Piše: Nadija Rubeša

To ovako zgjeda.
I nota bene, vaveki se sama sobun smejen radi tega, a kadegod i brundan. Te leta čine od nas majstore masaži.

Znači, lepo večer se istuširat. Ako baš ni čuda voji ili moći – samo strateška – ambijentalna mesta.
Pak piđama, mehka, dišeća (bože moj- kako sama sebe, se najlepče i najboje).
Onputa: namazat nokti desne nogi s uljem čajevca protiv gljivica (kapja njin pala i one su od nekuda vilezle, vražje beštije počnu rast kad čovek zajde va neku dob – morda njin se to piježa – nisan ih pitala, ale delan se moguće da oveh par primjerki zavavek largan od mojeh nokti).
Namazat žili na nogah s gelun- to da moran mi je rekal vaskularni kirurg ki me j’ skoro spravil na onaj svet.
Namazat s kremun protiv bolova škinu kada zaškripje. E tu je problem. Va teh momenteh se domislin da bin pod hitno morala nać nekega ki bi mi to lepo, delikato storil (i na niš drugo ne pomišjan – đuro in Dio), aš su mi ruki prekratke pa ne arivan namazat sve ča mi rabi. Sva se zgobin, zamastin i više škodi nego koristi.
Namazat madeži (doktorica je rekla da su to starački madeži, da nisu opasni – ma neka nisu opasni, ali su grdi ko petsto vrazi). Pak onputa s njimi lepo poćakulan i rečen njin: „Huje za vas ako ste grdi, ćete bit pokriveni da vas nidan ne vidi!“
Namazat ruki – do lakta aš san sa rasušena kako stara bačva. Ahhh te kremi. Dermatologica mi je rekla da se mažen z francuskun kremun La Roche – to da je najboja (dala mi je testere – i istina, jako dobra krema, ma kanta). Skupa kako Pariz i se francusko. Bin tanko srala da ju kupujen. Kada san potrošila testere san kupila neku ŽNJ kremu, i ona je dobra. Veramente ne diši francuski, ma se razmazuje. Se nekako mislin da se opet naručin pul te dermatologice (dobijen par testeri) ma dokle bin prišla na red jušto bin se raspala od rasušenosti.
Vela je sreća da mi još ne rabi žmuj z vodun s ke će mi se jutrun smet dentijera.
Zapren grijanje i opren puneštru aš šinjori ovega kalibra ke još vaveki kure kako ciminjera, se srećne uživaju va fumadah i imaju besplatni radijator. Veramente mu je malo pokvaren termostat ma se ranđan. Rogi HEP-u – znan se ja sama teplit i hladit – Majčica Priroda se je za to pobrinula.
I kada je se obavno, parićan se za ono „što je pisac htio reći“. Da bin videla ča je pisac hrio reći, moran znet bifokalni oćali (to su oni 2 u 1) i stavit oni za čitanje, na blizu. Jušto kad se lepo namestin, okol nosa pošne brčet mušat. Pa znamen ti oćali za blizu i na nos oprtin oni drugi s kemi ću ga moć lagje locirat, identificirat i uništit. Ja, malo jutre. Ni on tako bedast. Leti, brči, a ja za njin skačen i plješćen ko da san va kazalište. Ovisno o vjerskim uvjerenjima, si mi ove rabote popratimo odgovarajućim vokabularom. Kada tega mušata konačno vidiš speštanega na ruke, onako u guštun, z mićin prstun od nogi prasneš va kantredu. Tu do izražaja pride sva raskoš vokabulara. Pak brzo tečeš po kvadrić leda, al se mrcina tako zaledil pa i bol već pasa od jada. Ale si pocedil po tleh. Joh mane. Brzo teči po krpu aš kad po noće budeš šal tamo kamo se mora, moreš se podrsnut i rasut te osteoporozne košćice da bi te jutrun pobirali z metlun i škovacerun.
Pa sad ti budi star – toliko dela večer prvo nego zaspiš da se strudiš i pozabiš po ča si prišal va pusteju, ma sejno se reče da su penzići žilava populacija. I smo, da ča!
Kad san bila na putovanje va Prage, san videla jedan lepi porcelanski bukalin na rožice. Jako mi je žal da ga nisan kupila (puno je koštal). Ma ovako je boje. To ću sama sebe kupit kada buden „stara“, aš po noće teć va zahod po svim vremenskim uvjetima, a najveć zime – to je pravi „okrepljujući sport“ – „u zdravom tijelu, zdravi duh“. Je vranića. Samo se razbudiš, smrzneš, va škurin staneš na maška pa se oba prestrašite i pokle se va pusteje treseš. Ma kad pride leto i teplina – ooooo onda je već se lagje. Treba zdurat.
Ma lep je bil ta bukalin, zaspravje. Da san ga kupila sigurno bin ga tako atraktivnega petala na sred stola va kuhinje i va njega stavila boke ortenziji, livadskeh rožic ili storila novogodišnju instalaciju.

Nadija Rubeša je predsjednca udruge građana Kraj. Njenu zbirku čakavske poezije „A srce se nada” izdala je Katedra Čakavskog sabora Mošćenička Draga, 2018. Stihovi su joj čitani u emisiji radio Rijeka – „Puntapet”. Čakavica Kraja je nagrađivana na “Ča čitalnice” – Kastav, Grobničkoj jeseni, Ča vrhu Arbe, Međunarodnom festivalu poezije „Sipar” u Mošćeničkoj Dragi. Kao članica Društva hrvatskih književnika – ogranka Rijeka čitala je čakavsku poeziju s balkona Filodrammatice te je čitala u raznim prigodama, s namjerom da se čuje, njeguje i ne pozabi naš lepi domaći zajik. „Kako se penzionerka luštra za poć spat” proglašena je najboljom humorističnom pričom na sjevernočakavskom dijalektu u studenom 2020. kada je Gradska knjižnica Kaštela po prvi put raspisala Natječaj za najbolju humorističnu priču napisanu na čakavštini. Natječaj za najbolju humorističnu priču napisanu na čakavštini bio je raspisan s ciljem očuvanja čakavštine kao nematerijalne kulturne baštine i hrvatskoga kulturnoga identiteta te s ciljem poticanja književnog stvaralaštva na čakavštini.

Istaknuti vizual: Aleš Suk

#100 dugih riječkih jezika #čakavština #jezik #Mošćenička Draga #Nadija Rubeša