Postoje urbani pisci i pisci koji se vezuju za gradove, pisci koji pišu zbog gradova kao njihovi nevidljivi hroničari, oni koji žive negde drugde ali pišu s opsesijom o gradu koji ih je oterao, bio to Dublin ili neki drugi grad. Nekako kao da postoji „prirodna“ analogija između grada i romana, njihovih složenih (infra)struktura, centralnih i sporednih prolaza i zapleta, središta i periferije, mnoštva likova koji promiču, iako je u tom odnosu analoške filije grad taj koji trijumfuje svojom kompleksnošću, jer ma koliko pisac bio domišljat ili skribofilan neće doseći ni hiljaditi deo njegovog urbanog mikrokosmosa.
Jedan od nekoliko vodećih (a živih) savremenih srpskih pisaca, Dragan Velikić (1953), jedini je izvorno beogradski koji živi u Beogradu – uz „dotepenca“ Svetislava Basaru, Boru Ćosića, strateški izmeštenog u Berlin a rođenog u Zagrebu i Radoslava Petkovića koji je Dunav prešao da bi se ušančio u Neusatzu ili Újvidéku (Novom Sadu), od kojih se razdružio Albahari, kao pisac Zemuna i Kalgarija – ali je još i najveći „vagabund“ od pobrojanih autora, u literaturi i van nje. Velikićevo prozno delo geografski uvezuje tri područja (zapravo tri plus jedan): istarsko sa Pulom (od prvog romana Via Pula iz 1988. do Islednika 2015.) i Rijekom (Bonavia iz 2012.), srednjoevropsko sa Budimpeštom, koja je najčešće bila tranzit za njegove likove za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, mada je Beč „glavni grad“ ove imaginarne oblasti (u Severnom zidu, 1995. ili Ruskom prozoru, 2007.), i na kraju nemački krug „kredom“ (Slučaj Bremen iz 2001., Dosije Domaševski 2003. ili takođe Ruski prozor, koji je „na kratko“ smešten u Minhen i Hamburg). Ono „plus jedan“ odnosi se na Beograd koji je oduvek bio u tematskom središtu Velikićeve proze, od priča (knjiga izabranih i novih priča iz 2009. ne zove se slučajno Beograd i druge priče) i drugog romana Hamsin 51 iz 1993. do romana Adresa iz 2019., u kome je Beograd jedan od likova, kako se to školski kaže, a u fokusu je njegova urbanistička devastacija koja traje i danas, pet godina kasnije.
Bečki roman naslovom ukazuje gde je mizanscen i to kao trajno opredeljenje lika oca u romanu, dugotrajno sina i povremeno majke. Velikićevih romana ima dvanaest, baš kao apostola, meseca u godini ili odeljaka na časovniku, a Bečki roman se bitno razlikuje od svih po tome što se stvarnost umešala i zagorčala autorovo iskustvo. Pa je primoran da kao srednjoevropejac bude protiv Srednje Evrope i voljenog Beča, i „bernhardovac“ pod stare dane iako se njegov blagi, radoznali i lirsko-upijajući karakter nalazi daleko od odsečne ogorčenosti austrijskog izgubljenog sina i enfant terriblea, autora Heldenplatza ili Trga heroja, sa kojeg se, kaže naracija Bečkog romana, i osam i po decenija nakon Anschlussa pokatkad čuje eho frenetične podrške odbačenom akvarelisti iz Braunaua na Innu.
Kleveta, zavera, tamnica
Zapravo, ako ćemo biti precizni, spustićemo za oktavu niže prethodni iskaz koji je namerno publicistički prenaglašen, baš kao kod Bernharda. Dragan Velikić u Bečkom romanu, romanu čije je podnaslov postao naslov, nije postao bernhardovac, a tome nije ni težio, ali naracija romana Bernharda pominje kao pisca čije se knjige, zajedno sa knjigama Petera Handkea, ne mogu naći u zatvorskoj biblioteci u kojoj radi Pavle Marić, nominalno glavni protagonista romana, psihijatar iz Centralne bolnice u Beču koga je nekoliko kolega tokom 2020. godine optužilo da ih je otrovao tortom u kojoj je navodno bilo lekova za smirenje, pa je odlukom tužioca završio u istražnom zatvoru gde je proveo sedamdeset dana. To je jezgro zapleta Bečkog romana i okvir naracije kao svojevrsne studije slučaja, što je inspirisano, kako to obično stoji na početku mnogih filmova, stvarnim događajima iz života pisca, o čemu su izveštavali mediji, posebno u Srbiji, a među njima, očekivano, i tabloidi, uvek željni senzacija, skandala i krvi, kako bi to rekao personalni narator Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“.
Ako znamo koje su okolnosti uslovile njegov nastanak, treba li Bečki roman shvatiti kao neku vrstu očeve odbrane oklevetanog sina? A da je reč o kleveti govori oslobađajuća presuda kojom su posle dve godine sudskog procesa odbačeni svi navodi optužnice. Dve stvari ovde nisu: niti je moguće hirurški precizno odvojiti literaturu od inkriminisanog porodičnog slučaja, niti je moguće svesti Bečki roman na pristrasnu vendettu. Prva nemogućnost jeste implicitni odgovor na nasleđeni imperativ o autonomiji književnog dela. Druga govori o poetičkoj prirodi Bečkog romana, po kojoj se i ovaj roman, ma koliko bio bolan povod da nastane, uklapa u prirodu Velikićeve literarne imaginacije i to na više načina. Uz izvesnu redukciju može se reći da su svi Velikićevi romani skupovi biografskih preseka, anamneza porodičnih odnosa i mape geografskih lutanja njegovih protagonista. Takav je i Bečki roman, s tim da je njegova arhitektura znatno svedenija a broj sporednih likova i bočnih linija radnje upadljivo manji nego što je to uobičajeno. Štaviše, da Bečki roman prisnije uključi u svoj opus potrudio se i sam autor, pa je „regrutovao“ likove iz ranijih romana: Andrej i Olga Marić su likovi iz romana Severni zid, koji su se početkom devedesetih doselili u Beč, gde će im se roditi sin, Pavle, a usput se kao Olgin partner pominje i Rudi Stupar, inače glavni lik roman Ruski prozor (2007), za koji je Velikić prvi put dobio NIN-ovu i još nekoliko nagrada.
A pošto sam na ovaj način, preko incidenta, Bernharda i literarne „žakuzerije“ (Zolino „J’accuse“) ušao u Bečki roman, treba reći i to da se ovaj roman nastavlja na bogatu tradiciju domaće proze pisane sa pozicije potčinjenih i žrtava. Ova je proza carsku prestonicu videla kao otuđeno središte moći, slepo i bezosećajno za nevolje pojedinaca i nenemačkih etničkih grupa, bio to sluga Jernej Ivana Cankara, David Štrbac Petra Kočića, Pavle Isaković Miloša Crnjanskog iz Druge knjige Seoba koji luta po „carstvujuščoj Vijeni“ ili Franc Kafka, takođe podanik habsburške krune, bar do kraja Velikog rata, čija vizija krivice bez prestupa i sudskog procesa bez optužnice nadilazi istorijsku i etničku perspektivu. Da bi se niz nastavio pomenutim Handkeom i Bernhardom, ali i Dašom Drndić, koju naracija navodi na više mesta kao britku kritičarku koja razotkriva ono što je svaka sredina, posebno one sa nacističkom prošlošću i nečistom savesti, gurnula pod tepih ili zaključala u podrum prinudnog kolektivnog zaborava.
U stvari, baš na tim mestima Bečki roman postaje eksplicitna optužnica, recimo u rečima koje su pripisane liku Daše Drndić: „Austrija je prostor u kome je moguća svaka gadost, prostor koji podnosi sve osim iskrenosti. Austrija je krematorijum za čiste duše!“ Međutim, treba ponoviti, Bečki roman nije pripovedno obrazlaganje ove teze, on je parcijalni sken bečkih institucija (Centralna bolnica, tužilaštvo, zatvor) i pojedinaca na rukovodećim položajima u njima, gde se na temelju slučaja oklevetanog Pavla Marića obznanjuje nekakav konspirativni savez elita ili klajnbirgerske aristokratije, odnosno niz predrasuda prema emigrantima bez austrijskog državljanstva, čak i kada su oni visoko obrazovani. No, to je jedan momenat, opšti, ovog zamešateljstva, dok je drugi homoseksualna veza Pavla Marića sa kolegom sa posla Jozefom Kaucom, koji je jedan od onih koji su ga optužili za trovanje nakon prekida njihove veze. Jozef Kauc je prikazan kao erotski manipulator i oportuni slabić koji ne sme da prizna svoju homoseksualnu sklonost, posebno ne svom uticajnom ocu, a koji će nakon što je Centralna bolnica promptno prekinula saradnju sa Pavlom biti primljen na radno mesto svog bivšeg ljubavnika.
I kao što je u smislu zapleta Bečki roman roman o kleveti koja je razotkrila krhkost pravde i nedopušteni savez elita, tako je u smislu središnjeg odnosa Bečki roman roman o odnosu sina prema ocu, baš tako i ne obratno – sina koji je odrastao u senci očevog uticaja i postepenog prihvatanja njegovih svetonazora i oca čiji su se svetonazori našli na teškoj probi koju je izazvala optužnica protiv njegovog sina. Andrej Marić je prva generacija emigranata koja je u Austriju došla devedesetih postavši ugledni stomatolog sa uticajnim pacijentima. On je svojski prihvatio duh uređenosti i meritokratije kao vlastiti ne tek iz privremenih pragmatičkih razloga, već iz najdubljih uverenja i u tom duhu je vaspitavao i svog sina. Temelj tih uverenja je racionalistički utilitarizam i duboko poverenje u ideal društvene uređenosti kao garancije zaštićenosti pojedinca i poligon promocije njegovih sposobnosti. Zato Andrej insistira da Pavle nakon studija ostane u Beču, da koristi očeve društvene veze i gradi svoj ugled. Međutim neshvatljiva optužnica kolega i nagli preobražaj socijalnog položaja od perspektivnog mladog psihijatra u utamničenog pariju, pokazaće naličje jedne civilizovane sredine zbog koje će je Pavle napustiti.
Berhnardovski intermezzo ili komparacije o austrijskom
Iako ne mora da bude reprezentativna za ceo Bernhardov opus, njegova priča „Montenj. Priča“ (iz knjige priča Gete na sssamrti, LOM, 2011., prevod Bojana Denić) jeste indikativna za obe stvari koje me ovde zanimaju: za Bernhardov tretman odnosa roditelja i dece, te zajedničke teme sa Bečkim romanom, kao što je potvrda da su Velikić i Bernhard suštinski različiti autorski senzibiliteti, što se vidi i iz njihovih proznih prosedea. Evo odmah i prve suštinske razlike: Bečki roman je multiperspektivan, podražavajući unutrašnju tačku gledišta tri svoja lika (Pavla, Andreja i Olge) i time sučeljavajući njihove perspektive bez privilegovanja one koja bi odgovorala autoru, dakle poziciju oca, dok Berhnard koristi jednu dominantnu perspektivu i poziciju deteta ili sina koji polemički govori o svojim roditeljima, pa i braći i sestrama, čiji odnos karakteriše nepomirljiv sukob i intezivne negativne emocije za koje narator kaže da su obostrane. Zbog te monoperspektivnosti nismo u stanju da „neposredno“ čujemo drugu stranu i uvek smo, kao iskusni čitaoci i oprezni tumači, prinuđeni da ono što kaže Bernhardov narator ne uzmemo zdravo za govoto. Stalno smo u nedoumici kako razumeti splet njegovih iskaza, kao uverljivo svedočanstvo o drugima ili pre kao posredni psihološki autoportret – iako se ta dva aspekta međusobno ne isključuju.
Druga suštinska razlika između ova dva autora jeste umekšanost i nijansiranost naspram odsečne isključivosti, jasno je šta ovde kom autoru pripada. Iako, konkretno u ova dva dela, dosta toga zavisi od vremenskog trenutka kada se narator obraća, odnosno kada saopštava svoje iskaze kao iskustveno zaokružene uvide u ključne unutarporodične odnose. Kod Velikića je morao najpre da se desi događaj-icident, nepredviđen, neočekivan, pa i nemoguć sa stanovišta svetonazora likova, da ih izmesti iz ležišta, iz komoditeta uhodanosti i navika, da poremeti njihovu perspektivu i dovede u pitanja temeljna načela i vrednosti u koja veruju, pa da se tek onda, iz stanja duboke uzdrmanosti ili destabilizovanosti ovi likovi oglase i osmotre svet suštinski novim pogledom, razotkrivajući njegovo neslućeno, primitvno i opasno naličje. Kod Bernharda tačka poremećaja se odigrala davno i gledišta koja zastupa već su stabilizovana i fiksna, iako zbog njihovoh traumatskog potencijala, ako ne i sadržaja, ona i dalje deluju ozleđujuće. Zapravo, u „Montenj. Priča“ reč je o retroaktivnom pogledu ili pogledu unatrag, na pređeni put i odrastanje uz roditelje koje je proizvelo konačne posledice i nanelo, kako narator oseća, nepopravljivu štetu. Otuda se ti oštri a konačni sudovi izriču s lakoćom, odavno u sebi utvrđeni, od praktično prve rečenice u priči, gde se za roditelje odmah koristi sinonim mučitelji, a sećanje na njih realizuje kroz scenu kriomičnog sklanjanja u kulu, u taj izdvojeni objekat u sklopu porodične kuće gde se nalazi biblioteka. Jer ova kraća priča sadrži dva plana ili dva bitna toposa: dom i kulu, u prvom se dešavaju razmirice sa roditeljima i međusobna prebacivanja, dok je kula pribežište, oaza mira, usamljeništva i posvećenosti sebi i čitanju, odnosno dolaska do sebe putem čitanja, i to posebno francuskih filozofa poimenično navedenih, uz Montenja, tu su Paskal i Dekart. Štaviše, u jednom emfatičnom odlomku se to eksplicitno tvrdi, ti su filozofi zamena za roditelje a čitanje njihovih knjiga čine najlepše trenutke odrastanja: „Nikad nisam imao ni oca ni majku, ali Montenja zato jesam, oduvek.“
Ova antologijska rečenica može da posluži kao ilustracija više stvari, ja je navodim kao potvrdu dubine raskoraka između sina i roditelja, iz ugla sinovljevog doživljaja. Zanimljivo, tokom priče se pitamo na koji se ovo period odnosi i koliko je narator star dok iznose svoje uvide i sudove, pretpostavljajući da je ipak mlađi, budući da referiše na život s roditeljima, što doduše ne mora da bude presudan razlog, jer iz različitih razloga, od ekonomskih do psiholoških, deca svoje osamostaljivanje ne moraju nužno da realizuju odlaskom iz porodičnog doma. No, na kraju priče narator nam otkriva da ima 42 godine, iako je zamagljeno vreme zbivanja, odnosno namerno meša evokaciju sa prezentom tako da ostaje utisak kao da i dalje živi u porodičnoj kući sa roditeljima. A evo šta im sve Bernhardov sin zamera: da su proračunati, propali (što, kako narator kaže, oni nisu hteli da prihvate, a mi kao čitaoci ne znamo da li se to odnosi na finansijsku, moralnu ili intelektualnu propast), da su drski (što poriču), beskrupulozni i opasni po društvo (za šta su ga „optužili za istinu“). Optužba za istinu je vrhunska paradoksalna sintagma, koja može označavati kršenje pristojnosti ili indiskrecije, ali implicira slaganje sa iznetom tvrdnjom. Drugim rečima: to je tačno, ali se o tome ne govori. Tu već možemo videti poklapanje ili suštinsku dodirnu tačku sa skenom austrijskog mentaliteta u Velikićevom Bečkom romanu. Jozef Kauc ne sme da se autuje i prikriva svoj gej identitet, njegov otac prihvata sinovljevo prikrivanje, istraga ne testira krv Pavla Marića iako je i on jeo inkriminisanu tortu itd. Otuda se na više mesta koristi uzrečica „tipično austrijski“ za zataškavanje neprijatnih istina. I ova optužba za istinu spadala bi u nešto tipično austrijski.
Bernhardov narator iznosi primedbe, zapravo optužbe, koje na njegov račun kao sina iznose njegovi roditelji: „Rodili su me u tako lepom okruženju, tako lepoj kući, i svetu me podarili, govore stalno, a ja ih sve vreme ismevam i prezirem“. I: „Kako mi je prešlo u naviku da do apsurda razlažem njihovu misao, da im se rugam, da ih uništavam i da ih ubijam“ i: „kako sam razvio svoju metodu okretanja protiv njih i njihovih prilika, protiv njihovih zanimanja i njihovih stavova, koji su, uostalom, i moji“. Ovde vidimo kako je Bernhardova priča, bila ona autobiografska ili ne, zapravo jedna drama indivuduacije ili osamostaljivanja potomstva kroz kritiku i odbacivanje porodičnog nasleđa koje se nameće u vidu pogleda na svet roditelja. Što je u isto vreme i univerzalna tema i „tipično austrijska“, po toj punitivnoj roditeljskoj strogosti koja potomstvo vodi u neurozu. Što takođe doslovno i amplificirano kaže Bernhardov narator: „Mi i kažemo da volimo svoje roditelje, a zapravo ih mrzimo, jer ne možemo da volimo svoje roditelje, budući da nismo srećni ljudi (…)“ Dakle, po naratorovom sudu, nesreća dece direktna je posledica porodičnog vaspitanja ili odrastanja u porodici.
Međutim, i kod Bernhardovog naratora, postoji priznanje da je odgovornost za nesreću podeljena, iako primarno leži na roditeljima: „Želimo da bežimo, da pobegnemo, ali više ne možemo. Oni su (a i mi smo sâmi) zazidali sve prolaze ka slobodi. Najednom, uviđamo da su nas (kao što smo se i mi sâmi) zazidali. I samo još čekamo trenutak kada ćemo se ugušiti.“ Nije sasvim jasno kako su sinovi i zašto prihvatili nazore roditelja koji su, kako kaže, zazidali prolaze ka slobodi, i kako bi to bivanje u slobodi izgledalo, ali jasno je da delimično prihvata vlastitu odgovornost u tom odustajanju od slobode. Potpuno ista je situacija sa likom Pavla u Bečkom romanu, do sudskog procesa. On je prihvatio savete i instrukcije svoga oca, da stvara kontakte i gradi karijeru u bečkoj sredini, što jeste racionalan i utilitaran pristup, jer zašto gubiti vreme na dodatno studiranje u Americi da bi se priznala diploma kada sve to već imaš u Beču. Međutim i Pavla oseća potuljeno nezadovoljstvo podređenim položajem ili simboličkom i psihološkom zavisnošću od oca. I njega očev svetonazor guši i sputava, toliko da nije u stanju da o svom seksualnom opredeljenju išta kaže. Ali, prelomna situacija klevetničke optužnice, vreme provedeno u istražnom zatvoru i profesionalna degradacija su u liku sina oslobodili njegove potisnute snage i ojačale njegovu volju da odabere put koji je negacija očevog izbora.
Istina, kraj Bernhardove priče donosi „zvrčku“ ili fundamentalan obrt koji može da dovede u pitanje značenje cele priče, ovo koje smo skicirali, o nepomirljivom sukobu sa halapljivim (po tome kako jedu supu i meso) i materijalistički koristoljubivim roditeljima i o Montenju kao zamenskom ali istinskom roditelju (štaviše i o čitanju Montenja kao „neverovatnosti čarobnog prepuštanja“). Naime, narator kaže da zbog osvetljenja u kuli nije mogao da čita obožavanog Montenja, ali je registrovao rečenicu: „Samo da mu se ništa nije desilo!“, koju čuje kako izgovaraju njegovi roditelji. Time je u samo finale priče uvedena roditeljska briga zbog sina koji se krišom iskrao i koga čini se da traže, a što negira predstavu koju smo stekli o roditeljskoj hladnoći i bezobzirnosti. Pa opet, uprkos samom kraju priče, nekako ne možemo sasvim da odbacimo i „prekodiramo“ svu onu slojevitu i tešku kritiku koju im je sin uputio, a iz koje pomalja nos fizionomija jednog uskogrudog i represivnog malograđanskog (austrijskog) mentaliteta.
Kraj Velikićevog Bečkog romana donosi nešto sasvim drugo. Uprkos mučnoj i teskobnoj atmosferi lažne optužbe i zatečenosti kako se lako od perspektivnog psihijatra postaje društveni parija koji i posle oslobađajuće presude ostaje stigmatizovan i biva odbijan za posao – kraj romana deluje kao kontrapunkt i skoro pa srećan kraj. To se zaključuje ne samo zbog Pavlovog odlaska u Ameriku i osvojene samostalnosti, već zbog toga što se, kao u delu grčkih tragedija, tamo gde se javlja deus ex machina, pravda dočepala konspiroloških klevetnika. Recimo, jednom od njih, po odlasku u penziju, brzo se razvija Alchajmerova bolest. Završni deo romana pod nazivom „Epilog“ daje „recept“ za takav ishod: „Na kosmičkim zakonima počiva ljudski rod. Ne može se činiti zlo, a kad-tad ne platiti račun. (…) Računi se plaćaju po zakonima božjeg knjigovođstva unazad“. Dakle Bečki roman se završava poverenjem u božansku ili kosmičku pravdu koja nadilazi ravan realističke motivacije i može se dvojako protumačiti: i kao upozorenje budućim prestupnicima i kao uteha (nevinim) žrtvama.
Jozefa K. je stid nadživeo, Thomas B. bio je pacifikovan najvrednijim književnim nagradama, da bi ostao slavljen i prećutkivan, dok je nekadašnja Njegova Ekselencija (2005-2009) u Austriji, obogatila svoj prozni opus romanom jednog slučaja koji na blic osvetljava samozatajni podrum bečke uređenosti i zucker ulickanosti. Biću iskren, nijedan od romana donekle sladunjavih porodičnih rekonstrukcija (Bonavia i Islednik) nije mi prijao, kao ni Adresa zbog pamfletskog okvira, ali Bečki roman jeste. Kao što je neshvatljiva optužnica probudila uspavane snage Pavla Marića, tako je i autora izmestila ka prostoru gorkog socijalnog skena i preispitivanja samih temelja civilizovanosti jednog savremenog društva koje se hvali svojom uređenošću. Rezultat je poučan, opominjući i literarno plodan.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#Bečki roman #Dragan Velikić #književnost
