Prošlog tjedna mogli smo prisustvovati novom spektaklu Ramba Amadeusa, u Pogonu kulture pod rebrendiranim nazivom ‘Tribute samom sebi’. Što nam taj neobičan naziv donosi Rambo nam je pojasnio u razgovoru povodom njegovog nastupa u Rijeci. Tijekom nastupa, Rambo nam je pokazao svoju raznolikost i podijelio s nama nekoliko žanrova muzike i njihovog fusion-a, od jazza, preko indijskih mantri pa i do cajki. Uz Ramba su nastupili i bend Organic Trio, u postavi Miroslava za kontrabasom, Saše na vokalima, Vojna za klavijaturom, a pridružila im se i Riječanka Alba na vokalima te su nam zajedno predstavili hitove, nove stvari i pokrenuli nova pitanja. Atmosfera samog nastupa ukazivala je da se od nastupa očekuje nepredvidljivo.
Rambo nas je vodio kroz putovanje njegovim mislima i pitanjima – ispitivanje početka i kraja kozmosa, značaja ljubavnih pjesmi i matematike te nas obrazovao o sposobnostima AI, online-offline svijetu i predrasudama, kroz mnoge doskočice. Ovim nastupom najavio je Rambov odlazak u penziju, odnosno početak nove ere ‘Tributa samom sebi’. Kroz svoje pošalice i muziku, objasnio je da ne želi čekati da umre pa da se o njemu uči u školi, već da tribute počinje sada i ovdje. Dok nas je Rambo svojim glumačkim, stand-up, lip-sync i muzičkim sposobnostima šarmirao s bine, sala je vrvjela osmjesima i zaigranim plesnim pokretima publike koju su činile sve generacije, od onih najmlađih, pa sve do OG fanova.
Za dojam provoda s koncerta možete baciti oko na ovaj video koji prenosi nama najdraže momente.
Prije koncerta, imali smo prilike popričati s Rambom o njegovom novom vidu nastupa, ali i o drugim temama, pa i multi gradnje na primorjima.
Možete li nam reći malo više o samom konceptu ‘Tribute samom sebi’, kako je nastao i što možemo očekivati?
‘Tribute samom sebi’ nastao je kao potreba da se izmaknem nekako ispod prethodno samonametnutog tereta brenda Rambo Amadeus, koji je vremenom postao previše zahtevan. Stegao me nekim nevidljivim mengelama, kreativno me je ometao, zbog obaveza koje je taj brend stekao godinama nastupajući, događalo mi se da ono na što moja publika navikla da vidi i da očekuje.
Iako je najslobodniji posao na svetu da kreiraš i sviraš, nekako je to istovremeno postalo i ograničenje. Apsurdno je da iz velike kreativne slobode zapravo vrlo disciplinovano moraš da imitiraš samog sebe da ne bi izneverio publiku, da ne bi dolazilo do nekog razočarenja, da ljudi ne bi vraćali kartu nazad. ‘Tribute samom sebi’ je upozorenje publici da ne očekuju ono što je bilo, nego da je to sad referisanje na Rambo Amadeus -a iz novog ugla. Neka vrsta umetničke samosvesti, umetničkog “Nad ja”, što automatski obezbeđuje distancu, naknadnu pamet i dodatnu slobodu.
Dakle, na plakatu – Velikim fontom ‘Tribute samom sebi’, a malim Rambo Amadeus.
Poslije nekog vremena Rambo Amadeus će biti suvišan u advertajzingu.
Mislite da će se ‘Tribute’ izbrendirati na taj način?
Naravno. Propaganda je neodvojivi dio Art – a.
Što to onda znači za Ramba Amadeusa?
Rambo Amadeus će pripasti tamo gde mu je i mjesto – u muzeju. Pravim svoj digitalni muzej. Za početak sam ga razvio na platformi Patreon, plus imam radio streaming online, sa svim arhivskim audio materijalima koje sam proizveo do sada, uključujući probe, neuspešne komade, skice za pjesme, razgovore i tako dalje. I to sad sve ide, umesto da čuči kao brabonjak ispod snega na nekim hard discovima ili serverima to zapravo ide random u eter i svira.
Kako sam ja muzičar, težište digitalnog muzeja treba da bude prema zvuku. Mi danas fakat živimo u toj nekoj vizualnoj kulturi. Više lajkova dostigneš ako se fotografišeš pored klozetske šolje nego ako objaviš neki novi audio komad. Međutim to ne znači da ja treba da zaboravim šta je moj elementarni posao i samim tim sam već postavio taj digitalni muzej Ramba Amadeusa. Tako da ko god želi da ga poseti da vidi malo šta sam ja sve to radio, a nije stiglo do ušiju ljudi. Jer do ušiju ljudi uglavnom stižu samo neki hitovi. A to sad, šta je hit, šta nije hit? To nekako ipak još uvek određuju urednici na radio stanicama. U tom smislu, Rambo Amadeus, njega ćemo lepo da spakujemo u jednu digitalnu vitrinu, u jedan digitalni muzej a ‘Tribute samom sebi’ sad praktično otvara jedan novi prostor. Prostor umjetničkog ‘Nad Ja’.
Trebamo očekivati nešto potpuno drugačije?
Rambo Amadeus se stalno trudio da bude drugačiji. Sad treba da očekujemo da je moj odnos prema svemu drugačiji.
Povodom odabira Rijeke, kao mjesta, kako je Rijeka baš ta koju ste odabrali za ovu turneju?
Zapravo mistifikuje se odabir mjesta, jel? Svira se tamo gde vas pozivaju. Ovaj ‘Tribute samom sebi’ postoji od ovog leta, ja sam to odsvirao već sedam-osam gradova. Rijeka je zapravo rasan rok grad, ako vas tu lepo prime, ako im se dopadne šta radite, to se onda daleko čuje.
Možemo li onda shvatiti vašu muziku kao neki vid vlastite psihoterapije?
Autoterapije, svakako. Po nekad i grupne terapije. Pronalaženje ljepote u asimetričnim stvarima i pojavama. Sinhronizovanje anahronizama. Harmonija atonalnosti. Poezija bez rime. Vojo Stanić. Marcel Duchamp. Ready-made. Moj repertoar gurnut u novi kontekst. Novo čitanje, nove izmene uz, naravno, nove komade koje proizvodim, daju mi za pravo da to nazovem drugim imenom.
Trenutno se vodi mnogo debata o umjetnoj inteligenciji, Vi je također spominjete, koristite li je često, koristi li ona Vas i na koji način?
Da, koristim svako malo, svakih 7-10 dana. Čekiram da se uverim koliko je glupa i dalje. Tako što je vodim na klizav teren, teren poezije. Dam joj tri stiha da ona to završi do kraja. Još je to daleko. Ta vrsta inteligencije je još uvijek samo puko kopiranje onoga što je deponovano tamo kao jezički skript. Tu od inteligencije nema ni i, samo što to ljudi pogrešno tumače. To je jedna straobalno brza, ali tupava vreća, okean podataka koji preko jezičkih konstrukata samo vadi ono što je najsličnije vašem pitanju i velika bi bila greška i naivnost čoveka kad bi joj prepustili bilo kakvu vrstu odlučivanja. Jer emocije , nagon za samoodržanjem, ukusi, mirisi, boje, sva ona osjetila kojima je naoružan čovjek, na koje smo oslonjeni kad donosimo zaključke, toga svega – jednostavno nema.
Naravno, vremenom će moći AI da simulira inteligenciju ali zapravo glavni štos je u tome sto će AI ubrzo da demaskira sve one štrebersko napisane tekstova od kojih su neki prolazili kao master radovi i doktorati, a u stvari su samo presipanje iz šupljeg u prazno, sačekaćemo dok ne dobijemo neku stvarno novu kreaciju koja je za sada ipak sasvim jedinstvena osobina ljudskog mozga.
Kako mislite da će AI utjecati na sveukupnu muzičku i umjetničku scenu?
Isto kao i industrija hrane. Vi imate industrijsku hranu proizvedenu, koju rado jedu ljudi jer je vrlo jeftina i pristupačna. Imate hranu koja je ručno proizvedena, organska koja je skupa i to ne može svako sebi da priušti. Na jednak način će biti i s umetnošću. Bit će umetnost koju proizvodi, kreira AI. Simulacija, evo sad je veliki problem valjda su Kinezi kupili pravo od Universala ili šta ti ja znam od koga već, ili Japanci ne znam. Uglavnom neko od njih je kupio i pokušali su da simuliraju novi album od Edith Piaf. Novi originalni album. I naravno sad se obožavetelji Edit Piaf bune. Tako da će sigurno u budućnosti proizvodi biti obilježeni. Kao što je sada obilježena organska hrana tako će i tada biti obilježeni ručno izrađen ljudski umjetnički proizvod. I meni sad upravo jedna cura radi ilustraciju za jedan spot, fotografije koju kreira veštačka inteligencija. Curica je vrlo talentovana, međutim, ti crteži, koliko god su tehnički neverovatni, u njima se iz aviona vidi neko odsustvo ljudskosti i odsustvo mjere. Međutim ja to sad hoću, jer moj posao je da svedočim vremenu i epohi. Uz moj komentar naravno.
Dakle, možemo da koristimo vještačku inteligenciju kao alat ali nikako ne možemo sebi da dozvolimo da nešto odlučuje umjesto nas.
Prije intervjua popričali smo o novom riječkom projektu, izgradnji stadiona na Kantridi… Što Vi mislite o tome? Kako je sa stranim investitorima prošla Crna Gora, odnosno kako bi ovakav projekt mogao potencijalno utjecati i na Rijeku?
Ja to mogu da govorim samo vrlo subjektivno, pošto su moj otac pokojni i moj stric pokojni u Drugom svetskom ratu pošli u Partizane, i jedna od njihovih strategija je bila da isteraju strane investitore iz zemlje, da zemlja ostane naša. U tom smislu, čim imate stranog investitora to znači da ste na neki način ekonomska kolonija. Naravno, kapital je vrlo teško zaustaviti. Najsofisticiraniji način da koloniziraš neko društvo je da investiraš tamo. Taj izraz ‘investicija’ podrazumeva da taj koji investira treba da zaradi mnogo više love nego što je investirao. Znači prava reč za investiciju je trka za profitom, sad samo treba izmeriti koliko će građani imati korist od toga. Ako od svog tog konglomerata bude toliko poreza da se u Rijeci podigne na neki visoki nivo zaštita prema starima, zdravstvena zaštita i zaštita prema nekim marginalnim grupama s jednim jako dobrim socijalnim projektom onda bi moje javno protivljenje bilo mnogo manje nego ako je to samo neki projekt koji prati neki goli profit. Nisam odavde, ne znam.
Znam da je Crnogorsko primorje dosta, dosta izgrađeno. Ja živim u Beogradu, isto tako, Beograd puca po šavovima zbog te investitorske gradnje i tako dalje. Danas je toliko toga izgrađeno da je saobraćaj stao, nemoguće je kretati se po gradu. Nerado svi investiraju u ono što se ne vidi, u kanalizaciju. Na primer, tunel je mnogo lakše napraviti ispod neke reke, i mnogo jeftinije od mosta, ali tunel nije seksi ne vidi se. U predizbornoj kampanji – ko je lud da otvara tunel, nije fotogenično. Osećaj mere je najvažniji, možda može da se napravi nešto sto izgleda lepo, korisno i da obuhvati sve te stvari. Ono što recimo ja lično stvarno ne bih volio je da mi neko rokne neki soliter da izgubim pogled na more sa svog balkona. To bi me prilično naljutilo. Dakle Rijeka je kao grad amfiteatar i prva ideja kad vidite te vile od pre 200 godina i hotele, vidite da je tu neko jako vodio računa o geometriji. Da u tom amfiteatru praktično svaka kuća vidi more. Sad, imate opet u Španiji puno tih mjesta turističkih na moru koja su se toliko izgradila da više tamo niko ne želi da dolazi. Tako da sad imate 100.000 apartmana na moru u Španiji, praznih, napuštenih. Niko u njih ne želi da uđe, niko ne želi da ih kupi, niko ne želi da ih iznajmi. Što je rezultiralo time sto su Španci najzaduženiji po stanovniku u Evropi. Dakle pitanje mere je odgovor na sva pitanja.
Nešto što biste željeli podijeliti s Riječkom publikom za kraj?
Pratite moj rad na youtubeu. Ali i na mom streaming radiju, ima stvarno neobičnih stvari.
Evo linkova:
https://www.youtube.com/channel/UCzWBvyyG_9kL3lrXbKxyhqw
Radio Tribute samom sebi
http://test.spectar.tv/muzzik-icecast/ramboamadeus.html?fbclid=IwAR3MGuI9W-E0TPfiKf5ooQ-RnQTjDRPAuaXjRtx9TGp4T4dn8xJ0KT
Fotografije: Klara Stilinović
#AI #kolonizacija #Pogon kulture #Rambo Amadeus #Tribute Samom Sebi
