O romanu Viktora Peljevina KGBT+
Čekajući Peljevina
Za jedan prikaz tačka upada ili mesto proboja opne teksta koji se analizira od proizvoljnog čina postaje potez koji određuje ceo naknadni put. Ako smo na terenu omiljenog autora ili autorke, čije će nas novo delo iznenaditi ili izneveriti očekivanja i onda kada ne znamo šta da očekujemo, kao što je slučaj sa Viktorom Olegovičem, ipak očekujemo da budemo iznenađeni jer nas je pisac na to navikao/navukao svojim radikalnim samoprevazilaženjem.
Evo tih nekoliko (ključnih) pojmova, koji u naučnom radu stoje izdvojeno unutar uvodnog separata, valjda da bi poput saobraćajnih znakova čitaocu kao vozaču po analitičkim autostradama i serpentinama teksta stavili do znanja šta ga očekuje, ali i u čemu ponuda teksta nipošto ne sme da omane: budizam, (ruska) postmoderna, tradicija distopijske i SF književnosti i sovjetskih neologističkih akronima, narativna teologija… Niz se može nastaviti, ali, da budem sasvim iskren, za novom Peljevinovom knjigom posegao sam iz druga dva razloga.
Prvi je sličan kao kod Uelbeka (Houellebecq), da vidim kako nastaje književnost u doba pojačane diktature, odnosno u uslovima obnovljenih kriznih vremena. Drugi je da sasvim infantilno, kao dete u cirkusu ili oko pred vatrometom, vidim nove poetičke akrobacije jednog autora koji je nalik francuskom kolegi takođe sklon misaonim uzletima. Ipak Peljevinov tekst zri kao plod (la nourriture terrestre, Žid/Gide) drugačijeg literarnog tla, dobrim delom avangardnog, i u drugačijim tržišnim i političkim uslovima – jedne glomazne postimperije u fazi svoje permanentne dekadencije, koja dovođenjem sveta na bezbednosnu ivicu želi da povrati izgubljenu veličinu; bar u vlastitim očima.
Moloh država i gejming poetika
I to može da bude mesto proboja opne pročitanog teksta, svemoć države, utopije i despotije u isti mah. Tačnije Peljevinova refleksija ruske države, a sa njom i ruskog mentaliteta i kulture, što je bila česta tema rasprava ruskih intelektualaca naročito 19. stoleća. Pa i u ovom romanu, iako je smešten u budućnost gotovo hiljadu godina udaljenu od nas, postoji ironično podsećanje na dva ključna pitanja iz tog perioda, koja su naslovi dva romana, Aleksandra Hercena i Nikolaja Černiševskog i istoimenog Lenjinovog pamfleta: Ko je kriv? i Šta da se radi (chto delat)? Ali umesto da to bude deo stalne problematizacije, koja je podsticajna i poželjna, deluje kao da su ova pitanja ostala nerešena ili trajno otvorena, kao potvrda ili da su postavljana ili da su rešavana na pogrešan način.
Korisno nasleđe intelektualnih rasprava koje su vođene u carskoj Rusiji, ostavilo je bitan trag i na balkanske prostore (knjiga istoričarke Latinke Perović, Ruske ideje i srpske replike iz 2019., posebno o uticaju ideja „ruskog narodnjačkog socijalizma“ koje su ostale očuvane „ispod marksističke aure“). Jedna od glavnih tema tih debata bio je odnos Rusije prema Zapadu, odnosno traumatični osećaj ruskog istorijskog kašnjenja ili zaostatka za Zapadom, za šta su predlagana različita rešenja u širokoj paleti: od jačanja carskog samodržavlja preko sprovođenja obuhvatnih reformi i usvajanja zapadnih političkih institucija i praksi do anarhističke i socijalističke revolucije. Država kao Moloh, dakle nemilosrdno božanstvo koje masovno žrtvuje svoje građane za megalomanske i nepotrebne ciljeve ili unapred izgubljene bitke, biće središnji fenomen romana-prvenca Viktora Peljevina Omon Ra iz 1992. godine.
Tu je ukršten ispovedni diskurs omladinske literature i sarkastična dekonstrukcija imperijalnih težnji sovjetske države, koja pred svetskom javnošću po svaku cenu mora zadržati status supersile. Satirična strategija prisutna je već od imenovanja pripovedača, čije ime je poznati akronim za „Odeljenje milicije za specijalne namene“. Dobio ga je od oca sa željom da mu obezbedi uspon u partijskoj i profesionalnoj hijerarhiji sovjetskog društva. Simulacija u romanu je dvostruka: sovjetski kosmonauti će svesno žrtvovati svoje živote da bi navodno bespilotna letelica dospela na tlo Meseca, a zapravo, neće čak ni leteti do Meseca, jer se za to nema adekvatna oprema, već će svoj podvig izvesti na trenažerima u hangaru smeštenom duboko ispod moskovskog metroa. Jedino što je stvarno jeste okrutnost prinude, medijska proizvodnja stvarnosti i praksa likvidacije svih koji odustanu od učešća u projektu.
Uvrnuta heterogena smesa
U poetičkom smislu Peljevin će ostati radikalni postmodernista, koji na tragu pisca za decu i satiričara Danila Ivanoviča Harmsa (1) likove vodećih ruskih klasika „regrutuje“ kao protagoniste svojih bufonerija, naročito F. M. D.-a i grofa T., čak i u borbi protiv zombija; što nas dovodi do druge odlike, naslednice „mešavine žanrova“, (2) ovde mešavine visokog i niskog u novim okolnostima, dakle spoj lonney tunes-acije književnosti u kojoj su književni likovi ontološki degradirani na nivo animiranih pojava ili likova u video igricama, i ozbiljnih filozofskih i politikoloških rasprava koje takvi likovi vode. Kod Peljevina (3) uočljivo je mešanje mitoloških matrica, budističkog učenja i savremenih tehnologija: marketinga kao vodeće ideologije tržišta zapadnih demokratija (Generacija P iz 1999.), internet-chata čijih sedam učesnika čeka svog Tezeja da ih izvuče iz lavirinta (Šlem užasa) itd., do gejminga (T.) i Matrix imaginacije inspirisane IT tehnologijom, što se sve sustiče u romanu KGBT+.
Kada se u ovom romanu narator nađe u zatvoru, njegovi virtuelni cimeri biće: Čehov, grof Tolstoj, kompozitor Čajkovski, maršal Žukov i kosmonaut Gagarin. Cilj burlesknog prisustva ovih virtuelnih projekcija je, budući da se narator nalazi u stranom zatvoru zbog učešća u jednom de facto terorističkom činu, da ga prunude da preispita korene svoje „ruske duše“ koja ga je uvalila u tu nevolju, iako je poslužio tek kao paravan i pasivno oruđe u biznis komunikaciji čelnika svoje države i kralja kriptovaluta novog doba, barona de Rotšilda. Ovde roman KGBT+ dobija odliku rudimentarnog futurustičkog trilera.
Recimo da je jedno od glavnih pitanja kako razumeti ovu poetičko-narativnu mešavinu koja je eto počela da bude uticajna 90-ih godina, da bi za tri i po decenije do danas izgubila na popularnosti, nisam siguran da li više među autorima ili kod publike. Štaviše, može se reći da je ovaj pristup, čiji je Peljevin ostao zatočnik (u Srbiji Svetislav Basara), neka vrsta književne praistorije, pa su postmodernisti ostali dinosaurusi koji ne mogu da promene svoj način pisanja sve i da to žele, mada im ne pada na pamet. Treba li ovu vrstu literature razumeti kao nešto „ozbiljno“ ili tek „igrivo“? Pošto je odgovor sintetički, reč je uvek i o ozbiljnoj igri i o poigravanju ozbiljnošću diskurzivnih praksi, koje su potkopane, ali i dalje relevantne – pitanje je zapravo kako razumeti ovu sintezu koja je širom otvorila vrata za filozofski esej i politički pamflet, jednako kao i za satiričke aluzije i invektive, odnosno za ludizam mašte provučen kroz filtere određenih žanrovskih matrica, ovde bi najznačanija bila ona distopijska i spekulativno-futuristička, recimo na tragu romana Jevgenija Zamjatina Mi?
Peljevin je (hiper)produktivan pisac koji nas svakom novom knjigom suočava sa istom dilemom, ali ujedno dodajući sloj po sloj ponavljanja, bilo da je reč o multižanrovskom miksu, želji da se čitalac iznova začudi ili šokira, bilo o lepezi duhovitosti, erudicije, domišljatosti i satire. Na žalost po autora i njegov trud, posle više decenija dovedeni smo u stanje blaziranosti u kome više nismo sposobni da cenimo ono što nastoji da zablista inovacijom ugnjavljeni mnoštvom, repeticijom i samodovoljnošću neobičnog.
Monah-ratnik i veo nad prazninom
Svojevrsno iznenađenje predstavlja spoznaja da jedan opsežan roman kakav je i Peljevinov KGBT+, počiva na dosta skromnoj radnji, što samo po sebi nije nedostatak. Sastoji se od dve povezane novele nejednake dužine, pri čemu prva kao da je išetala iz knjige priča Žuta strela. Ona nosi naslov „The Straight Man. Bahijina kuća“ i čini tek petinu romana, druga „The Late Man. KGBT+“ i čini ostatak. Oba su naslovna termina preuzeta, kako nas obaveštava prva od više od pedeset fusnota, iz stihova pesme „I talk to the wind“ britanskog „progresivnog rok-benda“ King Crimson, nastalog krajem 1960-ih. Stihovi su navedeni u motou romana i predstavljaju repliku; naime, Straight man govori Late manu gde je (sve) bio: „I’ve been here and I’ve been there,/ And I’ve been in between“. I kao da je ceo roman „nastao“ iz te replike, uz figure običnog ili ispravnog čoveka i pustolova, putnika i pokojnika. Odnosno iz te fine dosetke „in between“: dakle muvao se tamo i vamo, a i između toga. Što po igrivom smislu jako podseća na naslov Peljevinovog „tranzicionog“ romana Dijalektika prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda.
Tu svaka sličnost u preuzimanju prestaje. Homodijegetički narator (po Ženetu/Genette), onaj koji pripada priči i oblikuje je, u prvoj celini je japanski oficir koji je za vreme Drugog svetskog rata stacioniran u džunglu u Burmi, i njegov primarni zadatak je da bude prevodilac pri ispitivanju zarobljenih anglo-američkih vojnika, mada do takvih situacija ne dolazi. Celo to poglavlje ima pretežno dijaloški oblik i predstavlja filozofsku ili pre teološku debatu o jednoj varijanti budističkog učenja koje naratoru izlaže jedan burmanski monah koji je dobro upoznat i sa zapadnom filozofijom. Deluje da je tumačenje koje izlaže burmanski monah jedan vid svodeće saznajne zrelosti samog autora, kao što je, to se već jasno vidi u strukturi romana, centralna kopča koja povezuje oba poglavlja romana.
U tom monaškom tumačenju reč je o tome da se čovek oslobodi svoje ličnosti i „stopi sa neposrednom stvarnošću trenutka“. Cilj oslobađanja od tereta sopstva, što je osnovni zadatak i samog budizma, jeste oslobađanje od patnje. Na drugom mestu japanski oficir koji je poklonik određene budističke sekte, kaže da se „čini da smo pronašli smisao u rečima, ali to je samo paučina u koju se um upetljao“. Obojica se slažu da je naša ličnost, ličnost čoveka koji opaža svet, stvorena od komentara uma, a cilj je, kako monah podučava: „približiti se neposrednom iskustvu, skidajući naočare pojmova i ideja“. Na trećem mestu reći će: „u onome što se vidi nema posmatrača“, predmeti se „ne pojavljuju u svesti posmatrača, kao što uči zapadno mišljenje, nego sami jesu svest, potpuno lišeni posmatrača i domaćina“. Itd.
Ne želim da se izjašnjavam o metodama i vrednosti samolišavanja patnje, niti o dostižnosti neposrednog stapanja sa stvarnošću trenutka. Ovde bih istakao osnovni paradoks postmoderne literarne poetike kojoj je blisko budističko poimanje praznine sveta ili sveta kao pojavne iluzije, u šta se uklapa uvid da je smisao koji izražavaju ili oblikuju reči tek paučina uma. Takav pripovedač nužno žonglira kontradikcijama, pa reči kojima se služi, uključujući i tzv. fikciju koju stvara i izmišljanje koje se izliva u tekst, dobija obrnutu referencijalnu i epistemološku ulogu: ne da stvara (zaseban, paralelan ili analogni) svet ili da razotkriva slojeve sveta u kome živimo, već da ukaže na njegovu prazninu, tj. na ontološko odsustvo njegove supstance, kako bi rekli filozofi. Literarna naracija tako postaje onaj veo koji nas deli od istine. Ali to nije veo kojim je pokriven svet koji tu istinu sadrži, već je na samom velu izatkan ili iscrtan svet koji vidimo u našem umu, svet u kome živimo, ali iza ili ispod tog vela ne postoji ništa.
Zabijač budućnosti, egzil u onostrano ništa
Ovde se idealno nadovezuje postmoderna kao naizgled bezazlena i površna igra koja čini šta joj je volja sa svetom koji se brutalno rasklapa i začudno sklapa i humanoidnim figurama koje se po njemu pomiču, budući da je u startu odustala od mimetičke reprezentacije i realizma, da bi proizvela haotičnu papazjaniju sveopšte izmešanosti nivoa realnosti, diskursa i sižea, pokazujući se s naličja, bar je to slučaj kod Peljevina, kao diskurzivno traganje za smislom kao „kritika svega postojećeg“, tj. kao ludička kritika nacionalne (usput i zapadne) istorije, kulture i mentaliteta.
Tako dolazimo do druge celine romana u kojoj pratimo naslovnog protagonistu, takođe homodijegetičkog naratora, koji živi u društvu daleke budućnosti, oko 3000 godine, kao nešto između selebriti zabavljača i muzičara. Odnosno, on je „zabijač“, neko ko javno izvodi tzv. memove. Grafički su drugačije obeleženi, nalik pesmi u prozi, mini eseju ili filozofskom pamfletu, i neka su vrsta samoobjave i deo muzičkog performansa koji deluje neposredno na um publike. U tom društvu budućnosti svi humanoidi imaju ugrađene različite implantate, preko kojih službe i centri moći mogu šetati iz mozga u mozak, mozgovi bogatuna su „teglirani“, odnosno smešteni u tegle a putem tehnologije mogu birati stvanost u kojoj žele da žive, vlada matrijarhat i nekakvi ženski kiborzi se međusobno mlate neurostraponima, koje pritom i obližu… I svakojaka se tu čudesa zbivaju u iznova multipolarnom svetu gde naspram Dobre Države kojom vlada Ujak Otadžbine, postoje Sjedinjene Provincije i multikorporacije, kakva je i Transhumanism Inc., koja je zadužena za servisiranje mozgova ultrabogatuna…
Zbog obilja ovakvih detalja i zamisli, kao i zbog njihog nevelikog značaja za siže romana, nema mnogo smisla rekonstruisati šta se sve ovde dešava i kako je povezano, a već rekoh da se u romanu i ne dešava bogzna šta. Tek jedna nežna veza između zabijača KGBT+ i njegove kiborg muze Gerde, koja je u isto vreme neka vrsta ultimat fight borkinje, i jedna triler intriga koju pokreće Dobra Država koristeći naratora zabijača za pregovore sa baronom de Rotšildom, kreatorom i vlasnikom vodeće monete tog doba, kriptovalute digitalni bolivar. Japanski oficir iz prvog dela, koji je i sam teglirani mozak ili dejstvujuća svest, kontaktiraće perfomera satiričnog imena, koje spaja zloglasnu tajnu službu i međunarodni akronim za grupe seksualnog alteriteta. Preneće mu budističko učenje bramanskog monaha, od kojeg će KGBT+ sastaviti svoje planetarno uticajne memove, pa i učenje zvano „letitbizam“ (od „let it be“, što ima veze i sa slavnom pesmom grupe „Bube“).
Pada mi na pamet vezanost naratora u Generaciji P za uzvik divljenja „Wow“ (ima toga i u istoimenom filmu Victora Ginzburga iz 2011.), i zaista je zanimljiva ta planetarna navučenost ne toliko na engleski jezik kao takav već na njegove pop-kulturne idiome. Uz ironijsku igru to upućuje i na pomodarsku zavisnost i nadilaženja lokalne etno-izolacije, kao i na refleks delovanja meke kulturne moći zasnovane na engleskom jeziku koji je lingua franca savremenog doba. Bilo bi zgodno u ovom romanu popisati aluzije i otrovne strelice upućene raznoraznim akterima i fenomenima našeg doba, od kritičara, levičara, zabranjenih reči u novogovoru do nebinarnih zamenica i vladajućeg matrijarhata, odnosno sastaviti katalog svih onih akronima koji se u romanu koriste, počev od „serdobola“ koji vladaju u Dobroj Državi, a to su: „socijalistički evroazijski revolucionarni demokrati – zaštitnici (boljševici)“.
Poseban esej zahtevao bi ovaj serdobolski miš-maš koji provocira i relativizuje. U jednu smesu pomešane kontradikcije ukazuju na catch all manipulaciju i hommage političkim pokretima koji su u povesti međusobno ratovali za primat i moć, ali su sada spojeni u vladajuće jedinstvo koje (više) ne znači ništa. Sprdnja ideologijom postala je taktika sprdnje sa zdravim razumom i nasleđenim pojmovima. Postmoderna narativna teologija razara iluziju politike i sveta kao apsurd ničega i ontologiju odsustva. Cinizam imaginacije ne podiže barjak revolta već je ravnodušna nad defetizmom koji indirektno širi kao poklonica trenutka u kome se rastapa i maše svojom metafizičkom kartom za transcendirajući egzil. Svejedno što je to put „iz niotkuda u nikuda“. Ili iz jedne (ontološke) zatočenosti u drugu.
Duhovita je primena starih učenja o metempsihozi i reinkarnaciji, o seljenju duša i obnavljanju života u novom telu, koje se u Peljevinovom društvu ispoljavaju kao visokotehnološki inducirana putovanja kroz vreme, odvijajući se isključivo unutar moždanih neuroimpulsa i iz jedan kiborg organizam u drugi.
Elem, da naglo okončam osvrt na roman KGBT+: sve je to jedno paradoksalno preobilje izraslo na temelju praznine (bez Čapaeva), roman koji uz bizarno, maštovito i pronicljivo rađa povremeni čitalački užitak, povremeni otpor i neizbežni zamor. Mada, kad zamor umine, ko zna, možda iznova znatiželju.
#100 dugih riječkih jezika #jezik #Kritika #Saša Ćirić #Viktor Peljevin
