Petrikor je alt-rock sastav iz Podgorice koji je za vrijeme veljače 2024. godine imao svoje prve svirke pred publikom, uključujući podgoričke evente Rockstrikciju i Festival mladih umjetnika kao i zagrebački Superval+. U sastavu benda su: Matija Mikulić (lead gitara), Strahinja Laković (ritam gitara), Rastko Laković (bubnjevi) i Andrija Milonjić (bas gitara).
„Miris kiše“, objavljen 18. ožujka 2024. godine, Petrikorov je prvi EP. Snimljen u periodu od jednog dana, u svega 16 minuta trajanja „Miris kiše“ dostojno predstavlja sve temeljne elemente post-punka koji su ga krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih učinili privlačnim: lo-fi, novovalni instrumentalizam i introspektivni tekstovi spojeni su u jednu kvalitetnu cjelinu koja je pokazala veliki potencijal ovog podgoričkog benda.
Sama činjenica da je album snimljen „iz prve“ ne predstavlja nikakav pad u kvaliteti, već doprinosi liričnosti i surovosti pjesama, dok slojevite gitare donose instrumentalnu toplinu koja stoji u kontrastu s distanciranim, blago distorziranim vokalima. Kvalitetni tekstovi Strahinje Lakovića u obliku prozne poezije ispunjeni su apstraktnim polemikama o raskoraku¸ pojedinca s brojnim životnim krajnostima, od snage i vremena sve do ništavila i beskonačnosti.
U ovome smo se razgovoru dotaknuli tema poput vremena i načina okupljanja Petrikora, tematske povezanosti imena benda i naziva njihovog debitantskog albuma, sve do glavne poruke i inspiracije.
Kada i kako ste se okupili kao bend?
Bend je osnovan tokom 2021./2022. godine. Ideja o sviranju u bendu došla je tokom nasumičnog izlaska u grad, a kako je svaki od nas zasebno imao aspiracije prema kreiranju i sviranju muzike, nije trebalo puno da se sastav formira. Može se dodati da je bend u početku shvaćen malo neozbiljno, uguran izmedju škole i obaveza kao vid zabave, pa se dugo nije pravilo niti radilo išta. Od tad je promenjeno nekoliko članova, razvijeni su ciljevi benda, mada je fokus i dalje na zabavi i uživanju u muzici.
Tematski ste objedinili naziv vašeg benda i ime debitantskog EP-a prepoznatljivim mirisom koji nastane nakon pada kiše na suho tlo. Koja je čar i posebnost tog mirisa koja vas je inspirirala da odaberete ime „Petrikor“ za bend i „Miris kiše“ za vaš prvi album?
Imena su jedna od najkontraverznijih tema medju članovima, svaka pesma, EP pa i sam bend su prošli kroz brojne izmene u nazivima. Na kraju je motiv kiše, specifično njenog mirisa, bio najbolji opis ukupnog osećaja naše muzike, kao obris nečeg što je bilo, čisto osećanje, tako ubedljivo, ipak neobjašnjivo razumom, obuzima sve na jedan tren, pa iščezne u suncu i ostavlja u zabludi. Osećaj je svima poznat, pa predstavlja kontekst slušaocu da se poveže sa dubljom tematikom pesama.
EP ste snimili u pokretnom studiju „Gluva Muva“. Kako je izgledao proces snimanja i koliko je dugo trajala priprema albuma?
Usprkos tome što nam je bio prvi put da ozbiljno snimamo muziku, proces je većinom protekao glatko. Filip Ferdinandi iz studija “Gluva Muva” bio je maksimalno otvoren za saradnju i puno nam je pomogao da se snadjemo. Sve je snimljeno zajedno, tokom jednog dana, pa se lako mogu uočiti ispadi i greške, ipak poenta snimka nije bila perfekcija, i sve te nesavrsenosti daju na karakteru EP-a. Iako je snimanje trajalo kratko, određene izmene morale su da budu završene, a kako je sledeći period bio pun obaveza za sve, završetak finalnog snimka bio je odužen. Svakako se čekanje isplatilo jer je Filipovo miksovanje dalo EP-u potpun oblik i istaklo autentičnost muzike.
Ono što čini „Miris kiše“ posebnim su njegovi snažni, slobodni pjesnički tekstovi koji ne prate uobičajene norme i stil pisanja. Koji trenutak i osjećaj u vremenu nastojite uhvatiti takvim tekstovima, svojim alt-rock zvukom i Joy Divisionovskim vokalima?
Tekstovi, iako zasebno imaju priču za sebe, priču koju je najbolje sam protumačiti, ukupno nose temu sukoba, borbe osećanja i razuma, pojedinca i društva, snage i vremena, beskrajnog i nule, ideala i samog sebe… Svi sukobi poznati modernom čoveku, koji u svom haosu gubi sebe, al nazire nešto veće, što mu daje nadu potrebnu za korak dalje. Tekstovi su radjeni po uzoru na muziku, sa ciljem da povežu emociju melodije i stanje uma. Uzori koje treba navesti osim pomenutog Joy Divisiona su EKV, The Doors, Idoli, Sisters of Mercy…
Imaju li mladi glazbenici u Podgorici dostojan prostor gdje mogu pokazati svoje talente i koliko je jednostavno/teško mladim bendovima pronaći publiku u glavnom gradu?
U Podgorici i Crnoj Gori uopšteno se u poslednje vreme rok muzika mnogo vise reklamira nego pre. Janko Popović, organizator “Rockstrikcije”, nas je pozvao na otvaranje istog festivala, davši nam priliku da sviramo pred ozbiljnom publikom, i otvorivši nam prostor za još nekolke svirke. Ipak nisu svi bendovi naše sreće, većina slušaoca želi da dolazi na samo proverene i velike bendove, pa se organizatori ustručavaju da zovu manje, domaće grupe, time što je profit od istih u najboljem slučaju nesiguran. Bez obzira na to postoji publika koja je spremna za nešto novo, koja smatra da je vredno potrošiti veče da proba drugačiji zvuk, a čini se da ih je sve više, pa se može reći da ima nade za autorsku muziku u Crnoj Gori.
Istaknuta fotografija: Ivan Laković
#alt-rock #bend #miris kiše #petrikor #Podgorica
