Ko se boji hita još (posvećeno profesoru D. Dudi)
Tačno pre 11 godina beogradska izdavačka kuća Laguna pokrenula je ediciju „Plavo-belo-crveno“ u kojoj je planirala da objavljuje nove knjige tzv. regionalnih pisaca, započevši romanom Radeta Jarka Yu puzzle. Našao se tu kasnije jedan roman Dževada Sabljakovića i još ponešto, ali je edicija vrlo brzo, pre bih rekao zapostavljena nego ugašena, pretpostavljam zbog pogrešne poslovne računice u datom kontekstu. Naime, s jedne strane je teško doći do novog rukopisa afirmisanog autora ili autorke iz druge zemlje jer su svi već vezani za svoje kuće, i još više, jer ne vide interes da im se ganz neu rukopis, na kome su radili poslednjih nekoliko godina (razume se romana, znatno, znatno ređe knjige priča), pojavi u susednoj zemlji a ne „kod kuće“, što zbog čitalaca i medija, a što zbog sebe i promocija, na stranu honorar za koji ne mogu da pretpostavim može li biti uporediv, odnosno podsticajan.
S druge, izdavačke strane, novoobjavljena knjiga autora ili autorke iz susedne sredine: a) ne može se izvesti na njihovo matično tržište, jer tu i dalje postoji sila ograničenja i propisa koji to demotivišu, b) dok je tamo gde se knjiga objavljuje tek manji deo pisaca iz susednih sredina poznat i popularan, dakle treba dodatno uložiti sredstva i napore da bi se oni reklamirali i promovisali, a sve to sa neizvesnim poslovnim ishodom. Tako je jedna dobronamerna ideja, u neku ruku i pionirska i naivna, propala, nisam siguran da je bila prva. Ovde se dotičem velike kulturološke teme, koja je svakako šira i od tog okvira, da li postoji i kako funkcioniše postjugoslovenski kulturni prostor, pododeljak: koliko često se objavljuju regionalni pisci u susednim sredinama, u kojoj meri se čitaju i kakvo mesto i značaj zauzimaju u izdavačkom i medijskom prostoru, književnim časopisima i portalima, u kurikulumima visokoškolskih ustanova i programima kulturnih centara i biblioteka, i najvažnije, na polju „afiniteta širokih čitalačkih masa“ (nadamo se da su široke i mase, odnosno da čitanje ima budućnost, kao i „lepa“ književnost), ima li onih kojima bi takve knjige bile namenjene.
Gledano iz ugla scene i tržišta u Srbiji, koja u tom smislu prednjači, što zbog resursa što zbog masovnosti odaziva, baš zato što čitalačkog interesovanja za pisce iz susednih sredina ima napretek, bar koliko i za domaće pisce (dakle u meri u kojoj se uopšte knjige kupuju i pozajmljuju iz biblioteka, odnosno čitaju), otuda je vrlo prisutan fenomen reizdanja, odnosno ponovnog objavljivanja knjiga koje su već objavljene u matičnoj sredini iste ili prethodne godine, ili znatno ranije. Srećom to se ne odnosi samo na knjige najpopularnijih autorki i autora, već i onih koji krče svoj put ka čitaocima i nagradama, uključujući i knjige poezije. Znam da sve ovo zvuči kao izdavački i kulturni El Dorado, ali činjenice potvrđuju da se svake godine u Srbiji reizda od trideset do pedeset pisaca sa prostora bivše Jugoslavije, uključujući i prva izdanja, pošto ima i toga, posebno kod mlađih autora koji svoje rukopise šalju na konkurse ili direktno izdavačima. Štaviše, pošto je srpska izdavačka scena jako dinamična na svojim rubovima, i dobar deo novopokrenutih izdavačkih kuća, iako malog izdavačkog obima nađe za shodno da ima bar jednog regionalnog pisca, ili balkanskog. Ne ulazim sad u kvalitet tih izdanja, koja su obično džepnog formata i odgovarajućeg poveza, vrste papira i štampe, velikom većinom profesionalno dizajnirana i uređena, kao što ne poznajem ni biznis stranu tih izdačakih poduhvata.
I sad dolazimo do „suštine“. Ista ona Laguna, koja je u poslednje dve decenije vodeći mega-izdavač u Srbiji, sa najvećim brojem vlastitih knjižara u brojnim mestima u Srbiji, dakle izdavač više od polovine (možda i dve trećine) svega što izdaju komercijalnih naslova, prevedenih i domaćih, upravo zbog čitalačkog interesovanja za regionalne autore pokrenula je 2020. drugu svoju ediciju, „Bez prevoda“, u kojoj reizdaje knjige najpoznatijih pisaca najviše iz Hrvatske, potom iz BiH. Za nepune četiri godine objavili su 24 knjige, počevši sa romanom Marine Vujčić Pedeset cigareta za Elenu. I najnovija je knjiga iste autorke, Sigurna kuća, koju smo prikazivali u Kinu „Kritika“, koja je kao i novi roman Ante Tomića Nada, objavljena gotovo simultano u Hrvatskoj i u Srbiji. Štaviše, Ante Tomić je u ovoj ediciji zastupljen (za sada) sa pet knjiga, od kojih je jedna knjiga priča. Zanimljivo, kretali su unazad, od najnovijih ka „starim dobrim“ hitovima (stariji od 40 se sećaju biblioteke Hit zagrebačkog nakladnika Znanje, koja je imala slogan „biblioteka moderne literature“).
U Laguni su svoje mesto našli (očekivano) S. Drakulić, Mlakić, Pavičić, Mehmedinović, Dežulović, Baretić, Savičević Ivančević itd., iako je dobar broj ovih knjiga bar jednom ranije već bio reizdat u Srbiji. Rodonačelnici tih prvih (re)izdanja regionalnih pisaca u Srbiji s početka 2000-ih bile su izdavačke kuće Rende i Samizdat B92 (kasnije Fabrika knjiga), kuće koje danas jedva da postoje, dok su od novopokrenutih na ceni, kako regionalnih autora tako i čitalaca, LOM i Booka, Akademska knjiga iz Novog Sada, Treći trg, Kontrast i Književna radionica Rašić ili od novopokrenutih, Raštan i Dokaz izdavaštvo. Ova edicija mogla bi istraživačima da posluži kao dobra polazna osnova ne samo za to šta se sve reizdavalo u naše doba, već šta su sve izdavače procenjivali kao popularnu literaturu – to će reći onu koja se objavljuje, a možda i nastaje, sa idejom da spoji određenu literarnu vrednost sa masovnim ukusom, da (parafrazirajući Horacija) zabavi, ne nužno i pouči, ali makar da se u pripovedačkom zanatu ne izblamira. Na kraju, možda i da prekoči zamišljenu elitističku liniju izuzetne literature, odnosno okvir žanrovskih matrica, budući da je popularna književnost uglavnom primarno žanrovska.
„Kada uspete da nasmejete nekoga, takođe nasmejete i Boga“ (papa Franjo)
Znam da se nakon ove izjave siroti Horhe iz Burgosa (iz Imena ruže Umberta Eka) okreće u svom imaginarnom grobu i da ga reči svog dogmatski nepogrešivog verskog poglavara više peku od ognja koji je sam podmetnuo u samostansku knjižnicu, da izgori i druga knjiga Aristotelove Ars poetica ili Peri poetikos, namenjena komediji i smehu. Dobro, siguran sam da će se i deo posetilaca Kina „Kritika“ naći delom osupnut otkud sad ova „katolička propaganda“ na ekavici. Nije reč o tome, tek zgodno mi je došlo da citiram izjavu poglavara rimokatoličke crkve koju je dao nedavno, nakon susreta sa italijanskim, američkim i drugim komičarima. Naravno ne zaboravljam da je i ova, kao i druge crkve ostala arhikonzervativna, mizogina i represivna ustanova koja zataškava zlostavljanje unutar svojih zidina i pruža podršku nedemokratskim vlastima. Utoliko povremene izjave „prekookeanskog pape“ koji obožava tango i nogomet, ne osuđuje homoseksualce a eto podržava smeh, bez obzira što nisu izazvali revoluciju u katoličkoj crkvi, deluju, bar gledano spolja i laički, kao vid malog i prijatnog čuda, svejedno što je to neizbežno jednim delom i vid (bogougodnog) marketinga.
No, ovaj sam citat uneo primarno da bih poentirao da su domaći pisci koji proizvode duhovito štivo zapravo na „Bergoljovom putu“, nesvesni misionari nove duhovnosti koja umesto prizivanje pokore i večitog ognja za krivoverne, zle i nepokorne deluje smehom i dobrom voljom. Mada, kad sam već tematski ovde, da ne kažem „u Vatikanu“, zaista preporučujem film The Two popes brazilskog reditelja Fernanda Meirellesa iz 2019. godine, iako sam siguran da su ga mnogi od vas već gledali (u pravom kinu ili posredstvom torrenta, svejedno).
Atmosfera novog Tomićevog romana Nada je poznata, to je ona malomišćanska koja je autoru tako prirasla za srce (kako sam veli, od Smoje do Jiržija Mencla i Felinija) i u kojoj se oseća kao „galeb“ na plaži ili igrač picigina u plićaku. Mada ovde nije reč o galebovima i piciginu – a takvih smo se narativa načitali od različitih splitskih autora, od Perišićevih ranih priča do autofabula, Ferić ih takođe rabi u knjizi Na osami blizu mora, na sasvim drugi način o svom odrastanju u socijalističkim neboderima radničkog naselja piše Olja Savičević Ivančević ili usput pominje Marko Pogačar. Ne treba zaboraviti ni klasika nove pop-literature i naturalizovanog Splićanina, Renata Baretića, posebno njegov Hotel „Grand“, iako se u Lagunim reizdanjima našao ekranizovani Osmi povjerenik, koji sa Tomićevim romanom takođe deli tu fenomenologiju malog mesta. Roman Nada odvija se na otoku nadomak Splita do kojeg svakodnevno vozi trajekt nazvan „Miljenko Smoje“, što je simpatična korekcija koju književnost čini prema stvarnosti, a može biti i predlog da tako zaista bude. Ima i druga vrsta omaža u Tomićevom romanu, u vidu blage ironijske invektive ili prijateljskog peckanja, kada se pomene voditelj popularne emisije političkih intervjua „Nedjeljom u 2“, koga navodno jedna vremešna gospođa na otoku viđa popetog na drvo blizu njene kuće kako je egzibicionistički uznemirava – dobro, nije dat ni kao pravi lik, već kao prikaza jedne deluzije ili umišljaja, ali mu se bar pominju ime i prezime.
Bez želje da kritički devalviram, mogu da kažem da se i na primeru romana Nada Ante Tomića može videti jedna špranca ili šablon kako dramaturški načiniti jedan malomišćanski narativ. Mislim tu na onaj koji neće imati vodeće uloge već niz ravnopravnih pojava, odnosno u kome će, gotovo ceo kolektiv naći svoje skromno mesto ali i dati funkcionalni doprinos pripovednoj celini. Dakle, poenta je da se u nekoj vrsti „paralelne montaže“ ili naizmeničnog smenjivanja poglavlja, u pripovest upletu intimne i porodične situacije većeg broja likova između kojih dolazi do neizbežne interakcije što zbog skučenosti mesta, što zbog prirode njihovih afiniteta, nagona i profesionalnih preokupacija. Naravno, ta je špranca podesna za različite narativne manipulacije, može biti ispunjena i dramskim, odnosno melodramskim, pa i tragičnim sadržajem, jednako kao i socijalno angažovanim ili introvertno esejističkim.
U Tomićevom romanu, kao što i dolikuje „savesnom nastavljaču“ tradicije rimske komedije (to je ona koja se završava masovnim happy endom i gomilom venčanja), u fokusu Nade su ljubavni problemi koji se ispoljavaju, odnosno koji su narativno detektovani na različite načine. Imamo sredovečni religiozni austrijski par bez dece poreklom iz ovih krajeva koji obilazi katolička svetilišta ne bi li im se posrećilo, odnos znatno starijeg imućnog muškarca i sasvim mlade devojke (ili: skoro penzionera i studentkinje), pa tenzije između davno razvedenih supružnika između kojih postoji nekakva iskra, pa ljubav na prvi pogled između dvoje jedva punoletnih, skoro pa naizbežna za njihovo doba i početak turističke sezone.
U ovu je modlu dodat i prstohvat svetskih aktuelnosti, izbeglička kriza koja traje bar poslednju deceniju i najviše pogađa sredozemne rute spasa ka obećanom Zapadu, odnosno primorska mesta, uz one balkanske koridore koji vode ka mađarskoj žilet žici i povremenoj policijskoj torturi na drugim granicama. No, mladi sirijski izbeglica iz Alepa, Selim, koji će se na početku romana, u najdramatičnoj sceni, srećno spasti nevremena i talasa, poslužiće autoru da ga uključi u dva podzapleta, jedan vezan za esktra poslovne aktivnosti otočkog zapovednika policije, dok je drugi, razume se, ljubavni.
Utopijska nadahnuća
Namerno ne konkretizujem sadržaj i ne rasplićem zaplet, kojeg zapravo i nema. I to je jedna od bitnih odlika romana Nada: to je roman bez izrazitog zapleta, odnosno bez jakih konflikata i suštinskih antagonizama. Sem ako zanemarimo Selima i njegovu tragediju, ali i njemu će se autor odužiti na kraju u onoj završnici iz rimske komedije, odnosno, da malo osavremenim taj pojam iz antičke književnosti, u završnici dostojnoj kakve romantične komedije (romcoma), svejedno sa koje platforme došao. Već i po tome vidimo da je Ante Tomić s predumišljajem gradio jednu, slobodno se to sme reći, literarnu utopiju, u kojoj tragički sadržaji i konfliktni odnosi nisu proterani – jer i ne mogu da budu, jer onda ne bi bilo ni privida zapleta, a jedino se na tenzijama gradi dramski agon – ali su zato ne samo bitno redukovani, već suštinski lišeni svega što može da odvede do prave drame i nepopravljive štete. Utopija se u prvom redu ogleda u oblikovanju tzv. ljudske prirode koju u sebi nose malomišćanski likovi, jer su svi, bez izuzetka, oličenje izvorne dobrote, naravno uz svoje sitne mane i mušice, odnosno poroke i sklonosti koje ne bi svi aminovali, posebno ne oni rigidnijeg poimanja morala.
Zato je tu bitan primorski ambijent kao s jedne strane klimatski relaksiran ili podsticajan za erotska sagrešenja, odnosno zavodničke avanture a protiv isključive vrline vernosti, a s druge strane, kao tipično karnevalski ambijent, onaj bahtinovski, kada se poremeti hijerarhija moći, bogatstva i uticaja i sve postane izokrenuto i moguće, bar na taj jedan dan. Naravno, obe odlike su stereotipizovane i pojednostavljene, ali i funkcionalne kada je reč o vedroj komediji (situacije i naravi). Mada i šire od toga, to je jedna vrsta tradicije ili duha mesta (genius loci) kome do kraja nisu mogle da dođu glave ni autoritarne uprave ni crkvene propovedi i anateme. Ovde je poenta ne na tome da je komička eksploatacija stereotipa estetski produktivna stvar, već je kulturološka, da je oslanjanje romantične komedije na tu vrstu transgresivne tradicije jedan posredan podstrek ili omaž slobodi u društvenim odnosima, a to posebno dobija na značaju u ovim vremenima nabujalog populizma i autoritarne subverzije samih ideja demokratije i socijalne jednakosti. Dakle, kada razmišljamo o delima ove vrste, svejedno da li su na filmu, u pozorištu, u dramskim delima ili prozi, pored vrednosne recepcije u kojoj dominira prepoznavanje jedne lakoće i pojednostavljivanja umetničkih struktura, treba uvek imati i ovaj uvid, da se tu posredno promovišu duh slobode, jednakosti i dostižnosti sreće. Pa, da ne preteram, i neka vrsta društvene harmonije, što su sve utopijske kategorije ili projekcije, ali i po tome roman Nada sudeluje u obnovi utopijskog žanra književnosti, koji je inače redak i rezervisan za pulp literaturu klasičnog hertz romana ili tzv. ljubića.
Ima tu čitav niz utopijskih kodova koje je Ante Tomić posejao po svojoj romanesknoj njivi, od antropoloških do međuetničkih. Recimo, u tom malom otočkom mestu ostala je da sa svojim suprugom Vinkom živi Rada koja izdaje kvartir turistima, poreklom iz Kraljeva, koju niko popreko ni da pogleda a kamoli da joj zameri zbog njene šumadijske ekavice i potera je vanka. Štaviše, Rada će bračni par bez dece, Jozefinu i Miju odvesti do župnika Celestina i ona je ta koja je najprilježnija u pomaganju župniku u održavanju crkve, čišćenju i pospremanju. Potom, lokalni profesor filozofije i vlasnik kafića Emil (izgleda svi rade nešto sa strane ovde), vodi učene i tolerantne razgovore sa župnikom i o osetljivim teološkim pitanjima, kao sa svojim dugogodišnjim prijateljem, dok je lik župnika oličenje razumnog a ne dogmatskog sveštenika ili osobe u mantiji pohlepne na priloge i druga materijalna dobra. Pa i Jozefina, i njena verska rigidnost više je posledica rezignacije zbog toga što tolike godine s mužem bezuspešno obilaze katolička svetilišta po svetu ne bi li im sveci pomogli oko začeća, istina grešnog ali blagosiljanog, a ne neke urođene averzije prema inovernima ili raspusnim svetovnjacima. Pa i bogataš s jahtom, Neven Roso, van pameti je od brige zbog iznenadnog bankrotstva svoje firme, pa se njegova otelovska ljubomora javlja kao logičan nastavak brige za budućnost jedne ekonomske muljaže (da izbegne ovrhu tako što će svu imovinu pripisati mladoj partnerki), mada mu je karakter klasičnog kapitalističkog prevaranta koji instinktivno vara i na kartama koje se ne igraju u novac. Elem, svi likovi i odnosi u Tomićevom romanu Nada su kakvi bi se samo poželeti mogli.
I ostaje završni vrednosni osvrt ili coûp de grace za ovu romantičnu utopiju. Bilo bi isuviše lako, mada ne nužno i neutemeljeno, otpisati je kao sentimentalnu, psihološki i dramaturški simplifikovanu, predodređenu za happy end i povratno dodatno ozračenu umnoženim srećnim svršecima koji poravnavaju doslovno sve ionako ne mnogo kvrgave neravnine u egzistencijama običnih ljudi na tom utopijskom ostrvu. Štaviše, i policijskom zapovedniku Krstu, iako mu je mezimica vođena zovom srca utekla za sirijsku izbeglicu, pošlo je za rukom da dobije recept iz Alepa za fenomenalni kebab, dok se ne preterano simpatični Roso nekako oslobodio duga. Dakle, autor nikome nije ostao dužan u štedrom rasipanju sreće (pa nije beg cicija). Elem, lako je sprdati se sa orgazmičkom hiperegzaltacijom sreće i obiljem dobrote na stranicama romana Nada, ali tako je to u svakoj romantičnoj bajci gde je nada uvek jača od strepnje. Takva bajka ionako publici služi kao trenutni predah.
Istaknuti vizual: Marta Ožanić
#100 dugih riječkih jezika #Ante Tomić #jezik #ljeto #roman
