Rubni delovi literature
Od vremena kada je književnost ustoličena kao relativno autonomna institucija, smeštena negde između štampe, obrazovanja i zabave, dok su iz prikrajka vrebali društveni moral, crkva i politika, što se desilo iznenađujuće kasno, tek u 19. stoleću, sastavni deo jednog književnog opusa činili su piščevi dnevnici i pisma. Bez obzira što su služili kao prvorazredni izvor za proučavanje biografija pisaca i konteksta nastanka njihovih dela, posebno za upoznavanje tzv. autorske namere, koju će angloamerički novokritičari i ruski formalisti u međuratnom periodu pokopati, od samog početka ova su dva autobiografska žanra u sebi krila višestruko dvojstvo.
Od toga da se osvetljava i intimno i javno, i to u meri za koju autori nađu za shodno, tako da ni dnevnici ma koliko detaljni i iskreni bili ne mogu da budu iscrpne hronike privatnog života, genealogije nastajanja njihovih knjiga ili zbirka komentara na društvene ili istorijske prilike. A opet, budući da nisu mogli ni hteli da u ovim paraliterarnim formama postanu epistolarne birokrate ili politički analitičari, i dnevnici i pisma su neizbežno nosili individualni pečat autorskog stila, pa se tako postajali literarni tekst mimo toga koliko tu ima istine ili faktografske tačnosti. S treće strane, od početka je u dnevnicima i pismima stajala razapeta recepcijska klopka, odnosno njihova zlehuda perspektiva da postanu optimalna građa za studije o karakteru ili za izradu psiholoških profila pisaca, dakle da budu tekstualni koridori koji će nas neposredno odvesti do arkana zbrkanih psiha autora, na prag njihovih tamnih nagona, kako bi to Andrić rekao, ili utopijskih projekcija.
Ta izvorna i temeljna razlika između dnevnika i pisama, po tome kome se obraćaju, dakle sa stanovišta adresata, u međuvremenu je izbledela ili je artificijalnom simulacijom teksta obezvređena. Naime, dnevnik se u načelu ne obraća nikome, štaviše i nije namenjen tome da ga čitaju druge osobe sem autora. Čemu onda služi? Možda je za neke dnevnik vid ispovesti pred samim sobom, za druge podsetnik i skica planova, za treće nekakve skele i verzije teksta u nastajanju, a svima neka vrsta stilskih vežbi i skribofilnog oduška u vidu pisanja o događajima i ličnostima koji dolaze iz stvarnosti. Pisma pak imaju najčešće jednog adresata i pisana su samo za njene ili njegove oči. Reklo bi se da u pismima jače dolazi do izražaja nešto što bih nazvao diplomatska strategija prenošenja poruke i postizanja cilja, na drugi način emfatično „ogoljavanje duše“ i ospoljavanje žudnje i fantazama, posebno kad je reč o erotskoj epistolarnoj prepisci (Džojsova (Joyce) pisma Nori, na primer). Uprkos svemu tome, i kontekstu i namerama, recimo kod Kafke ili Flobera (Flaubert), njihova pisma i dnevnici pariraju njihovoj prozi, odnosno deluje da iznad svih tih uslovnosti, jesu proza. To je zgodan argument za postmodernu relativizaciju granice između fikcije i nefikcije, odnosno za tvrdnju da je sve tekst (proza ili literatura), što nije da nije, iako nije i ne može da bude samo to.
Povod za današnji tekst jeste edicija sarajevske izdavačke kuće (sa zagrebačkim ogrankom) Buybook, koju je pokrenuo Semezdin Mehmedinović, a u kojoj se objavljuju knjige dnevnika. Počelo je to 2021. knjigom Lane Bastašić Crveni kofer u čijem je fokusu njen četvoromesečni boravak u Cirihu (Zürich). Projekat je ušao u svoju četvrtu godinu, tu se izređalo nekoliko postjugoslovenskih vedeta dominantno srednje generacije (starije i mlađe srednje) i čini se daleko od završenog. Dnevnička knjiga Lane Bastašić zgodno korespondira sa prozom samog Mehmedinovića, u koju je utkano iskustvo američke emigracije, odnosno zapisi i sličice svakodnevnih prizora u Vašingtonu (Washington), kao u knjigama Autoportret s torbom i Knjiga prozora, te dalekog zapada i pustinja Arizone u knjizi Me’med, crvena bandana i pahuljica, koja je dobila tuzlansku regionalnu nagradu „Meša Selimović“.
Baš sam mislio na Berlin, sa Berlincima
Opet, barem još jedna dnevnička knjiga u ovoj ediciji, Adolfove uši Marka Pogačara, predočiće iskustvo privremenog egzila, bolje rečeno iskustvo jednogodišnjeg rezidencijalnog boravka u Berlinu, što kod ovog pesnika i putopisca direktno korespondira, i stilski i poetički, sa njegovim knjigama uslovnih ili žanrovski simuliranih putopisa, kakve su Slijepa karta, Latinoamericana i Korov, ili protiv književnosti, u kome je dnevnički i autorefleksivni momenat naglašeniji. Ne mogu reći da, strogo gledano Adolfove uši nisu dnevnik, ali ova knjiga je najmanje dnevnik od svih kojima ću se danas baviti i najmanje je težila tome da bude dnevnik, a uspela je čak i da otškrine vratašca porodične povesti.
A opet, i njegove putopisne knjige nisu ono što očekujemo od putopisa, izveštaji o sebi sučenom sa nepoznatim sredinama, već su predvidljivo nekonvencionalne, i kao takve ispisivanje jednog, u poetičkom smislu, scriptura continua teksta, iz knjige u knjigu opsednutost pitanjima oblika teksta i jezika reprezentacije pa bilo da se kao predmet označavanja nalazi svet ili subjekt koji ga reflektira i koji poseže za metatekstom. U stvari, ko to nije uočio do sada, teško da će uopšte, Marko Pogačar je u ovim knjigama pesnik „na privremenoj otkomandi“, kolonizator teksta koji ne može da se oslobodi jezičkog oklopa i oružja kojim nasrće na svet, ne nastojeći ni da ga otkriva, još manje opisuje, već podiže male tekstualne spomenike, odnosno artefakte u kojima jezik slavi sam sebe, svoju nepredvidljivu strategiju (samo)označavanja.
Otuda ne čudi za naratora dnevnika – za kojeg bi i sam autor rekao da to nije on, već jedna konstruisana figura i maska govora ili samooglašavanja teksta – da je „čist dnevnik“, pored toga što je traćenje vremena i nedostatak ukusa, zapravo čista fikcija: „Ne treba podvlačiti da je taj vašar taštine na koncu fikcija, sablast autobiografskog, šibicom narcizma potpaljen retorički autoportret, raspiren naposljetku do lomače. Osjećaj iskoraka u prazno, stepenice koja nedostaju.“ I sve je tu u ovom citatu što inače karakteriše pristup Marka Pogačara pisanju: polemički naboj, prizvana teorijska zaleđina, upečatljive slike i argumenti, poetska neodređenost i višesmislenost figurativnog govora. A tu je i radikalan stav da su tekst i fikcija u svojoj dubokoj i neotklonjivoj osnovi jedno te isto, odnosno da je sve tekst a da je referencijalno označavanje tek privid ili irelevantna pojavnost.
Pa opet to ne znači da je dnevnička ili putopisna proza Marka Pogačara jedan metatekstualni enformel. Iako u knjizi Adolfove uši nema mnogo ni berlinske svakodnevice u smislu scena sa ulice, iz prevoza, supermarketa, knjižara i drugih ustanova, pominju se odlasci na Tempelhof, Aleksanderplac i na relativno bizarna mesta poput groblja za kućne ljubimce. Zapravo više puta se pominju groblja, pa i ono u Kopenhagenu gde je narator bio na jednom pesničkom nastupu, ali, u stvari, najviše piše o stanovima u kojima je živeo. Posebno su mi dojmljivi mali eseji o načinu života u Berlinu kroz arhitekturu ili lingvistiku, pa srećemo ogled o balkonima i neboderima ili prisećanja na poznate umetnike koji su nekad živeli u Berlinu poput Igija Popa (Iggy Pop) ili Dejvida Bouvija (David Bowie), a tu je i priziv brojnih pisaca.
Upravo je to očekivani deo dnevnika koji pišu osobe koje dolaze iz spisateljske i uredničke branše: koje knjige čitaju, iznova ili po prvi put, posebno koje druge dnevničke knjige i rukopise, te s kojim kolegama i koleginicama komuniciraju ili se sreću, „o Mikelanđelu govoreći“ (T. S. Eliot), odnosno raspravljajući o stvarima književnim, i mnogim drugim. Što opet poznavaoca sfera interesovanja Marka Pogačara asocira na njegovu knjigu muzičkih evokacija i retro-recenzija Jugoton gori!, koja bodro stoji uz antologije koje je priredio, kao knjiga odušak ili neskrivana pasija koja traje.
Povratak ili samoizgon (secundum naturam vivere)
Zgodno bi bilo sada skočiti do dnevničke knjige Kućni ljudi Almina Kaplana, jer pokazuje možda najširi žanrovski raspon klatna koji ova edicija nudi, dokle dnevnik kao koncept može da ide. Naspram instrospektivnog esejiziranja ovde imamo postupnu i detaljnu naraciju, naspram metateksta iscrpne izveštaje na gotovo dnevnoj bazi, a umesto fokusa na jezik teksta imamo samodovoljnost jezičkog označitelja koji nepretenciozno parira sporom proticanju vremena, beskrajnim ponavljanjima i automatizmu obaveza kao odlici banalnog tereta svakodnevice. Obrazuje se tako jedan stišani narativni tekst u kome ima mesta za sve teme drage srcu autora dnevnika: za isečke trenutaka, odrastanje dece, prolazne telesne tegobe, vesti iz sveta, zloguki distopijski okvir pandemije korone, za dnevni čitalački eskapizam i usputnu analizu okruženja ili odnosa s roditeljima.
Treba reći da za razliku od „klasičnih dnevnika“, mada i njih ima svakojakih, ovi iz Buybookove edicije imaju zadati vremenski okvir od jedne godine, ili vivaldijevski od četiri godišnja doba, a upravo Kaplan jako drži do smene godišnjih doba i njihove prirode budući da je život njegove porodice smešten na kraj jednog sela i nadomak šume. To je druga bitna tačka kontrapunkta koji ovaj dnevnik predočava u odnosu na Pogačarev: naspram boravku u jednoj evropskoj metropoli predočeno je iskustvo svakodnevice u zabiti prirode. O opsežnosti Kaplanovog dnevničkog izveštaja najubedljivije svedoči to što je na više od 360 stranica uspeo da zahvati svega dva godišnja doba, proleće i leto. Čeka nas napisani ali još neobjavljeni nastavak pod nazivom „Dve sobe“, koji treba da zahvati preostala godišnja doba, jesen i zimu, ali i novo proleće.
Intrigantan je ovaj post-robinzonovski povratak u nekultivisanu prirodu, mada se Defoov Robinzon nije svojom voljom našao na naizgled pustom ostrvu, ili Tom Henks u filmu Cast away (kod nas preveden kao Izgnanik) na pravom pustom ostrvu. Ni priroda koju Kaplan opisuje nije toliko divlja ili zapuštena, tu pate „tek“ zbog najezde gusenice s proleća, neizbežnih buba i insekata, veverica, puhova, ptica i poneke neotrovne zmije, ali se, poput domorodaca ili žitelja sela, podučavaju uzgoju povrća i pripremi hrane.
Zapravo, Kućni ljudi i ne insistiraju previše na tom efektu (samo)izolacije, koji je zajedno sa zaključavanjem po stanovima i kućama u doba korone bio medicinski imperativ, dok se ovde na rubu civilizacije ispoljavao kao vremenski neograničena i nekontrolisana blagodet boravka na otvorenom prostoru. Ako se prisetimo navika bogatih parajlija po belom svetu, i njihovog povlačenja na teže dostupni countryside ili na privatne otoke i arhipelage, Kaplanov život uistinu deluje aristokratski koliko i bizarno atipičan. Kao i u svakom drugom dnevniku, upoznajemo se sa čitalačkim navikama i ukusom njegovog sastavljača, s kim se druži i dopisuje iz književnog sveta, iako je, siguran sam u to, i ovaj dnevnik redukovanog uvida, na šta upućuju ako ništa drugo osobe koje su označene inicijalima umesto imena.
Dnevne senke noćnih misli
Drago Glamuzina nije Lilijana Kavani (Liliana Cavani) iako dele zajednički naslov, Noćni portir, koji se kao najnovija dnevnička knjiga iz ove edicije, nalazi negde na pola puta između Kaplanove i Pogačareve. Nije toliko zakopčan i esejistički nastrojen kao Pogačar, niti je toliko opsežno detaljan kao Kaplan. U ovom dnevniku upoznajemo dnevnu rutinu naratora i njegovo noćno pisanje (otuda i naslov), odnose sa sinom i ćerkom, poslovne obaveze koje ima kao urednik izdavačke kuće i pisac, nešto o popravkama po kući, od zvučne izolacije do WC instalacije i letnjeg čišćenja pokvarenog frižidera, o „planinarenju“ po Sljemenu da bi se posetio nekadašnji sanatorijum za obolele od tuberkuloze do puta u Veneciju. Saznajemo i koje knjige čita i koje su mu bliske: Senke nad Hadsonom Isaka Baševisa Singera, Kunderu koga citira ili Elizabet Straut (Sve je moguće i Zovem se Lusi Barton).
Dakle od svega ponešto i ničega previše, da se zadovolje i očekivanja publike i žanrovski zahtevi dnevnika, a ima i „pogačarevskih“ razmišljanja o prirodi dnevnika, posebno na njegovom početku, kada narator nije siguran u kom se sve pravcu može ići u dnevničkom pisanju, pa o tome razgovara sa svojim poznanicima i kolegama. U jednom razgovoru se pominje da dobar dnevnik treba da bude socijalno samoubistvo ili neka vrsta skandala, iako Noćni portir nije ništa od toga, nije to planirao a ne bih rekao ni da mu je bilo potrebno da bude. Sada mi na pamet padaju bar dve knjige koje su takav opskurni ili kontroverzni uspeh polučile, to su Dnevnici Živojina Pavlovića i Consul u Beogradu Bore Ćosića, križanci sećanja i dnevničkih beleški, a ono što je izazvalo komešanje u javnosti jesu nimalo laskavi portreti savremenika i nimalo moralne „ispovesti“. U tom duhu, a i kao neka vrsta kopče sa golicljivom Glamuzininom prozom, pa i poezijom, u čijem je središtu fenomen preljube i erotsko-psihološki kompleks odnosa označen brojem 3. Razmatra se odnos vernosti u vezi, koji je istovetan onome u braku, što sa stanovišta obaveza i očekivanja, što iz ugla sklonosti i širine ljudske prirode, osobito muškarčeve.
Jedan od likova u Glamuzininom romanu Drugi zakon termodinamike ima istu tezu kao i narator dnevnika da je pojam ljubavi znatno širi od pojma vernosti jednoj osobi, ženi ili muškarcu. Odnosno, da ga parafraziramo: ma koliko bio zaljubljen, uvek sam primećivao i druge žene, ili: možeš biti odan nekoj ženi koju voliš čak i kad u isto vreme voliš neku drugu. Žena s kojom narator dnevnika spava, odnosno njegova partnerka (i on sam je u dilemi kako da je doživi), ne slaže se s tim i oseća se povređeno kad joj narator prizna da je poljubio drugu ženu. U smislu insajderskog osvetljavanja partnerske intime Noćni portir zapravo odnosi šnjur kao najindiskretniji ili „najškakljiviji“ dnevnik, iako se ne naziru crte naročitog autorskog egzibicionizma ili samohvalisavosti jednog Kazanove.
*
Umesto zaključka dajem obećanje da ćemo sa ovim programom nastaviti, pa će se nekad kasnije u Kinu „Kritika“ prikazati i ostali naslovi iz ove edicije, koje potpisuju Lana Bastašić, Selvedin Avdić i Olja Savičević Ivančević. Prvo poglavlje ticaće se vrednosti našeg čitalačkog voajerizma i moguće svrhe uvida u privatni zabran spisateljica i pisaca.
Istaknuti vizual: Aleš Suk
#100 dugih riječkih jezika #dnevnik #jezik #literatura #proza #Saša Ćirić
