Na kraju jedne i na početku nove godine umnožavaju se pregledi minule godine i selekcije najboljih naslova, što je logično i svrsishodno. Mada može i drugačije. Kad se dočepam praznika pročitam ono što me privuče a čime nisam stigao da se bavim. Iz beskraja književne istorije ili savremene svetske književnosti. Čitanje kao odmor od čitanja.
Čitanje kao uspon
„Popni se na svaku planinu“ („Climb every mountain“) geslo je koje može da važi kao naporan čitalački imperativ. Ako se lišimo religioznog prizvuka i filmskog predloška, kao i parodičnog gde se podudara Žižek sa svojim Pervertitovim vodičima kroz ideologiju i film i lik demona iz Gejmenovih Dobrih predskazanja (Neil Gaiman, Good omens), to bi značilo da se svaki naslov neizostavno ima pročitati do kraja. Drugi prizvani citat pripada Andriću koji čitanje poredi sa usponom ili penjanjem. Dakle u oba slučaja reč je o savladavanju prepreka, a tu je i kondicija koju svakodnevnim čitalačkim vežbama treba održavati da bude makar upotrebljiva. Andrić pominje gubljenje snage pri usponima i motivacije da se ide dalje. Ključno je savladati malodušnost da bi se došlo do završne rečenice. Ova alegorija sadrži zgodni dodatak o čitanju kao duhovnoj elevaciji, što neću razvijati da ne bih odlebdeo jer još nisam stigao ni na početak, do novog romana Pola Ostera Baumgartner (u Srbiji ga je objavila Geopoetika u prevodu Ivane Đurić Paunović).
Zamor volje i duhoklonuće javlja se bliže početku ili negde na sredini „putovanja“, kada je cilj daleko a kretanje ne pruža onu vrstu lakoće i zadovoljstva koje napor čini neprimetnim. Tu je važno obodriti se, makar i „veštački“, ohrabrenjem koje obećava nešto za šta ne zna da li je u stanju da ispuni. Kao ni uspinjanje nije ni svako čitanje poduhvat sa srećnim ishodom, pa nije poenta ove alpinističke alegorije da učvrsti veru da svaka knjiga vredi truda da se savlada. Slično je bilo sa poslednjim Osterovim romanom. Zamor materijala nastupio je pre polovine, na mestu gde je roman od pripovedanja o gubitku voljene osobe počeo da se preobražava u seriju porodičnih portreta. Da je reč o literarizovanju vlastitog života, što je isprva zamaskirano imenom naratora, postaje jasno kada naracija direktno govori o bekgraundu porodice Oster koje je vezano za Galiciju i grad Stanislaviv (koji je u istoriji nekoliko puta promenio svoje ime) u savremenoj Ukrajini, iako je tokom turbulentne istorije „šetao“ između država koje su pomerale svoje granice osvajanjem ili ujedinjavanjem, dakle između Austrougarske, Poljske, Rusije, Nemačke, Sovjetskog Saveza i Ukrajine. To pripada završnim delovima romana, kada je savladana prepreka porodičnih evokacija, garnirana tu i tamo sa tri rada (pesma, priča i zapis) naratorove pokojne supruge Ane, čiji je izbor pesama narator posthumno priredio za štampu i objavio.
Hommage ljubavi koja je činila život suvislim
Da Osteru nije smetalo da se roman i njegova biografija potpuno poklope pokazuje identičnost životnog doba autora i njegovog naratora (70 godina). Tri noseća težišta se izdvajaju u ovom Osterovom narativu, volim da ih nazovem fenomenima: fenomen gubitka, starosti i nečega što nije novi početak, mada je mogao da bude, ali jeste novi podstrek u poznim godinama, mada su tu, u trećem „fenomenu“ posredi dva događaja. Krenimo redom.
Gubitak voljene osobe je ključan jer je reč o najvažnijoj osobi u naratorovom životu i jedinoj pravoj ljubavi, od koje ga je odvojila nesreća, ne bolest. To je njegova supruga Ana koja se utopila u moru, samostalna i kreativna osoba, karakterno jaka i zrela, čiji je autorski talenat bio osoben i vrednosno uporediv sa njegovim. Starost je u neku ruku opšte mesto, kao i svaki drugi uzrasni topos, i svuda sličan bez obzira na kom se meridijanu i u kojoj kulturi javlja, iako socijalne i političke okolnosti umeju da generacijsko iskustvo učine neprevodivo autentičnim. Narator je univerzitetski predavač i pisac iz Njujorka (New York), neko ko se socijalno uspeo na lestvici i vodio emocionalno ispunjen život, te otuda ni tuga zbog gubitka ni fizičke restrikcije zbog godina, na kojima naracija ne insistira niti ih daje u nekom dramatičnom svetlu, štaviše depatetizuje ih do nivoa statistike svakodnevice, nisu prejake iako čine sadržaj praznine s kojom je narator prinuđen da živi.
Treći fenomen je dvodelan. Prvi deo čini naratorov pokušaj da ostvari novu ljubav, sa Džudit, koja nije replika njegovog braka, kao što ni karakter Džudit nema dodirne tačke sa Anom. Iako je ova epizoda u romanu relativno kratka i nema taj harmsovski „intenzitet života“, ipak je višestruko bitna. Važna je za pokušaj novog početka i mogućnost iniciranje nove autonomne ljubavi, uprkos značaju i statusu koji je imala bračna veza koja će ostati suštinska i nezamenljiva na vrhu po egzistencijalnom značaju. Drugi deo fenomena čini naratorovo upoznavanje sa mlađom naučnom istraživačicom koja je zainteresovana za Anino delo i koja, kako će i sam uvideti, intelektualno i karakterno podseća na njegovu pokojnu suprugu. Kao da pojava Beatriks Koen zaokružuje Baumgartnerov život u jednu ampulu smisla, animirajući značaj dela njegove pokojne supruge koja polako ulazi u orbitu šireg interesovanja akademske i književne scene. Time se degradira domet praznine koja je u njegovom životu nastala nakon pogibije njegove supruge, ali i nakon nespešnog pokušaja da mu Džudit postane dogotrajna partnerka. Uprkos nosećoj temi gubitka Osterov roman je uspeo da ponudi jedan inspirativan kraj koji nije nategnut ni patetičan.
Dobro, suočio nas je s jednom tenzijom koja je mogla da preraste u tragediju i naturalističku poentu, završnicu romana posvetivši dolasku Beatriks koja je odabrala da se doveze svojim autom uprkos lošim uslovima na putu i uprkos Baumgartenovim ponovljenim predlozima da uzme voz ili da na drugi način izbegne rizike na putu. Na tom mestu, kada narator prihvata čvrst stav mlađe istraživačice kojoj je ponudio smeštaj i ukupnu rukopisnu zaostavštinu svoje supruge, kaže da je i u razgovoru sa Anom njegova „brza kapitulacija bila razumna odbrana“, jer ionako nije mogao da je ubedi u suprotno, a čim bi prihvatio njen stav, tenzije bi odmah nestale.
Zašto je taj naizgled frivolan kraj sadržao preteća predskazanja? Pa najviše zbog simetrije koju je lako intuirati nakon čitanja romana, koja se ispoljava kroz tri ženske figure (Ana, Džudit, Beatriks) od kojih su dve (Ana i Beatriks) međusobno slične. Njih dve stoje na početku i kraju kružnice i kao da zaokružuju Baumgartenov životni ciklus u čijem središtu suvereno leži značaj njegove supruge i osmišljavajuća ljubav koju je gajio prema njoj. Pojava Džudit tu deluje suvišno, ali nije. Osterov koncept ljubavi nije radikalno romantičarski u smislu isključive posvećenosti jednoj ljubavi kao onoj pravoj i jedinoj. Štaviše, Oster namerno unosi u tekst romana Aninu ispovednu priču o njenoj prvoj ljubavi, Frenkiju Bojlu koji je nastradao u vojnoj obuci prijavivši se za Vijetnam. Džudit nakon Ane nije njena replika, već realna mogućnost novog početka, što je takođe kontrapunkt ideji o apsolutnoj ljubavi utelovljenoj u jednoj osobi. Ipak, u Baumgartenovom slučaju, Džudit će ostati prolazna veza koja će odbiti njegovu ponudu za brak. I on shvata da je tu razlika u godinama nepremostiva prepreka, tačnije stalnost samoobavezivanja koja bi išla uz formalizaciju njihovog odnosa.
Na kraju priziv simetrije na temelju sličnosti Ane i Beatriks koja se ovde ispoljava u njihovoj nezavisnoj ličnosti i svojeglavosti, ili nemogućnosti da se utiče da promene svoje odluke, mogao je da se pretvori u isti tragičan udes i ponavljanje sudbina dve junakinje, prve koja je nastradala u moru i druge kojoj je pretio rizičan put automobilom. Osterov pristup u slučaju Aninog utapanja je izvorno feministički, on slavi individualnu slobodu ženskog izbora, mada ta tragedija ima kapaciteta da se protumači kao kazna za neposluh i zanemarivanje dobronamernih i trezvenih (muških) upozorenja. Baš kao i u slučaju Beatriks. Iako bi ponavljanje identičnih situacija delovalo manje uverljivo i manje umetnički uspelo.
Pomenuo bih sada šta me je odbijalo u prozi Pola Ostera. To bi se moglo i drugačije uobličiti, ali neka bude izraz površni ili trivijalni realizam, to oslanjanje na efemerne detalje i biografske podatke koji imaju svoju ulogu u oblikovanju atmosfere i „oblosti“ likova, ali ničim ne plene. Proza lišena liričnosti i pronicljivosti, formalne inovacije i bez postupaka koji bi tu prozu učinili bilo zagonetnom i uzbudljivom, bilo maštovito različitom i polemički lucidnom. Sve je nekako ravno i mirno, što zapravo odgovara atmosferi samačkog života udovca Baumgartnera. Ali i u kontekstu takvog života, ravnodušno praznjikavog, ta ispumpanost egzistencije od događaja i njena svedenost na homeostazičku nužnost, nadomeštena je evokativnom kolonizacijom prošlosti, kada su porodične, erotske i profesionalne aktivnosti bile na vrhuncu. I po tome što zazire od mikro-svetova tišine, neobuzdanih asocijacija, putovanja po vlastitoj sobi ili imaginarnim svetovima vavilonske biblioteke, već je determinisana euklidovskom geometrijom pojmljive i dostupne stvarnosti, ovakva proza pripada kategoriji nečeg osrednjeg čak i kad je uspela u svojim namerama. Takav je slučaj i sa romanom Baumgartner.
Realizam, onostranost i druga šansa
Realizam generalno, od svojih početaka, ili bar od 19.-vekovnog ustoličenja kao stilske formacije koja zazire od nadnaravnog, ima problema sa snovima, ne samo zato što će Frojd i hermeneutičari nesvesnog doći jedno stoleće kasnije, već stoga što snovi realistički tekst direktno katapultiraju u domen neželjene fantastike. U Baumgartnerovom snu zvoni crveni isključeni telefon i kada se javi, obraća mu se pokojna supruga i obaveštava ga gde se nalazi i kako „živi“, tj. kom vidu post-postojanja pripada. Pokojnica je polemična prema svim religijama, ali i materijalistima, u koje svrstava sebe i Baumgartnera, čija je greška u tome što su „pogrešno pretpostavljali da iza smrti života nema“. Pa slikovito objašnjava: „Ne postoje božje kazne ni nagrade, ne postoje trube ni blaženstvo nebesko, i nijedno ljudsko biće se neće na Zemlju vratiti kao leptir ili krokodil, niti kao sledeća inkarnacija Merilin Monro. Ono što se posle smrti desi jeste da stupaš u Veliko Ništavilo, crni prostor u kome se ništa ne vidi, bezglasni vakuum ničega, zaborav praznine. Nema kontakta s bilo kojom drugom mrtvom osobom, niti ima izaslanika odozgo ili odozdo koji dolazi da ti ukratko ispriča šta se dalje dešava“. Osoba koja boravi u „Velikom Ništavilu“ ništa ne vidi i ne čuje, nikad nije gladna ni umorna, ne oseća bol ni zadovoljstvo. Boravi u prostoru koji „verovatno nije veći od subatomske čestice“, a ona je „emanacija beskrajnog bezobličnog okruženja“ ili „monada koja misli“, a „kada misli ponekad se desi i da vidi stvari koje zamišlja“.
Ovaj onirički izveštaj koji Baumgartner dobija u snu može biti različito psihološki situiran, od sfere odnosa sa Anom do njegovih privatnih religioznih uverenja ili intuicija. Međutim indikativan je i sam po sebi. U prvi mah on kao da u potpunosti negira verovanja o postojanju života posle smrti, i svakako negira predstave koje o zagrobnom životu nude velike svetske religije, ali ga zapravo potvrđuje, eto i pokojnica se javila. To što se poziv desio u snu potkopava njegovu pretenziji na istinu, ali indicira set drugih pitanja, recimo odnos naratora prema Ani u kontekstu njegovog nastojanja da se oslobodi emocionalne vezanosti za svoju pokojnu suprugu. Zavisi od čitaoca (ili vernika) kako će prihvatiti Osterovu viziju čovekovog posthumnog stanja. Naime, ono postoji, dakle ne završava se sve smrću.
Ali kako postoji? Kao neko bezoblično i ataraksično obitavanje u najmanjoj kosmičkoj čestici, gde se ništa ne oseća i ni sa kim ne komunicira, nema izaslanika ni posetilaca odozgo ili odozdo (čega, tih nebesa ili Hada, očito i nema u tom posthumnom univerzumu), iako je pokojna osoba u stanju da misli, a onda da dok misli ponekad vidi stvari koje zamišlja. To viđenje za nevolju možemo nazvati sećanjem, ili, u gorem slučaju, maštom. Ali čemu taj višak kod posthumne monade uronjene u Večito Ništavilo nemaju kontakta ni sa kim – čemu sposobnost mišljenja, ili nečeg tome sličnog, pa i povremenog sećanja? Da se zabave dok ne prođe vreme (večnosti)? Ali „drugog dolaska“ nema, a izričito je negirana mogućnost reinkaranacije, bilo u vidu leptira, krokodila ili (nove) Merilin Monro.
Elem, Osterovo posthumlje deluje pre kao kazna nego nagrada ili deluje nekako apsurdno, iako ne vidim da je apsurd bio deo namere teksta, kao ni pružanja neke utehe. Nepomično i izolovano misliti usred večnosti ništavila, uz ponekad poneko sećanje. Čemu ta posthumna svest a ne potpuno ništavilo,koje bi bilo otelotvorenje upravo mišljenja materijalista da posle smrti nema ničega. Istini za volju, između tog neopozivog i sveobuhvatnog materijalističkog ništa i stanja koje opisuje Osterova junakinja, milijardi monada koje misle u zagrljaju gluve tmine Velikog Ništavila, nema velike razlike, tek taj nesvrhoviti plamičak svesti na nivou subatomske čestice. Duhovito, inspirativno ili mračno, procenite sami. Uzgred, iako Oster nije sklon lirskom stilu, u opisu bivanja unutar ništavila omaklo se nekoliko poetičnih sintagmi.
Drugi momenat koji sam izabrao odnosi se na Baumgartnerov monolog u kome opisuje svoj singl položaj i Džudit obrazlaže želju da se njihov odnos popne stepenicu više. Osam godina traje njegova usamljenost koju opisuje: „opstojavao sam u nečemu što sam zvao podnošljiva vrsta patnje u izolaciji“. Monolog se završava u nešto povišenom emocionalnom registru, koji ispoljava u prvom redu iskrenost, ne toliko žalopojku: „Samoća ubija, Džudit i, deo po deo, ona izjeda svaki tvoj delić dok ne proguta čitavo tvoje telo. Čoveku nema života ako nije povezan s drugima, i ako imaš dovoljno sreće da ostvariš duboku vezu s drugom osobom, da si povezan tako da ti je ta druga osoba važna koliko si važan sam sebi, e tada život postaje i više nego podnošljiv, postaje dobar“. To da se kvalitet pa i tzv. smisao života za ljudsku jedinku meri i ustanovljava kroz bliskost sa drugom osobom a kroz staru dobru ljubav, deluje poznato, a mnogima nije ni neprihvatljivo. Baumgartner pripada tipu ljudi koji neće zbog okolnosti žrtvovati ono što stoji u korenu njegovih sklonosti ili njegovog bića, zvali to vrednostima ili osećanjem smisla. Otuda uprkos zrelim godinama i dugom periodu usamljenosti koja označava erotsku apstinenciju i stanje emocionalne neuzvraćenosti, nije sklon da se veže i razvija odnose sa bilo kim, već i u tim znatno manje povoljnim okolnostima nego u mladosti traži novu „pravu“ osobu.
Da li ćemo takav stav, koji je u isto vreme egzistencijalna ili duhovna konstitucija, nazvati tradicionalnim ili staromodnim, zavisi od nas kao posmatrača. Može nam biti dalek i čudan a možemo se i sasvim prepoznati u njemu. Ovde mi se nameće zaključak da je Osterov roman Baumgartner taman koliko je omaž izuzetnoj ljubavi koja je njegov život učinila vrednim življenja, toliko apologija čvrstim smislotvornim odnosima koji stoje nasuprot onim trenutnim i prolaznim, iako su u svačiji život, pa i u Baumgartnerov, ušetali i takvi i postali njegov deo. Međutim ovde je poenta u izboru koji podrazumeva lestvicu vrednosti i pravljenje razlike između važnog i manje važnog, za razliku od proze u kojoj bi slučajno i efemerno postalo presudno, pa bi i svet zasnovan na takvim relacijama i emocijama delovao otuđeno, groteskno ili nesuvislo.
Svet Osterovog Baumgartnera je supstancijalan, i onda kada se narator nosi sa odsustvom ljubavi otelotvorenoj u osobi koju nije moguće zameniti. To važi i za neuspeh novog početka koji bi počivao na istim osnovama personalne bliskosti. Tako i završetak romana uvodi kategoriju nove posredne ljubavi koja se ispoljava prema srodnim i sličnim osobama, kojima se nudi podrška i pomoć jer će svojim istraživačkim radom iznova učiniti vidljivim umetničko delo i ličnost kojom se bave. Samim tim postaće nastavljači transgeneracijskih vrednosti i čuvari ostavštine kojoj će omogućiti da preživi limit svoje fizičke egzistencije. Tako bi ta završna posredna ljubav bila intelektualna srodnost i prijateljska podrška onih koji se sretnu i prepoznaju na fonu svojih talenata, sklonosti i ukusa.
#100 dugih riječkih jezika #Baumgartner #Kritika #Paul Aster #Saša Ćirić
