Dva romana Svetislava Basare: Rekapitulacija (2023) i Minority report (2024)
Ako neki autor ima više objavljenih knjiga nego godina na književnoj sceni suočeni smo sa sindromom Lope de Vege, Balzaka ili fenomenom skribofilije (maniju od filije deli kreativnost). Kod Basare to je oko 40 knjiga. Prisećam se svega nekoliko njegovih knjiga priča, tu su i dve knjige dramskih tekstova, dve knjige prepiske sa Miljenkom Jergovićem (Tušta i tma, 2014.i Drugi krug, 2015.) i poneka zbirka kolumni (kao Pušači crvenog bana iz 2017). Zapravo, najviše je tu, uz romane, knjiga eseja ili publicističko-polemičkih hibrida protkanih uticajem teorijskih knjiga, od ezoterijskih do teoloških. Po tome su eseji knjige-dvojnice Basarinih proznih „manično-paranoičnih“ tvorevina. Sećam se Vučjeg brloga iz 1998., gde se obračunavao s dve najjače tradicije u istoriji srpske kulture, onom čiji je rodonačelnik Dositej Obradović i onom koja se vezuje uz Vuka Karadžića. Ipak, „demon prošlosti“ će ga sustići dve decenije kasnije zbog Ideologije heliocentrizma (1999.), gde neoprezno pominje zločin na Markalama u kontekstu bodrijarovskog medijskog simulakruma, što će ga koštati regionalne nagrade „Meša Selimović“ iz Tuzle.
Ovo je bio neplanirani „uvod u delo“ pisca, tačnije njegovo razvrstavanje po književnim vrstama u koje poezija nije promolila nos, a koje je obeleženo dominacijom romana i politizovane esejistike. Ali za one koji nisu čuli za Basaru da krenemo od prve rečenice (iz priručnika): Basara je, posle smrti Albaharija i Radoslava Petkovića, najvažniji savremeni srpski pisac, uz Dragana Velikića.
Zašto u Hrvatskoj uglavnom ne znaju ko je Basara?
To je važno kulturološko pitanje koje zadire u domen južnoslavistike i ne odnosi se samo na prijem knjiga Svetislava Basare. Opus tri para srpskih pisaca nudi zanimljiv uvid u različitu recepciju na hrvatskoj književnoj sceni, a evo i kojih: Danilo Kiš – Borislav Pekić, David Albahari – Svetislav Basara. Njima prethodi delo Miloša Crnjanskog koje potvrđuje moju poentu, a kome ne bih dodavao parnjaka. Po značaju to bi mogli biti samo Krleža i Andrić, a nijedan ne odgovara „traženom opisu“ (recimo da primarno „dolazi sa“ srpske scene). Ni Crnjanski ni Pekić ni Basara nisu dovoljno poznati, čitani, proučavani ni prihvaćeni u Hrvatskoj, za razliku od Kiša koji se i danas čita i ceni, svejedno da li se doživljava kao jugoslovenski, „jevrejski“ ili srpski pisac, dok Albahari ako i nema tu vrstu recepcijske popularnosti i akademskog prijema, ima svoju nišu kod čitalaca, kao što je uvek imao svoje mesto u Booksi (ex knjižari, portalu i klubu) i Multimedijalnom institutu iz Zagreba.
Rekao bih da su tri razloga zašto je tome tako, da su Crnjanski, Pekić i Basara na hrvatskoj recepcijskoj margini, a nije isključeno da je isti slučaj u još ponekoj postjugoslovenskoj sredini. U prvoj ravni dela ove trojice pisaca su doboko uronjena u nešto što bi u kulturnom i istorijskom smislu bilo lokalno, odnosno, u drugoj ravni nacionalno, a što po prirodi stvari nije dovoljno poznato ni blisko onima koji ne žive unutar tog kulturnog kruga. Treća ravan ticala bi se, hajde da to sročim pažljivo a dovoljno široko, njihove ideološke konzervativnosti, koja, razume se, nije postojala na isti način niti u svakom periodu njihovog stvaralaštva. Budući da je tzv. levo-liberalna čitalačka javnost ta koja najviše prati i prisvaja ono što se dešava u susednim i srodnim kulturama, logično je da im konzervativna stremljenja budu strana.
Kod Crnjanskog je to svakako period iz tridesetih godina 20. veka, uređivanje desničarskog časopisa „Ideje“ i putopisi za „Vreme“ iz zemalja mediteranskog fašizma, kod Pekića dosledni antikomunizam, zazor prema ’68.-oj i njenim sveučilišnim gibanjima, te politički angažman u osnivanju Demokratske stranke i odmah potom znatno desnije Demokratske stranke Srbije. Basara bi tu bio konzervativac posebnog tipa koji je i sam bio politički aktivista (DS, DSS, pa osnivanje Demohrišćanske stranke Srbije u drugoj polovini 90-ih, gde je dogurao do mesta potpredsednika). Štaviše, za razliku od Crnjanskog kome su desna skretanja bili faza, nakon velikoratnog defetizma a pre egzilantskog antropološkog pesimizma nakon Drugog svetskog rata i Pekića kome je aktivizam bio nešto pa građanska dužnost bivšeg političkog zatvorenika (zbog članstva u Savezu demokratske omladine Jugoslavije krajem 40-ih je osuđen na 15 godina robije, pa pomilovan posle odslužene trećine kazne), kod Basare je zanimanje za politiku ostalo trajno, vrednosni bekgraund stabilan, ali skopčan sa supstancijalnim poetičkim ludizmom koji ga je činio karnevalskim autorom, dakle piscem čija literatura potkopava njegova (i bilo koja) politička uverenja.
Dalo bi se tu još štošta izvući u međusobnom paralelizmu ove trojice pisaca čije je delo konstitutivno za srpsku književnost dvadesetog veka, recimo sklonost ka istorijskim romanima ili fenomenu kolektivnih tragedija skopčanih sa jednim ironijskim repertoarom razgradnje mehanizma istorijskog usuda. Štaviše, sad vidim da se može načiniti čitava skala ironijskih prosedea koja bi išla od Crnjanskog do Basare i koja bi označavala uzlet apsurda i besmisla, odnosno poruge i čak priziva apokalipse na račun „metafizičkih kvaliteta tragičnog“ (kod Crnjanskog) ili prosvetiteljske miturgije (kod Pekića).
Koliko Basara ima u Svetislavu
Jednom prilikom, pišući o Basarinom delu, zapitao sam se kako ga najbolje predstaviti nekome ko ništa ne zna o njemu ili je tek tu i tamo nabasao na poneki njegov naslov. Sada razmišljam sa dijametralne pozicije: kako pisati o novim knjigama pisca čije delo poznaješ gotovo u celini, o kome si pisao toliko puta a imao si prilike i da razgovaraš sa autorom, može li tu da se napravi iskorak (bez prenebregavanja tekstualne empirije za račun neke teorijske ili hermeneutičke fiks ideje). To bi značilo da zanemarim književno-istorijski kontekst i unutrašnju evoluciju Basarine poetike, da ostavim po strani sve rabljene, ponovljene i zapravo za Basarinu prozu neizbežne tehnike postmodernog pisma i usredsredim se na ono što osećam kao najvažniju stvar Basarinog pripovedanja, na ono što ga čini posebnim, odnosno na jezgro magnetizma u njegovom tekstu koje me i dalje privlači kao čitaoca (uprkos svemu drugom što me odbija ili iritira). Dakle, od Basare za strance ili za početnike ovde sam prešao na metod „put u središte“ Basarine esencije, a da to nisu alkoholna isparenja ili destilati (što esencija takođe znači, a što ironično upućuje na mladalačku fazu „egzistencijalnog samosagorevanja“ ovog autora).
Za roman Rekapitulacija iz prošle godine dobiće novoustanovljenu regionalnu nagradu „Ćamil Sijarić“ u Bijelom Polju, mada je u najužem izboru Jergovićev Rat bio bolji. Veoma opsežan roman, cirka 300 stranica, što ako se ima u vidu da je od prethodnog romana, Kontraendorfin, koji je po drugi put okićen NIN-ovom nagradom, prošlo tri godine, a da je Basara navikao da svake godine isporuči po jednu proznu tvorevinu, čudi da Rekapitulacija nije duplo opsežnija. Dva naizgled formalna utiska o poslednja dva Basarina romana, uključujući i ovogodišnji Minority report: oba čini niz poglavlja koja ne funkcionišu kao pojedinačne priče, već kao prinudni pit stop u formuli jedan, dakle kao iznuđeni predah. Odavno se izgubila celina, a sa njom i potreba da se oblikuju priče, ma kako burleskne i zaumne bile. I još, u oba romana, što je počelo ranije, radnja „puca“ negde na polovini romana, pa na sredini jednog romana počinje radnja drugog. Istini za volju, nema tu neke bitne razlike između tih uslovno rečeno radnji, jer naracija počiva na solilokvijumima likova koje uglavnom sluša piščev alter ego Kaloperović.
Te opsežne solilokvijume izgovaraju povlašćeni likovi, slikar Stojković naslađen još iz romana Andrićeva lestvice užasa (2016), potom onkološki hirurg Kapisoda, a na kraju Cicvarićev sestrić Ćulum koji razotkriva poslove i dane izvesnog Kurajice, ljermotovljevskog junaka našeg (naprednjačkog) doba. Povlašćeni likovi bave se opsesivnim figurama srpske kulture i politike, uglavnom upokojene, od Andrića do Đinđića (koji je Basarina opsesija od romana Gnusoba iz 2013.), uz neizbežno očešavanje o Ćosića i „prislušnog pesnika“ Matije Bećkovića, pa se ponavlja u Kontraendorfinu već ispripovedana epizoda kada je pesnik za račun UDBE kopulativno „testirao“ Danku Velimirov iz komisije za dodelu stanova piscima. I dalje se purgativno spaljuju primerci Politike i Večernjih novosti, ali je u Rekapitulaciji potkačena i Desanka Maksimović kao udvorička autorka (nekrologa Titu i predgovora Miloševićevoj knjizi Godine raspleta), odnosno najnovije bosanska okupacija Beograda. Ne čudi da je na roman Rekapitulacija reagovao Emir Kusturica upravo u Večernjim novostima, i taj je pamflet Basara uvrstio u Minority report.
Izveštaj koji pišu manjine
Eto, maltene se zarekoh da neću „tikati“ u sadržaj i biti „kulturni broker“ ili neka vrsta google translatora koji insajderski upoznaje strance sa običajima i okolnostima vlastite kulture. Ali u tome i jeste catch „srpskosti“ ili autentično lokalnog kod Svetislava Basare, i načina na koji se njegova proza nosi sa stvarnim istorijskim figurama. Taj način nije ni puka karnevalska burleska ni providna ideologizacija, iako sadrži obe komponente, duboko protkan teološkim senzibilitetom koji svet u kome živimo jednako kao i „svet“ u kome se kreću (mada uglavnom sede, polemišu i rugaju se), njegovi likovi, a to je i „srpski svet“ i ostatak planete, osuđen na propast i za čije bi dobro bilo da ta propast dođe što pre. Ili, kako citat kaže: „U okorela srca samo užasi, strahovi, drhtanja, oskudice i bolovi – u najekstremnijim slučajevima i metak – mogu uterati sećanje na Boga“. To u romanu Rekapitulacija kaže hirurg Kapisoda, emigrant i životni prijatelj slikara Stojkovića koji se ovde pojavljuje kao ektoplazma, dakle kao tvar koju potisnuti narator, Kaloperović, fotografiše svojim mobilnim telefonom (fotografija data na 126. strani). Takav „ontološki“ status likova nove Basarine proze, a i u prethodnoj likovi su bivali sačinjeni od različite materije, od stiropora do svinjske masti, direktno sugeriše da je ova proza uvek bila bliža pre animaciji nego realizmu kao nekakvoj organskoj mimezi stvarnosti. Koliko ćemo onda ozbiljno i obavezujuće shvatiti ono što takvi likovi, bili oni od ektoplazme i „uobičajene“ fikcionalne materije (koja bi to bila?), ostaje na nama, da se dogovorimo sami sa sobom, da li čitamo pamflet i grotesku ili nešto treće.
Ali poenta je u nečemu drugom. Kapisodin solilokvijum počiva na upotrebi teološkog diskursa koji je blizak svim Basarinim likovima i koji se izgovara sa jedne kritičke pozicije lamenta nad palom čovekovom prirodom, a onda i nad njegovim pokušajima da svoju društvenu zajednicu učini boljom. Otuda kjerkegorovski egzistencijalni repertoar straha i drhtanja, siromaštva i patnje ima korisnu svrhu, da ljude podseti na njihovu krhkost i prolaznost. U čemu je korisnost ovog stalnog „memento mori“ nije jasno, ali je kod Basare sav teološki prtljag dat u više ili manje eksplicitnom parodijskom kontekstu. Koji se, i to je naredni okretaj zavrtnja, nikad nije oslobodio pretenzija da ozbiljno kritikuje i propoveda, ma koliko bio samopotkopan postmodernom prirodom svog teksta.
I metak ima korisnu funkciju jer nas vraća strahu i drhtanju. Opet, jedna od centralnih tema o kojoj Basarini likovi raspravljaju jeste atentat na Đinđića, izveden snajperskim hicem, pa metak takođe služi izazivanju kolektivne pokore, mada se mnogi lik vajka zašto nakon demokratskih promena nije bilo masovnih streljanja onih koji će svega dve i po godine kasnije taj atentat izazvati. Više puta se pominju i partizanska streljanja u Užicu 1941., i generalno represivna vlast u Drugoj Jugoslaviji, kao primeri uzorne vladavine i masovnog istorijskog nasilja. Kako razumeti ovaj misaoni karambol? Pa opet iz perspektive ironijskog modusa gde se prividno hvali ono što je inače za osudu (metak i atentat), da bi se razotkrilo ono što stoji u jezgru novije nacionalne istorije (nasilje pobednika, pokornost podanika i nasilne smene vlasti ako izostane represija režima). Evo kako Kapisoda sažima neku vrstu istorijskog usuda o koji se kao o hrid razbio Đinđićev emancipatorski pokušaj: „Ne mogu, rekoh, rečima iskazati, nastavi g. Kapisoda, koliko sam na neviđeno poštovao i koliko se divio Đinđiću – koji je bio naumio, i (prividno) umalo uspeo – mada u stvari nije imao šanse – da izvede Srbiju iz magli vlaške magije, nasledne nekrofilije, skotološtva, kontrahemofilije, kontraendorfinske mahnitosti, omađijanosti, samosažaljivosti i svireposti i da jednom zasvagda raskuje lanac samsare, koji se neprekidno proteže od azijske prapostojbine, tj. pripizdine iz tri lepe pizde materine, sve do pred liniju Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica“.
Ne zaboravljajući na cartoon-ski status likova i ambigvalni karakter teksta (parodijsko-polemičko), i ovde vidimo taj spoj prividno obavezujuće politikološke, štaviše psiho-kulturološke kritike, prožete medicinskim diskursom. Uneta je i samsara iz budizma i hinduizma, kao ciklus smrti i ponovnog rođenja u koji je uvezan naš život u materijalnom svetu, čini se da bi naglasio taj karakter determinizma i neizbežnosti. Da bi sve završio jednim orijentalističkim stavom, bliskim autorovim stavovima iz devedestih kada su se u Basarinim kolumnama tukli pojmovi azijatskog despotizma i okcidentalnog individualizma, i satiričnim pomenom gesla srpskog nacionalizma. Ovaj je zapadne granice Velike Srbije hegemonistički video kao ratne ciljeve na potezu od Karlobaga do Virovitice, iako je ta propagandna floskula kasnije služila za sprdnju, ostavši ilustracija krvoločnih političkih pretenzija, što ratne mislioce i huškače, u koje spada i aktuelna režimska nomenklatura u Srbiji, ne oslobađa od odgovornosti.
Poslednji piše o svima (pre nego što ugasi svetlo)
I onima koji nisu pročitali ni stranicu Basarine proze jasno je do sada da je on do srži političan pisac, ujedno satiričan i teološki refleksivan. To stvara nerazmrsivo poetičko klupko amplificirane kritike (podneblja i mentaliteta), „torijevskog“ uverenja o iskvarenosti ljudske prirode i sveta i nepredvidljivo urnebesne postmoderne groteske, koja je možda najvažnija odlika koja zavodi čitaoce i vezuje ih trajno uz Basarinu prozu. U analizi takve proze nema smisla rekonstruisati tematske krugove zato što je reč o prozi koja se konstituiše vođena na mikro planu principom spontanih asocijacija, dok se na tematskom planu reaktuelizuju toliko puta elaborirani fenomeni i likovi, što je najslabiji aspekt Basarinih romana.
Ipak, ono što treba izdvojiti pripada novom romanu, Minority report, to je njegova druga polovina, „Burnout“ (a vidljivo je koliko je u leksiku novije Basarine proze prodro engleski jezik, softverska terminologija i morfološki pravopis, možda kao „utuk“ ili kontra onom vukovskom fonetskom). Druga polovina romana počinje poglavljem „Albaharijeva smrt“ i dobrim delom je oblikovana kao grobljanski turizam jer Kaloperović dolazi na sahrane svojih kolega, Albaharija i Gorana Petrovića, a posećuje i Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Za sve koji bar nešto znaju o srpskoj književnosti od osamdesetih naovamo, kada se pojavila mlada postmoderna proza, Basarino i Albaharijevo ime stajala su zajedno i svojeglavo krčila put kontrarealističkim poetikama, nailazeći dugo na ignorisanje književnog establišmenta.
Tako će Basarin roman Fama o biciklistima iz 1987. tek naknadno biti uvršten u deset romana kojima je nepravedno izmakla NIN-ova nagrada (kada se pojavio, dobio je tek Nagradu željezare Sisak), dok će Albahari prvu i jedinu NIN-ovu nagradu dobiti kao friški kanadski emigrant 1996. za kratki roman Mamac. Tako da deluje donekle i dirljivo kada Basara piše o Albaharijevoj smrti i sahrani. Pisci su predatori i koriste sav materijal iz tzv. stvarnosti koji im stoji na raspolaganju, mada zapravo imaju obavezu da pišu, posebno o svojim kolegama, pa sve i da nisu bili bliski prijatelji, a bili su, bar gledano sa strane, kolege koje su iskreno uvažavale jedan drugog. Tako u svojoj drugoj polovini, donekle neočekivano, roman Minority report dobija karakter (ni u čemu sentimentalnog) omaža i nečeg dokumentarnog, ma koliko to bilo nespojivo sa Basarinom radikalno polemičkom i antirealističkom poetikom. U stvari, kad podvučem crtu, ovaj „grobljansko-putopisni“ deo nešto je, paradoksalno, najživlje i najbolje u oba najnovija Basarina romana, u Rekapitulaciji i Minority reportu.
Na kraju vratimo se perspektivi ino-recepcije. Nisam siguran koliko Basarina uronjenost u lokalno i nacionalno (istoriju, kulturu, savremenu politiku i svakodnevicu) može brzo i lako da se prevaziđe da bi on postao značajan autor čitaocima van Srbije kao što je na vlastitoj sceni. Ali nepostojanje fusnota nikad nije onemogućavalo prijem spolja, iako ga je možda demotivisalo kod slabovoljnih, niti je detaljno poznavanje lokalnih okolnosti ikada bilo relevantno za uživanje u vrednostima jednog dela. Basara je dakle autentični srpski proizvod, naš a svetski, samo što to svet još uvek ne zna, a kad će (da sazna) i da li će ne znamo (kao ni za Đeknu). Osuđen da bude trajno skopčan sa lokalnim miljeom i vrednovan od sredine koju osuđuje, prizivajući njenu i opštu apokalipsu. Koja, na žalost autora, nikako da nam svrati u goste.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #Minority report #Rekapitulacija #Saša Ćirić #Svetislav Basara
