U periodu kada je novi konzervativni lider u Velikoj Britaniji preuzeo dužnost 1979, što se tiče muzike novo raspoloženje podrazumevalo je nezadovoljstvo u celoj Jugoslaviji, možda tik posle Tačerove u Velikoj Britaniji, dok smo se nesvesno upoređivali sa britanskim stanjem stvari u društvu, nama je umro Tito, veliki konzervativac komunizma, gde su ga zatim zamenili drugi konzervativci. Početnici ove manifestacije talasa neaspoloženja podrazumevali su naravno svetske velikane Malcom McLaren, Vivian Westwood i Joy Division u UK, zatim tu su pored Sex Pistolsa i Siouxie and the Banshees iz Bromlija u Londonu i mnogi drugi. U Beogradu i Srbiji to je bio Koja i Disciplina Kičme. U pitanju je jedan od muzičara koji je svojom pojavom, harizmom i muzikom otključao i oslobodio zdrav duh srpskog rok and rola, sve tako plešući sa fetišističkim muzičkim inovacijama. Mislim da su uvek postojali bendovi koji su zapravo prezirali autoritet i konvencije, a što su oličavali njihovi intenzivno harizmatični pevači. Možda je tragični Ian Curtis iz Joy Divisiona taj koji je zapravo glasao za Margaret Tačer i umro od svoje ruke godinu dana posle njenog izbora početkom osamdesetih, i tako otvorio magična vrata srpskom muzičaru Koji a možda je to bio Jimi Hendrix, muzičar koji je tragično završio 10 godina pre u Americi. Koja je u 80tim i 90tim u Beogradu bio misterija koju je svaki nepristojni tinejdzer želeo samo za sebe. Da, srbijanski Koja, munjeviti i briljantni ometač neukusa. Ponekad se činilo da su zvučni zapisi srpskih bendova u osamdesetih u potpunosti napravljeni u tajnosti, u napuštenim fabrikama i halama, i improvizovanim kućnim varijantama, a i činilo se da su tada mnogi želeli da pomeraju granice sa svojim fenomenalnim idejama. Ali da li su zaista? Kod Koje ideja je bila najbitniji faktor. On je insistirao na idejama, a Beogradu je ponudio uznemirujuće različite kombinacije gitare, lopinga, i da, jednu sasvim novu ideju. Njegovi koncerti podsećali su na proizvodnju buke koja je i dalje ostala u modi. Ali ako je buka još uvek u modi, onda je Koja još uvek glavni protagonista domaćeg srpskog projekta.
Hronološka linija izložbe na Platou ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu prati muzički put ovog velikog umetnika kroz fotografsku izložbu Goranke Matić, Predraga Popovića Buce, Stanislava Milojkovića, Andreje Kmetovića i Nemanje Đorđevića. Dušan Kojić Koja (1961.) danas spada među najuticajnije autore i muzičare rok scene u Jugoslaviji, Srbiji i Beogradu. Kroz sastave Šarlo Akrobata i Disciplina Kičme izgradio je reputaciju beskompromisnog stvaraoca, koji je svojom originalnošću i inventivnošću uticao na ovdašnje grupe da konačno počnu da razmišljaju o sebi kao da su deo svetskih muzičkih tokova. Prvi album Discipline Kičme „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, izašao je pre tačno 40 godina. U pitanju je album koji je lansirao autentičan stil uz uticaje klasičnog roka Jimmy Hendrixa, kao i ekspanzije panka u svetu i kod nas, nakon čega su usledila remek-dela „Zeleni Zub na planeti dosade“ (1989) i „Nova iznenađenja za nova pokolenja“ (1991), albumi koji su postavili nove kreativne standarde za sve buduće generacije.
Autori izložbe „KOJA – JA IMAM ŠARENE OČI” Zorica Kojić i Dragan Ambrozić, kao i iznad svega različiti fotografi Goranka Matić, Predrag Popović Buca, Stanislav Milojković, Andreja Kmetović i Nemanja Đorđević – u saradnji sa JP „Beogradska tvrđava” daju počast ovom velikom umetniku za njegov veličanstven doprinos kulturi grada Beograda, regiona i Evrope. Izložba je otvorena u 4 mesecu na Platou ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ uz nastup muzičkih Kojinih naslednika, beogradskog art-rok bend KOIKOI. Posebno je značajno za Kojinu karijeru razdoblje kada je bend funkcionisao u Londonu sa britanskim muzičarima, novom internacionalnom postavom po imenu Disciplin A Kitschme. Još značajnija bila je povratnička faza nakon toga u Beogradu, u novom milenijumu. Dušan Kojić Koja ispisao je najubojitije stranice pobunjeničke muzike. Bez dlake na jeziku, munjevit, duhovit, ovaj fenomenalni ometač neukusa i kolotečine, kao i borac protiv socrealističnog neukusa i kiča što je zapravo deo mentaliteta u našim životima, podigao je neke nove muzičke standarde. Koja je bio srpska lekcija iz etike, estetike i filozofije građanstva, sa kojim smo se toliko ponosili. Koja je još uvek magični crni panter, junak iz urbanih bajki, čovek koji je, baš kao i pokojni Bowie u 70tim pao na Zemlju, otresao prašinu i zasvirao, bilo da je to bilo okarakterisano kao bluz, rok, soul, noise, pank ili kakva avangardna mešavina njegova muzika davala osećaj (pa čak i ako je lažni osećaj) da smo mi u Srbiji ipak slobodni građani sveta, a ne građani zatvorene klaustofobične Srbije. Izložba o Koji, sa jako dobrim izborom fotografija prikazuje heroja nepokorne klase mudraca beogradskog underground fronta, jer je on odvažno zakoračio ulicama svoga grada, uspravne kičme, uprkos poplavi šunda i nacionalističke besvesti. Njegova muzička i kulturna revolucija, najavljena na jedinom albumu Šarla Akrobate, počela je još pre 40 godina. Danas je jasno da je reč o jednoj od najuzbudljivijih i najoriginalnijih rok ploča nastalih u SFRJ. Disciplina kičme je bend sa integritetom, koji je uvek išao mimo uobičajenih rok tokova u Jugoslaviji, i ostao kao takav nezavisan, a to je nešto što svi mi žarko želimo. Kao dosledan branilac čovekoljublja i pravednosti na ovim prostorima, delujući u vremenima kad su se stvari lomile u bivšoj Jugoslaviji, Koja je postao i ostao neupitna moralna vertikala roken rola i pop kulture kao pandam svemu što smo dobijali sa zapada. U najtežim trenucima devedesetih, bio je ohrabrenje svima nama koji smo ostali ovde, dok su njegovi stihovi postali naša istina. U liberalnom kapitalizmu u kome živimo, Koja je primer etičke poruke rokenrola na ovim prostorima, kao takav postao je kulturna ličnost od izuzetnog značaja, simbol neprilagođenosti, otuđenosti, potrage za identitetom, analize društva zasnovanog na nasilju, kao ključne teme naših života.
