od inače retkih lauretkinja NIN-ove nagrade, Ivana Dimić, za sebe ponosno ustvrditi da je pisac a ne spisateljica jer „ne nosi spise“. Nezavisno od rigidnog odbacivanja rodne terminologije, njen nagrađeni roman Arzamas (2016) predstavlja jedan od najvećih NIN-ovih promašaja u trećem milenijumu, mada nažalost ne i jedini. Treba dodati imena beogradskih prozaista koja su van liste laureata ove nagrade, kao što su: Sreten Ugričić, Nenad Jovanović, Igor Marojević, Darko Tuševljaković, Oto Oltvanji i drugi, a nije zanemaraljiv ni pančevački „sektor“ (Vule Žurić, Slobodan Bubnjević, Dragana Mladenović, Bojan Vasić).
Posebnu rečenicu zaslužuje regionalno najčitaniji pisac iz Beograda, Srđan Valjarević, koji skoro dve decenije nikako da završi svoj u toliko navrata najavljivani roman. Najpoznatiji po autobiografskom romanu Komo (2006) i dnevnicima Zimski dnevnik i Dnevnik druge zime (posvećeniji znaju i za njegovu poeziju), poslednjih godina se odao narativnom kolumnizmu. Pominjem ga ne zbog one rubrike iz nekadašnje sportske emisije koja se zvala: „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“, već stoga što gotovo da nema čitaoca, posebno iz Hrvatske, koji ga ne spomene kao „omiljenog pisca iz Srbije“, nema veze što 18 godina nije objavio ništa sem dve zbirke novinskih priča. Sličan regionalan status („tvoje ime mi zvuči poznato“) ima i Vladimir Arsenijević, koji će ostati spisateljski aktivan do naših dana, ali čiji će trodecenijski prozni opus ostati u senci novele-prvenca U potpalublju (1994) i kultur-tregerske aktivnosti urednika u izdavačkim kućama Rende i VBZ Beograd, kolumniste i pokreteča književnog festivala i kulturnog centra Krokodil.
Zapravo, kad podvučem crtu ispod ovog usputnog i nesistematičnog skeniranja beogradske prozne scene, vidim koliko je ona debelo generacijski zaparložena i neatraktivna, sa dokazanim autorima čija nova delo nedopustivo često vrednosno osciliraju, sa popularnim autorima koji su „nestali u akciji“, sa autorkama koje doživljavaju milost pozitivne diskriminacije pre nego što zaslužuju visoku verifikaciju, te s mlađim generacijama koje glavinjaju bez mnogo kopči sa prethodnicima (što je, ima li se u vidu stanje u trećem milenijumu, možda i njihova prednost, mada im rasterećenje tog balasta nije mnogo pomoglo da zaobiđu živo blato mediokr dometa).
Opet, ima tu na bgd sceni sijaset imena koja pripadaju konzervativno-nacionalističkom establišmentu i ne manja gomila koja čine skelet nove kule komercijalno kapitalističke književnosti, a razume se i nešto etno-kapitalističkih hibrida. Ali njih izbegavam jer je iovako slika scene dovoljno sumorna, odnosno vrednost knjiga pomenute dve grupacije autora je u najboljem slučaju osrednja, pa se i ne vredi mnogo analitički zavlačiti u te oskudne tekstualne škrinje.

Dva plus dva ili aperkat u devojačkoj sobi
U završnom delu ovog prikaza „na platnu“ će se pojaviti četiri imena, ali će tek analiza dva romana biti detaljnije „projektovana“. Nijedno od tih imena ne dolazi iz filološkog sveta već iz oblasti dramaturgije i jedno, Maja Iskra, iz oblasti pejzažne arhitekture i multimedijalne umetnosti. Dvoje imaju emigrantsko iskustvo (uz Maju Iskru, to je Stevan Vraneš), a svo četvoro je prošle godine objavilo svoj prvi roman. Nađa Petrović na polovini svojih dvadesetih godina, dok je Staša Bajac autorka više drama i filmskih scenarija za duži i kraći metar, kao i jedne dokumentarne serije.
Romane Nađe Petrović i Staše Bajac: Meduze žive zauvek, dok ih ne uhvate i Vatra u ruci objavila je Geopoetika koja uz profilisan svetski bestseller teži da otkrije novo ime i inovativan tekst, mada ne beže ni od komercijalnijih naslova (tu su edicije koje izdaju poznate glumce ili pevače, poput Zorana Predina ili Sergeja Trifunovića). Pomenutim naslovima se neću podrobnije baviti jer mi se ne da da se povodom prvenaca bavim grobarskim ili egzekutorskim poslom; pa nisam kralj Irod (Herod). Oba sam počeo da čitam, jedan preleteo, drugi ostavio (čitanje ne sme biti mazohizam). Iz nekog razloga, koji mi nije sasvim jasan, roman Nađe Petrović je izazvao kako se to kaže širu pažnju, mada nisam upoznat sa njenom kvantifikacijom (recimo, brojem prodatih primeraka). Ova mlada autorka nije bez talenta da učini poneku rečenicu neobičnom, napetom ili liričnom, ali se očekivano vrtela u krugu limita svog iskustva, ranih jada druženja, klabinga i benignog bolničkog tretmana. Staša Bajac je krenula da gradi triler i odmah upala u vorteks jeftinog akcionog zapleta sa otmicom naratorke, TV novinarke koja istražuje krimi podzemlje. Nategnuto, preterano, nemotivisano, taman kao i scenariji mnogih domaćih serija snimljenih po šablonu nekih od zbrzanih i nižebudžetnih Netfliksovih banalnosti. Istina, poglavlje u kome naratorka analizira svog muža, Nemca iz Berlina i skenira berlinski milje, imalo je kapaciteta da zagolica maštu imagologa i antiglobalista (obe provenijencije), ali nesrećna trakalica sa kriminalcem, nesuđenim svedokom i sagovornikom, a između njih se iznebuha pomaljalo i neko sentimentalno zbližavanje, ubilo mi je volju da se kao davljenik dočepam obale završnih korica knjige.
Sad bih malo više o malo boljim romanima.
Roman Maje Iskre Aperkat (LOM) ima nekoliko žanrovskih slojeva. To je u osnovi blidungs roman gde se najveći deo narativnih flashbackova odnosi na prvu polovinu 1990-ih kada je naratorka u višim razredima osnovne škole. U fokusu naracije je nasilje prisutno u porodici i školi, kao i drugarstvo. Aperkat je i porodični roman u kome dominira napet odnos naratorke sa svojim ocem. Treći sloj je portret starog dela Beograda, Dorćola, tačnije njegovog donjeg dela koji je bliži Dunavu i koji je nekad bio industrijski. U četvrtom sloju roman se dotiče naratorkine emigracije u Beču. Tu su u prvom planu njeni pokušaji da uspostavi intiman odnos sa muškarcima, najviše sa oženjenim Farisom. Dakle dosta ambiciozno zamišljen koncept koji nas najviše vraća na odrastanje generacija u Beogradu tokom ratnih godina koje čine njegov nevidljivi kontekst. Naratorka je u osnovnoj školi bila poznata po tome što je umela fizički da se odbrani od onih koji bi je napali (otuda i „bokserski“ naslov romana), što je bio plod očevog „durmitorskog“ vaspitanja – da je navodno pripremi i očeliči za spoljni svet. Kod više likova očevi su prkazani kao pijani nasilnici.
Generalno, ovaj roman pati od želje da sažme što više detalja koji ilustruju epohu i odrastanje, kao i da ih učini na jedan način dramatičnim, na drugi sentimentalnim, tako da naratorka postane kustoskinja povratka u jedno vreme do čijih se ratnih i ideoloških determinanti ne dobacuje. Takvu ambiciju prati adekvatno amplificiran stil: „Ponekad u nečijim očima otkrijem gustinu amazonskih džungli ili bespuća hercegovačkih visoravni“ (situacija u kafiću sa Farisom), odnosno „Fabrika betona bila je naš safe place. U njoj smo se širile kao albatrosi i prštale kao komete“ (druženje sa tri drugarice). Naratorka pominje i brojne su pop-kulturne reference iz stripa, muzike i filma, od Džonija Keša i Leonarda Koena do Dilana Doga, što upotpunjava sliku o jednom emocionalno-estetskom senzibilitetu.
Najzreliji i najuspešniji je roman Stevana Vraneša Devojačka soba (Dokaz izdavaštvo). Tu se daju prepoznati bar tri konstitutivna žanrovska profila: struktura jedne porodične drame koja vodi otkriću porodičnih tajni; egzilantska proza, budući da se narator vraća u Beograd iz Toronta u kome je proveo poslednje tri decenije; te, najviše, slika krize srednjih godina (peta decenija života) jednog istraumatizovanog, razvedenog a profesionalno uspešnog čoveka koji ni u erotskom smislu nije okačio kopačke o klin. Narator se u Kanadi obreo početkom 1990-ih tako što je izbegao mobilizaciju i odlazak na ratište, što je dovelo do toga da se njegov otac prijavi u vojsku i vrlo brzo tamo pogine. Međutim njegov osećaj krivice nije u prvom planu naracije, već srodnost koju narator oseća sa mladim Ognjenom, autsajderom iz prigradske opštine Begaljica, koji je „počeo od nule“ kao i narator u Kanadi. Roman uverljivo slika način života i navike srednje ili više srednje klase, i njene „terete“: od teretane, fitnesa, tržnih centara, saveta nutricioniste, privatnih lekara, markirane robe i stilista, gotove zdrave hrane koja se preko dostavljača naručuje svaki dan.
Posebno je zanimljiva erotska dimenzija naratora, taj njegov pokušaj da se kao razvedeni sredovečni otac, isfrustriran i načetog tela, vrati u formu zdravom ishranom i sportskim životom, ali i da opet postane erotski aktivan. Pokušava da zasnuje vezu s Tamarom, stilistkinjom sa Dorćola njegovih godina, ali u isto vreme oseća sklonost prema dvadeset i više godina mlađom Milicom, ispoljivši i neke voajerske sklonosti. Stevan Vraneš je uspeo da naslovnoj sintagmi romana, devojačka soba, prida višeznačnost jedne metafore. Devojačka soba je u roditeljskom stanu soba u kojoj je odrastao. Kasnije saznaje da je dok je on bio u emigraciji tu živeo student koji će prirasti za srce njegovoj majci. Ponudiće Ognjenu da živi bez nadoknade u toj sobi i tu će se odvijati Ognjenov bogat seksualni život, koji će narator krišom posmatrati. Dakle, devojačka soba zadobija više značenja: od simbola samostalnog života i podređenog socijalnog položaja do simbola smene generacija i smene tu rođenih onima koji dolaze u Beograd.
Devojačka soba je roman koji je u dramaturškom smislu najzaokruženiji i funkcionalno višeslojan. On nas približava ispraznosti fensi navika imućnijeg sloja u Beogradu a sebe melodrami, upečatljivo predočavajući erotsku i egzistencijalnu krizu sredovečnog muškarca. Ostali slojevi romana, od bega od regrutacije i krivice zbog očeve pogibije i udaljavanja od majke, kao i opšte okolnosti raspada zemlje, ovlaš su dotaknuti, baš kao i u romanu Maje Iskre (nove generacije beogradskih romanopisaca očito ne vole baš da kopaju po traumi i koordinatama ratne proze). Upečatljivo je i finale romana u čijem se klimaksu razotkrivaju periferijsko poreklo, malograđanske težnje i nesuvisle mačo aspiracije naratora i drugih likova.