Od samog svog početka literatura nikad nije bila samo literatura. Više stvari treba istaći u ovom naoko paradoksalnom iskazu. Šta je početak literature, odnosno na koji se njen pojam tu misli? Mislim na onaj pojam koji je od 20. veka postao dominantan, gde se literatura shvata kao autonomna vrsta jezičke umetnosti čije su sve ostale funkcije podređene onoj estetskoj. Ipak, to je unekoliko modernističko i građansko razumevanje književnosti, uslovljeno razvojem štamparija i štampe, odnosno pojavom i razvojem romana. U trećem smislu, reč je o pojmu modernog romana koji se i sam emancipovao od nasleđa srednjovekovnih (pseudo)istorijskih romana (recimo o Aleksandru Velikom), viteških romana (čija se Servantesova parodija uzima kao rodonačelnik modernog romana), baroknih ili antičkih ljubavno-avanturističkih romana, koji su manje-više bile žanrovski hibridne forme namenjene tzv. zabavi.
Tako smo dobili roman kao egzemplar visoke umetnosti kome je sve što dolazi iz privatne i društvene sfere tek građa i koji služi jedino svojoj unutrašnjoj harmoniji, kao neki oratorijum ili enformel. Ali, gledano iz druge optike, u svakoj epohi, pa i u ovoj u kojoj je proglašen modernistički trijumf, odvijala se nepredvidljiva dijalektika konflikta i dopune u odnosu elitističkog i pop-kulturnog koncepta kulture, između književnosti kao polja akademskog proučavanja i kritičke valorizacije, s jedne, i književnosti kao tržišta, izdavačke industrije i advertajzinga s druge strane, te između književnosti kao predmeta prilagođenog školskom obrazovanju ili ideološke subverzije naspram instrumentalizaciji književnosti od strane izvršne vlasti. Svestan sam da je ova mreža odnosa ili socijalne kontekstualizacije književnosti široko razapeta a dosta gusto izatkana. No, to je i poenta, da se podseti da književnost egzistira u unapred zadatim poljima kojima se prilagođava ili im pruža otpor, izgrađujući vlastiti pojedinačni poetički profil.
Vratimo se na početni iskaz, da literatura nikad nije bila samo to, dakle literatura pisana sa težnjom da se uvrsti na police (analogno govoreći) remek-dela, da dobije lovorov venac izuzetnih dela, da se uvrsti u lektiru i nacionalni kanon, a autori dobiju nacionalnu penziju, budu primljeni u Akademiju nauka i umetnosti (ako već nisu) i budu usisani u vakuum ili formaldehid večnosti. Ovo je satiričan prikaz nacional-elitističke i akademske beatifikacije literature, a sve na temelju privida njenog autonomnog statusa i mantre o univerzalnim i trajnim vrednostima ovih zombi klasika (živih i nakon smrti, usmrćenih i muzejski okamenjenih za života). Sve ovo pišem ne kao advokat koji lukavo skriva svoju agendu, odnosno interes i finansijskog nalagodavca, kao u nekom trileru ili političkom pamfletu, nego tek kao običnu uvertiru u ono teško pitanje mimezisa, kojim se srećom neću baviti.
Poenta ove uvertire je da je pojam literature zamršen i iznutra i spolja, dakle i kao normativ i s obzirom na poziciju koju zauzima u javnom polju, a da je zaista dragocena autonomija umetnosti i književnosti posledica, ne preterujem, višemilenijumske borbe ne samo za stvaralačku slobodu i nezavisnost od vladara i državnih interesa, već i za vlastitu prirodu i primarno estetski identitet. Međutim, i u tome je nevolja ove imanentističke revolucije, pupčana vrpca literature, što važi i za modernu, nikad nije presečena između literarnog teksta, ličnosti koja ga je isporučila (sa svojim traumatološkim prtljagom) i načina na koji se upisala u literarnu tradiciju, ali i u konkretne socio-političke okolnosti.
Tri retro mimezisa ili noga u vratima za stvarnost
U svoje vreme jedna od najuticajnijih studija iz polovine prošlog veka nemačkog filologa Eriha Auerbaha Mimesis, nosila je podnaslov „prikazivanje stvarnosti u zapadnoj književnosti“. Išla je od „Odisejevog ožiljka“, dakle Homerovih epova, starozavetnih tekstova i Petronijevog romana Satirikon do „Smeđe čarape“ proze Virdžinije Vulf i evokativnog samoponiranje Marsela Prusta uz usputno pominjanje Džojsovog remek-dela, koje autora studije nije posebno impresioniralo. To „prikazivanje stvarnosti“, što je jedan od mogućih prevoda grčkog pojma mimesis, istovremeno je ukazivalo na dve stvari: na transformaciju i širenje samog pojma stvarnosti, od paradigmatskog i doličnog do psiholoških introspekcija, toka svesti i nagonskog delovanja, kao i na promene načina pripovedanja ili stila.
Ovde me zanima prvi deo, sadržaj pojma stvarnosti, koja je uvek, mada ne u jednakoj meri i za svakog pisca predstavljala što izazov što iskušenje ili tihu patnju – u jednom smislu očita je težnja da se proširi i produbi njen opseg, da se „posete“ okužena i opskurna mesta, da se podari pažnja onom „niskom“ ili marginalnom, da se prodre što dublje unutar samog ljudskog bića, kao i da se uhvati u ta smena generacija i epoha, rad povesti na ljudskom društvu ili smisao egzistencije i samim tim roman postane i koalicioni partner i takmac društvenih nauka, filozofije i teologije. Kao deo delovanja magnetnog polja stvarnosti na literaturu ostala je i težnja ne da se stvarnost prikaže, oponaša ili stvori paraleleni svet, već da se na nju deluje s ciljem da se stvarnost promeni. Tu smo na terenu angažovane umetnosti, pojma kome možda nije kumovao Sartr, ali se najčešće vezuje uz njegovo ime, i koji se u novije vreme koristi, čini se više u negativnoj konotaciji i sa unapred pripremljenom diskvalifikacijom da je tu reč o malovrednim pamfletima.
Ne upuštajući se u pretresanje ovog nasleđa, ovde bih uočio tri tipa saodnosa sa stvarnošću koja su možda najjača u recentnoj književnosti, da ne kažem tri tipa (ponovnog) braka literature i realnosti u kome literatura preuzima ulogu tog nasrtljivog, frustriranog i nesrećnog zavodnika koji želi da pošto-poto postane suprug ili jedini ljubavnik. Prvi tip tog saodnosa je gotovo lišen želje da se na stvarnost utiče i tu se autorke i autori zadovoljavaju time da, starinski rečeno, stvarnost kopiraju, zapravo da poistovete tekst i biografsku istinu, da iz literarnog fundusa preuzmu stilske obrasce i pripovedačku veštinu a iz stvarnosti, najčešće privatne i porodične, sadržaj odnosno građu, tako da dobijemo tekst koji je ujedno istinit (tako se zaista dogodilo) i literarno zavodljiv (stilski raskošan i efektan). To je teren tzv. autofikcije, koja je pominjana ranije, i njene koliko pretenciozne, toliko i infantilno naivne želje, naivne jer je nemoguća, da izbriše granicu između fikcije i nefikcije, pa da faktografiju stvarnosti učini podlogom ili armaturom književnog teksta, ne strahujući od tužbi istoriografije (biografije) ili publicistike za „autorska prava“, odnosno za neovlašćeni upad i otimanje tuđe svojine.
Druga dva tipa teže direktno da utiču na stvarnost, utičući na čitaoce, s željom i težnjom, prikrivenom ili eksplicitnom, da se ono o čemu pišu, ti društveno-politički problemi, razreše, odnosno umanje ili odstrane. To podrazumeva podizanje stepena društvene svesti o akutnim problemima, podrška grupama za pritisak koje zastupaju srodne stavove i jačanje zakonodavnih i političkih inicijativa koje vode poželjnim rešenjima. Razlika koja deli ova dva u suštini aktivistička ili angažovana pristupa leži u opsegu zahteva ili tematskog fokusa, tako da bih one ambiciozne i obuhvatne nazvao utopijsko-političkim, a ove druge više pojedinačnim ili grupnim, odnosno kontekstualnim ili situacionim. Pojednostavljeno rečeno, prvi se zalažu za obuhvatne društvene i političke promene, i najčešće imaju jasnu levičarsku ili progresivističku ideološku agendu, dok se drugi bave položajem manjinskih grupa koje trpe diskriminaciju ili represiju, naročito fenomenom isključenosti i nasilja. U ovom drugom slučaju porodičnog nasilja, to jest nasilja nad onim koji su u porodici slabiji, nezaštićeni ili izmanipulisani, dakle najčešće roditelja nad decom ili muževa nad svojim suprugama.
Pomenuću još da kod niza odličnih naročito autorki ovaj angažovani element postoji kao važan, ali ne i jedini sastojak njihovog poetičkog opredeljenja i tematskih krugova, pa bih tu izdvojio dela dve autorke koje neko vreme nisu više sa nama, ali čije se delo i dalje čita i koje će, predviđam, postati kamen temeljac budućih studija, ne tek feminističkih, mada i njih; to su Daša Drndić i Dubravka Ugrešić.
U ime majke i ćerke
Slavenka Drakulić je autorka čiji je sav opus u znaku angažmana. U njemu se mogu razlikovati dva pola, biografski i fikcionalni, ako ne računamo njene eseje, recimo Basne o komunizmu u kojima, burdijeovski rečeno, uzima ulogu kulturnog brokera i zapadnoj publici približava prilike koje su vladale u istočnoevropskim diktaturama, manje-više sa stanovišta političkog liberalizma. Tri njena romana su zasnovana na biografijama žena koje su postale poznate jer su bile supruge ili partnerke slavnih muževa. To su meksička slikarka Frida Kalo (uz Dijega Riveru), hrvatska nadrealistička slikarka i fotografkinja Henrijeta Teodora Marković ili Dora Maar (uz Pabla Pikasa) i srpska naučnica Mileva Marić Ajnštajn (uz Alberta Ajnštajna). Zahvaljujući feminističkoj i filmskoj recepciji Frida Kalo je danas poznatija od svog supruga, slikara velikih socrealističkih tabloa i murala, recimo 27 murala u Fordovoj fabrici automobila u Detroitu, dok Teodoru Marković i Milevu Marić u žiži javnosti održava narcisoidnost lokalnih tabloida, a ne njihova ostavština.
Frida ili o boli, Dora i Minotaur i teorija tuge, su naslovi ili delovi naslova ove tri knjige Slavenke Drakulić koji govore o izabranoj optici i sažimaju zaključke šta je bilo dominantno u životima i ljubavnim odnosima ove tri kreativne žene koje su provele svoj život u senci svojih muževa. Dakle, ovo nisu romansirane biografije nego neka vrsta narativnog istraživanja koje teži da reši tu enigmu dobrovoljne ženske potčinjenosti ili samozatajnosti. Recimo, u romanu o Dori i Pikasu, naratorka Dora, koja je Pikasu poslužila kao model i inspiracija za brojne slike, od „Dore i minotaura“ preko portreta „Žene koja plače“ do „Žene koja se češlja“, psihološki lik Pikasa sažima u mitski simbol minotaura, čovekolikog bića kojim dominira animalna strana. Pikaso-minotaur je bezizlazno zatočen u lavirint svog kreativnog nagona, koji teži da potčini i raščereči žensko biće od kojeg zapravo oseća strah. Forma romana Dora i Minotaur zamišljena je kao Dorin retrospektivni dnevnik koji je počela da piše na predlog svog psihoterapeuta Žaka Lakana a nakon doživljenog nervnog sloma zbog okončane veze sa Pikasom.
U drugu vrstu, nebiografske proze S. Drakulić spadaju knjiga priča Nevidljiva žena i druge priče i roman Optužena. U fokusu priča je život u takozvanom trećem dobu, odnosno fenomen starosti, primarno dat iz ženske perspektive ćerke ili supruge. Početna priča, čiji je naslov „pozajmio“ ime celoj knjizi, izdaleka koketirajući sa fantastičnim motivom nevidljivosti, zapravo ističe simboličku poentu cele knjige da je starost ta koja ljude čini nevidljivim u očima drugih, odnosno čini ih osobama na koje drugi, mlađi od njih, jednostavno ne obraćaju pažnju. Dva su unutarporodična odnosa dominantna: odnos naratorke prema svojim roditeljima, posebno prema svojoj majci, i odnos naratorke prema svom suprugu. Naratorke majci zameraju indolentnost i nedovoljnu zaštitu pred punitivno nastrojenim ocem. Naratorka u više priča „istražuje“ pozadinu svoje distanciranosti prema majci dok majka boravi u staračkom domu. Kada je reč o odnosu naratorke i njenog supruga, tu se raspon kreće od pomoći pri kupovini („Hlače na rasprodaji“), preko ispitivanja vlastite seksualnosti u odnosu sa mlađim muškarcem („Kolač od jabuka“) do zagonetke muške seksualnosti i vernosti („Plave tablete“).
U romanu Optužena na optuženičkoj klupi nalazi se žena koja je ubila svoju majku, što je okidač da se naracija fokusira na specifičan oblik porodičnog nasilja, a to je nasilje roditelja prema deci koje kreće od vaspitanja, tačnije maltretiranja koje majka sprovodi nad svojom ćerkom, što se kao „edukativna“ matrica prenosi iz generacije u generaciju. To su, kako ih majka vidi, „testovi izdržljivosti“ – majka je zaključava u podrum ili ostavu ne bi li devojčica prestala da se plaši mraka i ostavljenosti, odnosno stavlja joj vreo kesten u šaku ne bi li naučila da podnosi bol i kontroliše svoje emocije. Što se pripovedne forme tiče, naizmenično se smenjuje pripovedanje optužene iz sadašnjeg trenutka dok se ona nalazi na optuženičkoj klupi sa onim koje je dato u kurzivu, dok je bila devojčica, prekidano izjavama svedoka ili citatima iz patoloških i kriminalističkih izveštaja, čime se postiže specifično višeglasje i spoj introspekcije i dokumentarizma. Ovaj roman kritički akcenat stavlja i na plašljivu, ravnodušnu ili oportunu uljudnost komšiluka koji se pravi da ne čuje uznemirujući buku ili da ne vidi masnice na telu devojčice, pa mirno prima objašnjenja da je mala nespretna i da često pada niz stepenice.
Bračno i partnersko nasilje
Novi roman Marine Vujčić Sigurna kuća, kada ga uporedno posmatramo, kao da predstavlja repliku romanu Optužena ili prozi Vedrane Rudan, do pojave korone svakako jedne od najglasnijih zastupnica ženskog prava na samoodbranu od nasilnika, koje po njoj kontroverzno uključuje upotrebu nasilja u odbrambene svrhe. Protagonistkinja romana Sigurna kuća je u samoodbrani ubila supruga koji ju je gušio i time, kako je sud proceino, prekoračila nužnu samoodbranu pa je osuđena na zatvorsku kaznu u trajanju od devet godina. Autorka je odabrala drugo lice jednine za dominantan deo pripovedanja, pa se ceo narativni tok odvija pred očima čitalaca kao neka vrsta prisećanja i preispitivanja Lade Martinović, udate Lončar. Drugo manje očekivano rešenje za koje se opredelila Marina Vujčić je da je za nasilnika odabrala uglednog univerzitetskog profesora, odnosno urbani brak dvoje visoko obrazovanih partnera, tako da su u prvi plan svojevrsne anamneze ili rekonstrukcije ove veze došle tehnike manipulacije kojom je 11 godina stariji suprug, cenjen u akademskoj zajednici, svoju suprugu najpre otuđio od njenih roditelja i prijateljica, potom potčinio svojoj volji i hirovima i na kraju otvoreno počeo da je zlostavlja, verbalno a onda i fizički. Roman Sigurna kuća sadrži još dva tipa naracije: u jednom nas roman upoznaje sa Ladinim cimerkama u ženskoj kaznionici, koje su većinom osuđene zbog finansijskih prestupa, sem jedne koja je nehotično u saobraćajnoj nesreći usmrtila drugu osobu. Drugi tip naracije dat je u kurzivu i on nas upoznaje sa zakonskim formulacijama i procedurama u Republici Hrvatskoj, šta se dešava kad žena prijavi nasilje u porodici, koji to mehanizmi i na koji način počinju da deluju. Sama naracija postavlja nekoliko krucijalnih pitanja i nastoji da ih rasplete, a dva su glavna: zašto je toliko dugo Lada trpela muževljeve zlostavljanje, te kako to da sistem koji postoji isključivo s tom svrhom nije uspeo da je zaštiti?
Za razliku od Marine Vujčić koja je odabrala relativno „čistu situaciju“, pa nema sumnje u to ko je nasilnik i kako je došlo do prekoračenja odbrane, pri čemu najveća odgovornost pada na indolentnost sistema i indiferentnost komšiluka i rodbine, Milica Vučković je u svom romanu Smrtni ishodi atletskih povreda odabrala intrigantniji pristup, da nam iz ugla same naratorke insajderski predoči kako nije u stanju da se oslobodi toksične veze sa nekim ko njome manipuliše i zloupotrebljava je, mada, srećom, tu nema, nasuprot naslovu, smrtnih ishoda. Da je fenomen femicida i partnerskog zlostavljanja stekao puni literarni legitimitet govori i to da je postao tema i u poeziji, recimo u dve poslednje knjige Dragane Mladenović. Prva, Femicid i druge pesme, sva je u aktivističkom duhu, dok poslednja, Robotka, govori o širem dijapazonu potčinjavanja žene. Slično je i u najnovijoj knjizi Ivančice Đerić, Zombi-kombi jezdi regionom, u jednoj pesmi o nasilju u vezi govori sam nasilnik, čime se postiže sarkastičan duh protesta.
Teško da se o literarizaciji nasilja nad ženama može govoriti kao o novom feminističkom talasu, posebno ne o nekom velikom, jer niti je toliko autorki uključeno niti je reč o praksi koja sledi nepodeljenu saglasnost u društvu; štaviše crne hronike su poslednjih godina sve više ispunjene imenima žena-žrtava. Pitanje o dometima angažovane književnosti postavljeno je odmah nakon što je taj pojam skovan i od samog početka stoji skepsa da umetnički angažman može išta društveno da promeni. Štaviše, dometnuće cinici, nasilje ne može da spreči, ali može da pokvari umetnost. Sve i da je tako, a aktivistička literatura se uglavnom potvrđuje kao projekat plemenitih ciljeva a nevelikih umetničkih dometa, nije svaki literarni tekst jednako neuspešan u svom stremljenju. U ovom vikend izdanju Kina „Kritika“ tipološki smo predočili nastojanje da se književnost upiše u stvarnost tako što će delovati na jedan deo neželjenih pojava, skenirajući ih i prokazujući kao neprihvatljive. Iako se knjige ovog usmerenja više hvale a manje cene i minimalno praktično usvajaju, makar jednu svest da osveste i jedno nasilje da spreče, vredelo ih je tiskati. A istorija književnosti ponekad može i da zažmuri na jedno oko.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #jezik #Kritika #Sasa Ćirić
