O TOME KAKO JE BRDOVITOM BALKANU ILI REGIONU NEOPHODNO “MINIMUM DVADESET TRI MILIONA SEDAM STO DVADESET ČETIRI HILJADE DEVET STO DEVETNAEST (23.724.919) MULTIKULTURALNIH PROJEKATA DA BISMO KRENULI KA BOLJEM“
Zoran Rajšić (Raysha) je vizualni umjetnik iz Beograda i član ULUS-a i BAZAART-a. Izlagao je vizualne kompozicije, video radove i izvodio performanse na mnogim žiriranim grupnim i samostalnim izložbama, kao i festivalima u zemlji i inostranstvu.
Na ovogodišnjem izdanju International Performance Art Salon-a, koji se održao u Beogradu od 8. do 11. kolovoza, Raysha se predstavio performansom Cijena. Kroz performans je dokumentirao svoj radnički svagdan na kasi (blagajni); u srpsko-hrvatskom rječniku (pa, tako je, naravno, i ovaj razgovor složen), jednoga trgovačkoga lanca u Beogradu, uspjevši dobiti od publike cijenu vlastitoga rada u procjeni od 1830 dinara (oko 15 eura). Cijena rada na blagajni i cijena rada umjetnika kao da je izjednačena jer cijena pada kako je umjetnik označio svojim pečatima (s ispisom CENA PADA/RADA navodno na latiničko-ćiriličkoj grafiji) čije je otiske umjetnik dijelio publici. Povodom navedenoga performansa razgovaramo o umjetnikovim radovima i radu, o cijeni rada i cijeni pada.
Tvoj radnički svagdan u performansu „Cena“ određen je nizom gestikulacija, ritualiziranih pozdrava, kako to već zahtijeva posao na blagajni. Kako si transponirao navedene navike u performans o cijeni rada u tom procesu kako ti je život nametnuo temu?
Performans Cena je grupni (auto)portret sa pejzažem na srpskom jeziku. Namenjen je za publiku koju čine do 23 punoletne osobe kojima je strogo zabranjeno snimanje ili fotografisanje tokom trajanja performansa“. To su reči kojima sam u programu Salona najavio svoj rad. Naučen da slikam onako kako vidim, upravo u ovom umetničkom radu u mediju performansa, izvodim zajedno sa publikom onako kako vidimo i doživljavamo sebe i svet oko nas. Kakvi smo?
Kupac: Jao, komšija, baš ste jeftini.
Kasir: Da znam, tako i izgledam.
Kupac: Ali, nisam mislila…
Strukturu performansa gradio sam u formi postupka koji izvodi kasir na kasi. Nisam se bavio dokumentovanjem niti arhiviranjem posla kasira, već oslikavanjem karaktera publike/potrošača i performera/kasira koristeći ponekad i elemente i predmete koji su trgovački, jer su nam kao svakodnevno prisutni, valjda i poznati i bliski „Dobar dan. Izvolite…“. Tako recimo ne koristim kao performer kesu koju otvaram kao kasir potrošačima, već stolicu koju dajem publici, svakom ponaosob na vratima da je rasklopi i da se smesti sa njom u praznom prostoru galerije. I dobijamo fantastičnu sliku, dok performer/izvođač/umetnik izvodi tu radnju, publika/posmatrači sedaju tako što svoje stolice i sebe orijentišu ka praznom prostoru, ka zidu. Kao da su u učionici, pozorištu, bioskopu… Okreću leđa umetniku i njegovom radu i dok traje performans, oni tako sede i međusobno ćaskaju… Fenomenalno!
Kasir: Dobar dan.
Kupac: Kesu.
Nevidljiv, e, to je i umetnik i kasir i to je cena njihovog rada. Nevidljivost u svakom pogledu i značenju. Cena u prodavnici se sastoji iz nekoliko jednako bitnih/važnih informacija. Kupcu je najbitnija ona koju čini broj kojim je izražena trenutna tržišna vrednost artikla izražena u valuti. Novac!
Petnaestog decembra dve hiljade dvadeset treće sam objavio na svom Fejsbuk profilu: „Tu je knjiga u knjižari 671, a kuvano crveno vino 490 u kafiću.“
Da nastavimo sa performansom. Tako što preorjentisanu publiku na sebe, odnosno svoj rad, zamolim za donaciju koja nije obavezna, ali je dobrodošla. Jeste, sakupio sam 1830 RSD = 15.58909 EUR, što bi bilo oko 80 RSD = 0.68149 EUR po osobi. Znate, na kiosku flašica od pola litre gazirane vode toliko košta. Super!
Žao mi je, to nije dovoljno da bismo u ovom performansu koristili stolice, moramo ih vratiti. To je kao kada kupac nema dovoljno sredstava i mora nešto da vrati, a kasir da to stornira. Uzimam stolice, stavljam ih uz zid i odlazim u deo galerije gde je publika gledala na početku dok su mi sedeli okrenuti leđima. Pozvao sam ih da se rasporede po prostoru kako ko želi, samo da vode računa kako bi mogli da me vide.
U rancu koji sam sve vreme nosio na leđima imao sam pripremljen alat i sredstva za dalju „akciju“. Tu su bili:
- 23 lista A4 formata, narandžaste boje na kojima je crnim slovima latinice bilo otštampano „Sniženo!“. To su originalni listovi koji su nekada u supermarketu služili kao označivači robe koja je bila na popustu, ready-made.
- Pečat linorez 65x45mm koji sam napravio sa ćiriličnim tekstom „CENA RADA“, gde se ovo D malo zaoblilo te se može i čitati da cena pada latinicom.
- Dva mala pečata 20x20mm, dečije igračke sa crtežom radnika sa šlemom koji kopa ašovom, a drugi nešto stoji frontalno nakrivljenog kačketa i stisnutih pesnica.
- Jastuče sa plavom bojom za pečate.
- Jastuče sa crnom bojom za pečate.
- Pernica sa olovkama.
- Mali pink/roze art notes.
Klekao sam na pod, iz ranca izvadio šta mi treba da bih na papirima uradio grafiku pečatima i znojem sa čela za svakog iz publike. Hiljaduosamstotrideset dinara, nazvao sam svaku od njih i potpisao se i pružio u ruku svakom ponaosob. Dok sam dodavao, video sam da je jedna žena od dobijene grafike napravila avion… Sjajno! Kada sam je pitao što avion, a ona mi kaže da ga baci, jer joj je više muka od sniženog.
UMETNIČKI RAD KOJI NE PRISTAJE DA BUDE ADVERTAJZING I ODBIJA DA BUDE ESTRADA
Cijena tvoga rada na blagajni i rada kao umjetnika. U kakvom su suodnosu radničkoga svagdana i umjetnosti o radu? U tome smislu bilo mi je potresno gledati tvoj performans i radnički performans Josipa Pina Ivančića.
Preispitivanje sistema vrednosti je u osnovi, a u sklopu toga se možemo baviti koliko se danas u društvu u kome živim ceni rad, a pogotovo umetnički rad koji ne pristaje da bude advertajzing i odbija da bude estrada. Kada su me Grad Beograd preko svog Sekretarijata za kulturu i država Srbija preko ULUS-a i Poreske uprave uvalili u dužničko ropstvo i ukinuli pravo na zdravstveno osiguranje (In Corpore Sano, Ana Đurić – Konstrakta, 2022.), morao sam u avgustu 2015. da svom umetničkom dodam još neki rad. Cena koju plaćam da bih sigurno i slobodno mogao da živim i stvaram je da osam sati dnevno, pet dana nedeljno radim na kasi. Neizmerno sam zahvalan trgovinskom lancu koji mi je dao šansu da radim i preživim. A, sada bih se vratio još u prošlost, kada sam bio u statusu samostalnog likovnog umetnika, i setio se svog rada „Zoran Rajšić – Radno vreme: 07:24-03:00h“ šestominutna PPP (slajd šou), kojim sam se predstavio na Trijenalu proširenih medija „Inventia Inclusiva“ 2013. u Paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu i tada sam se isto bavio radom umetnika, odnosno svojim radnim vremenom. U tom istom prostoru 2019. gledao sam Pinov (Josip Pino Ivnačić) performans „Rekvijem…“ posvećen radniku i radničkoj klasi. Na ovogodišnjem izdanju International Performance Art Salon-a izveo je „Šćapuni/ Radnici su pojeli svoj praznik“ na moju veliku radost i ogromno zadovoljstvo. Mislim da bi bilo još interesantnije da nam se pridružio sa nekim od svojih radova Darko Brajković Đepeto Njapo, od nas još mlađi umetnik iz Istre.
Zbog čega si odredio da na performansu smiju prisustvovati samo 23 osobe (broj dodijeljenih stolica) te zbog čega nije bilo dozvoljeno fotografiranje, snimanje?
Često smo u prilici da čujemo kako se nečiji rad vrednuje po broju publike ili posetilaca, tako sam proCenio da moj ne vredi više… i pogrešio, čemu je dokaz gužva onih koji su ostali napolju. Šalim se, pitao sam organizatore Salona koliko imaju rasklopivih stolica i procenio da je broj 23 taman za prostor u kome se izvodi. Mene su učili da moram da vodim računa o publici. Svako ko je došao da vidi i čuje performans moraju mu se za to obezbediti uslovi. Previše ljudi u prostoriji je smetnja i opasnost u više aspekata. Punoletni, jer predpostavljam da ne moraju da pitaju roditelja ili staratelja da li sme da mi da donaciju… novac. Nisam dozvolio fotografisanje ili snimanje iz više razloga. Neki od njih su što mislim da to može da remeti i mene kao izvođača i drugu publiku, a najvažnije ne može neko da bude kreativan i stvara fotke i video zapise i 100% prati moj rad. Dao sam se publici maksimalno u ovom performansu kroz svoje znanje, rad i emociju, a i oni meni zbog čega sam im veoma zahvalan.
POST K`O VID
Izložbom povodom koronavirusa u Kulturnom centru Zrenjanina prije dvije godine tematizirao si upravo ono što je nedostajalo u umjetnosti klasične tehnologije s kistom u reci; govorio si o neposrednom kontaktu koji je proglašenjem pandemije potpuno ukinut.
Dvadeset tri je bio i broj selektovanih kompozija iz serije „PoRuke bez reči“u tehnici laviranog tuša A3 formata za projekat „POST K`O VID“ u sklopu koga se uz izložbu odvijali i performansi (Nataše Milojević i moj) i mail art u čemu je publika uzela svoje aktivno učešće. Galerija „Ostavinska“, gde sam izveo performans „Cena“ na ovogodišnjem Salonu, je 01.-08. 11. 2021. god. bila polazna tačka za ukupno pet takvih izložbi:
- Alternativni kulturni centar „Poligon“ u Kosjeriću 28.1.1-05.12.2021.
- Kuća Đure Jakšić u Beogradu 05.-12.12.2021.
- Galerija Doma omladine u Kragujevcu 13.12.2021-10.01.2022.
- Kulturni centar u Zrenjaninu 25.01.-22.02.2022.
Ovaj projekat su podržale mnoge ustanove i organizacije, a posebno bih istakao BAZAART reprezentativno udruženje u kulturi u Beogradu i Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Strah, strah jednih za druge i za same sebe je prekinuo kontakte i odnose… Strah da tako ne izgubimo jedni druge i sebe same ukoliko ponovo ne uspostavimo kontakte me je naveo na ovaj rad i mislim da sam uspeo u tome. Sa četkom u ruci sam počeo i nastavio do pljuvačke na poštanskoj markici.
Kao produžetak izložbe koristiš mail art, odnosno da svatko pošalje nekome dopisnicu o kontaktu. Na koji si način navedeno organizirao?
Dopisnice sa motivima izloženih kompozicija publika je popunjavala porukama i adresirala kome su želeli i ubacivali u jednu kutiju, a mi ih sve skupa predavali u poštu. Tako su one otišle putem belog sveta u ruke dragih osoba. Svemu ovome je predhodila i moja akcija na Fejsbuku gde sam objavio fotke kompozicija i gde sam kada su bile otštampane dopisnice, a pre izložbi preko Messengera poslao poruku u kojoj molim prijatelje (preko 1000 njih) da mi pošalju svoje adrese ne otkrivajući da želim da im pošaljem dopisnicu. Par njih mi je poslao e-mail adresu, a ostali ništa. Jedna komšinica koja živi i radi u Emiratima gde sam želeo da je iznenadim mi je odgovorila da valjda znam svoju i da je to i njena… Bilo je tokom tih izložbi raznih interesantnih situacija smešnih, ali i emotivnih i tužnih. Mnogi od nas su imali drage osobe kojima bi rado poslali dopisnicu, ali nije bilo moguće jer su umrli od posledica infekcije tim virusom.
O VODI ZAROBLJENOJ U FLAŠAMA I VIRTUALNA VODA
Prošle godine na Salonu izveo si performans o vodi, koji nažalost nije dokumentiran. O čemu je točno riječ?
VOĐENJE. Autor je fasciniran vodom, posebno onom zarobljenom u flašama i senzibilisan sušom koja je sve češća pojava u njegovom životnom i radnom okruženju. Zapitan šta on može da uradi i pokuša da pomogne sebi, zajednici i prirodi odlučuje se na izvođenje ovog performansa. Korišćenjem virtuelne vode (John Anthony Allan) u ovom svom radu, njenim vođenjem, uvodi još jedan pored tri Alenova termina Zelenog, Plavog i Sivog, četvrti – Crveni vodeni otisak. Crveni vodeni otisak – voda koja je oslobođena iz plastične flaše i koristi se u umetničkom stvaralaštvu.
SLOBODA VODI!
Performans jeste izveden, ali se to ne može dokazati fotografijom. Postojala je jedna fotka koju sam video, ali je nestala i ona kao i sajt na kome je bila objavljena. Nisam upamtio ime organizacije. Ne znam kako i zašto se to dogodilo, ali jeste. Fotografije sa svih uređaja kojima su škljocali su nestale ili bar meni nedostupne. Jedan od povoda zašto sam zabranio fotografisanje i snimanje performansa „Cena“ je i taj događaj. Ekološka pitanja u Srbiji su očigledno danas nepoželjna. Ležišta slatke/pijaće vode je sve manje. Flaširanjem pijaća voda se ubija u prirodi, od žive vode koja kruži slobodna Zemljom postaje zarobljena i mrtva.
IN MEMORIAM SRPSKOM SELU
Imali smo se prigodu upoznati na projektu „Mit kao sudbina“ (2005-2010). Sjećam se da si izložbom „IN MEMORIAM SRPSKOM SELU: DNK za veštačku oplodnju digitalni foto-print kolaži“ učestvovao u navedenom projektu. Na koji si način istraživao srpsko selo?
Da, bio je četvrtak na Trgu bana Jelačića u Zagrebu, odlazak na ručak i nastavak puta u Čakovec u posetu „Pozoju“. Sjajan regionalni projekat iza koga su ostala mnogobrojna naučna i umetnička dela. Što se tiče srpskog sela, nije tu više imalo šta da se istražuje, selo je ubijeno, konstatovali smo smrt i ja sam mu priredio IN MEMORIAM. Konkretno se radi o kući (kućni broj je bio 23) i zemlji mog dede u kojoj su tada živeli moji roditelji na perifiriji Beograda. Na četrnaest kilometara od centra jedne evropske metropole, porodičnoj kući podignutoj 1933. godine i koja je deo plana grada Beograda sa okolinom oduzet je prilazni put, neadekvatnim građevinskim aktivnostima pokrenuto klizište čime je ugrožena bezbednost boravka kao i svaka druga aktivnost u kući i u dvorištu. Posle ličnog izbora mitskog materijala grupe SAGA iz Zvečana istraživanje je počelo analizom prof. dr. Ivana Kovačevića čime smo izvršili dekonstrukciju mita naučnim metodama i konstatovali da bi danas oni predstavljali priču o masovnoj migraciji selo-grad, nagloj i nesmotrenoj industralizaciji i ekološkoj nebrizi. Saša Rakef iz Ljubljane i ja smo na osnovu ovih rezultata i moje priče stvorili bajku „Vodeni bik“. Nakon toga latim se onoga što je ostalo od biljnih kultura u mom mrtvom selu, a to su loza, višnja i kopriva za (DNK) materijal koji ću koristiti u svom umetnočkom radu.
Zoran Rajšić: Kompozicije IN MEMORIAM SRPSKOM SELU: DNK za veštačku oplodnju digitalni foto-print
U navedenom si radu koristio simboliku bilja: vinovu lozu povezao si uz oca, kao muški princip; višnju, uz majku, kao ženski princip, a koprivu uz sustav obrazovanja, obrazovnu mjeru „nadzora i kazne“. Reci nam nešto više o navedenoj simbolizaciji.
To su simboli ličnih asocijacija. Dok sam nekoliko dana okupirao roditeljima kuću i dvorište i napravio od svega radionicu papira, dok se nešto u loncu kuvalo na šporetu nešto sam ispred kuće čekićem udarao i u trenucima tih mehaničkih radnji i dugotrajnih procesa, misli su mi lutale i u njima sam hvatao sećanja na taj dedin vinograd, bakin sok od višanja i dečije nestašluke koprivom suzbijane od strane odraslih. A, onda ih zabeležio i podelio sa vama i započeo konstruisanje novih mitova.
Što se prema tvojim procjenama promijenilo od tada na brdovitom Balkanu? Osobno, meni je rad na tom zajedništvu mnogo značio jer sam prvi put od 1991. godine sudjelovala u regionalnom projektu.
Ništa! „Mit kao sudbina“ je bio više nego neophodan projekat, ali očigledno nedovoljan. Po mojoj slobodnoj proceni brdovitom Balkanu ili regionu je neophodno minimum dvadeset tri miliona sedam sto dvadeset četiri hiljade devet sto devetnaest (23.724.919) ovakvih projekata da bismo krenuli ka boljem. Jedan od takvih projekata, na kome sam učestvovao po pozivu mog dragog kolege sa MAPA Davida Belasa je 7ds u Pazinu.
SEDAM DANA STVARANJA, MAPA…
Sudjelovao si u nizu projekata festivala Sedam dana stvaranja (7ds), koji nažalost zbog problema s financiranjem više ne djeluje. Podsjeti nas na neke projekte u kojima si sudjelovao na tom pazinskom festivalu.
Od 2009. do 2013. projekat „SVEjednoISTRA“ na 7ds gde smo kroz različite radionice, dolazili do sjajnih rezultata i umetničkih rešenja. Davidova (David Belas) radionica „Dekontekst“ na kojoj sam učestvovao, kao i sama radna atmosfera na festivalu prosto su izazvali neizdrživu potrebu da te 2009. uradim multimedijalni rad „Otkrivanje“. Performans „Sedam dana“ je sledeće što sam radio u sklopu ovog projekta i uperodo, izvodeći ovaj performans radio sam na video radu „Čovik ki rikamiva“ (Pinove reči su mi bile inspiracija za naslov) koji je bio prikazan 2011. na 7ds gde ja fizički nisam mogao da budem prisutan iz privatnih razloga, na moju ogromnu žalost.
S Davidom Belasom, jednim od inicijatora Sedam dana stvaranja, upoznao si se u okviru master programa MAPA (Moving Academy for Perfoming Arts). Kako su izgledale te početne MAPA-ine godine?
MAPA je prvo bila u Hrvatskoj, pa je došla u Srbiju, i tu smo se David i ja upoznali. Mislim da su naši predavači uradili dobar posao još na selekcionim radionicama koje su trajale nedelju dana i procenili da smo psihofizički spremni na ono što nas čeka u budućnosti. Rad sa telom i konkretne fizičke tehnike su bile svakodnevne, tako je počinjao dan. Onda se prelazilo na teorijski deo konkretne oblasti kojoj je posvećena radionica (npr. pravljenje tima, dizajn svetla… stvaranje projekcija), zatim rad na praktičnom radu u manjim grupama. Svaka od ovih višenedeljnih radionica se završavala izvođenjem pred publikom komada koji su nastali tokom radionice.
S kojim umjetnicima, pored Davida Belasa i Josipa Pina Ivančića, surađuješ iz RH?
To su umetnici iz Hrvatske koji su učestvovali u projektima kao što su Mit kao sudbina, Senčenje grada, festival Sedam dana stvaranja i naravno moje drage kolege sa MAPA. Moram naglasiti da je u jednom momentu ta saradnja počela da se kreće uzlaznom putanjom i na moju veliku žalost naglo prekinuta. O razlozima bih prepustio reč teoretičarima i istoričarima kulture i umetnosti.
Pored International Performance Art Salon-a koji su još značajni festivali performansa u Srbiji i tko Vas teorijski prati?
Ne znam. I ako ih ima, trude se da to rade maksimalno diskretno i neprimetno.
Upravo u vrijeme održavanja Performance Art Salon-a održan je i protest, veliki ekološki prosvjedi protiv rudnika litija koji je organiziran na poziv ekoloških udruga i pokreta zahtijevajući od vlade da usvoji Zakon o trajnoj zabrani geoloških istraživanja i eksploatacije litija i bora u Srbiji. Koje su tvoje procjene o završnici tog građanskog protesta?
Bez komentara.
I završno: poznato je da si bio i vozač tramvaja. Mislila sam da Zagreb ima najstarije tramvaje, ali ne mogu se mjeriti s (nekim) vašim masivnim tramvajima iz osamdesetih (smijeh, isprika)… Ispričaj nam neke životne sudbine iz tramvaja, jednom si mi pričao kako si vozio bogoslovski pjevački zbor koji su cijelom vožnjom pjevali litije.
O tome koliko je nekada bilo lepo u Beogradu voziti tramvaj je i situacija koju sam ti ispričao o dvojici braće Grka iz Soluna koji su studirali u Beogradu, jedan stomatologiju, a drugi teologiju zajedno samnom. Jednog dana sam radio na liniji 2 koja ima kružnu trasu i na jednoj od stanica oni su ušli. Videli su me i javili se, a ja sam ih pozvao da uđu kod mene u kabinu. To su bile devedesete, život pod sankcijama kada je sve van granica bilo nepoznato i interesantno. Posle mog pitanja vezanog za vizantijska pojanja, krenuli su da pevaju. Tako nekoliko krugova anđeoskog crkvenog pojanja na moju ogromnu radost i oduševljenje putnika. Da bismo ostali na liniji performansa „Cena“, ispričaću još jednu anegdotu iz tramvaja. Bilo je predveče, vozio sam tramvaj na liniji 10 i iz pravca Banjice kod Bajlonove pijace; u skoro prazan tramvaj ušao je stariji gospodin. Posle par stanica, kada je trebalo da izađe, prišao je mojoj kabini, pozdravio me i i iz džepa svog starog i pohabanog Grombi kaputa izvadio ogromnu crvenu jabuku. „Izvoli, da se osvežiš. Danas je praznik kada svi treba da slavimo, a ti moraš da rediš.“ To je najlepši Božićni poklon koji sam dobio. Ta jabuka je dugo stajala kod mene u sobi na polici dok je nisam pojeo kad je počela već lagano da kopni.
Istaknutu fotografiju snimila Lidija Antonović
#Peformance Art Salon #performans #Umjetnost #Zoran Rajšić
